ПЕШИЋ Миодраг М. –  књижевник и преводилац (Краљево, 8. II 1897 – Земун, 30. VI 1979). Основну школу је учио у завичају. Средњу школу и Филозофски факултет похађао је у Москви (1908-1921). За то време је обишао Француску и Енглеску. Намеравао је после рата да се посвети педагошком раду, па је неколико г. својим предавањима одушевљавао ученике Учитељске школе и Гимназије у Алексинцу (1921-1925), али је ипак променио струку. Прешао је у Бгд и постао библиотекар НП (1925-1927). Истим послом се бавио, само много дуже и дубље, све до пензионисања, и у Народној библиотеци (1928-1953). Као књижевни критичар и преводилац од 1921. је сарађивао у „Вољи“, „Будућности“, „Животу и раду“, „Српском књижевном гласнику“, „Руском архиву“ и другде. Превео је целокупна дела А. П. Чехова (у 14 књига) и преко четрдесет књига из класичне руске књижевности. Уредио је, исто тако, целокупна дела И. С. Тургењева (20 књига). Написао је велик број огледа и чланака о нашим и руским писцима. Пажљиво је једно време пратио и оцењивао токове наше савремене књижевности (Савремени писци I, 1940). Систематски је, упорно и ватрено, преводио, у стиху и метру оригинала, најбоље руске песнике: В. А. Жуковског, А. С. Пушкина, М. Ј. Љермонтова, П. И. Тјутчева, А. Н. Мајкова, Ј. П. Полонског, А. К. Толстоја. Дао је неколико огледа о руским писцима, и пре свега о песницима (А. С. Пушкин, А. В. Кољцов, И. Северјанин, А. Блок, К. Баљмонт, С. Јесењин). Привлачио га је и уметнички рад НП, те му се одужио на два начина: водио је позоришну рубрику најпре у „Вољи“ (1926-1927) и потом у „Животу и раду“ (1928-1930), са осећањем и смислом за сценске манифестације. Доцније чини и нешто више: прерађује за позорницу, у девет слика, Идиота Ф. М. Достојевског и преводи две драме А. Н. Островског: Шта ко тражи то и нађе и Без мираза. СНП је 1929. приказивало његову прераду Идиота (Ф. М. Достојевски).

БИБЛ: Сергеј Јесењин, Воља, 1926, бр. 1, с. 74; Хајнрих Хајне: Девојке и жене у Шекспировим делима, Воља, 1926, бр. 4, с. 314-315; Необјављене песме Милутина Бојића, Воља, 1926, бр. 10, с. 748-752; Виљем Шекспир: Макбет, Воља, 1927, бр. 4, с. 312-313; Хенрих Ибзен од Велибора Глигорића, Београд 1928, Воља, 1928, бр. 4, с. 316-317; Двадеспетогодишњица смрти А. П. Чехова, Живот и рад, 1929, бр. 21, с. 716-717; Владимир В. Мајаковски. Сећање поводом смрти, Живот и рад, 1930, бр. 10, с. 431-436; Сергије Јесењин, Бгд 1931; Љубав Исидоре Дункан и Јесењина, Бгд 1933; Љубав и мржња, Бгд 1935; Александар Пушкин, Бгд 1937; Сергеј Јесењин, живот и дело, Бгд 1957; Сергеј Јесењин данас, Бгд 1962.

Ж. П.

ПИВНИЧКИ Бранко – оперски певач, бас (Србобран, 11. X 1917 – Београд, 15. I 1983). Певање је студирао у Срадњој музичкој школи у Бгду у класи М. Јовановића, а потом на Музичкој академији у Бгду, на којој је, у класи Н. Цвејића, и дипломирао 1947. Од 1936. па све до пензионисања, 1971, био је ангажован у Опери НП Бгд, у којој је од 1959. до 1963. био и вршилац дужности директора. Културан и музикалан певач, здравог и сонорног гласа, тумачио је низ значајних улога басовског репертоара, као што су Фигаро (Фигарова жанидба), Дон Пасквале у истоименој опери, Рамфис (Аида), Гремин (Евгеније Оњегин), Кецал (Продана невеста), Пимен (Борис Годунов), Игуман Стефан (Херцигоња, Горски вијенац) и друге. Веома је интензивна и његова концертна делатност, која обухвата обимни репертоар од преткласичара до савремених аутора. На његовим концертним програмима истакнуто место заузимају домаћи композитори, од којих су му неки и посвећивали своја дела (С. Рајичић, Н. Херцигоња, Б. Симић, Д. Радић, В. Перичић и др.). У току две деценије, као доцент Музичке академије у Бгду, бавио се педагошким радом: предавао је соло-певање, глуму и методику соло певања. Гостовао је, самостално или у саставу Опере НП, у многим градовима у нашој земљи и иностранству и снимао на магнетофонске траке и грамофонске плоче. Истакао са и као активан друштвено-политички радник. Својим радом везан је и за оперска извођења у НСаду. Г. 1941. је, као стални гост НПДб, певао улогу Пандолфа на премијери и неколико реприза Перголезијеве Служавке господарице. Као стални гост СНП, 1948. у првој послератној поставци Риголета тумачио је на премијери и у низу реприза обе басовске улоге – Спарафучила и Монтерона. Гостовао је у СНП и као Сам у Балу под маскама.

ЛИТ: Ђ. Игњатовић, Двема оперским премијерама Бановинско позориште обнавља Оперу у Н. Саду, Дан, 13. II 1941; -off, Operabemutató a noviszádi szinházban, Napló, 14. II 1941; А-м, Реприза опере „Служавка господарица“ – Гостовање Катарине Јовановић, Дан, 21. II 1941; А-м, „Риголето“, ВС, 1948, бр. 14, с. 35.

В. П.

ПИГМАЛИОН (Pygmalyon) – комедија у 5 чинова. Написао: Џорџ Бернард Шо. Прво извођење у Бечу, 11. IV 1913, у нашој земљи 25. IX 1920. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у НП у НСаду 22. XI 1923. Превео: Велибор Јонић. – Рд. М. Исаиловић; К. Цветковић (Госпођа Хигинс), М. Живановић (Професор Хигинс), М. Хаџи-Динић (Алфред Дулитл), Р. Кранчевићка (Елиза), Д. Матејићка (Госпођа Ејнсфорд Хил), М. Дубајићка (Клара), Љ. Стојчевић (Фреди), К. Васиљевић (Пуковник Пикеринг), Љ. Јовановићева (Госпођа Пирс), Д. Дубајић (Беспосличар), В. Ивановић (Саркастични посматрач), З. Душановићка (Служавка). – Изведено 8 пута.

Прво извођење у СНП 13. XII 1947. у НСаду. – Рд. Ј. Коњовић, пом. рд. Д. Дамјановић; С. Раваси (Хигинс), С. Тошић (Госпођа Хигинс), М. Коџић (Елиза), Љ. Иличић (Пуковник Пикеринг), С. Душановић (Алфред Дулитл), С. Перић-Нешић (Госпођа Пирс), Х. Хајдушковић (Госпођа Ајнсфорд Хил), Н. Хет (Клара), С. Симић (Фреди), Ј. Силајџић (Саркастичар), Х. Татић (Собарица), В. Милин (Пролазник), М. Марковић (Шофер). – Изведено 1 пут, глед. 653.

Премијера у СНП 7. II 1952. у НСаду. Превео: Боривоје Недић. – Рд. Ј. Коњовић, сц. Ђ. Табаковић; С. Шалајић (Хенри Хигинс), О. Животић (Госпођа Хигинс), С. Комненовић (Пуковник Пикеринг), М. Коџић, М. Бањац (Елиза Дулитл), Н. Смедеревац (Алфред Дулитл), Р. Комненовић (Госпођа Пирс), О. Адам (Госпођа Ајнсфорд Хил), Н. Хет (Клара), Б. Глазер (Фреди), Х. Татић (Собарица), В. Животић (Пролазник), Ј. Силајџић (Саркастичар). – Изведено 9 пута, глед. 2865.

БИБЛ: Bernard Shaw, Pygmalion, прев. Велибор Јонић, Бгд 1947; Бернард Шо, Изабрана драмска дела, прев. Боривоје Недић и Живојин Симић, Бгд 1970.

ЛИТ: М. Н., „Пигмалион“, Застава, 1923, бр. 270, с. 2; – р -, „Пигмалион“, комедија у пет чинова од Бернарда Шоа, Јединство, 1923, бр. 1320, с. 3; А-м, Bernhard Shaw megbukett Naviszádom, Délbácska, 1923, бр. 271, с. 5; А-м, Премијере и гостовања у Народном позоришту, Comoedia, 1923, бр. 3, с. 10; Ј. К., Шоов Пигмалион на сцени Војвођанског народног позоришта, ВС, 1947, бр. 9, с. 9-10; С. Ћирић, Разматрања једног посетиоца, НС, 1952, бр. 37, с. 2; Б. Чиплић, Две велике улоге у тумачењу најмлађих глумаца, НС, 1952, бр. 38, с. 3.

А. К.

ПИЖЕ Клод-Андре (Claude-André Puget) – француски драмски писац (Ница, 22. VI 1905 – Париз, 14. VIII 1975). Порекла је – бретонског, лионског, швајцарског и марсељског. Отац му је био новинар. Средње образовање стекао је у лицеју у Ници. У школи му је професор био романописац и драмски писац Жил Ромен. Студирао је права и књижевност на универзитетима у Паризу и Екс-ан-Провансу. Дипломирао је на правном факултету. Почео је да ради као адвокат у Ници (1925-1929), а затим је био новинар у Паризу (1929-1931). Од 1931. се потпуно посветио позоришту. Два његова комада, Линија срца (La Ligne du coeur, 1931) и Срећни дани (Les Jours heureux, 1938), играни су у Паризу са великим успехом. Први комад приказало је београдско НП 1932, а други је изведен у НПДб 1940.

ЛИТ: Л. Дотлић, Срећни дани, Дан, 1940, бр. 289, с. 7.

С. А. Ј.

ПИЈАНИЦА – позоришна игра у једном чину од непознатог писца. Са немачког посрбио: Никола Ђурковић. Праизвођење 6. I 1844. у Панчеву (Ђурковићева позоришна дружина, са једночинком Два оца).

Прво извођење у СНП 27. XII 1861. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Познат је само један учесник представе: Д. Ружић (Мајстор Пера). – Изведено 3 пута.

Прво извођење у ДНП 28. IV 1943. у Панчеву (са једночинком Два оца, поводом 100-годишњице од прве представе Ђурковићеве дружине у Панчеву). – Рд. Ј. Путник, дир. Л. Бута, сц. В. Ребезов; Д. Стојовић (Барон Зечевић), М. Мирковић (Јован), П. Милосављевић (Костоболић), М. Јелић (Мајстор Пера), Р. Кранчевићка (Макра), С. Савић (Марко). – Изведено 4 пута.

БИБЛ: Пијаница. Два оца, Сегедин 1845.

ЛИТ: Д. М., Србско народно позориште, Даница, 1861, бр. 34, с. 540; А-м, Србско народно позориште, Даница, 1862, бр. 3, с. 46; Ф. О(беркнежевић), Наше народно позориште у Новоме Саду, Подлистак „Заставе“, 1869, бр. 10, с. 2

В. В.

ПИКАР Андре (Andreé Picard) – француски драмски писац (Париз, 1874 – ?). Често је писао у заједници са Полом Адамом. Највише успеха његова дела су имала почетком века, у театру „Одеон“. Оцењиван је као префињен и деликатан комедиограф. Најпознатије комедије су му: Доживотни љубавник, Добра срећа, Протектор, Конфидент, Искреност. Његов комад Кики изведен је у Н-Оп 1928.

ПИКОВА ДАМА (Пиковая дама) – опера у 3 чина. Музика: Петар Иљич Чајковски. Либрето, по Пушкину: Модест Иљич Чајковски. Прво извођење у Петрограду, у Маријинском театру, 19. XII 1890, у нашој земљи 27. XII 1898. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 5. II 1959. у НСаду. Превео: Живојин Пауновић. – Рд. Е. Фрелих, пом. рд. В. Керешевић, дир. Л. Бута, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, к-граф Г. Македонски; В. Цвејић (Херман), Д. Дуић (Томски, Златогор), В. Поповић (Јелецки), Ф. Кнебл (Чекалински), В. Нецков (Сјурин), Д. Секулић (Чаплицки), С. Матановић (Нарумов), К. Марцикић (Редитељ свечаности), Љ. Јанковић, М. Врчевић (Грофица), М. Скендеровић, И. Давосир-Матановић (Лиза), М. Врчевић, Ј. Јечменица (Павлина, Миловзор, Гувернанта), А. Мирчев (Маша, Прилепа). – Изведено 5 пута, глед. 2916.

БИБЛ: Пикова дама, либрето опере, прев. Ж. М. Пауновић, Бгд 1924.

ЛИТ: С. Ст., Пикова дама, Дневник, 3. II 1959; М. Логар, Погођена атмосфера, Дневник, 7. II 1959; Н. Грба, „Пикова дама“ на сцени новосадске Опере, НС, 1959, бр. 141, с. 3.

В. П.

ПИЛЦ-ПЕЛХЕ Маргита – члан оперског хора (Нови Сад, 29. VIII 1928 – Нови Сад, 17. II 2013). Завршила је основну школу у НСаду 1947. и четири разреда Средње музичке школе (одсек за соло певање) у НСаду 1953. Од 1. X 1949. непрекидно је у хору Опере СНП до пензионисања, 30. IV 1985. Певала је и мање солистичке улоге.

УЛОГЕ: Кет Пинкертон (Мадам Батерфлај), Франци (Земља смешка), Полет (Бал у Савоју).

В. В.

ПИНЕРО Артур Вајнг (Sir Arthur Wing Pinero) – енглески драмски писац (Ајзлингтон, 24. V 1855 – Лондон, 23. XI 1934). Португалског је порекла. Завршио је правни факултет и кратко време радио у својој струци да би се од 1877. потпуно посветио писању. Написао је велик број позоришних комада. По начину писања се може рећи да су његова дела произашла из реалистичког духа. Нарочито су познати његови комади који обрађују друштвене проблеме, посебно однос друштва према индивидуи. П. је један од првих писаца енглеске социјалне драме. Писао је са великим успехом фарсе у којима је у знатној мери испољио своју духовитост. Прво значајније дело му је Златна кока (The Money Spinner, 1881). Затим је написао три познате фарсе: Судија у неприлици (The Magistrate, 1885), Управитељка школе (The Schoolmistress (1886) и Кицош Дик (Dandy Dick, 1887). Вратио се писању озбиљних драмских дела, од којих су најзначајнија Слатка лаванда (Sweet Lavender, 1888), Друга госпођа Танкереј (The Second Mrs. Tanqueray, 1893) и Трелони од Велса (Trelawny of the Wells, 1898). Захваљујући лаганом и духовитом стилу, као и реалистичком начину приказивања, П. је постао један од радо играних писаца у енглеском позоришту. У СНП је изведен његов комад Судија у неприлици 1903.

Д. Р.

ПИНТЕР Марија – драмски писац, аутор драме Мати се мора удати, изведене у СНП 1894.