ПЕТРОВИЋ Светислав – позоришни критичар, есејист и преводилац (Крагујевац, 26. XII 1883 – Београд, 21. II 1945). Пријатељи су га, одмила, звали Жолика. Француски језик и француску књижевност студирао је на факултетима у Бгду, Греноблу и Паризу. После студија је радио најпре као гимназијски а потом као професор Више педагошке школе у Бгду. Истакао се као вредан секретар Српске књижевне задруге. Од 1922. до 1927. је уређивао „Српски књижевни гласник“, у којем је, а и другде, писао позоришне оцене о представама и глумцима НП у Бгду, што му је и најважнији део књижевног рада. Сабране позоришне критике, са предговором Богдана Поповића, објавио је у засебној књизи (У позоришту, 1928). Аутор је и неколико занимљивих огледа (оригиналних и преведених) о страним и нашим писцима. Сарађивао је у многин часописима и листовима („Страни преглед“, „Гласник Југословенског професорског друства“, „Ми и ви“, „Политика“, „Правда“, „Време“, „Јавност“, „Штампа“, „Нова смена“). Преводио је Молијера, П. Меримеа, А. Франса, Г. де Мопасана и писао предговоре о писцима преведених књига (П. Беноа, А. Бријан, В. Иго, П. Мериме, О. Прево, А. Франс). Такође је преводио на француски неке наше песнике (Ј. Дучића и М. Ћурчина, на пример). За београдски репертоар, у сарадњи са У. Петровићем и М. Димитријевићем, превео је Орлића Е. Ростана (1910), у прози, и сâм – Молијерове Скапенове подвале (1921). На сцени СНП извођен је његов превод Скапенових подвала.

БИБЛ: Молијеров живот, Просветни гласник, 1922, бр. 2, с. 65-72; „Урошева женидба“ од Милутина Бојића, Српски књижевни гласник, 1924, бр. 1, с. 57-59; У позоришу, Бгд 1928; Љубавно позориште Алфреда де Мисеа, Правда, 1934, бр. 10.567-10.570; Виктор Иго, Јавност, 1935, 9, с. 437-439; Хенрик Ибзен. Поводом премијере „Дивље патке“, Штампа, 1935, бр. 324; У славу Виктора Ига, Правда, 1936, бр. 11.205-11.208; Молиерова смрт, Правда, 1938, бр. 11.932-11.935, с. 42; Једна трагична комедија „Мизантроп“, Молиерово узор-дело, Правда, 1938, бр. 12.039-12.042, с. 26-27; Велике фигуре модерне енглеске књижевности. Џорџ Бернард Шо – лакрдијаш и апостол, Правда, 1938, бр. 12.130; Хенрик Ибзен друштвени реформатор и уметник, Правда, 1939, бр. 12.268-12.271; Емил Зола, Бгд 1941.

ЛИТ: М. Милошевић, Памфлети. Светислав Петровић и Српски књижевни гласник, Раскрсница, 1923, бр. 2, с. 50-54; Б. Борко, Светислав Петровић, У позоришту, Љубљански звон, 1929, бр. 5, с. 313-314; Б. С. Стојковић, Историјски преглед српске позоришне критике, Сарајево 1932, с. 87-88; М. Ристић, Поводом критика Светислава Петровића, Књижевна политика, Бгд 1952, с. 81-87.

Ж. П.

ПЕТРОВИЋ Светислав (Светозар?) – глумачки кандидат (Прве, Срем, око 1868 – ?). Био је трговачки помоћник у Земуну. Познато је само да се 1885. нудио СНП за глумца.

ПЕТРОВИЋ-БАДЊАРЕВИЋ Јасна – костимограф (Нови Сад, 9. X 1948 – Нови Сад, 25. XII 2017. Завршила је Академију за примењену уметност у Бгду 1972. у класи Душана Ристића. У СНП је као стални костимограф ангажована од 1. IX 1972. Своју прву представу, Лажу и паралажу, радила је у СНП као студент завршне г. Академије. У досадашњем раду на костимској опреми представа показала је добро познавање стилова и смисао за креирање костима који ће на адекватан начин одражавати карактер улоге. Склона је да у комедијама тежи ка гротескном обликовању костимских предмета и у томе је веома успешна. Њени костими су живи и у боји разиграни; ипак, у том погледу, рађени су са мером и укусом. Опробала се и као сценограф (драмска представа Сламни шешир). Пензионисала се 11. X 2015, али је наставила да сарађује са СНП.

КОСТИМОГРАФИЈЕ: Лажа и паралажа, Ромео и Јулија, Беле ракете лете на Амстердам, Женски разговори, Шума која хода, Госпођа министарка, Покондирена тиква, Буба у уху, Сентиментална представа, На дну, Дом, Сламни шешир, Општи интерес, Тоска, Мадам Батерфлај, Јама.

Р. Б.

ПЕТРОВИЋ-БАНДИЋ Нада в. БАНДИЋ-ПЕТРОВИЋ Нада

ПЕТРОВИЋ–БИРТИЋ-МИЉУШ-МАЦОЛ Елка в. БИРТИЋ-МИЉУШ-МАЦОЛ-ПЕТРОВИЋ Елка

ПЕТРОВИЋ-ВИЛОВАЦ Зора в. ВИЛОВАЦ-ПЕТРОВИЋ Зора

ПЕТРОВИЋ-ГАВРИЛОВИЋ Јелена-Лена – глумица (Панчево, 21. XI 1863 – Београд, 28. VIII 1937). Завршила је Вишу девојачку школу у месту рођења, где је повремено наступала на аматерској сцени Панчевачког певачког друштва. Приликом гостовања СНП из НСада у Вршцу, 1883, наступила је као Хенријета (Ловорика и просјачки штап) и као Ела (Марија Магдалена), после чега је ангажована. Удајом за глумца и редитеља Милорада Гавриловића (1885) прешла је у НП у Бгду и у њему остала до 1911, када је прославила 30-огодишњицу свог уметничког рада и дефинитивно се повукла са сцене. Умилном појавом, грациозним кретањем, нежно и осећајно је тумачила безазлене девојке, дечаке и младиће. Временом је проширила репертоар улогама у Шекспировим комадима (Џесика, Офелија, Бјанка), у историјским драмама Милоша Цветића, у Стеријиним комедијама и, посебно, у модерним француским комадима Диме-Сина, Пајрона и других. Иако је није красио изузетан глумачки дар, била је веома цењена као марљива и савесна глумица која лако памти и разумева текстове и тумачи их интелигентно и разборито.

УЛОГЕ: Милева (Саћурица и шубара), Ленка (Сеоска лола), Јудита (Наши робови), Даница (Проводаџије), Дијана (Маркиз Вилмер), Пава Ванден (Великоварошани), Ерна (Прилепчиво), Амалија (Чича Мартен), Валтер (Виљем Тел), Пела (Циганин), Едита (Библиотекар), Ема (Очина маза), Шарл (Језуита и његов питомац), Ема (Доктор Клаус), Пијада (Београд некад и сад), Тереза (Ултимо), Јованка (Еј, људи, што се не жените).

ЛИТ: -ћ, Вршац, 22. 1. „Ловорика и просјачки штап“ од Холтајеве, Застава, 1833, бр. 47, с. 1; -ћ, Вршац. 13. 2. „Саћурица и шубара“ од Илије Округића, Застава, 1883, бр. 47, с.2; -ћ, Вршац, 28. 3. „Сеоска лола“, Застава, 1833, бр. 65, с. 2; П., Наше народно позориште, Застава, 1885, бр. 45, с. 3; А-м, „Наши робови“ од Сахер-Мазоха, Српско коло, НСад, 1884, бр. 19, с. 3-4; А-м, Српска народна позоришна дружина, Стражилово, 1885, бр. 1, с. 29; А-м, Српско народно позориште, Позориште, НСад, 1884, бр. 1, с. 1-2, бр. 2, с. 5-6, бр. 3, с. 9-10, бр. 4, с. 13-14, бр. 5, с. 17-18, бр. 6, с. 21-22, бр. 7, с. 25, бр. 8, с. 30-31; М. С(ави)ћ, Сеоска лола, Позориште, НСад, 1884, бр. 2, с. 7; А-м, Јубилеј Јелене (Лене) Гавриловићке, Београдске новине, 1911, бр. 126, с.3; А-м, Јелена-Лена Гавриловић, Глумачка реч, Бгд, 1. IX 1937.

С. Ј.

ПЕТРОВИЋ-ПИШТАЛО Бошко – дете-глумац (рођен 1929). Мати му је била глумица Радмила Петровић (в), па је у сезони 1934/35. по потреби играо у дечјим улогама (Дете у Путу око света). Касније је завршио режију на Академији за позоришну уметност у Бгду и био редитељ у Суботици, Тузли и другде.

ПЕТРОВИЋ-ПИШТАЛО Радмила – драмска глумица (Мостар, 21. X 1910 – Панчево, 13. XI 1993). Завршила је основну школу и два разреда ниже трговачке школе. Глумачку каријеру је започела 1928. у Хумористичком позоришту „Пел-Мел“ у Бгду, а под руководством С. Добрића и Орлова. У СНП је била ангажована у сезонама 1934/35. и 1935/36. Од 1. VIII 1936. до 6. IV 1941. била је чланица НПДб. За време Другог светског рата играла је у ДНП у Панчеву. После рата је остала у панчевачком позоришту до 1951, када је отишла у Покрајинско позориште у Приштини. Син Бошко (в) је као дете наступао у представама СНП. Сахрањена је на Панчевачком гробљу као Пиштало Радмила и о трошку општине. Гроб није одржаван па је уступљен за другу сахрану.

УЛОГЕ: Банкарева ћерка (Товаришч), Жофика (Риђокоса), Зиба (Зулумћар), Ривкела (Бог освете), Лујза (Две сиротице), Ђенорино (Тоска, Сарду), Драгиња (Протекција), Гиги (Отмена дама), Даница (Ожалошћена породица), Рака (Госпођа министарка), Тања (Путем цвећа), Ана (Ура, синчић!), Наташка (На дну), Станка Дреновац (Силе), Тили (Цврчак на огњишту), Сестра (Дечја трагедија), Соса (Росуља), Покорна (Каријера Јошка Пучика), Ана Едеш (Служавка Ана), Хиршфелд (Госпођа полаже матуру), Глаша (Нови дом), Мишка (Ревизор), Наталија (Васа Железнова).

ЛИТ: А-м, „Риђокоса“ од Лукачија, Југословенски дневник, 1934, бр. 184, с. 4; Сведин (С. Динчић), „Две сиротице“ од А. Д. Енериа и Е. Кормона, Југословенски дневник, 1934, бр. 226, с. 4; -th, Eine bessere Dame, Deutsches Volksblatt, 27. XI 1934; А-м, „Ожалошћена породица“ од Б. Нушића, Југословенски дневник, 1934, бр. 248, с. 4; Ј. С. Т., Премијере у Српском народном позоришту, Дан, 1935, бр. 107, с. 4; А-м, „Ура, синчић!“ од Арнолда и Баха, Дан, 1935, бр. 119, с. 4; А-м, Радмила Петровић, Нови Сад, 27-28. XO 1935; -ћ, Гостовање СНП у Вршцу, Војводина, Вршац, 25. IV 1936; А-м, Премијера „Новог дома“ од Булгакова, Дан, 1937, бр. 25, с. 6; Л. Д(отлић), Премијера Шенхерове „Дечје трагедије“, Дан, 1937, бр. 260, с. 8; А-м, A revizor, Napló, 10. III 1938; В., Позориште, Наше слово, Суботица, 16. IV 1939; А-м, Долазак позоришта у Петровград, Банатска пошта, Петровград, 29. IV 1939; Л. Дотлић, Вечна младост, Дан, 5. I 1940; (t), Édes Anna, Napló, 29. V 1940; Л. Дотлић, Госпођа полаже матуру, Дан, 31. XII 1940; М. Томандл, Нешто из историје Народног позоришта у Панчеву, ВС, 1947, бр. 11, с. 3-8.

В. В.

ПЕТРОЊЕ Ирена – инспицијент и суфлер (Сомбор, 22. VI 1952 – ). Основну школу и гимназију завршила је у родном граду. У НП у Сомбору радила је од 15. IX 1973. до 10. XI 1980. Члан СНП је била од 11. XI 1980. па све до пензионисања 1. X 2008. За време дугогодишњег рада у позоришту предано и савесно је обављала истовремено послове инспицијента и суфлера. Супруг јој је Миодраг П. (в), глумац СНП, а синови Немања, редитељ, и Борис, оперски певач.