ПЕТРОВИЋ Миливоје – оперски певач, тенор (Београд, 7. VII 1938 – ). Певање је студирао у Бгду, а усавршавао се на Конзерваторијуму у Венецији 1973/74. Био је солист хора Академског културно-уметничког друштва „Бранко Крсмановић“ у Бгду, а затим члан Београдске опере. У СНП је гостовао два пута у улози Алфреда у Травијати – 14. XI и 22. XИИ 1978, као Војвода од Мантове у Риголету 28. X 1979, а улогу Зихела је, такође као гост, у Доктору и апотекару певао на премијери, 12. XII 1978, и на свим репризама.

В. П.

ПЕТРОВИЋ Милорад „Сељанчица“ – писац и преводилац (Велика Иванча, Космај, 26. VII 1875 – Београд, 17. IV 1921). Основну школу је завршио у родном селу, гимназију у Бгду, где је служио по кућама да би се издржавао. После завршене учитељске школе у Алексинцу (1899), од 1900. до 1910. је учитељевао у шумадијским селима: Велики Крчмар, Стојник, Црквине, Раниловић, Младеновац-село и Жарково код Бгда. Од 1910. до 1921. био је учитељ и управитељ основне школе на Чукарици са прекидима у ратним г.: 1912-1913. је учествовао у балканском рату и од 1914. у Првом светском рату; после битке на Сувобору у алексиначкој болници је 1915. прележао тифус и још ровитога здравља вратио се у Бгд, где је ускоро оболео од туберкулозе, од које је коначно и умро. Сарађивао је у великом броју листова и часописа, кратко време био и власник и уредник сопственог листа „Српско ђаче“, а поезијом и краћом прозом заступљен је у многим зборницима, антологијама, календарима и алманасима. Надимак је добио по збирци песама Сељанчице; и иначе се у свим формама највише бавио сеоским темама, нарочито сеоском децом. За НП у Бгду написао је позоришне комаде: Младост, у три чина с певањем (са музиком Б. Јоксимовића), по Ђури Јакшићу драматизовао је Комадић швајцарског сира – обе изведене 1904. У београдском НП 1907. изведена му је Чучук Стана; либрето за једночину оперу Сиротан остао је у рукопису. У НСаду је изведен његов комад из народног живота с певањем Чучук Стана: у СНП 1910. и у НП 1927. са музиком Исидора Бајића и, са музиком Стевана Христића, у НПДб 1940. и у НПДбС 1941.

Ђ. П.

ПЕТРОВИЋ Миодраг – глумац (Лоћика, код Јагодине, 12. VIII 1954 – ). Основну школу завршио је у родном месту, средњу у Јагодини, а глуму на Академији уметности у НСаду у класи Миленка Маричића. Још као средњошколац почео је да глуми у Градском аматерском позоришту. Истовремено је почео да пише песме: прву је објавио 1971. у „Новом путу” као првонаграђену на такмичењу омладине Шумадије, Поморавља, Ресаве и Левча. Такође је радио као хонорарни дописник „Политике експрес”. Пре студија, 1973/74, био је члан Позоришта „Дадов” у Бгду и често је учествовао на књижевним трибинама и наступао на песничким манифестацијама. У НСаду глуму је уписао 1974, а дипломирао је 1978. са представом Ко се боји Вирџиније Вулф у режији проф. Богдана Рушкуца и са монодрамом Последњи дан, коју је сам режирао и драматизовао по роману Б. Пекића Одбрана и последњи дани. Од јесени 1978. стални је члан Драме СНП. Поред рада у позоришту, играо је у многим тв-драмама, а снимио је и више филмова: Ћутање професора Мартића, Шта је с тобом Нина, Светозар Марковић, Плажа, Црвена краљица, Црвени оркестар, Агресори у миру, Јевреји долазе, Дар мудраца, Велики транспорт, Граница, Сеобе, Сва та равница и др. По његовом сценарију ТВ НСад је снимила документарне филмове Како је Мокрин добио презиме Антић, Сви момци свилокоси, Токино коло и Рам за слику. Објавио је више књига поезије, а заступљен је у неколико антологија. Аутор је и више радио-драма: Дивља лига, Звоно, Пси и др. На његове стихове компоновали су З. Мулић, Ј. Адамов, З. Дракула и Ф. Ковач. Песме су му преведене на румунски, македонски и мађарски језик. Његову поезију критичари су оценили као префињену са веома специфичним звуком. На фестивалу Златна тамбурица освојио је више пута награду за текст. Током успешне каријере показао је да је даровит, марљив и дисциплинован глумац, широког спектра са способношћу да се прилагоди редитељским захтевима. Без обзира на обим и значај улоге свакој је прилазио са много пажње, без потцењивања и са потпуном концентрацијом. Играо је разноврсне ликове по карактеру и по значају; првенствено је био реалистичан глумац. Бавио се и режијом: Ала је леп овај свет (Културни центар НСада), Последњи дан (Академија уметности и Културни ценатр НСада), Господар Сјена (Савез драмских уметника Војводине) и Како се распала моја песма (Савез драмских уметника Војводине). Више пута је био члан разних жирија, између осталих и: за награду најбољем младом глумцу Стеријиног позорја, за Награду „Вечерњих новости” на Стеријином позорју, за награду критике Стеријиног позорја, на фестивалу Дани комедије у Јагодини, дугогодишњи је члан жирија за доделу Награде на најбоље глумачко остварење младог глумца на сцени СНП „Пеђа Томановић”, као и члан и председник жирија на Фестивалу аматерских позоришта Србије. Добитник је више награда: Награда за улогу у Стриптизу 1985. на Сусрету професионалних позиришта Војводине, годишња награда СНП за улогу Виће у Сумњивом лицу 1995… О улози  Џемс Тирон Млађи у Месечини за несрећне Даринка Николић је написала: “Петровић је лик Тирона градио у широком спектру од цинизма, преко кловновског експресионизма, до финих, ниских тонова великог драмског глумца. Каткад николсоновски експресиван, каткад брандовски самозатајан, Перовић је у овој представи дао једну од најбољих глумачких партија.” Добитник је Златне медаље “Јован Ђорђевић” 2020.

УЛОГЕ: Заре (Ујеж), Имотски кадија (Хасанагиница), Кирил (Пасквелија), Други грађанин (Непријатељ народа), Светислав (Док црвена јесен друмовима хода), Павел Јасенски (Коме откуцава часовник), xxx (Глас којим говори ватра), Свен (Чешаљ), ххх (Хајд’ у парк кабаре), Џераја Џип (Човек је човек), Вилмер (Пријатељи), Церемонијал мајстор, Трускор, Брокет, Први лорд (Владајућа класа), Господин И, Јозеф К. (Стриптиз), Миле Вуковић (Свети Георгије убива аждаху), Валерије (Живот провинцијских плејбоја после Другог светског рата или Туђе хоћемо – своје не дамо), Рјепин, као младић, Барлов (Роман о Лондону), Георгије старији (Три чекића, о српу да и не говоримо), Ленски (Луда игра), Господин Ђурић (Покојник), Официр у Едмондовој служби (Краљ Лир), Пафнуције (Преобраћење блуднице Таиде), Бановић Страхиња (Бановић Страхиња), Ленки Дунђерски у спомен (Међу јавом и мед сном), Поповић, адвокат (Очеви и оци), Вилотијевић (Чудо у Шаргану), Први пандур (Вођа), Кир Дима (Кир Јања), Лука (После пола века), xxx (А прах, све је прах…), Адвокат (Црна хроника), Светозар Милетић (Српска Атина), Вића (Сумњиво лице), Џемс Тирон Млађи (Месечина за несрећне), Вершињин (Три сестре), Хлопов (Ревизор), Кнез (Евгеније Оњегин), Коста (Право на Руса), Поручник (Зуби), Господин Михајловић (Је ли било кнежеве вечере), Други сенатор (Тимон Атињанин), Милан (Урнебесна трагедија).

БИБЛ: Камен темељац, НСад 1981; Кућа на две воде, НСад 1990; Зима, брајко, НСад 1992; Певајући по теби, НСад 1994; Коњ који је имао зелено срце као дрво, НСад 1994; Скеле су високо и нико се није вратио, НСад 1997; Све је теже с песмама, НСад 1999.

ЛИТ: Р. Путник, Опора носталгичност, Политика, 26. X 1988; Р. Путник, Страдање „малог човека”, Политика, 3. II 1989; З. Р. Поповић, Љубав је нешто…, Позориште, НСад, 1991, бр. 6; Д. Николић, Номадска трагедија, Дневник, 28. XII 1992; М. Јеремић, У чеховљевском кључу, Политика, 23. III 1993; Д. Пејовић, Новосадска поставка Кир Јање плени поетичношћу, Позориште, НСад, 1993, бр. 5/6/7.

М. Л.

ПЕТРОВИЋ Никола – историчар и револуционар (Нови Сад, 31. III 1910 – Београд, 22. IV 1997). Српску основну школу завршио је у Чакову, данас у румунском Банату, осмогодишњу немачку гимназију у Темишвару, а машинску технику у Прагу (1928-1934). Примљен је у СКОЈ 1930, а у КПЈ 1932. После повратка у земљу укључио се у револуционарни рад: сарађивао је у напредним часописима у Бгду и учествовао у стварању и раду војвођанског Омладинског културно-привредног покрета 1936-1937. Радио је као секретар Југословенско-чехословачке привредне коморе у Бгду од 1937. до 1941. Био је члан Агитпропа ПК КПЈ за Србију. Сарађујући непосредно са Јосипом Брозом Титом, отишао је у Москву 1940, где је учествовао у раду Балканског секретаријата Коминтерне, на којем је поднео извештај о политици КПЈ. После повратка у земљу ухапшен је у Бгду. На дан напада Немачке на Совјетски Савез повукао се у илегалство у НСаду. Руководио је Агитпропом ПК КПЈ за Војводину. Од 1942. је био члан Бироа Покрајинског комитета. Учествовао је у покретању и уређивању „Слободне Војводине“. Од марта 1943. до марта 1944. био је секретар Обласног комитета КПЈ за Бачку и Барању. Као већник је присуствовао Другом заседању АВНОЈ-а (1943. у Јајцу), на којем је као делегат из Војводине изабран за члана Председништва. Од марта 1944. у Срему је био члан ПК, а од августа у Врховном штабу НОВ и ПОЈ на Вису. У Титовој пратњи је са Виса, у септембру, одлетео у Крајову, у Румунији, где је именован за представника нове Југославије у овој суседној земљи. Потом је био повереник Националног комитета ослобођења Југославије при Војној управи за Банат, Бачку и Барању. На Петом конгресу КПЈ 1948. изабран је за кандидата за члана ЦК КПЈ (већ је био члан ЦК КП Србије). Од 1. II 1945. до средине 1951. радио је као министар савезне владе, најдуже у ресорима спољне трговине и електропривреде. После тога посветио се научном раду на историји: био је запослен као научни саветник у Историјском институту САНУ од 1963. до 1978, када је отишао у пензију. У војвођанску историјску науку је унео марксистичку анализу историјских процеса, појава и личности. Главна област његових истраживања био је XIX век у Војводини. Осветлио је економске, националне, политичке и културне прилике у којима је створено СНП као „саставни део једног широког националног и политичког покрета Срба у Угарској, и не само у Угарској, него и у Србији, па и осталим југословенским земљама“. Посебну пажњу обраћао је на тесне везе између Српске народне слободоумне странке Светозара Милетића и СНП.

БИБЛ: Светозар Милетић, Бгд 1958; Друштвене и политичке прилике у Војводини у доба оснивања Српског народног позоришта, Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 27-38; Светозар Милетић и Народна странка, грађа, 1860-1885 – књ. I, Сремски Карловци 1968, књ. II, Сремски Карловци 1969, књ. III, НСад 1985.

В. П.

ПЕТРОВИЋ Никола – редитељ (Смедерево, 24. XII 1932 – Загреб, 26. III 1984). Основну школу завршио је у Бгду, гимназију у Сомбору и Правни факултет у Бгду. Једну г. је службовао у Народном одбору општине Сомбор као правни референт, а онда је редовно студирао на другом ступњу Академије за казалиште, филм и телевизију у Згбу и добио звање дипломираног редатеља. У професионалном позоришту најпре је био ангажован у Загребачком градском казалишту „Комедија“ од 1. IX 1962. до 31. VII 1963, а затим је као слободни драмски уметник седам г. радио у загребачким позориштима „Јазавац“, „ИТД“ и другде. Од 1. VII 1970. до 30. IX 1979. био је управник и редитељ НП у Сомбору. У СНП је од 1. X 1979. до 28. II 1981. био директор Драме, од 1. III 1981. до 15. VI 1981. помоћник управника, а од 16. VI 1981. до смрти директор Драмског центра. Радо је сарађивао са аматерима: још за време студија права био је члан Академског позоришта „Бранко Крсмановић“, а по завршетку студија режирао је у Аматерском позоришту „Петефи Шандор“ у Сомбору. Најбоље оцењена режија му је Будилник В. Булатовића-Виба којом се театар „ИТД“ представио на Фестивалу малих и експерименталних сцена Југославије у Сарајеву 1965, а најбољом представом у целини, на XXVII сусрету војвођанских позоришта у Суботици 1977, проглашена је Тако је ако вам се тако чини Л. Пирандела у извођењу сомборског НП а у његовој режији. П. је добио и специјалну награду Удружења драмских уметника Србије 1977. за успешно вођење и афирмацију НП у Сомбору. После његове смрти установљена је награда под његовим именом за најуспешнијег позоришног управника. У Сомбору је, у улици која носи његово име, априла 2016. откривена његова биста (рад вајара Игора Шетера). У СНП је као гост режирао две једночинке: Догађај у аутобусу Р. Кеноа и Женски оркестар Ж. Ануја (премијера 28. X 1967), а као члан СНП представу Наш Тито М. Милорадовића (24. V 1980). Супруга Бранка била је костимограф, а њихов син Душан позоришни редитељ.

ЛИТ: М. Кујунџић, Гулино вече, Дневник, 30. X 1967; Л. Геролд, A franciák jegyében, Magyar Szó, 1. XI 1967; П. Поповић, У кругу неспоразума, Борба, 25. XI 1967; М. Кујунџић, Пркосник олујама. „Наш Тито“ Мирка Милорадовића у режији Николе Петровића, Дневник, 27. V 1980; В. М., Умро један од твораца „Јазавца“, Политика, 27. III 1984; М. Кујунџић, Умро редитељ Никола Петровић, Дневник, 27. III 1984.

Ј. М.

ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ, Никола I – владар и писац (Његуши, 19. X 1840 – Антиб/Ница, 2. III 1921). Његов отац Мирко био је црногорски војвода и старији брат књаза Данила, који није имао мушког потомка; мајка Стана била је родом из породице Мартиновић. Део детињства провео је у Трсту код породице Кустић, породице своје стрине кнегиње Даринке, која је била франкофил, па је на њено инсистирање послат на школовање у Лицеј Луја Великог у Париз. Од детињства се учио и ратничким вештинама. Отац га је верио кад је имао 12 г. за шестогодишњу Милену Вукотић, ћерку богатог војводе Петра Вукотића. Био је у Паризу када је 13. VIII 1860. постао владар, а у новембру се и венчао с Миленом. На педесету годишњицу своје владавине, 28. VIII 1910. прогласио се краљем; био је краљ до 1918. У Првом светском рату, након капитулације, 1916. са Владом и Двором склонио се у егзил у Француску, из које се никада није вратио. За време његове владавине Црна Гора је 1878. међународно призната, а и знатно се територијално проширила. Реформисао је државну управу, осавременио војску, ударио темељ правном систему и отворио врата страним инвестицијама. Владао је аутократски, био је велики присталица српства и желео је уједињење Срба и других Јужних Словена, али је био и противник Карађорђевића. Написао је 1867. текст за химну Кнежевине Црне Горе Онамо, ’намо!, која није постала државна химна због провокативног текста, али је постала народа химна. Прогласио је 17. X 1870. песму Убавој нам Црној Гори за званичну химну. Одобрио је 1871. излажење првих црногорских новина „Црногорац“. Био је члан Уједињене омладине српске током њеног постојања од 1866. до 1871. Када је организација забрањена, са истомишљеницима је на Цетињу 1871. основао Дружину за ослобођење и уједињење српско. Родбинским везама са страним дворовима ојачао је углед и поштовање своје земље; био је запамћен као „таст Европе“. Био је и одличан беседник. Углавном је писао родољубиве песме, као и епске спевове и драме у стиху – најпознатија и најизвођенија је Балканска царица, а аутор је и драме Књаз Арванит. Л. Костић је два пута у листу „Позориште“ писао о трагедији Балканска царица, превод његовог приказа са немачког језика објављен је у „Позоришту“ бр. 1 и бр. 2 за 1885. 31. I / 12. II и 28. II / 12. III, а десет г. касније, додуше не у целости, највећи део овог приказа је поновљен у тексту Балканска царица објављеном у броју 34. поводом премијере 3/15. IV 1895. ПО ДСНП је на седници одржаној 27. II / 11. III 1895. предочио да је управник А. Хаџић након дужег преговора и договора успео да убеди кнеза да допусти да се ово дело прикаже на сцени СНП. То није био први текст у којем се помиње комад Балканска царица у листу „Позоришту“: у 26. броју за 1884. штампана је позоришна објава са глумачком поделом за треће извођење драме на Цетињу, тако је читалаштву усмерена пажња на овај значајан догађај. Исте, 1884. г. у првих седам бројева је пренет приказ представе Марка Драговића из листа „Црногорка“, дакако о првој верзији Балканске царице. Касније, 1891, према „Гласу Црногорца“ објављен је у броју 17. извештај о обележавању педесетогодишњице кнеза Николе I, исте г. у броју 3. штампана је и вест да је у Трсту одиграна опера Балканска царица Дионизија де Сарно Сан Ђорђа (Dionisio de Sarno San Giorgio). Костић је напоменуо да је писање трагедије за кнеза била „неизбежна душевна потреба“ да би „обилатост моралне енергије, богатство духа и осећања“ својих сабораца и сабраће изразио у „најлепшој форми до које човечја природа допире“. Својеврсна најава премијере у СНП завршава се цитатом: „Време је већ да се освестимо и да се отресемо наших заблуда. У раздору ћемо се пре или после уморити, истрошити, ослабити и изгинути! Мали смо, а слаби смо и празноруци! Не пружимо ли још брат брату руку, пропаст нам је неизбежна!“ Српски романтичари, нарочито они из Војводине, доживљавали су кнеза Николу „као оличење старог витештва“. Они су и допринели стварању мита о Црној Гори као о српској Спарти. Када је 1884. основано Добровољно позоришно друштво „Цетињске читаонице“ одиграло је и Балканску царицу, а 31. XII остварило је и своје прво гостовање, и то у Подгорици. Л. Костић је присуствовао овом прворазредном догађају и том приликом, после трећег извођења представе Балканска царица 3. I рецитована је на крају његова песма Епилог. У атмосфери братске љубави протекло је играње прве три представе Балканске царице у НСаду 3/15, 4/16. и 9/21. IV 1885, са Цетиња је стигла и делегација у којој су били Живко Драговић, професор у гимназији, Нико Татар, секретар Министарства унутрашњих послова, Илија Вулетић, секретар Министарства спољашњих послова, и Миливоје Меденица, секретар Министарства правде. Делегација је имала намеру да остане „само 2-3 дана у НСаду, али гостопримство браће Војвођана побркало им је програму, те су се читавих 8 дана задржали“. Након што је примио телеграм од управника СНП о „сјајном успеху“ кнез-песник се захвалио телеграмом: „Радујем се ако је моје дјелце нашло иоле одобрења и предусретљивости, што приписујем само ваздашњем српском одушевљењу и љубави тог братског краја напрама моје домовине и њених мука и славе, на чему сам му признателан“ Убрзо после премијере одликовао је неколико глумаца: Димитрија Ружића, у два маха, Даниловим орденом IV реда и, касније, Даниловим орденом III реда; Андру Лукића Даниловим орденом IV реда (1904); кнегиња Милена је глумицу Тинку Лукић наградила златном граном са брилијантима (1886), а П. брлијантном дијадемом (1900). Претпоставља се да су још неки глумци СНП награђени, но недостају поуздани подаци. Поводом премијере Балканске царице уследила су и два приказа: први 9/21. IV 1895. потписује Јован Грчић, а други 31. V / 12. VI „Балканска царица“ у Новом Саду Ж(ивко) Драговић, гост са Цетиња. Грчић је занесено хвалио „величанствену драму витешког Књаза-песника Николе I“, која је „једно од најлепших песничких дела новије српске књижевности“ и „најсјајније бисерно зрно у низу глума у репертоару нашег позоришта“. Драговић је у првом делу свог текста био усредсређен на глумачка остварења ове „у пуном смислу величанствене представе“ која је имала дивну декорацију и „згодна одијела“. Напоменуо је да је Станко имао право црногорско одијело које је добио од Л. Костића, да би потом цитирао и Костићеве стихове из Епилога који су му „неотично“ пали на памет. Сезона 1895/96. почела је 25. XII 1895 / 6. I 1896. извођењем Балканске царице, која је у претходној сезони од свих позоришних дела играних на сцени СНП „имала најсјајнији успех“. О Балканској царици су позитивно мишљење имали и Словаци који су били на премијери у СНП за Ускрс 1885. стигло их је дванаесторица. У словачком листу „Národnie noviny“ објављен је текст У Српском позоришту, који је укратко препричан у листу „Позориште“. Господин В. Ренка, аутор текста, сматра да је П. дело „дивна драма, проникнута словенским духом“, базирана на словенској подлози. Романтично-историјска драма је након публиковања 1886. убрзо преведена на словачки, чешки, мађарски, руски, италијански, немачки, француски, енглески, шведски, холандски и фински језик; играна је у Петрограду, Берлину, Италији. У листу „Позориште“ 26. VII 1903. објављено је „по биљешкама“ Симе Матавуља сећање Балканска царица на Цетињу и у Подгорици, а представа је те године играна на гостовању у Вршцу, нешто раније, почетком јуна.

БИБЛ: Н. I Петровић Његош, Цјелокупна књижевна дјела Николе I, Никшић 1989.

ЛИТ: М. Драговић, Балканска царица. Црногорка, 1884, бр. 1, с. 7-8 и бр. 2, с. 17-20; А-м, Балканска царица, Позориште, 1885, бр. 1, с. 2-4, бр. 2, с. 6-8; А-м, Балканска царица, Позориште, 1895, бр. 34, с. 133-135; А-м, Словаци о Балканској царици, Позориште, 1895, бр. 43, с. 171; А-м, Гости наши из Црне Горе, Позориште, 1895, бр. 44, с. 179, 180; А-м, Извештај привремене управе Српског народног позоришта о стању и радњи Српске народне позоришне дружине, Позорште, 1895, бр. 50, с. 209; А-м, Балканска царица, приказана 25. децембра о.г., Позориште, 1895, бр. 54, с. 224, 225; Ј. Грчић, Балканска царица, Позориште, 1895, бр. 38, с. 149-151; Ж. Драговић, Балканска царица“ у Новом Саду, Позориште, 1895, бр. 45, с. 181-183; Л. Милуновић, Позориште у књажевини Црној Гори 1884-1888, Подгорица 2001; Н. Савковић, Лаза Костић и „Балканска Царица“ Николе I Петровића, „У спомен на Лазу Костића“, НСад 2011, с. 189-197.

Н. С.

ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ, Петар II – владар и писац (Његуши, 1. XI 1813 – Цетиње, 31. X 1851). Потиче из породице која је генерацијама давала владике и владаре Црној Гори. Његов отац Томо био је рођени брат Петра I. Раде (световно име) је провео детињство у родном селу Његуши до 1825, када га је његов стриц, владика Петар I, одвео код себе у цетињски манастир да би га васпитао и образовао за наследника. У манастиру је научио да чита и пише, а средином те 1825. стриц га шаље у школу калуђера Ј. Троповића у Топлу, крај Херцег Новог. На Цетиње се враћа почетком 1827. г. До 1830. г. васпитач му је био песник Сима Милутиновић Сарајлија, секретар Петра I, који није могао да му пружи систематско знање али је покренуо његов дух, машту и песничке амбиције. Након смрти стрица (30. X 1830), са 17 г. проглашен је за владику и владара Црне Горе и добио име Петар II. Као владика и владар створио је прве органе државне власти у земљи и од савеза племена створио модерну државу. Установио је извршну власт, сенат, гвардију и перјанике, а увео је и обавезу плаћања пореза. Упркос државним пословима налазио је времена и да се образује и да пише. Научио је руски, италијански, француски, читао је, пре свега, филозофску литературу и поезију, прижељкивао је могућност за општенародни устанак против Турака. Радио је и на уздизању народног образовања. Његова путовања била су увек и политичка и образовна. На првом путовању у Русију био је 1833, када је завладичен; његово друго путовање у Русију било је 1836; оба пута се дуже задржао у Бечу, где је боравио и 1844. и 1847, а 1851. одлази на путовање у Италију. На путовањима је стицао нова знања, обогаћивао је своје песничко искуство, набављао је књиге. У раздобљу између 1844. и 1848. достигао је пуну стваралачку зрелост и као песник и као политичар. Пратио је збивања у револуционарној 1848. с надом да је куцнуо час ослобођења за све јужнословенске народе. Но, касније су уследиле суморне г. разочарења, а потом и тешка неизлечива болести и, на крају, прерана смрт. Сахрањен је на Цетињу, а четири г. касније његови земни остаци пренети су на Ловћен. Успео је да на темељима народног стваралаштва створи узвишену поезију. Јован Скерлић сматра да је био владар особите врсте, закалуђерио се зато што је такав био ред, јер је по утврђеној традицији владар Црне Горе морао бити владика. Живео је слободно попут световњака, а у својим религијским идејама није био нимало догматичан. „Имао је више унутрашњег живота и духовне дубине но иједан српски песник; то је најмисаонији човек, најбоља филозофска глава, најјачи и најдубљи дух међу свим српским писцима“. У његовом опусу издвајају се два главна тока, која теку паралелно: једном је у основи космичка судбина човека, а другоме историјска судбина Црне Горе. Круна песничког рада је Горски вијенац, еп сведен у дијалоге, са много лирских елемената. Перо Слијепчевић сматра да је П. успео да у Горском вијенацу створи „најсавршенију слику наше патријархалне културе, и то у часу кад је она била у свом зениту“. Прво извођење Горског вијенца на сцени неког српског позоришта било је у СНП. Тим поводом на насловној страни „Позоришта“, 26. I / 8. II 1902. објављен је песников портрет испод чијег имена је написано (Рођ. 1813. † 1854.), следио је Пролог за „Горски вијенац“ написао Др. Лаза Костић, затим Апотеоза, епилог за Горски вијенац, који је написао Јован Живојновић. Тихомир Остојић је написао текст о Горском вијенцу у којем прва реченица гласи: „Требало је да прође више од пола века од када је штампано најбоље дело Његошево, па да га тек онда видимо на позорници.“ Након Остојићевог текста приређена је и песникова биографија, а на последњој страни је позоришна објава са глумачком поделом за прво извођење Горског вијенца у Дунђерсковом позоришту. Дело је за позорницу у „два раздела“ удесио А. Хаџић, музику је компоновао И. Бајић. Пре представе је рецитован Костићев Пролог, а након представе изведена је и Живојновића Апотеоза. Програм је трајао два сата и 45 минута. Интересовање публике је било велико, па је за два дана представа поново играна с „обаљеним ценама“; то је била и последња представа пред одлазак ансамбла за Сентомаш. У приказу о представи Ј. Храниловић је напоменуо да је требало више смелости да се „величанствени песмотвор ђенијалног владике Рада припреми за позорницу“ него што је то требало Немцима за Гетеовог Фауста. Храниловић сматра да је А. Хаџић успео да оствари драмску градацију, да не наруши основну структуру дела и да и они који нису читали дело створе прави суд о њему. Такође, указао је и на задовољство и одушевљење публике. Милан Савић је у свом приказу истакао да је А. Хаџић подузетно и умешно драматизовао велико песничко дело изостављајући делове из Горског вијенца. Обојица су истакла чињеницу да П. није мислио на позорницу када је писао своје песничко дело. „Позориште“ је 24. III / 5. IV 1902. пренело и приказ објављен у хрватском књижевном часопису „Vienac“ (20. III 1902), у којем је наглашено да сви критичари признају „вањски успјех“ представе, да је публика с пијететом и заносом слушала комад од почетка до краја, дајући одушка одушевљењу и одобравању, као и да је А. Хаџић оставио све оно што је било потребно за разумевање темељне идеје дела. Представа је играна и у Сентомашу, Сомбору, Бечеју, Кикинди, Панчеву, Белој Цркви, Вршцу, Руми, Сремској Митровици и Осијеку.

БИБЛ: Л. Костић, Пролог за Горски вијенац, Позориште, НСад, 1902, бр. 14, с. 54-74; Ј. Живојиновић, „Апотеоза“ као епилог за „Горски вијенац“, Позориште, НСад, 1902, бр. 14, с. 54-56.

ЛИТ: Т. О(стојић), О Горском вијенцу, Позориште, НСад, 1902, бр. 14, с. 56–59; Ј. Хр(аниловић), Горски вијенац, Позориште, НСад, 1902, бр. 17, с. 73–74; М. С(ави)ћ, Горски вијенац, Позориште, НСад, 1902,  бр. 17, с. 74–75; А-м, Свечана представа „Горског вијенца“, Позориште, НСад, 1902, бр. 17, с. 75–76; А-м, „Горски вијенац“ на нашој позорници, Позориште, НСад, 1902, бр. 18-19, с. 84–85 (текст прештампан из „Vienca“); К., Са приказа „Горскога вијенца“ у Сомбору, Позориште, НСад, 1902, бр. 20, с. 101–102; Ј. Скерлић, Петар Петровић Његош, Историја нове српске књижевности, 1953, 166–178; П. Слијепчевић, Горски вијенац и позорница, Огледи о домаћим темама, 1980, књ. 2, с. 141–148.

Н. С.

ПЕТРОВИЋ ПЕТАР – ПЕЦИЈА – драмски писац (Оточац, Лика, 21. IX 1877 – Загреб, 9. I 1955). Гимназију је похађао у Госпићу, а шумарство завршио у Згбу. Као шумарски инжењер био је запослен у Илоку, Чабру, Самобору и Згбу. Почетком века појавио се у књижевности цртицама и новелама из народног живота, које је објављивао у дневним листовима и часописима. Највише популарности је стекао хуморескама и позоришним комедијама у којима је сликао прилике и људе личког села и њихове згоде и незгоде, на чији се рачун шалио прецизно (блиско их познавајући), али доброхотно и са симпатијама. Љубав и наклоност према својим земљацима и родољубље опћенито живо су присутни у свим његовим делима. Као вештом драматичару и духовитом комедиографу, комади су му убрзо стекли изузетну популарност и играни су на многим југословенским сценама, а, с обзиром на његово присуство у репертоару најпознатијих позоришних кућа српскохрватског говорног подручја, подједнако је сматран и хрватским и српским писцем. Између два рата стекао је велик углед код глумаца који су се огледали у његовим комадима као и код публике. Пера Добриновић је, међу осталим својим улогама, памћен и по маестрално одиграној улози сеоског заводника у комедији Пљусак, у којој се појавио као шездесетогодишњак. П. је превођен на чешки, немачки и португалски. Најпознатија целовечерња позоришна дела су му: Ркаћ (1904), Рушка (1905), Суза (1907), Душе (1910), Шума (1915), Мрак (1916), Чвор (1920), Земља (1926), Три према један (1929), Пљусак, Мача или Мајчино срце (1932), Испод наших брда, Кад то не сме нико знати, Бећаруша (1936), У старом гнијезду (1937), Тешко ми је (1941), а једночинке: Род, Чизме, Мала, У навиљцима (1919), Стојанда (1922), А сад, лаку ноћ и Писмо (1930). Када се 1910. појавила његова драма Душе, А. Г. Матош је, уз благо замерање због идеализовања сељачког сталежа, најпохвалније истицао основну „тенденцију дела“: не остављати никад родну груду и земљу предака својих. Од ХНК у Згбу је добио две Деметрове награде: за Шуму (1915) и за Мрак (1916). Четврт века књижевног рада прославио је 1925. истовремено у ХНК у Згбу (Чвор) и у НП у Бгду (Пљусак), а његову тридесетпетогодишњицу је обележило загребачко ХНК 18. I 1937. праизведбом комада У старом гнезду. На новосадској позорници изведена су П. дела: Ркаћ (1905), Сузе (1909), Мрак (1919), Пљусак (1921, 1971), три једночинке – У навиљцима, Чизме и Род (1924), Чвор (1924, 1967), Рушка (1924), Душе (1926), Земља (1926), Браца (1927), Три према један (1930, 1932), Мача (1932) и Добро мељеш (1934). Редитељ обеју послератних представа (Чвор и Пљусак) Михаило Васиљевић сматра: „Сведоци смо чудног феномена. У наше доба још имамо слуха за сентименталну стару градску песму… Можда и ови Пецијини водвиљи, настали између два рата, имају управо ту арому некадашње градске забаве. Та драматургија не замара гледаоца. Она му нуди прихватљив заплет, пун неочекиваних обрта, животне личности и карактер, богат и сочан језик. Ако умете да уживате у старој градској песми, насмејаћете се сасвим извесно и овим делима…“

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Бранково коло, 1906, бр. 3, с. 95; А-м, У суботу 5. децембра гледали смо први пут „Сузе“, Застава, 7. XII 1909; А-м, Шта се ради у Позоришту?, Јединство, 4. II 1921; Х-ћ, „Пљусак“, Застава, 19. II 1921; А-м, Гостовање Пере Добриновића у Новом Саду, Јединство, 1. V 1921; А-м, „Чвор“ – премијера у Народном позоришту, Видовдан, НСад, 22. V 1924; Вер., „Чвор“, Застава, 24. V 1924; Вој. М-ћ, Премијера „Рушке“ од Пеције Петровића, Застава, 11. IX 1924; Ј. Ивакић, Пеција, Comoedia, 1925, бр. 31, с. 2-10; Тревчин, „Земља“, Застава, 24. XII 1926; Критик, Вече шала, Застава, 26. III 1927; М. Кујунџић, Лаж о смешним земљацима, Дневник, 14. XI 1967; С. Кисић, Писци пред публиком, Политика, 18. XI 1967; Б. Хећимовић, Петар Петровић Пеција, Позориште, Тузла, 1969, бр. 4, с. 407-416; М. Кујунџић, Водвиљ на лички начин, Дневник, 24. I 1971; С. Божовић, „Пљусак“ без грмљавине, Вечерње новости, 26. I 1971.

В. В.

ПЕТРОВИЋ Петар С. – књижевник, глумац и редитељ (Лађевац код Окучана, 9. VI 1899 – Београд, 20. X 1952). Основну школу и двогодишњи глумачки течај завршио је 1922. у Згбу. Исте г. је позван у НП у Сарајеву, у којем је, после одигране улоге Пажа Гастона у Беговићевој једночинки Бискупова синовица, добио стални ангажман (1922-1927). Накратко потом запослио се у Интимном театру у Вараждину, затим у НП у Скопљу (1927-1950), а од 1930. у НП у Бгду. Заједно са Јованом Коњовићем, Виктором Старчићем и Николом Поповићем 1939. је основао Уметничко позориште у Бгду. Истовремено је писао новеле, приповетке за децу, романе, драме и радио на драматизацијама дела наших класика потписујући се, најчешће, са П.С.П.-Пеција или Пеција-млађи. Поткрај живота (1948-1950) радио је као редитељ тек оформљеног Београдског драмског позоришта. Од НП у Сарајеву до Уметничког позоришта у Бгду прешао је пут од младог почетника, епизодисте, до тумача значајних и запажених улога, постепено се развијајући у студиозног карактерног глумца, који је са успехом креирао низ жанровски разноликих али сложених и уметнички веома одговорних задатака. Истицао се посебно разговетном и одмереном дикцијом. Прву приповетку објавио је у сарајевском дневном листу „Звоно“ (1920), прву збирку приповедака Година дана 1930, а први роман, Рођа, 1934. Као драмски писац у почетку је био под јаким утицајем Јевреинова (Пуцањ из публике, на пример). Касније П. комаде, лепих књижевних али превасходно сценских вредности, карактеришу наглашени смисао за композицију, оштрина запажања и покушај да сачини социјалну драму са тезом (Ослобођење Косте Шљуке, Оливера, Мис Београд, Угашено огњиште, Симићи). Последња драма, изведена за његовог живота, Ми не признајемо, на узбудљив и потресан начин обрађује догађаје из 1941. Драме Душан, млади краљ и Драмски триптихон (Јоасаф, Стефан Лазаревић и Царица Милица), који је сачуван у рукопису, иако са доста примеса историјског, представљају прве значајније покушаје осавремењивања митова, предања и легенди у нашој савременој драмској литератури. На сцени СНП изведене су две његове драматизације: Вечити младожења Јакова Игњатовића (в) и Сеоска учитељица Светолика Ранковића (в). Не толико први, илустративно раван и докраја упрошћен П. драматизаторски подухват, колико други, изазвао је жустре критике и полемике. У тежњи да се што више прилагоди оновременим литерарно-сценским нормама, П. је изразито песимистички интониран крај Ранковићевог романа преточио у драмску форму са наглашено оптимистичким акцентима. Био је то разлог да на страницама „Наше сцене“ отпочне једна од наших вероватно првих књижевно-теоријских полемика, чији су учесници били Живојин Бошков и сам П. Саглашавајући се са низом оправдано оштрих примедаба и критика које су му упућене, П. је закључујући полемику написао: „Знам, обично се каже: ’Дозвољено је драматизовати, али под условом да драматизација буде рад на роману, или толико јака да ’убије’ роман. Тачно! Али за то треба времена. Роман није одмах добио ранг класике чим се појавио из штампе. Он га је, ако је заиста представљао квалитет, учврстио тек много година доцније. Треба, дакле, сачекати да време и драматизацији даде њен ранг“. А време је драматизацији Сеоске учитељице недвосмислено дало одговарајући ранг. Извођена од 1951. до 1953. у безброј позоришта широм земље, она је, убрзо, као и претходна, сасвим заборављена. Јаков Игњатовић стекао је, касније, нове, виспреније и боље драматизаторе. Ранковић, сем П., ни једног више.

БИБЛ: Година дана, 1930; Пуцањ из публике, 1930; Рођа, 1934; Земља остављена, 1935; Млади курјак, 1936, Оливера, 1936; Мис Београд, 1937; Без земље, 1938: Душан, млади краљ, 1940; Угашено огњиште, 1942; Симићи, 1945; Мали Милкин, 1946; драматизација Вечити младожења, старинска трагикомедија у 5 слика, са епилогом, од Јакова Игњатовића, Бгд 1950; Ми не признајемо, 1951; драматизација Сеоска учитељица, Бгд 1951; О драматизацији „Сеоске учитељице“ (Одговор Живојину Бошкову I, II), НС, 15. IV и 1. V 1951; С пролећа, 1952; Ослобођење Косте Шљуке, 1953; Драмски триптихон (Јоасаф, Стефан Лазаревић, Царица Милица), неизвођен, сачуван у рукопису.

ЛИТ: Ј. Виловац, „Вечити младожења“ Јаше Игњатовића – драматизација Петар С. Петровић, СВ, 12. V 1950; Б. Чиплић, Игњатовићев „Вечити младожења“, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 146; А-м, Пред премијеру „Сеоске учитељице“, СВ, 2. III 1951; О. Н(оваковић), „Сеоска учитељица“ од Светолика Ранковића, у драматизацији П. С. Петровића, НС, 1. III 1951; А-м, Са јучерашње премијере „Сеоске учитељице“, СВ, 4. III 1951; Ж. Бошков, Драматизована „Сеоска учитељица“ на позорници у Новом Саду, НС, 15. III 1951; Ј. Виловац, Поводом премијере „Сеоске учитељице“ у Војвођанском народном позоришту, СВ, 20. III 1951; Б. Чиплић, Поводом пет драмских представа Војвођансог народног позоришта, ЛМС, 1951, књ. 368, с. 114-121.

М. Р.

ПЕТРОВИЋ Сава – секретар ДСНП и преводилац (Рума, 1. I 1847 – Голубинци, 30. XII 1914). Гимназију и Богословију завршио је у Сремским Карловцима. Од 1870. непуне три г. је био сарадник „Народа“, листа Ј. Суботића (в). Од 1872. до 1895. радио је као актуар Матице српске, а ад 1895. до 1911. њен други секретар. Упоредо са радом у Матици, пуних 37 г. је био и секретар ДСНП: 27. XII 1871. изабран је за привременог секретара, а од 21. IX 1872. до 17. IX 1908. био је секретар. Као књижевни радник и публицист сарађивао је још и у „Јавору“, ЛМС, РИмМС, „Бранковом колу“ и „Стражилову“ и уређивао „Глас истине“, „лист за духовне беседе, животописе и старине“ (1886-1890) и „Српски Сион“, „недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске правславне Митрополије карловачке“ (1891-1895). Писао је краће приче, песме, чланке, приказе књига и, као члан Књижевног одељења МС (од 1877), оцене рукописа. Најважнији његов рад је Речник српских презимена, из којег је неколико одломака објавио у „Бранковом колу“ и „Календару МС“. Преводио је са немачког и руског (Хајзе, Ђулаи, Толстој, Чехов, Сологубов и др.). За потребе СНП преводио је драмска дела и у новосадском Позоришту извођени су његови преводи: Ноћ уочи Нове године (Р. Бенедикс), Путници (А. Винтерфелд), Поклон (К. А. Гернер), Доктор Клаус (А. Ларонж), Две сиротице (у преради Џ. Оксендорфа према истоименом комаду А. Денерија и Е. Кормона), Наши робови (Л. Захер-Мазох), Тврдо срце (С. Лесер), Јединица (А. Фредро Син), Глувак (П. Дефорж, прерада Ф. Розена), Позоришно дело (Е. Хенле), Тајни агенат (В. Ф. Хаклендер), Ханела (Г. Хауптман) и Медвед (А. П. Чехов); у НП у Бгду приказани су му и Маћеха (К. А. Гернер), Љубавне очи (превео под насловом Како љубав гледа, В. Хилнерова) и Марија Магдалена (П. Линдау). Остао му је неизведен превод једночинке Сестра као брат непознатог аутора. У ПО ДСНП био је један од оцењивача оригиналних и преведених драмских дела и члан пододбора за набавку позоришних комада и избор репертоара, а као лектор дотеривао је туђе преводе. Био је одличан секретар ДСНП: записнике скупштина и седница водио је беспрекорно, узорно чак, а администрацију обављао брижљиво и ажурно. Захваљујући таквом његовом вођењу послова, у сачуваним записницима органа ДСНП остала је обилна, драгоцена грађа за историју СНП. Од 1901. до 1903. је за МС оценио и редиговао дела М. Димитријевића (новела Искра живота; драматска поема Оливера), Л. Тривунова-Бранковића (комедија Образ пред свијетом; драма Шеста заповед; шаљива игра Консул), Св. Ћоровића (драмска слика Газда Јанко), П. П. Петровића (драма Ркаћ) и других аутора: драма Милош Велики; трагедија Два сирочета; шаљива игра Кривотворац, драмска слика Божја воља, жалосна игра Котаница, глума Сестре, те драме: Сваком своје, Лажљивица, Узданица, У заблуди, Друго крштење и Тако рече Заратустра. Преводи му се одликују чистотом језика и складношћу израза. Неколико наших листова и часописа обележило је 1897. пригодним чланцима 25-огодишњицу његовог књижевног и просветног рада. Његови посмртни остаци пренети су 1920. у НСад и сахрањени ма Алмашком гробљу. П. је своју ваљаним трудом стечену имовину завештао МС „на књижевне цели“. Српска академија наука изабрала га је 1889. за дописног члана, а српска влада одликовала Орденом Св. Саве IV реда (1900).

БИБЛ: Глумачка уметност у садашње доба, Позориште, НСад, 1890, бр. 30-40; Александар Сергејевић Пушкин, ЛМС, 1888, књ. 153, с. 125-143; Др Стеван Павловић, Сима Милутиновић Сарајлија (рођ. 1791-1847). Живот, радња и слика му, ЛМС, 1892, књ. 172, с. 138-142.

ЛИТ: В. Стајић, Помен Матичиним почасним члановима и члановима Књижевног одељења који су умрли 1914-1921, ЛМС, 1921, књ. 300, с. 152; Љ. Лотић, Добротвори Матице српске и њихове задужбине, Споменица МС 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 564; П. Малетин, Из историје Матице српске – Књижевно одељење, Рад МС, св. 11, НСад 1975, с. 48.

Л. Д.