ПЕТРОВИЋ Ђорђе – сценограф. Био је члан Н-Оп од 1928. до 1932.

СЦЕНОГРАФИЈЕ: Ана Карењина, Матија Губец, Добри војник Швејк, Процес Мери Даган, Црквени миш, Господа Глембајеви, Златарево злато, Непријатељица, Фани и њена послуга, Оно што се зове љубав, Свети пламен, Лечник у дилеми, X, Y, Z, Ништа без мушке главе, Без трећег, Дубровачка трилогија, Добра вила, Марије или Малајска стрела, Дугоња, Видоња и Трбоња, Врзино коло, Грешница, Обичан човек, Катинкини снови, Едип, Кућевласници, Напаст у долини Шентфлоријанској.

ПЕТРОВИЋ Ђорђе – оперски певач, драмски баритон (Босанска Градишка, 5. X 1918 – ?). Завршио је гимназију са великом матуром. У Опери СНП је ангажован као солиста 1. X 1958. и почео да спрема улогу Тонија у Пајацима, али није наступио на сцени јер је већ 20. XI 1958. раскинуо уговор пошто СНП није успело да му обезбеди стан у НСаду у који би доселио породицу. Није више био члан ни једне оперске куће него је као слободни уметник наступао с времена на време.

В. В.

ПЕТРОВИЋ Живојин – историчар књижевности и позоришта, преводилац (Ражањ, код Крушевца, 4. IV 1907 – Сен Левен, Швајцарска, 28. XI 1986). Гимназију је завршио у Крушевцу, Филозофски факултет у Бгду и Скопљу, а докторирао је на београдском Филозофском факултету са тезом „Удео српских писаца у стварању репертоара НП у Београду, 1850-1914“. Од 13. IV 1932. до 8. V 1935. радио је као лектор у НП у Скопљу, где је повремено наступао и као глумац, режирао комаде за децу и уређивао „Позоришни лист“. Од маја 1935. до септембра 1940, за управе Бране Војиновића, био је секретар Драме у НП у Бгду, где се поред административних бавио и драматуршким пословима. У сезони 1940/41. био је управник НП у Бањој Луци, а затим је, од августа 1941. до 5. III 1942, управљао нишким НП. Од 1942. до 1944. писао је за „Српску сцену“, а после рата је у Зборнику музеја позоришне уметности Србије, Зборнику Матице српске за књижевност и језик и у новосадском „Позоришту“ објављивао студиозне прилоге из историје српског театра, између осталог и о члановима СНП. Бавио се превођењем драмских дела са руског и француског језика (Ж. Девал, П. Ренал, О. де Балзак, В. Катајев и др.). СНП је извело два његова превода: Кокосов орах М. Ашара (1938) и Супруга Ј. Бокаија (1940).

БИБЛ: Јаков Игњатовић и његово дело, Српска сцена, 1942, бр. 2, с. 42-44; Око доласка Милоша Цветића у Београд, Српска сцена, 1942, бр. 7, с. 216-220; Ситнице о Пери Добриновићу, Српска сцена, 1942, бр. 19, с. 641-646; Стерија и његов Кир Јања, Српска сцена, 1943, бр. 16, с. 469-472; Прве улоге Пере Добриновића, Српска сцена, 1943, бр. 17, с. 504-508; Како је Милош Цветић постао редитељ, Српска сцена, 1943, бр. 19, с. 581-585; Сукоб А. Бачванског с Ј. Ђорђевићем; Српска сцена, 1944, бр. 9-10, с. 16-21; Пет писама Фотија Иличића, Зборник Музеја позоришне уметности СРС, Бгд 1962; Два документа о Ђорђу Вучетићу, Позориште, НСад, 1971, бр. 3-4, с. 14-15; Понешто о Рашићима, Позориште, НСад, 1972, бр. 1, с. 16-17; Четири писма Драгутина Ј. Илића, Зборник МС за књижевност и језик, 1982, св. XXX, с. 293-294.

В. В.

ПЕТРОВИЋ Зоран – академски сликар и књижевник (Сакуле, Банат, 7. IV 1921 – Београд, 23. VI 1996). Основну школу завршио је у Сакулама, гимназију у Панчеву, а Сликарски одсек Академије за ликовне уметности 1948. у Бгду, на којој се, потом, запослио као редовни професор сликања. Излагао је на многим групним и самосталним изложбама у земљи и иностранству (Бгд, НСад, Љубљана, Париз, Венеција, Лондон, Сао Паоло). Бавио се и скулптуром. Као сликар најпре је био усмерен ка реалистичкој и експресионистичкој доживљености пејзажа, ентеријера и портрета, да би, касније, особене форме градио на основу маштовите интерпретације машинског света, указујући на његову повезаност са органским светом. Иако је краће прозне текстове почео да објављује још крајем педесетих г. у „Књижевности“ и „Летопису Матице српске“, изузетну популарност стекао је романом-хроником Село Сакуле, а у Банату, у којем је приказао историју и живот свог родног места. Још пре изласка романа из штампе, један његов део, под називом Сјај прозора, изведен је на Радио-Бгду, у драматизацији и режији Соје Јовановић, да би наредне, 1969, био приказан у „Атељеу 212“ као Пенџери равнице. Касније су Сакуле драматизовали и Драган Јовић (Па, извол’те у Сакуле) и Петар Говедаревић (Банатске слике и прилике). Међутим, највећи успех и најдужи позоришни век Село Сакуле, а у Банату доживело је у СНП (1969) у надахнутој и промишљеној драматизацији и режији Димитрија Ђурковића (в). Не изневеравајући писца, Ђурковић је окосницу драматизације нашао у хроници трију генерација једне породице, у коју је укомпоновао самосталне сценске деонице. На тај начин он је успео да оживи не само банатска, сакулска предања, историју и судбине од краја XIX века па до првих поратних г. него је сачинио комплетну, изразито војвођанску панораму живота и живљења. Много мање успеха имало је П. дело Сакуљани, а о капиталу, које је уврштено у репертоар СНП као логични наставак хронике. Без прегнантности у атмосфери и детаљу, без оних најчешће иронично кратких понирања у личности, П. није успео да понови сценску реплику првотног дела. Остао је тек језик, али и он више не онако врцав и густ. На сцену Београдског драмског позоришта 1971. поставио је Радослав Дорић П. Бећарац, а следеће, 1972, Драган Јовић је на Радио-Бгду режирао П. драмски текст Моја мати ћилим тка. Добитник је Седмојулске награде СР Србије за сликарство (1962) и Награде Стеријиног града за сценску панораму Село Сакуле, а у Банату, приказану на XV Југословенским позоришним играма, у извођењу СНП (1970).

БИБЛ: Село Сакуле, а у Банату, НСад 1969; Село Сакуле, а у Банату, према прозним и драмским текстовима Зорана Петровића сценарио написао Димитрије Ђурковић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1657; Сакуљани, а о капиталу, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1970.

ЛИТ: Д. Поповић, Зоран Петровић: „Село Сакуле, а у Банату“, ЛМС, 1969, књ. 404, св. 1, с. 118-120; М. Кујунџић, До фолклора и даље, Дневник, 13. III 1969; М. Мирковић, Фолклорни урнебес, Политика експрес, 14. III 1969; Б. Михајловић Михиз, Сакуле су село у Банату, а тај Банат…, Политика, 16. III 1969; Р. Поповић, У знаку Зорана Петровића, Политика, 19. III 1969; Д. Клаић, Летопис села Сакула, Индекс, 21. III 1969; С. Божовић, „Село Сакуле, а у Банату“, најбоља представа, Борба, 2. VI 1970; П. Поповић, Театар са заштитним знаком, Вечерње новости, 4. VI 1970; Н. Станић, З. Зорица-Ламбета, Зоран Петровић, НСад 2016.

М. Р.

ПЕТРОВИЋ Јован – преводилац (1841-1867). Био је професор па свештеник у Славонији. Као велики љубитељ драмске књижевности, преводио је позоришне комаде углавном са руског језика: В. П. Кулин – Перо и мотика, комедија у 4 чина; А Грибоједов и П. Катењин – Студент, комедија у 3 чина; Ј. П. Полонски – Туђе дете, комедија у 4 чина. Аутор је и једне оригиналне драме – Милан Топлица (1862). Са немачког је превео Шекспировог Млетачког трговца, за који превод га је наградио Казалишни одбор у Згбу. СНП је тај његов превод, који је за српску позорницу удесио Антоније Хаџић, играо од 1869. до 1900.

ПЕТРОВИЋ Јован – драмски глумац (Прокупље, 17. I 1916 – Београд, 18. IV 1944). Завршио је осам разреда гимназије и Глумачку школу при НП у Бгду (1937), из које је повремено учествовао у представама НП. Од 1. VIII 1937. до 31. VII 1938. био је члан НПДб у НСаду, а затим је отишао у скопско позориште, у којем је остао до 6. IV 1941, када се вратио у Бгд. Погинуо је у бомбардовању Бгда.

УЛОГЕ: Др Андрија Визнер (Човек под мостом), Лаерт (Хамлет), Млади Криг (Бела болест), Милан (Сеоска лола), Петар (Ђидо).

ЛИТ: А-м, „Човек под мостом“ од Индига, Нови Сад, 1937, бр. 42, с. 4; У. Чоб(анов), Сјајан успех „Хамлета“, Дан, 1937, бр. 270, с. 3; У. Чоб(анов), Велики успех Чапекове „Беле болести“ на новосадској сцени, Дан, 1938, бр. 22, с. 5; А-м, Falurossza, Napló, 17. III 1938.

В. В.

ПЕТРОВИЋ Љубомир – историчар књижевности, есејист и драмски писац, управник СНП (Смедерево, 18. III 1895 – Београд, 15. XI 1943). После положеног испита зрелости у Четвртој београдској гимназији (1914) отишао је у Монпелије, у Француској, и уписао се на Медицински факултет, али се већ 1915. вратио у Србију и запослио се као преводилац и тумач у француској лекарској војној мисији у Великој Плани и у Зајечару. На Филозофском факултету у Бгду (на катедри за француски језик и књижевност) дипломирао је у јуну 1921, а тезом „Флоберова естетика“ докторирао децембра 1928. Био је суплент и професор гимназије у Смедереву (1921-1928), па професор у Бгду (1928-1931) и у Земуну (1931). Министарство просвете га је актом П бр. 46750 31. X 1931. доделило на рад Друштву за СНП, те је одмах почео да руководи Позориштем, иако је тек на седници УО ДСНП 16. III 1932. званично постављен за управника СНП и на тој дужности је остао до 31. X 1932. Мада је сезона 1930/31, када су СНП водили Радослав Веснић и потом Никола Динић, била најуспешнија у међуратном периоду, П. је послу приступио са мање амбиција у репертоарској политици, а како је убрзо уследило и смањивање субвенције – П. није у СНП оставио значајнији траг. Ускоро је поново професор у Бгду (1933-1935), вршилац дужности секретара Главног просветног савета у Бгду (1935-1938), доцент Филозофског факултета у Бгду (1938-1941) и 1943. опет гимназијски професор у Бгду. Аутор је већег броја дела из француске књижевности (Флоберова естетика, Бгд 1928; Преглед француске књижевности од постања до данас, Бгд 1929; Студије из француске књижевности, Бгд 1937; Историја француске књижевности Средњега века и Препорођаја, Бгд 1937), као и дела: Пролазак крсташа кроз наше земље (Бгд 1937) и Техника стила (Бгд 1937). Састављач је Антологије српске критике (Бгд 1929). Припремио је за штампу Песме Лазе Костића (Бгд 1940) и за исту књигу написао и предговор. Изабрао је и у посебној књизи (Бгд 1933) објавио Мисли и рефлексије Богдана Поповића, чији је ученик и поклоник био. Сарађивао је у „Правди“ (1931, 1933-1937) и у „Летопису Матице српске“ (1938) пишући о Валерију, Ламартину, Игоу, М. Ибровцу, Лејли де Дампијер, супрузи француског амбасадора у нашој земљи а поводом њене збирке песама о Бгду… У СНП је 1932. приказана његова драма Загрљај.

ЛИТ: А. Шмаус, Др Љубомир Петровић: „Преглед француске књижевности“, Мисао, 1929, св. 219-220, с. 234-236; Л. Ћурчић, Др Љубомир Петровић – Преглед француске књижевности од постанка до данас, Гласник Југословенског професорског друштва, 1929, св. 10, с. 727-731; А-м, Гостовање Српског народног позоришта у Тителу, Југословенски дневник, 1932, бр. 256, с. 5; А-м, Друштво за Српско народно позориште у Новом Саду – Извештај о раду у пословној години 1931-1932, НСад 1932, с. 3-4; К. Н. Милутиновић, Љубомир Петровић: Студије из француске књижевности, ЛМС, 1935, књ. 343, св. 2, с. 299-302; В., Историја француске књижевности и препорођаја од др Љубомира Петровића, Мисао, 1937, св. 341-344. с. 312-314; С. Јежић, Др Љубомир Петровић: Историја француске књижевности Средњега века и Препорођаја, ЛМС, 1937, књ. 348, св. 2, с. 214-215; Д. З. Милачић, Нова књига г. др Љубомира Петровића: Историја француске књижевности Средњега века и Препорођаја, Правда, 1937, бр. 11.677, с. 9; Р. Димитријевић, Др Љубомир Петровић: Техника стила, Јужни преглед, 1937, св. 8-9, с. 316-319; Н. Банашевић, Др Љубомир Петровић, Историја француске књижевности Средњега века и Препорођаја, Гласник Југословенског професорског друштва, 1937-1938, св. 10, с. 921-929.

С. А. Ј.

ПЕТРОВИЋ Љубомир-Љубинко – драмски глумац и драмски писац (Београд, 1851 – Београд, 5. II 1916). Завршио је само четири разреда гимназије у Бгду, где је доцније службовао као скромни чиновник. Дуго је животарио у оскудици од незнатне пензије и малих књижевних хонорара, оптерећен још и многочланом породицом. Био је врло плодан и разноврстан: писао је лирске и епске песме (и за децу), приповетке и драме. У књижевности се први пут јавио песмом 1871. у „Јавору“, а затим је објављивао у листовима: „Босанска вила“, „Стражилово“, „Нада“, „Србија“, „Вршчанин“ и другде. Његове љубавне, описне и родољубиве песме помало су и осећајне, али у основи наивне и уметнички недотеране. Понеке од њих су биле толико омиљене у народу да су се и певале („Љубим те, Лело“, „Коловођо, перје наше“, „Лепа је зора, дико“, „Сетно пева мала ’тица!, „Весело момци, весело цуре“ и друге). По поруџбини је спевао више песама и за неке популарне комаде (Сеоска лола Е. Тота, Слободарка М. Ђорђевића-Призренца, Радничка побуна Сиглигетија-Балажа, Французи у Кини са музиком Д. Јенка и др.). Његова збирка такозваних криминалистичких приповедака Крвави вео спада међу прва дела овог жанра у српској књижевности (уз она Тасе Миленковића). Те су приче и динамичне и романтичне, али уметнички нису скоро нимало вредне. У списатељском раду најважнија му је драмска делатност. Комади су му безмало сви из народног живота с певањем и романтично-сентименталне садржине: Девојачка клетва, слика из народног живота у три чина, с певањем и музиком Д. Јенка, 1887. – изведена први пут у СНП 1899. у Старој Пазови, а у НСаду 1900; Суђаје, драмолет у три чина, с певањем и музиком Ј. Маринковића, 1897. – први пут у СНП 1903. у Осијеку, 1904. у НСаду; те два комада са хришћанско религиозним темама: Крв за род, мелодрама из народног живота са музиком Д. Јенка, 1894; Све за веру, драма у три чина с певањем, 1897. Девојачка клетва и Суђаје су комади са доста пријатне музике и песама на бази народног мелоса, са разиграним народним колима, са лаким заплетом и занимљивом али наивном фабулом романтичних решења и обрта. Крајем XIX и почетком XX века били су често извођени у свим српским, нарочито путујућим позориштима, у којима су глумци створили више својевремено омиљених и већ стандардизованих уметничких ликова. Неки комади су му и награђивани: Матица српска је повољним рефератом др Јована Грчића наградила Суђаје, а Друштво „Свети Сава“ у Бгду Крв за род, који комад је и штампало у свом „Братству“. Суђаје и Девојачка клетва немају нарочитих уметничких вредности, али су као вешто постављени и добро играни комади са музиком и песмом могли да буду сценски занимљиви за ширу публику. П. је био и запажени карактерни и нарочито комични глумац у тумачењу улога из народног живота, али је играо краће време: од 18. I 1873. до септембра 1874. у СНП у НСаду и од 1875. до 1880. у НП у Бгду. Критичари су истицали његову одмерену и природну игру.

УЛОГЕ: Миша (Вампир и чизмар), Вук Бранковић (Зидање Раванице), Капетан Хенрик Витфилд (Ловудска сиротица), Тошица (Избирачица), Футошки кнез (Шаран), Освалд (Краљ Лир), Јефта (Циганин), Гроф Лерма (Дон Карлос), Пандур (Уњкава комедија), Лоран (Присни пријатељи), Рудолф Харас (Виљем Тел), Катранди (Роб), Мартин (Љубав их мори), Челеји (Жене у уставном животу), Тривун (Грабанцијаши), Август (Сан и јава), Бољемил (Драгомира), Иван Косанчић (Бој на Косову, Суботић), Дужд (Млетачки трговац).

БИБЛ: Суђаје, драмолет у два чина, по народном веровању, ЛМС, 1888, књ. 155, с. 27;  За краља и отаџбину, алегорија са дванајест слика и певањем, Бгд 1899.

ЛИТ: А-м, Извештај привремене управе о српској народној позоришној дружини, Застава, 1873, бр. 99, с. 3; А-м, Извештај привремене управе Српског народног позоришта о радњи и стању српске народне позоришне дружине на Главној позоришној скупштини 18. авг. о. г., Застава, 1874, бр. 98, с. 1; Ј. Грчић, „Суђаје“, драмолет у два чина са певањем од Љубомира Петровића (Љубинка), Браник, 1887, бр. 99, с. 4; (Ј.) Г(рчић), Девојачка клетва, Позориште, НСад, 1900,  бр. 30, с. 119.

Б. С. С.

ПЕТРОВИЋ Милан – глумац (Велики Бечкерек, 1840 – ?). На сцени СНП је први пут наступио 1. V 1862, за време гостовања СНП у Суботици, а за сталног члана је примљен 13. VI 1862. (са платом од 25 форинти). Веома употребљив пре свега као добар певач, статирао је и играо „у мањим ролама љубавним, старачким и јуначким“ и у новосадском театру остао до 1866, иако Ј. Ђорђевић (у писму Јовану Бошковићу, из Вуковара 1. XII 1864) пише да намерава да га отпусти „јер на путу прави дугове“. Поново је био у ангажману у СНП од 28. IX 1868. до 15. IX 1869. Познато је само да је играо у представи Миљко Мрконић и као Слуга у Војничком бегунцу.

В. В.

ПЕТРОВИЋ Милена – глумица (Зрењанин, 10. VIII 1913 – ?). Родитељи су јој били Јован Кожуварин и Маца Петровић. Носила је мајчино презиме, мада је била позната и под очевим презименом. Основну школу завршила је у Старом Бечеју, грађанску школу у Зрењанину, а Музичку школу, оперски одсек, у НСаду. Први пут на сцену је ступила као Лујза у Две сиротице у Нишу у путујућој трупи Љубомира Рајичића Чврге. Играла је у многим позориштима: од 1. XII 1928. до 31. VII 1931. у Нишу, од 1. VIII 1931. до 31. XII 1932. у Скопљу, од 1. III до 1. VIII 1933. у Цетињу, од 1. II до 31. VII 1934. поново је у Нишу, од 1. VIII 1934. до 31. VII 1935. била је члан Секције београдског НПДб у НСаду, од 1. VIII 1935. до 31. VII 1936. у Крагујевцу, од 1. VIII 1936. до 6. IV 1941. у НПДб Кнеза намесника Павла, током окупације у ДНП у Панчеву, а од 1. X 1945. до 31. VII 1946. у СНП, од 25. VII 1948. до 31. VII 1949. у Осијеку, од 1. XII 1949. до 31. XII 1950. у Шапцу, од 1. I 1951. до 31. VIII 1953. поново у СНП, од 1. IX 1953. до 31. VIII 1954. у Титограду, од 1. IX 1956. до 31. VIII 1958. у Цетињу, од 1. VII 1960. поново је била члан СНП-а све до 29. II 1964, када је пензионисана. Истицала се у певачким улогама, имала је школован, чист и јасан глас.

УЛОГЕ: Дана (Ујеж), Кити (Ана Карењина), Васка (Зона Замфирова), Берта (Отац), Људмила (Васа Железнова), Евица (Љубавно писмо), Живана (Каплар Милоје), Дана (Ујеж), Коштана (Коштана), Дуњаша (Женидба), Евица (Покондирена тиква), Малчика (Избирачица), Донче (Зона Замфирова), Дениза де Фловињи (Мамзел Нитуш), Зорица (Београд некад и сад), Персида (Зла жена), Клара Болије (Господар ковница), Марица (Два наредника), Лујза (Две сиротице), Мара (Дукат на главу), Љубица (Ђидо), Јелена (Јубилеј), Милица (Луда Велинка), Мима, Вера (Моји ђетићи), Мара (Поћерка пука), Ката (Риђокоса), Милка (Саћурица и шубара), Нели (Свадбени пут без мужа), Босиљка (Сеоска лола), Нерина (Скапенове подвале), Ерика (Смучање на суву), Лела (Урнебес), Ебигејл (Чаша воде), Гаља (Нови дом), Италијанска певачица (Грађанин племић), Марица (Потера), Ла-ло, Назлија (Пут око света), Станија (На бунару), Малчика (Избирачица), Љубица (Ђидо), Јула (Ивкова слава), Ана (Покојник).

ЛИТ: А-м, Управа Срп. нар. позоришта ангажовала је нове чланове, Дан, 1935, бр. 64, с. 12; А-м, У новој сезони драмски ансамбл Нар. позоришта Дунавске бановине биће попуњен са више првокласних уметничких снага, Дан, 1936, бр. 152, с. 4; А-м, Нар. позориште Кнеза Намесника Павла, Дан, 1936, бр. 282, с. 6; С. Динчић, Тријумф художествене глуме у Гогољевој „Женидби”, Дан, 1937, бр 21, с. 4; А-м, Премијера „Новог дома” од Булгакова, Дан, 1937, бр. 25, с. 6; А-м, „Сеоска лола” стално пуни кућу. Успешне репризе старих комада у Народном позоришту, Нови Сад, 30. I 1938; МЕД., „Ђидо”, Дан, 1939, бр. 46, с. 6; Л. Дотлић, Стерија: „Зла жена”, Дан, 21. II 1941; А. Б., Чаша воде, Наше слово, Суботица, 1938, бр. 210, с. 3.

М. Л.