ПЕТРОВ Јевгениј Петрович (Евгений Петрович Петров) – руски совјетски писац (Одеса, 30. XI 1903 – Севастопољ, 2. VII 1942). Право му је презиме било Катајев (Катаев). Радио је као новинар и милиционер. Од 1923. је у Москви био сарадник сатиричних листова. Од 1926. писао је заједно са Иљфом (псеудоним Иље Арнољдовича Фајзиљберга) веома популарне хумористично-сатиричне романе, приповетке, фељтоне и скице. Познати су им романи Дванаест столица (1928) и Златно теле (1931), са главним јунаком Остапом Бендером, авантуристом и преварантом. После смрти свога колеге-коаутора П. се окренуо писању драма и сценарија за филм. Драма Острво мира (написана 1939, штампана 1947) бави се односима између светова капитализма и социјализма. На сцени СНП Острво мира је изведено 1949.

БИБЛ: Л. Захаров, Иљф и Петров или како су два писца постала један, Згб 1962.

Б. К-ћ

ПЕТРОВ Никола – балетски играч и кореограф (Нови Сад, 13. XII 1933 –). Играчко образовање започео је као старији полазник првог течаја Државне Средње балетске школе, формираног 1948/49. са циљем припреме играчког кадра за СНП – убрзаним савлађивањем програма за прва четири разреда. Био је у првој генерацији апсолвената (1950/51), у класи Маргите Дебељак. Још као ученик наступио је као Играч у драмској представи Грађанин племић (1949) и као Бенволио у балету Ромео и Јулија (1952). Иако ангажован у СНП, од марта 1950. прикључује се петом, редовном, разреду. Ипак, пре завршетка школовања одлази најпре у Сарајево, а затим у Бгд, где у балетском ансамблу НП игра до 1954. Потом у Паризу учи код Олге Преображенске и игра у трупи Жанин Шара, са којом остварује европске турнеје. У Паризу се придружио и Руском балету Ирине Грјебине 1955, када је путем аудиције добио ангажман код Леонида Мјасина, што је резултирало њиховом дугогодишњом сарадњом. У Шведској је био ангажован као гостујући играч у трупи. По повратку у Париз, са Жанин Шара је играо у оперским кућама по унутрашњости Француске, радећи истовремено са В. Гсовским, С. Перетијем, Р. Хајтауер, Б. Књазевим и Љ. Јегоровом. Г. 1957. добио је трогодишњи ангажман у Театру балетске уметности као први играч, па је учествовао у турнејама по Средњем и Далеком истоку. Са трупом Људмиле Черине (1958) наступио је као солиста на Летњем фестивалу филма и плеса у Шпанији. За време боравка у Паризу, а између турнеја, снимио је више филмова у којима је учествовао као глумац и играч. Са Мјасиним је 1960. радио на припреми М. Мишковића, Д. Сифниос, П. Бартолучија, К. Фрачи и других за  учешће на  Међународном фестивалу у Нернију у Италији и на фестивалу у Единбургу. Појављивао се на немачкој и италијанској телевизији. Познат је не само по својој успешној интерпретацији Базилија у Севиљском берберину, него и као Јосип у Laudes Evangelia, што је Би-Би-Си снимио и дистрибуирао по Европи и Америци. Од 1961. до 1967. је на француској ТВ радио као водећи играч и к-граф варијететских програма и као организатор наступа естрадних звезда. Истовремено, наставио је да ради са Мјасиним у време постављања балета као што су: Шчелкунчик, Тророги шешир, Плави Дунав и Фантастични дућан. У то време је организовао и сопствену балетску трупу, која је са великим успехом наступала у Паризу, Бечу, Лиону, Лисабону и Бриселу. Одселивши се у САД, преузео је управу над Одсеком за балет позоришта у Питсбургу (Пенсилванија), где је основао професионалну играчку трупу, коју је као директор водио две г., а својом продукцијом Шчелкунчик балет учинио примамљивим. Од 1970. до 1977. афирмисао је Питсбуршки балет као један од седам професионалних балетских трупа у САД. Био је ангажован и као директор Одсека за игру Одељења лепих, примењених и извођачких уметности колеџа „Поинт Парк“. Основао је балетску трупу, а 1977, под истим кровом, и „American Dance Ansamble“ са циљем да унесе новине односно допуни стандардни репертоар Питсбуршког балета. Бројчано велик ансамбл, био је отворен за попуну са стране, уколико пројекат захтева, што се односило и на друге сегменте рада, а са циљем постизања одређеног квалитета у целини. П. је довео у Питсбург безброј најистакнутијих играча, као што су: Н. Макарова, В. Верди, Е. Вилела, П. Шауфус  и многи други. Међу ангажованим кореографима су и Л. Мјасин, Р. Пејџ, Џ. Батлер, а међу многобројним педагозима – Едвард Кејтон, Фредерик Френклин, Валентин Перејаславец. Кореографисао је преко 120 балета, од чега 8 целовечерњих. Његове америчке премијере су, поред осталих, и Прокофјевљеви Ромео и Јулија и Принц Пагода.

ЛИТ: 55 година Балетске школе у Новом Саду, НСад 2003, с. 33-34.

Љ. М.

ПЕТРОВИЋ (УНТЕРВЕГЕР) Јован (Еуген-Генчика) – глумац (рођ. 1893 – ?). Када је глумачка породица Виловац после Првог светског рата стигла у Осијек толико се заљубио у Зору Виловчеву да је прешао у православце и своје име и презиме Еуген Унтервегер променио је у Јован Петровић (венчали су се у Осијеку 1918, а фебруара 1919. родила им се ћерка Стојанка). У сезони 1919/20. били су чланови СНП. Од јесени 1920. поново су радили у Осијеку да би се крајем лета 1925. вратили у НСад.

ЛИТ: Д. Попов, Виловчеви – глумачка породица, Свеске из историје Новог Сада, 1992, св. 3, с. 37-54.

ПЕТРОВИЋ Александар-Саша – књижевник и књижевни преводилац (Вараждин, 17. X 1921 – Београд, 24. I 2000). Основну (1932) и средњу (реалку) завршио је (1940) у Бгду, где је усавршавао и енглески похађајући The British Council, Cambridge Proficiency in English. Стекао  је Диплому of English Study Course (1953–1958). Постдипломски курс енглеског језика и америчке књижевности слушао на Колумбија универзитету у Њујорку (1967–1968), а курс драматургије на Универзитету U. C. L. A. у Лос Анђелосу (1968). Био је стипендиста Фордове, а потом и Фулбрајтове фондације. Учесник је Другог светског рата и 1943. послат је на принудни рад у Борски рудник. Од 1946. до 1947. као официр ЈНА био је секретар југословенске војне репарационе комисије у енглеској окупационој зони Немачке у Хамбургу. Од 1948. до 1950. био секретар Редакције Књижевних новина, од 1950. до 1954. био је члан Уредништва часописа Младост, од 1952. до 1954. био је новинар енглеске редакције Радио Југославије, а од 1954. радио је као слободан књижевник и преводилац. Био је члан, затим секретар, потпредседник и председник управе Удружења књижевних преводилаца Србије (1954–1981), а члан Удружења књижевника Србије постао је 1961. Био је председник комисије Удружења књижевника Србије и члан Управног одбора Удружења драмских писаца Србије, затим члан уредништва часописа „Позоришна култура“ 1972. и 1975. Говорио је енглески, немачки и француски језик. Сарађивао је у листовима и часописима: „Књижевне новине“, „Младост“, „Јеж“, „НИН“, Летопис Матице српске, „Ветрењача“, „Вечерње новости“, „Данас“, „Политика“, „Борба“, „Jeta e re“, „Зборник радова о превођењу“, „Јеврејски алманах“, „Књижевност“, „Мостови“, „Политика експрес“, „Преводна књижевност“, „Преглед“. Добитник је више награда и признања: медаље заслуга за народ (1963), награде Савеза Јеврејских општина у Југославији за најбољу приповетку са јеврејском тематиком (1970), награде „Милош Ђурић“ за преводилачки рад, награде Удружења преводилаца Србије за животно дело (1996). Сахрањен је у Алеји знаменитих грађана у Бгду. У СНП је изведена Шекспирова комедија Сан летње ноћи у његовом преводу 1983.
БИБЛ: Београђани, Бгд. 1960, Три дана у паклу, Бгд. 1960, Црне и беле кошуље, ТВ-драма 1963, Седмица, радио-драма 1968, Катарина и остали, радио-драма 1968.
ЛИТ: Петровић Александар, Савремени књижевни преводиоци Југославије, Бгд 1970, стр. 81.

М. Л.

ПЕТРОВИЋ Бошко – књижевник, академик, секретар и председник Матице српске, директор Драме СНП и књижевни и позоришни критичар (Орадеа Маре – Велики Варадин, Румунија, 20. I 1915 – Нови Сад, 30. VI 2001). Отац му Каменко био је трговац у Моровићу у Срему, а мајка Марија учитељица, кћи Мије Црнка, познатог хрватског дечјег писца. Мати му се породила када је за време Првог светског рата посетила мужа који је био у аустроугарској војсци у В. Варадину. П. је основну школу учио у Моровићу, а гимназију је завршио у НСаду, где је матурирао 1933. Студирао је немачки језик и књижевност на Филозофском факултету у Бгду и дипломирао 1938. Током студија провео је годину дана (1936) у Минхену на усавршавању немачког језика. По одслужењу војног рока, постављен је у јесен 1940. за суплента у тек основаној новосадској Патронатској класичној гимназији, у којој је предавао српски језик и књижевност и немачки језик. Мобилисан је у 1941. и у краткотрајном Априлском рату је заробљен и одведен у војнички заробљенички логор у Лимбургу на Лани, а потом у логор у Тријеру, одакле се средином децембра 1941. вратио у НСад. Радио је на сређивању библиотеке укинуте Патронатске гимназије, наслеђене из Српске православне велике гимназије. Из Моровића су му током рата усташе одвеле оца у логор Јасеновац и убиле га (1943), а родитељски дом му је опљачкан и спаљен, те се стално настанио у НСаду. После ослобођења ушао је у редакцију „Слободне Војводине“ у и том дневнику је писао репортаже и пратио културно-просветни живот. Потом је био уредник у издавачком предузећу „Будућност“, до 1947, када је постао уредник Издавачког одељења Матице српске, у којем је ускоро именован за главног и одговорног уредника и на том месту је остао све до пензионисања – почетком 1981. У Матици српској је био један од стубова ове институције (са М. Лесковцем, Ж. Милисавцем и Ж. Бошковим), посвећујући јој све своје способности и знања: био је у њој стални члан-сарадник и скоро све време биран је за члана Управног одбора. Од 1953. до 1964. био је члан Уредништва „Летописа Матице српске“, а од 1965. до 1969. његов главни и одговорни уредник. На Скупштини 1969. изабран је за секретара Матице српске и на том положају је заједно са председником М. Лесковцем остао до фебруара 1979; по истеку секретарског мандата имао је звање саветника. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 21. III 1974, а за редовног 7. V 1981. Био је и дугогодишњи члан Управног одбора Српске књижевне задруге у Бгду. Од 5. VI 1951. до 31. III 1952. хонорарно је обављао дужност директора Драме СНП, активно учествујући у прослави 90-огодишњице СНП која је уприличена крајем 1951. Док је он водио Драму на репертоар су уврштене представе: Мирандолина, Ивкова слава, Број 72, Максим Црнојевић, Пигмалион, Дом Бернарде Албе, Дорћолска посла и Живи леш. Књижевним радом почео се бавити још у гимназијским данима. Прве песме је објавио у београдској „Југословенској искри“ 1930. „Летопис Матице српске“ му је 1939. штампао песму „Масариково пролеће“, а „Војвођански зборник“ приповетку Слушкиња и песму „Басна о ластама и фениксу“. Од 1945. почиње његово интензивно бављење књижевношћу: песме, приповетке, есеји о књижевности и уметности, позоришне критике и романи, међу којима је најзначајнији двотомни Певач, изашли су му у Изабраним делима у седам књига (1985). Преводио је са немачког језика – Т. Мана, Е. М. Ремарка, Б. Брехта, Ш. Цвајга, Г. Келера, Р. М. Рилкеа и друге. За књигу приповедака Лагано промичу облаци добио је Змајеву награду МС (1956). Припале су му и Седмојулска награда, Октобарска награда града НСада, награде Друштва књижевника Војводине за животно дело и „Карољ Сирмаи“.

БИБЛ: „Народни посланик“ од Нушића, СВ, 29. IV 1945; Плаовић-Ђоковић: „Вода са планине“, СВ, 27. V 1945; „Туђе дете“ од В. Шкваркина, СВ, 22. VII 1945; Гогољева „Женидба“ на летњој позорници, СВ, 27. VII 1945; Молијер: „Жорж Данден“, СВ, 30. VIII 1945; Две премијере, СВ, 28. IX 1945; Пут Војвођанског народног позоришта у Првој сезони, ЛМС, 1946, књ. 356, с. 136; Поводом такмичења аматерских позоришних трупа у Н. Саду, ЛМС, 1946, књ. 358, с. 88-90; „Руско питање“ Симонова на војвођанској сцени, ЛМС, 1947, књ. 361, с. 231-233; Фрагменти о „Дубровачкој трилогији“, НС, 1951, бр. 10, с. 2; Наше прво позориште, ЛМС, 1961, књ. 388, с. 419.

ЛИТ: А-м, Образован је жири за оцену дела на конкурсу за дилетантске позорнице, СВ, 8. VII 1945; А-м, СНП прославило је своју 90-годишњицу, НС, 1952, бр. 33, с. 1; С. Станић, Реч критичара, Дневник, 19. XI 1961.

Д. Пв

ПЕТРОВИЋ Бошко – професор, новинар и књижевник (Параге, 10. X 1869 – Скопље, 7. VIII 1913). Користио је псеудониме Жељски и Стеванов. Гимназију је завршио у НСаду а богословију у Сремским Карловцима. Од 1894. је у Бечу студирао филозофију и германистику на универзитету и, упоредо, певање на конзерваторијуму. Дипломирао је и докторирао из области филозофије дисертацијом „Студије и критика на психофизички монизам“, која је у 1901. штампана у Сремским Карловцима. Радио је као професор у гимназијама у Сарајеву (од 1901), у Тузли (1904) и од 1905. у НСаду. После завршених школских испита у јуну 1913, за време српско-бугарског рата, као ратни дописник сарајевских листова „Српска ријеч“ и „Трибуна“ прикључио се штабу Треће српске армије. Умро је од колере у Скопљу. Писао је песме, приповетке и романе и објављивао их у „Јавору“, „Стражилову“, „Бранковом колу“, „Босанској вили“, „Летопису Матице српске“, „Застави“ и у сарајевској „Нади“. Јављао се и чланцима из филозофије и естетике, као и књижевним и позоришним критикама. Написао је позоришну игру у 3 чина Наш човек, која је била приказана у СНП 15. XII 1908, али без успеха. У својој брошури Српско народно позориште у Новом Саду 1907-1908. године (НСад 1908) критиковао је рад управе СНП у тој сезони и тражио да се проведу корените промене у репертоару, нарочито указујући на недостатак савремене домаће драме. Предлагао је да се отвори глумачка школа и да се већа пажња посвети ђачким представама у НСаду. Дао је детаљну анализу драматуршког рада у новосадском театру. Интересовали су га и стари јужнословенски ћирилски кодекси и у својој књизи Из старе српске књижевности (Сремски Карловци 1913) регистровао је и описао четрдесет рукописа, међу њима и познати Барањски препис Душановог законика из XVI века.

БИБЛ: Песме, НСад 1892; Основни проблеми филозофије или увод у филозофију, Сарајево 1903-1905; За рођеним огњиштем, роман из ђачког живота, Сремски Карловци 1905; Модерно робље, роман из босанског живота, НСад 1908; О култури староседелаца Срба у Угарској, Сремски Карловци 1911; Лични терор у српској журналистици, НСад 1911.

ЛИТ: А-м, † Бошко Петровић, Застава, 9. VIII 1913; И. Веселинов, Описи старих српских рукописа Бошка Петровића Жељског, Зборник Владимира Мошина, Бгд 1977, с. 179-186.

И. В.

ПЕТРОВИЋ Вељко – приповедач, песник, есејиста, историчар књижевности и уметности (Сомбор, 5. II 1884 – Београд, 27. VII 1967). Потиче из новосадске свештеничке породице. Гимназију је завршио у Сомбору, а права студирао у Будимпешти. Каријеру публицисте је започео 1903. као сарадник загребачког листа „Србобран”, а 1906. прешао у лист „Croatia”. У Сремску Митровицу је стигао 1908. као уредник листа „Слобода”, а од 1909. до 1911. био је члан редакције „Српске ријечи” у Сарајеву. У Србију је дошао 1911. и за време Првог балканског рата 1912. био је ратни дописник новосадског листа „Браник” и сарајевског листа „Браник”, а нешто касније уредник листа „Савремена питања” у Нишу. За време Првог светског рата повукао се са српском војском преко Албаније, потом упућен у Женеву, где је радио у публицистичко-пропагандном бироу Југословенског одбора, а 1918. био и његов члан. После рата радио је као референт у Одељењу Министарства просвете за Бачку, Бнанат и Барању у НСаду, да би 1920. прешао у Бгд, где је водио Уметничко одељење истог министарства. Редован члан Српске краљевске академије постао је 1936. Крајем 30-их био је директор културног програма Радио-Бгда. У Другом светском рату био је ухапшен и затворен у логор на Бањици. После рата постављен је за управника НП у Бгду и ту функцију је вршио до 1962. Исте г. постао је и дописни члан ЈАЗУ у Згбу. Председник МС био је од 1953. до 1956. Мада је то сматрао великом чашћу, када му је предложен следећи мандат он га је одбио па је потом изабран  за доживотног почасног председника МС. Поред „Летописа МС”, у којем је објављивао  радове, приче, стихове, књижевне огледе и записе, објављивао је и у „Бранковом колу”, „Српском књижевном гласнику”, „Делу”, „Савременику”, „Новој Искри”, „Банатској вили”, „Словенском југу” и многим другим. Објавио је највише новела међу нашим приповедачима, више од двесто. Важио је за нашег највећег усменог приповедача новијег доба. „Имао је и најснажнију и најсуптилније обликовану мемоарску жицу у нас. За њега је историја била ‘скуп запамћених и забележених успомена’, а мемоарски тренутак представљао је могућност повратка у изгубљене светове детињства и младост. Његова сећања на наше вароши, од Сомбора и Карловаца до Новог Сада, драгоцена су сведочанства, видиковци за себе, о нама какви смо били и трајали на овим равничарским просторима.” Његова драмска панорама Раванград 1900. у СНП је изведена 18. XII 1982, а рађена је у коопродикци са НП у Сомбору, где је премијера била 27. XI 1982.

БИБЛ: Родољубиве песме, 1912; На прагу, 1913; Буња и друге у Раванграду, 1921; Варљиво пролеће, 1921; Три приповетке, 1922; Померене савести, 1922; Искушења, 1924; Приповетке I, 1925, II, 1934; Српска уметност у Војводини од деспота до уједињења (са М. Кашанином), 1927; Сабрана дела I-II, 1932; Изданци из опаљена грма, 1932; Изабране приповетке, 1951; Стихови, 1951; Сабрана дела I-VI, 1954-1958; Невидљиви извор, 1956; Одабране приповетке, 1960; Препелица у руци и друге сличне приповетке, 1963; Приповетке, 1963; Песме, есеји, 1963; Дах живота, 1964; Земља, 1964; Крилата грудва земље, 1965; Песме за децу и о деци, 1965; То су они, то смо ми, 1970; Српски писци и сликари, 1994.

ЛИТ: В. Стајић, Новосадско порекло Вељка Петровића, Дан, 1937; Б. Ковачек, Д. Ређеп, Критичари о Вељку Петровићу, НСад 1965; С. Гордић, Огледи о Вељку Петровићу, НСад, 200; Д. Ређеп, Антологија Вељко, НСад 2001.

М. Л.

ПЕТРОВИЋ Дана – глумица (Осијек, 11. XI 1897 – ?). Била је супруга глумца Страхиње Петровића. Дебитовала је на сцени НП у Бгду 1913. За време Првог светског рата је са српском војском као болничарка прешла Албанију. После рата је била чланица НП у Битољу (1919), НП у Скопју (1919/20, 1921/22, 1923/24), НП и СНП у НСаду (1920/21, 1926-1928, 1930/31), НК у Сплиту (1922/23), НП у Бгду (1925/26), код Бране Цветковића у Бгду (1928), НП у Нишу (1929/20, 1933-1935), НП у Пожаревцу (1931-1933), НП на Цетињу (1935/36), у Камерном позоришту А. Верешчагина у Суботици (1936) и, коначно, у НП у Бањој Луци (1936-1941. и 1945-1951), где је и пензионисана и где је 8. IV 1950. прославила 35-огодишњицу глумовања као Живка у Госпођи министарки.

УЛОГЕ: Мањичка (Прича о г. Соњкину), Камила (Вукодлак), Султанија (Хасанагиница), Зона (Зона Замфирова), Марићка (Рушка), Анђа (Ускочница), Павлија (Ђидо), Олга Петровна (О туђем хлебу), Хиндл (Бог освете), Олга Јанковић (Путем искушења), Сузи Сакс (Црквени миш), Стела (Свети пламен), Пири (Антонија), Јела Јанковић (Пут од два до једног света), Скамполо (Скамполо).

ЛИТ: А-м, Позориште, Застава, 9. VI 1920; А-м, Из позоришта, Јединство, 19. XI 1920; А-м, Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј, 1922, бр. 47, с. 5; А-м, „Зона Замфирова“ од Ст. Сремца, Нови Сад, 1930, бр. 42, с. 2; А-м, „Црквени миш“, весела игра од Л. Фодора, Нови Сад, 1930, бр. 49, с. 3; А-м, Позориште: „Путем искушења“, Југословенски дневник, 1931, бр. 7, с. 4; В. М., „Свети пламен“, Југословенски дневник, 1931, бр. 13, с. 4.

В. В.

ПЕТРОВИЋ Димитрије – драмски глумац (Београд, 20. X 1863 – Дубровник, 23. IX 1927). Први пут је ступио на позорницу 1884. у Земуну, у путујућој позоришној дружини Лазе Поповића, у којој је остао једну сезону; затим је од 15. VIII 1885. до јула 1886. био члан СНП. Од јесени 1886. до 1888. радио је у путујућем позоришту Ђуре С. Протића, а потом до јесени 1889. у дружини Драгутина-Гуте Јовановића. У јесен 1889. и крајем јануара 1890. играо је у НП Бгд као гост неколико мањих улога и већих епизода за ангажман. За привременог члана београдског НП примљен је 9. II 1890. Већ 1891. је поново у путујућем позоришту Д. Јовановића-Гуте, 1892-1893. у дружини Гавре Милорадовића, а од 1893. до пролећа 1894. код Ђорђа К. Протића. Од јесени 1894, са краћим прекидима, до 25. VI 1911, када је пензионисан, био је поново ангажован у НП у Бгду, у којем је 5. V 1910. прославио 25-огодишњицу глумачког рада улогом Лефевра у комаду Мадам Сан-Жен. У СНП је дошао после кратког ангажмана у путујућем позоришту, дакле као почетник, па је играо све што му је било додељено: првог или другог слугу, сељака, грађанина, собара… и улоге са именима и безимене; највећи задатак имао је у Кир Јањи – Слугу Петра. У тој представи, међутим, П. Добриновић толико наткриљује тумаче осталих улога, да критика, заокупљена маестрално креираним Кир Јањом, остале учеснике у представи није ни приметила. Доцније, у НП у Бгду, изградио се у доброг и корисног епизодисту, и тумача, најчешће по величини средњих, карактерних и драмских улога.

УЛОГЕ: Милан Топлица (Милош Обилић, Суботић), Пињерол (Стрелан), Ситничар (Дебора), Вук Бранковић (Зидање Раванице), Гавра (Саћурица и шубара) , Илија Ликовић (Максим Црнојевић), Лепе (Језуита и његов питомац), Грим (Разбојници), Наредник (Граничари), Понтак (Господар ковница), Томсон (Чаша воде), Грен­гоар (Звонар Богородичине цркве), Чамџија (Дон Цезар од Базана), Јаков (Доктор Клаус), Момчило (Стеван, последњи босански краљ), Хамол (Очина маза), Грацијано (Отело), Окељ (Марија Стјуартова), Петар (Кир Јања), Оливје (Лудвиг XI).

ЛИТ: А-м, Краљевско српско народно позориште, Позориште, НСад, 1900, бр. 45, с. 178-179.

Л. Д.

ПЕТРОВИЋ Драгиша – глумац. Био је члан СНП 1892.

УЛОГЕ: Стриц Мекдоналд (Библиотекар), Новко (Мејрима), Карло Грос (Отмица Сабињанака), Живко (Циганин), Квазимодо (Звонар Богородичине цркве), Жан (Завађена браћа), Мијат (Потурица).

ЛИТ: н-ћ, У суботу, 1. фебруара приказана је шаљива игра „Библиотекар“, Банаћанин, Велика Кикинда, 16. II 1892; н-ћ, У уторак, 4. фебруара давана је драма „Завађена браћа“, Банаћанин, Велика Кикинда, 23. II 1892.

В. В.