ПЕТКОВИЋ Мирослав-Мирко – драмски глумац (Београд, 3. I 1935 – Нови Сад / Институт Сремска Каменица, 11. IX 1998). Основну школу је завршио у Неготину; похађао је средњу техничку школу у Апатину, а матурирао је у неготинској гимназији. У Бгду је студирао на Одсеку глуме на Позоришној академији од 1955. до 1959. Професори су му били Т. Танхофер, Ј. Путник, Ј. Кулунџић и М. Маричић. Студирао је и на Филозофском факултету, на групи за светску књижевност. За време студија играо је у Југословенском драмском позоришту (Оклопни воз) и у „Атељеу 212“ (Ћелава певачица) у Бгду. Први професионални ангажман засновао је 13. VI 1959. у НП у Нишу, у којем је остао четири сезоне, до 15. VIII 1963, са изузетком неколико месеци у сезони 1959/60, када је био на усавршавању у Француској, код Жана Вилара. Од 16. VIII 1963. је члан Драме СНП све до одласка у београдско НП (1. I 1990). Поред глуме бавио се и књижевношћу и сликарством, а опробао се и као позоришни редитељ. Током више од две деценије рада на сцени СНП остварио је преко педесет улога различитог фаха. Његов дијапазон креће се од младића у делима домаћих класика и младих гневних људи у делима савремених западноевропских драматичара (Олби, Инџ, Озборн) до карактерних ликова средовечних јунака, подједнако у драмама и комедијама. Његову глуму карактеришу склоност ка трансформацијама и трагање за модерним сценским изразом. Одликују га преданост глумачкој уметности и трајно незадовољство постигнутим. Отуда у предасима, док не игра – пише и слика. Досад је објавио три књиге и десетак приповедака у часописима, а извођене су му радио-драме. У периоду од 1952. до 1984. приредио је осамнаест самосталних изложаба и учестовавао на четири групне (НСад, Неготин, Бгд, Врдник, Кула, и у иностранству: Гари и Хобарт у САД и Цирих у Швајцарској). У листу СНП „Позориште“ објавио је више портрета својих колега глумаца. Играо је и на филму: Павле (Саблазан, режија Д. Јовановић, 1983) и Пера Тодоровић (Тимочка буна, режија Ж. Митровић, 1983), као и на телевизији: Кнез Михаило у телевизијској серији Светозар Марковић (режија Е. Галић, ТВ Бгд-НСад, 1978/79).

УЛОГЕ: Новица Церовић (Смрт Смаил-аге Ченгића), Ник (Ко се боји Вирџиније Вулф), Адам Тејлор (Недеља у Њујорку), Млади Катон (Јулије Цезар), Видак (Ваљевска подвала), Тужилац (Викторија), Кристијан Мартен (Оскар), Он (Нисам Ајфелова кула), Манулаћ (Зона Замфирова), Орсино (Богојављенска ноћ), Рудолфо (Поглед с моста), Данијел (Клопка за беспомоћног човека), Др Хавел (Симпозијум), Сем Крејг (Наш град), Парис (Ромео и Јулија), Рака (Госпођа министарка), Хуан (Јерма), Цар Душан (Пуч), Конкин (Црвена коњица), Петар (Зла ноћ), Аксел (Пријатељи), Келнер (Лов на дивље патке).

БИБЛ: драме Долази Мистрал, Ниш 1960. и Поглед у закржљале гране, Ниш 1962; Мистрал без сенке, роман, НСад 1967; Талијине таљиге, есеји, НСад 1982.

ЛИТ: Б. Купусинац, Стопама савремености, Дневник, 1. III 1966; А. Вачић, Грешком свог друга постао глумац, Новости, 27. III 1967; И. Шоп, Мистрал без сенке, Књижевне новине, 20. VII 1968; М. Антић, Глумац, сликар, писац и …, Дневник, 12. IV 1970; Г. Дивљак-Арок, Хоћу да обрадујем публику, Дневник, 14. XI 1972; М. Кујунџић, Драга мама Јевдокија Фјодоровна, Дневник, 16. XI 1972; П. Мирковић, Прошло време приучених, Политика експрес, 10. VII 1977; М. Кујунџић, Смена страже, Дневник, 12. II 1985; З. Т. Јовановић, Мирко Петковић (1935-1998), Алманах позоришта Војводине, 2000, бр. 33, с. 103-104.

З. Т. Ј.

ПЕТКОВИЋ Петар – глумац (Ниш, 23. X 1909 – Нови Сад, 14. IX 1975). Као и тројица рођене браће, који су сви били јавни тужиоци, и он је завршио правни факултет (у Бгду 1937). Међутим, више га је привлачило позориште те се определио за позив глумца. Каријеру је почео 1. I 1938. у београдском Академском позоришту, у којем је остао до 1. I 1940. Период окупације провео је као учесник Народноослободилачке борбе – у екипи инжењерске бригаде 23. дивизије. Већ од 1. XII 1944. био је ангажован у Градском позоришту Моравског округа у Ћуприји, где се задржао до. 1. VIII 1945. Наставио је са глумачким послом врло често мењајући театре: НП у Чачку (1. VIII 1945 – 1. VIII 1946), НП у Вршцу (1. VIII 1946 – 1. VIII 1947), НП у Бањој Луци (1. VIII 1947 – 26. VII 1949), НП у Тузли (1. VIII 1949 – 28. I 1950), НП на Цетињу (1. II 1950 – 31. VIII 1952), поново НП у Тузли (1. IX 1952 – 31. VIII 1953), НП у Панчеву (1. IX 1953 – 31. VIII 1954), НК у Шибенику (1. IX 1954 – 31. VIII 1955), НП у Зеници (1. IX 1955 – 31. VIII 1956), НП у Никшићу (1. IX 1956 – 31. VIII 1958), НП у Мостару (1. IX 1958 – 15. VIII 1961), НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину (15. VIII 1961 – 15. VIII 1962), НП у Сомбору (15. VIII 1962 – 15. VIII 1963) и коначно у СНП, у којем је био члан Драме од 14. IX 1975. до трагичне смрти. Највише је наступао у карактерно-комичарском и салонском фаху. За своје улоге је више пута новчано награђиван (Влада НР Црне Горе, НП у Никшићу, Народни одбор среза Мостар, Удружење драмских уметника Србије); за улогу Пендела у Викторији је на XII Стеријином позорју (1967) освојио Награду публике, а за Поливку у представи Адам и берберин награђен је на Сусретима војвођанских позоришта (у Сомбору 1970).

УЛОГЕ: Тале (Пепељуга), Господин (Два лопова), Ђорђе (Свиња), Метју (Просјачка опера), Бартуле (Јаје), Свештеник (Халелуја), Кулигин (Три сестре), Председник (Позабави се Амелијом), Доминик Цибула (Испит зрелости), Ночела (Филумена Мартурано), Молер (Фамилија Софронија А. Кирића), Риста Тодоровић (Госпођа министарка), Макс (Анатолове љубави), Пендел (Викторија), Пикља Ширгић (Развојни пут Боре Шнајдера), Гостионичар (Плуг и звезде), Бертран Барније (Оскар), Стари господин (Нисам Ајфелова кула), Поливка (Адам и берберин), Шупанциг (Мрачна комедија), Барон Кјоча (Кавијар и сочиво), Генерал гост (Ноћ за Марију), Примаријус (Симпозијум или О љубави), Краљ (Мадам Помпадур), Марко Марић (Пљусак), Мајцен (Флора господина Флоријана), Допчински (Ревизор), Јосиф (Јавленија и позорја), Папирничар, Пуковник Краус (Добри војник Швејк), Кочибаша (Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови?), Сорин (Галеб), Бобен (Сламни шешир).

ЛИТ: Ж. Јовановић, Глумачке мајсторије, Вечерње новости, 26. XI 1969; Л. Дотлић, In memoriam. Петар Петковић, Дневник, 21. IX 1975; К. Савић, Ненадмашни „Викторијин“ Пендел, Глумцима с љубављу, НСад 1980, с. 69-70.

В. В.

ПЕТРИ-ТРЕСЧЕЦ Ивона – драмска глумица (Босански Брод, 16. V 1897 – Загреб, 21. III 1974). Најприје је радила као кореспондент и књиговођа, затим се неко вријеме усавршавала у драмској струци у Берлину, учила приватно глуму у Згбу код Хинка Нучића и ступила на позорницу тек као тридесетогодишњакиња, дебитиравши 8. III 1929. у Згбу као Војновићева Анђелија (Смрт мајке Југовића). Убрзо након тога започињу њезина глумачка „путешествија“ (попут многих казалишних умјетника онога времена) по другим југославенским казалиштима (Цетиње, Дубровник 1930-1933, НСад 1933-1935. и 1937-1940, Сарајево 1935/36, Сплит 1940/41; у међувремену је накратко играла у Згбу, Крагујевцу и Бањој Луци). У Згб се дефинитивно вратила 1941. и наступала до 1953. у ХНК, а затим приступила младом ансамблу новооснованог Загребачког драмског казалишта, у којем је остала до умировљења. Била је глумица реалистичке школе, врло лијепог говора и узорне дикције.

УЛОГЕ: Ела Јанковић (Три Станковића), Ката (Коштана), Стара грофица (Американска јахта у сплитској луци), Тетка Савка (Госпођа министарка), Госпођа Волтон (Пег, срце моје), Сестра Вајланд (Свети пламен), Изабела (Крадљивац), Г-ђица Алварес (Оно што се зове љубав), Мејра Сполдин (Дорис решава питање брака), Арсићка (Ујеж), Милингова жена (Част), Ана (Ана Карењина), Маркова жена (Нечиста крв), Спасенија (Господски дом), Хасанагиница (Хасанагиница, Огризовић), Госпођа Уорн (Занат господе Уорн), Гертруда (Хамлет), Госпођа Фрола (Шта је истина), Директорова жена (Евица у граду), Ташта (Растанак на мосту), Старија жена (Последњи плес), Марија (Игра о муци Исусовој), Госпођа Карштубер (Признање), Милева (Граничари), Јулијана Гиле (У канџама живота).

ЛИТ: М. Фишлер, Прве представе, Северна стража, Велики Бечкерек 28. IX 1933; А-м, Kostana, Napló, 4. X 1933; А-м, „Три Станковића“, друштвена драма од М. Предића, Нови Сад, 27. XII 1933; А-м, Три успеле представе, Покрет, НСад, 5. I 1934; А-м, Војновићева „Госпођа са сунцокретом“, Нови Сад, 8. I 1934; Г. Р., „Свети пламен“, Југословенски дневник, 1934, бр. 230, с. 6; Б. Смирнов, Новосадско СНП у Новој Паланци, Југословенска стража, Бачка Паланка, 29. IV 1934; А-м, „Оно што се зове љубав“ од Едвина Берка, Југословенски дневник, 1935, бр. 20, с. 4; -th, „Dorris löst das Eheproblem“, Deutsches Volksblatt, 5. II 1935; С. Ж., „Американска јахта у сплитској луци“ од М. Беговића, Нови Сад, 26. X 1935; С. Фишлер, Премијера „Част“ од Хермана Судермана, Дан, 1936, бр. 125, с. 5; А-м, „Господски дом“ на сцени Народног позоришта Дунавске бановине, Дан, 1936, бр. 131, с. 6; А-м, Бернар Шо: „Занат господе Уорн“, Дан, 1937, бр. 250, с. 8; У. Чоб(а-нов), Сјајан успех „Хамлета“, Дан, 1937, бр. 270, с. 3; М. В., Заслужни глумци, Банатска пошта, Петровград, 25. VI 1938; А-м, Utolsó tánc, Napló, 10. III 1939; В., Позориште, Наше слово, Суботица, 16. IV 1939.

П. Ц.

ПЕТРИЋ Вера – драмска глумица (Славонски Брод, 31. XII 1921 – ). Потјече из радничке обитељи. Отац јој је био столар, који је својим радом издржавао породицу са петеро дјеце. Малу матуру завршила је у Бгду. Још за вријеме док је похађала основну школу испољавала је глумачки таленат, те се често појављиваиа на ђачким приредбама као веома успјешан рецитатор. То ју је довело у тадашњу двогодишњу Глумачку школу НП у Бгду, по чијим је правилима требало да још једну сезону статира, односно стажира у НП како би њено школовање било потпуно, што је она одбила јер је као талентирана ученица већ била добила позив од НП у Скопју, што је уједно био и њен први ангажман: од 15. VIII 1937. све до избијања рата, када се пред налетима Бугара вратила у Бгд, гдје је била без ангажмана пошто су сва казалишта била престала са радом. Иако је Удружење казалишних умјетника и тада било активно, оно није било у могућности да пронађе запослења за онолики број глумаца колики се у Бгду одједном нашао. Тада се почињу јављати театри кабаретског типа, са двадесетак глумаца, па је у једном таковом и П. нашла мјесто. Г. дана касније основана је Хумористична сцена под називом „Централа хумора“ у коју је прешла са већином истакнутих глумаца из кабареа. Тако је за вријеме рата настао један велики казалишни колектив. Ангажирана је 1943. у НП и у њему остала до краја рата. По обнављању СНП јануара 1945. је, на наговор Виктора Старчића, прешла у НСад, одакле се међутим ускоро (1946) вратила у Бгд, овог пута у Радио-драмску групу. Убрзо је добила премјештај у Ниш, гдје је на извјесно вријеме требало да замјењује Миру Тодоровић (Ступицу), што је и чинила до 1950, када је постала чланом НП у Сарајеву, гдје је, уз казалишни рад, била ангажирана и у једном од првих филмова у Босни и Херцеговини: била је то главна женска улога у филму Рудари, у који је, заједно са Јанезом Врховцем, уложила много труда и љубави, али филм из непознатих разлога никада није довршен. Из Сарајева се вратила у Радио-Бгд, гдје је судјеловала у драмским и говорним емисијама, те водила конферанце у музичким емисијама. У сезони 1958/59. била је запослена у НП у Титограду, а од јесени 1959. у НК „Иван Зајц“ у Ријеци. Већ од самог почетка свог умјетничког дјеловања ушла је у све глумачке фахове, упркос младости и неискуству показујући велику сигурност при сваком наступу. На завршној представи Глумачке школе примјетио ју је Велибор Глигорић, који је између осталог о њој написао („Политика“, 14. XII 1937): „Игра Вере Петрић као Мод право је глумачко откровење. Та ученица има веома жив и сугестиван сценски темпераменат. Њено реаговање на сваку сценску радњу стално је, и у паузама, и у покрету. Својим сценским темпераментом она постиже оно што многим старијим, искуснијим глумицама недостаје: мимика и гест су код ње рефлекс сценског дејства. То лежи у њеној природи која је јако изражајна и упечатљива“. Играла је у Шекспировим комадима (Сан летње ноћи, Ромео и Јулија, Ричард III, Отело), Молијеровим (Мизантроп), Голдонијевим (Рибарске свађе), али и у домаћем репертоару: Нушић (Покојник), Стерија (Кир Јања), Сремац (Зона Замфирова)… У ријечком НК је 1969. прославила 30-огодишњицу умјетничког рада као Кити Ворен у Шоовом комаду Занат госпође Ворен, којом је пригодом примила награду Удружења казалишних умјетника Хрватске. Критичар „Новог листа“ је тада исправно примјетио: „ Играла је Гђу Warren са жаром и умијећем глумице која умије пронаћи праве односе изрмеђу заноса и вјештине, кад знање контролира занос, а занос не дозвољава знању да се претвори у рутину; то је сценска умјетница која осјећа и разумије текст, а сигурно влада простором; фасцинантна игра очију и профињени смисао за функционалну гесту дају наслутити што би ова талентирана глумица могла дати у једној слободније надахнутој представи“.

УЛОГЕ: Даница (Народни посланик), Мања, Раја (Туђе дете), Олга Петренко (Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика), Катица (Кир Јања), Клаудина (Жорж Данден), Пук (Сан летње ноћи), Херувим (Фигарова женидба или Луди дан), Рака (Госпођа министарка), Марица (Сумњиво лице), Чираче (Ивкова слава), Дорина (Тартиф).

ЛИТ: Б. Петровић, „Туђе дете“ од В. Шкваркина, СВ, 29. IV 1945; Б. П(етровић), Молијер: „Жорж Данден“, СВ, 30. VIII 1945; Б. Чиплић, „Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика“, СВ, 13. XII 1945; Б. Ч(иплић), Нушићев „Народни посланик“ у делимично новој подели, СВ, 28. I 1946; Б. Чиплић, Молијеров „Тартиф“ у режији Јурија Ракитина, СВ, 4. VII 1946; А-м, Из Војвођанског народног позоришта одлазе неки чланови, ВС, 1946, бр. 3, с. 16; М. Чабрајец, Јубилеј, Нови лист, Ријека, 22. II 1969; А-м, 30-годишњица Вере Петрић, Позориште, НСад, 1969, бр. 6-7, с. 11; В. П(оповић), Вера Петрић у Новом Саду, Позориште, НСад, 1972, бр. 9-10, с. 7.

И. Ф.

ПЕТРИЋ Владимир – редитељ, позоришни и филмски критичар и есејист (Прњавор, БиХ, 11. III 1928 – Београд, 13. XI 2019). Завршио је гимназију у Панчеву и енглески језик на Филозофском факултету у Бгду 1955. Дипломирао је позоришну режију на Академији за позоришну уметност у Бгду 1953. у класи Јосипа Кулунџића. Од 1952. до 1970, са прекидима, бавио се педагошким радом као наставник глуме, режије и историје филма на Академији за позоришну уметност у Бгду. Једно време био је уредник филмског програма и редитељ драмских емисија у РТВ Бгд. Од 1970. је деловао у САД као наставник историје филма при универзитетима у Бафалу и Харварду. Писао је позоришне и филмске критике и есеје, објавио многобројне чланке, студије и објављивао их у „Књижевности“, „Делу“, „Савременику“, „Књижевним новинама“, „Сцени“, „“Политици“ и другде, као и три запажене књиге. Бавио се позоришном, филмском и телевизијском режијом и драматургијом. На сцени СНП режирао је к. г. ритуалну драму Слово светлости по тексту који је приредио Зоран Мишић (1967). О студији и раду на припреми ове представе остала му је у рукопису обимна хроника са веома много занимљивих података о процесу настајања текста, музике и режије овог сценског остварења. Ожењен је глумицом Даринком Чаленић (в), са којом се након пензионисања из САД доселио у Бгд.

БИБЛ: Шекспир и филм, Бгд 1965; Театер Јоакима Вујића, Бгд 1966; Увођење у филм, Бгд 1969.

ЛИТ: А-м, „Слово светлости“ у Новом Саду, Политика експрес, 6. II 1967; А-м, О Слову светлости, Дневник, 9. II 1967; Г. Дивљак-Арок, Поетски ритуал из давнина, Дневник, 19. II 1967; М. Кујунџић, Сумња у целисходност, Дневник, 22. II 1967; Д. А., Да старе књиге на сцени проговоре, Политика, 22. II 1967; М. Первић, Стари ритуал и нови театар, Политика, 23. II 1967; М. Мирковић, „Човек или привиђење“, Политика експрес, 23. II 1967; С. Селенић, Тотални или ритуални театар, Борба, 23. II 1967; М. Кујунџић, Салбеџија за бозаџију, Дневник, 28. II 1967; П. Волк, „Љубав све превасходи“, Књижевне новине, 4. III 1967.

С. Ј.

ПЕТРИЋ-УЗЕЛАЦ Амалија в. УЗЕЛАЦ-ПЕТРИЋ Амалија

ПЕТРИЧ Иво – словеначки композитор и диригент (Љубљана, 16. VI 1931 – Љубљана, 13. IX 2018). Студирао је композицију и дириговање на љубљанској Akademiji za glasbo (професори: Л. М. Шкерјанц, Д. Швара). Уметнички је руководилац и диригент ансамбла „Славко Остерц“ у Љубљани и члан оркестра Радио-Љубљане. Као композитор стваралачки се занима првенствено за подручје оркестарске музике, пишући претежно већа циклична дела. Представник је неокласицизма и слободне атоналности. Добитник је Прешернове награде (1957) и Награде РТВ Бгд (1963), а награђен је и на конкурсу за стереофонско-радиофонско дело ЈРТ (1966). Важнија дела су му: три симфоније, Кончерто гросо за гудачки оркестар, Divertimento za pihala, trobila in tolkala, Концертантна свита за фагот и гудаче, Три складбе за рог и оркестар и др. Писао је краће комаде за клавир, кантате и хорове. У СНП је, на његову музику, извођен балет Крила.

Љ. М.

ПЕТРИЧИЋ Јосип – драмски глумац (Хвар, 9. XI 1904 – Загреб, 21. V 1964). Дјетињство и дјечачко доба провео је у Сплиту, гдје је похађао гимназију и глумачку школу. У сплитском је НК започео 1923, затим се 1924. усавршавао у Паризу, од 1924. до 1926. играо у загребачком „Клуб-кабарету“; у Путујућем повлаштеном позоришту провео је сезону 1926/27, у Бгду наступао двије сезоне (од 1927. до 1929), на Цетињу је најприје био члан Дилетантског казалишта (1929-1931), а затим и НП Црне Горе (1931-1933), одакле је прешао у Бањалуку (1933-1936), па у НСад (1936-1940). За вријеме окупације боравио је у Сплиту, али није наступао до 1944, када је постао чланом Казалишта народног ослобођења Далмације и 1945. чланом Казалишта народног ослобођења Хрватске, с којим је дошао у Згб, гдје је до смрти био стални члан ХНК. За разлику од многих других сценских умјетника који у току рада мијењају глумачко опредјељење, П. је од самог почетка наступао у карактерним улогама. Његов изразити смисао за карактеризацију омогућио му је да на нашим позорницама оствари праву галерију најразноврснијих ликова који су у његовој интерпретацији дјеловали увијек једнако изворно и животно. Био је мајстор сценске трансформације, увијек нов, свјеж, неизмјерно домишљат у изналажењу најнеочекиванијих варијаната у тумачењу истоврсних ликова.

УЛОГЕ: Др Рајсер (Др), Корвин (Волпоне), Барун Ленбах (У агонији), Моне (Контушовка), Др Фриц Мајер (Рогоња), Дилберов (Силе), Коста Шљука (Ослобођење Косте Шљуке), Пуба (Господа Глембајеви), Инж. Зденко Јунек (Људи на санти), Бобчински (Ревизор), Калеб (Цврчак на огњишту), Барон (На дну), Милан Новаковић (Покојник), Томазо Савели (Два туцета црвених ружа), Гален (Бела болест), Руди (Из љубави недовољно), Сведок (Вода са планине), Хорацио (Хамлет), Чавић (Евица у граду), Државни тужилац (Браћа Карамазови), Едмонд Понтанж (Буцов), Виторио (Јунак), Кајаф (Игра о муци Исусовој), Наско (Грађанска комедија).

ЛИТ: А-м, Народно позориште Кнеза намесника Павла, Дан, 1936, бр. 282, с. 6; С. Динчић, Класично извођење комедије „Волпоне“ од Бен Џонсона, Дан, 1936, бр. 289, с. 6; А-м, Krlezsa Miroszláv – Agóniában, Reggeli újság, 17. XII 1936; А-м, Мирослав Крлежа: „У агонији”, Дан, 1936, бр. 290, с. 8, бр. 291, с. 4, бр. 292, с. 8; С. Динчић, Глембајевска „живчана логика“, Дан, 1936, бр. 293, с. 8; O. Tolveth, „In agonie“ von Miroslav Krleža, Deutsches Volksblatt, 18. XII 1936; А-м, Успела премијера „Рогоње“, Дан, 1936, бр. 302, с. 8; А-м, „Ослобођење Косте Шљуке“ од П. С. Петровића у режији г. Ал. Верешчагина, Покрет, НСад, 21. I 1937; С. Д(инчић), Ропство груди земље и званичној правди, Дан, 1937, бр. 13, с. 6; С. Динчић, Велики успех Гогољевог „Ревизора“ у режији Художественика Вере Греч и Поликарпа Павлова, Дан, 1937, бр. 39, с. 8; М. Хћ, Виљем Вернер: Људи на санти, Суботичке новине, 9. IV 1937, А-м, Гостовање Народног позоришта у Суботици, Невен, 16. IV 1937; У. Чоб(анов), „Црвене руже“ – комад који интересантно расветљава психу модерне жене, Дан, 18. I 1938; А-м, Позориште, Невен, Суботица, 2. IV 1938; (timár), Hamlet, Napló, 22. IV 1938; С. П., Портрети у светлу уметности, Банатска пошта, Петровград, 11. VI 1938; М. В., Заслужни глумци, Банатска пошта, Петровград, 25. VI 1938; Д. М., Браћа Карамазови, Дан, 1939, бр. 16, с. 8; Д. М., „Јунак“ од Сергија Пуљезеа, Дан, 1939, бр. 39, с. 3; Б. Чиплић, Грађанска комедија, Дан, 2. II 1940; И. М., Страдање Христово, Дан, 23. III 1940.

П. Ц.

ПЕТРИЧИЋ Олга – драмска шаптачица и глумица (Цетиње, 23. XI 1910 – Београд, 20. VIII 1973). Дјевојачко јој је презиме било Таминџић. Радила је најприје као чиновница, а затим је 1931. ангажирана као шаптачица у казалишту роднога Цетиња, гдје се упознала са својим супругом Јосипом Петричићем (в) и с њиме прошла сва казалишта у Југославији у којима је он био ангажиран (у НСаду од 1936. до 1940). Била је и члан Казалишта народног ослобођења Далмације, касније и КНО Хрватске, а од 1945. до умировљења била је члан ХНК Згб. У току каријере често је тумачила мање улоге, углавном замјењујући изненада обољеле чланице. Особито је била запажена као ненадани тумач улоге Анђе у комедији Пере Будака На трну и камену. Након смрти кремирана је у Бгду, а урна са пепелом положена је у гроб супруга јој Јосипа на загребачком гробљу Мирогој 8. X 1973.

ЛИТ: А-м, Народно позориште Кнеза намесника Павла, Дан, 1936, бр. 282, с. 6; А-м, Нову сезону Народно позориште Кнеза намесника Павла отпочеће новоангажованим уметничким снагама, Дан, 9. VIII 1940.

П. Ц.

ПЕТРОВ Иван Иванович – совјетски оперски певач, бас (Иркутск, 29. II 1920 – Москва, 26. XII 2003). Право презиме му је Краузе. Певање је учио од 1938. до 1941. у музичкој школи „Глазунов“ у Москви и истовремено наступао на концертима Московске филхармоније и на приредбама оперског ансамбла Ј. С. Козловскога. Од 1943. је солист московског Бољшог театра. Два пута је награђен државном наградом СССР. Са великим успехом гостовао је у Великој опери у Паризу и на другим европским сценама. У СНП је наступио као Мефисто у Фаусту 17. VI 1956. Певач раскошног гласа, ретко великога обима и звучности, једрог, робусног и мужевног, а притом и лепо обојеног, интелигентан и студиозан глумац, изванредно маркантне, монументалне сценске појаве, П. је на новосадској сцени доживео невиђене овације.

ЛИТ: Х. Ђурић, Мефисто Ивана Петрова, Дневник, 22. VI 1956; В. Поповић, Записи из позоришта, НСад 1982, с. 265-266.

В. П.