ПЕРВИЋ Мухарем – књижевни и позоришни критичар (Хумићи крај Кључа, БиХ, 11. IV 1934 – Београд, 29. VII 2011). У Зрењанину је завршио основну школу и гимназију, а у Бгду је дипломирао на катедри за светску књижевност на Филозофском факултету. Књижевни рад започео је у „Студенту“ као главни уредник (1956-1958), а онда је прешао у редакцију „Дела“, где је од 1960. био главни и одговорни уредник. Позоришну критику је почео да пише у „Младости“ 1958, а од 1966. био је редовни позоришни критичар „Политике“; сарађивао је и у „НИН“-у. Своје огледе и теоријске радове сабрао је у књигу Традиција и критика, за коју је добио награду „Ђорђе Јовановић“.  Био је један од приређивача првог издања сабраних дела Иве Андрића. Са Радошем Новаковићем је написао сценарио за филм Бекства (1968), а аутор је телевизијске серије о послератном културном животу Како се калио челик и остало. Његове позоришне критике одликују се богатством опсервација и проницљивом естетском анализом драмског предлошка, док му слика сценске реализације остаје оскудније презентована. Припадао је групи истински знатижељних критичара, па је отуда спадао и у групу позориштника са којима се, по сопственом признању, Мира Траиловић готово редовно консултовала о репертоару Атељеа 212. Своја познанства и пријатељства са људима из света  политичког живота Србије је неретко користио да би заштитио поједина позоришта, неке од “сумњивих” представа, као и театарске ствараоце чији је рад био под лупом некадашњих југословенских власти. Био је изузетно отворен за нове позоришне тендеције и један је од ретких тадашњих позоришних критичара који су безрезервно подржавали БИТЕФ. Писао је и о представама СНП изведеним на гостовањима у Бгду и на Југословенским позоришним играма у НСаду, које је редовно пратио. Добитник је и следећих награда: Стеријине награде за театрологију (1995), Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије (2005), Награде Фонда “Тодор Манојловић” за модерни уметнички сензибилитет (2007)  и Танјугове награде “Златно перо” за најбољу позоришну критику о представама БИТЕФ-а (2007).                                                                                                                                                      БИБЛ: Стари ритуал и нови театар, Политика, 23. II 1967; Рационалне емоције, Политика, 1. XI 1967; У име правде и истине, Политика, 8. III 1968; Једна добра и пријатна представа, Политика, 2. VI 1970; Избледело лице насиља и злочина, Политика, 7. III 1972; Традиција и критика, Бгд  1977; Приповедање и мишљење, Бгд 1978; Премијера. Наша драма у нашем позоришту, Бгд 1978; Воља за променом (критике о представама БИТЕф-а), Бгд 1995; Волшебна ковачница, Бгд 2003; Језик са седам кора, Ниш 2004; Браво мајсторе!, Бгд 2006; Дође ми да полудим, Зрењанин 2010.

З. Т. Ј. и А. М.

ПЕРГОЛЕЗИ Ђовани Батиста (Giovanni Battista Pergolesi) – италијански композитор (Јези код Анконе, 4. I 1710 – Поцуоли, 16. III 1736). Прва знања из музике стекао је у родном месту код неких месних музичара, а потом је студирао композицију у Напуљу на „Conservatorio dei Poveri di Gesu Cristo“: виолину код Б. Инфанта и Д. де Матеиса а композицију код Г. Грека, Л. Винчија и Ф. Дурантеа. Под окриљем кнеза Стиљана ступио је на напуљски двор. За свог веома кратког живота компоновао је 10 опера, комичних и озбиљних, и велик број ораторијума, кантата, трио-соната и концерата: уз успеле Stabat Mater и Salve Regina, Концерт за обоу и оркестар, Симфонију у Ф-дуру; опере: Olimpiade, Заљубљени фратар (Il Frate ‘nnamorato), Промућурна сељанка (La contadina astuta) и Ливијета и Траколо (Livietta e Tracollo), а његово ремек-дело је комична опера Служавка господарица (La serva padrona), која се, као и већина тадашњих италијанских комичних комада, првобитно изводила као интермецо између чинова „opere serie“ Горди заробљеник (Il prigionero superbo). Временом се уобличила у самостално дело у два чина. Убрзо после премијере у напуљском позоришту „Сан Бартоломео“ освојила је готово све европске позорнице. Изванредно једноставне, нове и свеже мелодике, прожето уверљивошћу, живим хумором, истинитим стапањем речи и тона, а лишено свих вулгарности које су се могле срести у многим ондашњим комичним операма, ово дело представља прототип прве праве комичне опере типа buffo и полазну основу каснијем развоју и успоне опере-буфо уопште. Своме аутору је у историји оперске уметности обезбедило место утемељивача ове музичко-сценске врсте. На сцени СНП Служавка господарица је изведена 1941.

М. Х.

ПЕРЕНЧЕВИЋ-МИЉКОВИЋ Марија-Маша – драмска глумица и пјевачица (Загреб, 4. XII 1908 – ?). Музичку наобразбу стекла је у Згбу, гдје је и дебитирала 1. IV 1934. као Андулка у Гриновим Чешким музикантима. Играла је готово у свим нашим казалиштима (у НПДб у НСаду од 1937. до 1938), истакнувши се једнако као надарена драмска глумица и оперетна примадона. Пјевала је главне партије у свим класичним оперетама, а у драми бриљирала у домаћим комадима и руској класици. Играла је у првим нашим филмовима (Рожица 1926. и Њих два 1927, редатеља Ђ. Беркеша). Надасве музикална, лијепе сценске појаве, угодног гласа, живахна и надарена за све сценске жанрове, у многим казалиштима је била незаобилазни носилац репертоара.

УЛОГЕ: Фата (Хасанагиница, Огризовић), Маријана (Човек под мостом), Барча (Људи на санти), Марија Кредаро (Трипут отац), Живана (Ђидо), Розина (Два туцета црвених ружа).

ЛИТ: У. Чоб(анов), Социјални роман у комедији, Дан, 1937, бр. 262, с. 4; А-м, Карпентер:  „Трипут отац“, Дан, 1937, бр. 287, с. 8; А-м, Ј. Веселиновић: „Ђидо“, Дан, 1937, бр. 294, с. 8; У. Чоб(анов), „Црвене руже“ – комад који интересантно расветљава психу модерне жене, Дан, 1938, бр. 14, с. 4; А-м, „Боемска ноћ“ протекла је весело у смеху, Дан, 1938, бр. 35, с. 5; А. Б., „Црвене руже“, Наше слово, Суботица, 1938, бр. 210, с. 3; А-м, Трипут отац, Наше слово, Суботица, 1938, бр. 212, с. 3; А-м, Đido, Napló, 14. IV 1938.

П. Ц.

ПЕРИКОЛА (La Perichole) – буфо-опера у 3 чина (4 слике). Музика: Жак Офенбах. Текст: Анри Мејак и Лидовик Алеви. Прво извођење у Паризу, 6. X 1866.

Прво извођење у нашој земљи у НП у НСаду 18. XII 1926. Преводилац непознат. – Рд. Д. Кранчевић, дир. Ф. Селински; И. Хорак (Пикило), К. Клеменчић (Дон Андреја), П. Кокотовић (Панатела), Д. Кранчевић (Дон Педро), Т. Хаџић (Терапот), Л. Лазаревић (Маркиз), Ђ. Јечинац (Први нотар, Тамничар), М. Вебле (Други нотар), Јаковљевић (Први из гомиле), Б. Врачаревић (Други из гомиле), Ј. Банчић (Вратар), М. Михлова (Перикола), К. Муравцева (Мануелита), Морисова (Фраскинела), Д. Врачаревићка (Брамбила), Б. Катићка (Гвадалена), Н. Замфировићева (Бергинела), М. Грујићева (Мастрила). – Изведено 8 пута.

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Перикола“, Застава, 21. XII 1926; К. Николић, „Перикола“ буфо-опера од Офенбаха, Нови Сад, 1927, бр. 15, с. 17-18.

В. П.

ПЕРИЋ-АРСЕНИЈЕВИЋ-СТОКАНОВИЋ Олга – управник СНП (Стари Бечеј, 8. IV 1913 – Стари Бечеј, 28. III 1993). Основну школу завршила је у родном граду а гимназију у Суботици. Пошто је 1937. дипломирала на славистичкој катедри Филозофског факултета у Бгду, радила је као професор гимназије у Лозници до 1940, када је, због припадности напредном покрету, отпуштена из службе. Рат ју је затекао у Чачку, где се одмах прикључила ослободилачком покрету (први муж, по којем се презивала Арсенијевић, такође је био првоборац и у Другом светском рату је и погинуо). У јесен 1941. П. је у ослобођеном Чачку, до слома Ужичке републике, била руководилац Културно-просветног одбора и водила библиотеку. Прешавши у Бгд, где се повезала са илегалцима, ухапшена је 31. I 1942. и од априла до октобра боравила је у логору на Бањици, одакле је пуштена као талац уз обавезу да се редовно јавља полицији. Ослобођење је дочекала у Бгду, а затим је од јануара до августа 1945. била професор и директор гимназије у Старом Бечеју. Од августа 1945. живела је у НСаду: радила је као инспектор за школство у Окружном народноослободилачком одбору, а од јуна 1946. најпре као референт па помоћник повереника у Повереништву за просвету и културу Војводине. По одласку Јована Коњовића, 6. III 1952. постављена је за управника СНП: најавила је, као новине, знатније ангажовање младих представљачких снага, богату летњу сезону и оснивање мобилне екипе глумаца која би давала представе по војвођанским селима; међутим, без позоришног искуства и не успевши да успостави разумевање са сарадницима, из СНП је отишла без значајнијег резултата већ 31. XII 1952. Прешла је у Библиотеку МС, где је радила до 30. VII 1958. као помоћник управника Младена Лесковца, 1954/55. в. д. управника и затим опет помоћник новог управника Борислава Михајловића Михиза. У јесен 1958. постављена је за управницу Библиотеке града Бгда, а од 1968. до пензионисања (1972) била је запослена у Маршалату као шеф личне библиотеке Јосипа Броза Тита. Уз мноштво награда, плакета и повеља које је добила за библиотекарски и синдикални рад, одликована је Орденом рада III реда (1950), Орденом братства и јединства са сребрним венцем (1971) и Орденом рада са црвеном заставом (1973). У НСаду је краће време била у браку са виолончелистом Марком Стокановићем, чланом оркестра СНП.

ЛИТ: А-м, Пленарни састанак колектива СНП-а у Н. Саду, СВ, 7. IV 1962; Ј. В(илова)ц, Новости које ће интересовати публику, СВ, 10. IV 1952; А-м, Промене у управи новосадског позоришта, НС, 1952, бр. 39-40, с. 8; М. Радоњић, Олга Перић (1913-1993), Алманах позоришта Војводине, 1994, бр. 27, с. 145-146.

В. В.

ПЕРИЋ-НЕШИЋ Софија-Цока – глумица (Томашевац, Банат, 14. III 1906 – Нови Сад, 15. VI 1986). Рано је одлучила да се посвети глумачком позиву. Како су јој родитељи поставили услов да најпре заврши неку „озбиљнију“ школу, завршила је у Петровграду (Зрењанину) Трговачку академију. Упорно и даље желећи да буде глумица, завршила је потом Глумачко-балетску школу у Бгду, где су јој глуму предавали Б. Гавела и Ј. Ракитин, балет М. Магазиновић, а соло-певање Ј. Стаматовић у Музичкој школи „Зорко“. Глумачку каријеру је остварила у Бгду и у НСаду: најпре је била чланица београдског Академског позоришта (1925-1930). Сезону 1930/31. провела је у трупи Друштва за СНП. Од 1931. до 1946. је била ангажована у НП у Бгду. Најзад, од 14. III 1946. до одласка у пензију, 31. XII 1959, изузев сезоне 1951/52. коју је провела у Београдској комедији, припадала је драмском ансамблу СНП у НСаду, у којем је наступала и после пензионисања, све до 1973. На новосадској сцени одиграла је велик број веома разноврсних улога које, најпретежније, припадају фаху карактерном и комичном. Никад на сцени, као ни у животу, равнодушна и пасивна, остављала је утисак да воли све своје улоге – и мале, и средње, и велике – као што је волела и публику, увек жељна да јој угоди, да је разведри или гане. Чинило се да сценским ликовима не прилази рационално и аналитички, него, као и личностима у животу, пријатељски и дружељубиво. Отуда и утисак спонтаности и искрености њене глуме. „За мене је глумљење као птица која пева у шуми“, изјавила је једном приликом. Уживала је популарност и као музикална и пасионирана певачица занимљивог баршунастог гласа, безброј пута наступајући на приредбама које су у раном послератним периоду биле веома омиљене. Одликована је Орденом рада са сребрним венцем 1961, а на Сусретима позоришта Војводине освојила је похвале (у то време награде нису додељиване): 1950. за улогу Гине у Ожалошћеној породици и 1951. за улогу Галчихе у представи Без кривице криви. Милан Коњовић је 1946. насликао њен портрет (уље на платну).

УЛОГЕ: Живка, Тетка Савка (Госпођа министарка), Настасја Фјодоровна Мерчуткина (Јубилеј), Смирнова (Негде у Москви), Ана (Десант у Норвешкој), Анђа (Сумњиво лице), Салче (Коштана), Симка (Ивкова слава), Притикина (Варвари), Гђа Пернел (Тартиф), Хлопова (Ревизор), Настасја Тимофејевна (Свадба), Фема, Сара (Покондирена тиква), Стака (Два цванцика), Мисис Фелдинг (Цврчак на огњишту), Улита (Шума), Гђа Пирс (Пигмалион), Потаповна (Девојка без мираза), Дуткина (Дан одмора), Зеленићка (Родољупци), Перса, Тетка Макра (Поп Ћира и поп Спира), Кетрин Морисон (Острво мира), Гина (Ожалошћена породица), Друга оговарача (Вечити младожења), Галчиха (Без кривице криви), Јеца, Новосадска пиљарица (Избирачица), Вава (Сеоска учитељица), Ката (Дубровачка трилогија), Сострата (Мандрагола), Гђа Милер (Сплетка и љубав), Јеђупка (Манде), Агнија (Покојник), Пела (Зла жена), Матилда (Људи без вида), Босиљка (Ка новим обалама), Павлија (Ђидо), Лиза (На западним котама), Сојка (Др), Гђа Грант (Насловна страна), Гђа Елтон (Дубоко плаво море), Амелија (Над попом попа), Мајка Дара (Љубав је свему крива), Мануела (Крвава свадба), Жорж (Коломба), Кнегиња Дашков (Велика Катарина), Флоранса Гудман (Филип и Јона), Марколфа (Љубав дон Перлимплина), Барбета (За Лукрецију), Вештица (Тетовирана ружа), xxx (Страдија), Ана Андрејевна (Понижени и увређени), Бакица (Доживљаји Николетине Бурсаћа), Жена (Лисистрата), Цана (Женидба председника кућног савета), Грација (Човек, животиња и врлина), Гђа Мејси Ме Диген (Јунона и паун), Госпођица (Трећа жеља), Гђа Палпити (Три бекрије), Тетка Каја (Свет), Анфиса (Три сестре), Розалија (Филумена Мартурано), Гђа Соколовић (Фамилија Софронија А. Кирића), Заова (Јерма), Циганка (Ваљевска подвала), Старица (Мајка Храброст и њена деца), Уображена жена (Нисам Ајфелова кула), Калиопа (Зона Замфирова).

ЛИТ: А-м, „Коштана“ од Б. Станковића, Нови Сад, 1930, бр. 45, с. 3; А-м, „Путем искушења“, драма од Радослава М. Веснића, Нови Сад, 1930, бр. 45, с. 3; Б. Ч(иплић), „Негде у Москви“, СВ, 14. I 1946; Б. Ч(иплић), Три актовке, СВ, 1. V 1946; Б. Ч(иплић), Две домаће премијере, СВ, 11. III 1946; А-м, Поводом 140-годишњице рођења Јована Стерије Поповића, ВС, 1946, бр. 5, с. 1; Б. Ч(иплић), „Два цванцика“, СВ, 12. IX 1946; Б. Ч(иплић), Дикенсов „Цврчак на огњишту“, СВ, 3. II 1947; А-м, А. Н. Островски:  „Девојка без мираза“, ВС, 1948, бр. 13, с. 35; В. Поповић, „Ожалошћена породица“, ЛМС, 1949, књ. 364, с. 370; Ј. Виловац, „Вечити младожења“, СВ, 12. V 1950; А-м, Подељене су награде драмским уметницима Војводине, НС, 1950, бр. 2-3, с. 1; Б. Чиплић, Премијера „Дубровачке трилогије“ у Н. Саду, НС, 1951, бр. 9, с. 2; А-м, Похвале редитељима и глумцима који су се истакли на фестивалу, НС, 1951, бр. 13-14, с. 8; О. Н(оваковић), Нушићев „Покојник“, НС, 1952, бр. 49-50, с. 5; О. Н(оваковић), Држићева „Манде“, НС, 1952, бр. 49-50, 5; Ј. Виловац, Стеријина „Зла жена“ на новосадској позорници, Дневник, 23. I 1953; Р. М., „Насловна страна“, Дневник, 22. I 1954; А-м, 25 година уметничког рада Цоке Перић-Нешић, Дневник, 26. I 1954; Ј. Виловац, „Покондирена тиква“ на новосадској сцени, Дневник, 12. III 1954-; Л. Д(отлић), Цока Перић Нешић, НС, 1954, бр. 75-76, с. 2; М. М-ћ, Од спортисткиње и балерине до познате драмске глумице, Дневник, 8. X 1954; Д. Поповић, Две једночинке Бернарда Шоа, ЛМС, 1955, књ. 376, с. 501; О. Новаковић, Ф. Г. Лорка: Љубав дон Перлимплина, НС, 1957, бр. 121, с. 8; М. Б(абинк)а, „Власт“ и „Покондирена тиква“, Дневник, 17. I 1958; М. К(ујунџић), Новосадски Николетина, Дневник, 30. IV 1959; В. Дубравчић, Зналачки али без страсти, Дневник, 21. V 1964; Б. Новаковић, Између карикатуре и сатире, Дневник, 21. III 1965; Г. Д(ивљак)-А(рок), Изузетан свет, Дневник, 2. XI 1965; Д. Поповић, Стеван Сремац: Зона Замфирова, ЛМС, 1969, књ. 403, с. 471.

В. П.

ПЕРИФЕРИЈА (Periferie) – комад у 12 слика с прологом. Написао: Франтишек Лангер. Прво извођење у Прагу, 1925, у нашој земљи 7. X 1925. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у Н-Оп 7. I 1932. у Сплиту. Превео: Милутин Игњачевић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 15 пута.

Прво извођење у НПДб 26. XI 1940. у НСаду.  – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; Љ. Драгићка (Ана), С. Пашалић (Франци), С. Бурја (Барборка), С. Душановић (Тони), М. Ајваз (Бивши судија), Г. Николић (Господин), И. Душановићка (Госпођа), С. Барбије (Служавка), Љ. Филиповић (Директор бара), Б. Станојевић (Млади човек), М. Милићевић (Комесар), С. Цвитковић (Први жандар), Б. Варађан (Други жандар), Н. Стојановић (Читалац). – Изведено 4 пута.

ЛИТ: Л. Дотлић, Франтишек Лангер: „Периферија“, Дан, 28. XI 1940; М. Николић, Франтишек Лангер: „Периферија“, Нови Сад, 1940, бр. 899-900, с. 5.

В. В.

ПЕРИШОНОВ ПУТ (Le voyage de M. Perrichon) – шаљива игра у 4 чина. Написали: Ежен Лабиш и Едуар Мартен. Прво извођење у Паризу, 1. IX 1860, у нашој земљи 22. XI 1874. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 19. XI 1887. у НСаду. Превео: Андра Николић. – Рд. П. Добриновић; П. Добриновић (Перишон), А. Милојевић (Капетан Матје), А. Лукић (Мажорен), К. Васиљевић (Арман Дерош), В. Миљковић (Данијел Савари), С. Лазић (Жозеф), В. Димитријевић (Жан), Ј. Добриновићка (Госпођа Перишонова), М. Максимовићева (Анријета), Михаило Живковић (Вођ), М. Врга (Гостионичар), С. Кестерчанек (Чиновник), Д. Николићева (Продавачица). – Изведено 11 пута.

Премијера у СНП 1. II 1924. у Старом Бечеју. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Р. Павичевић (Перишон), М. Петровићка (Перишоновица), Ж. Станисављевић (Данијел), В. Ђорђевић (Арман), Љ. Јовановићева. – Изведено 2 пута.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), „Перишонов пут“, шаљива игра у 4 чина од Лабиша, Браник, 1887, бр. 139, с. 4; В., Прву представу давало је позориште у петак 1. фебруара. Давало је „Перишонов пут“ од Лабиша, Ново време, Стари Бечеј, 1924, бр. 6, с. 2; А. Штрбић, У уторак је давана комедија „Перишонов пут“, Радикалски гласник, Велики Бечкерек, 1924, бр. 28, с. 2.

В. В.

ПЕРЛДИК Ладислав – корепетитор Опере (Сомбор, 11. I 1910 – ?).У родном граду је 1925. завршио четворогодишњу грађанску школу, а потом се самостално музички едуковао. Издржавао се свирањем у сомборском хотелу „Слобода“ (1927-1928), у београдским и суботичким хотелима и на купалишту на Палићу (1928-1931), па у осијечком „Гранд-хотелу“ од 1931. до 1934; 19. II 1934. је у Бгду, пред комисијом Одсека за уметност и књижевност Министарства просвете, положио стручни испит за вођу салонског оркестра. Од 1934. до 1935. водио је оркестар таквог типа „Напредак“ у Сарајеву, од 1935. до 1936. у новосадском хотелу „Слобода“, а онда се, 1936, вратио у „Гранд-хотел“ у Осијеку, где је музицирао до почетка Другог светског рата. Већ 1941. одведен је на принудни рад у логор Маутхаузен, из којег се 1945. вратио у НСад, где је свирао у ресторану „Елит“ до јесени 1947. Одмах по обнављању Опере СНП указала се потреба за корепетитором те је П. ступио на дужност 15. XI 1947. и обављао је до 30. IX 1952, када је по својој жељи напустио СНП.

В. В.

ПЕРО Шарл (Charles Perrault) – француски књижевник (Париз, 12. I 1628 – Париз, 6. V 1703). Био је високи функционер у Колберовом министарству. За члана Француске академије изабран је 1671. Писао је поеме, мемоаре и комедије. У једној од поема изнео је тезу о супериорности савремених писаца над старима и њоме изазвао чувену расправу између Старих и Младих. У одбрану своје тезе објавио је неколико полемичких написа. Главно му је дело збирка приповедака за децу Приче Маме Гуске, од којих су најпопуларније: Црвенкапа, Пепељуга, Модробради, Трноружица, Тома Палчић. Мотиве тих прича, које је П. црпао на врелу народне фантазије, обрађивали су касније многи писци (међу њима и Браћа Грим). Инспирисале су и многе музичаре: Росинија, Респигија, Офенбаха, Бартока и Чајковског (његов балет Успавана лепотица – на либрето по П. причи – изведен је у СНП 1971).

В. В.