ПАВЛОВИЋ Стеван – инспицијент Драме (Рума, 1906 – ?). Завршивши Учитељску школу у Јагодини, радио је као учитељ у селу Маково од 1. IX 1925. до 30. IX 1927. Од 1. X 1927. до 1. IX 1928. наступао је као глумац у Подрињском позоришту. Од 1930. до 6. IV 1941. био је запослен као чиновник Банске управе у НСаду. У СНП је радио као инспицијент Драме од 1. IX 1953. до 31. VIII 1955.
В. В.
ПАВЛОВИЋ Стеван – начелник Друштва за СНП, писац и преводилац (Нови Сад, 13. III 1829 – Нови Сад, 6. II 1908). Рођен је у породици малог и сиромашног магистратског службеника; четири разреда гимназије завршио је у НСаду (1841-1845); затим је боравио у Халашу, у Словачкој, да би научио мађарски, и тамо је у школској 1847/48. студирао филозофију. Револуцију 1848/49. провео је у избеглиштву у Бгду, где је на тамошњем Лицеју довршио студије филозофије. Од 1853. до 1857. похађао је правне науке у Бечу, где је, положивши судски и административни државни испит, 1858. постао приправник бечког Земаљског суда. За време боравка у Бечу повремено се сусретао са Вуком Караџићем, који га је подстицао на књижевни рад. Вративши се у НСад, положио је у Пешти докторат права и адвокатски испит и 1861. ступио у адвокатску канцеларију Јована Суботића, коју је убрзо и преузео. П. је од почетка шездесетих до 1881. био један од најистакнутијих српских интелектуалаца у Угарској, доследни саборац Светозара Милетића и његов врло близак сарадник и активиста Српске народне слободоумне странке, на чијој листи је биран за посланика на Угарском сабору и на српским народно-црквеним саборима. У два маха, 1867-1868. и 1870-1872, уређивао је Милетићеву „Заставу“. У том периоду, као врстан публицист и угледан политичар, учествовао је и у друштвеном животу војвођанских Срба. Од 3. VI 1862. до 5. II 1870. био је фискал ДСНП и уз то, од 1866. до 1878, и члан његовог ПО. Од 31. VIII 18778. до 9/21. XI 1881. био је начелник ДСНП. Низ г. је председавао седницама Књижевног одељења МС, а 1880-1881. је био и Матичин председник. Већину тих функција обављао је предано и успешно, у тешким приликама крајње реакционарне владавине Калмана Тисе. П. се 1881. одвојио од Милетића и његових следбеника и ставио се у службу ненародних снага. Од 1885. до 1908. издавао је и уређивао лист „Наше доба“ и подржавао Германа Анђелића, који га је заузврат материјално помагао; лист је био субвенционисан од пештанске и помаган од бечке владе да служи њиховим интересима. Од српске читалачке публике „презрен и одбачен, тај режимски лист се готово у потпуности поистоветио са својим уредником, од којег су многи окретали главу као да је окужен неком опаком болешћу“ (В. Крестић). Искоришћеном и компромитованом П. финансијска помоћ режима је временом била драстично смањивана и тек повремено исплаћивана, па се он, под крај живота, са многочланом породицом нашао у беди. МС га је, од 1904. до краја живота, помагала из Фонда Атанасија Гереског, намењеног „остарелим, осиромашеним и заслужним књижевницима“, имајући у виду само његове раније заслуге а не обазирући се на његово одметништво (В. Стајић). Од 1888. до 1893. је, заједно са књижаром Луком Јоцићем, имао сопствену штампарију. Поред новинарства бавио се и књижевним и преводилачким радом. Објављивао је огледе, студије, расправе, полемичке списе, песме, путописе, романе и приповетке, а преводио је са латинског, француског, немачког и мађарског. Сарађивао је у „Седмици“, „Летопису Матице српске“, „Матици“, „Србском дневнику“ и „Застави“ – до прекида са Српском народном слободоумном странком. Радови му се одликују чистотом и лепотом језика. Од његових превода треба споменути Живот Александра Великог цара македонског Кв. Куртија Руфа (Беч, I–II 1857, III 1861), Живот Кн. Јулија Агриколе К. Тацита (Згб 1859), Лажни Бранковићи Л. Тароција (НСад 1889) и Срби у Угарској Е. Пикоа (НСад 1882); ово последње дело је „поправама допунио“. Штампани су му, затим, краћи радови о Стевану Брановачком (1880), Вуку Караџићу (1888), Јаши Игњатовићу (1890) и Теодору Мандићу (1903) и већа студија о Сими Милутиновићу Сарајлији (1893); остао му је недовршен Преглед повеснице словенских књижевности (у ЛМС, 1888-1892, око 165 штампаних страница). Засебно је још издао Српски народно-црквени сабор у Срем. Карловцима 1869 (1870), Малу поетику за школу и народ (1887) и Естетику или Науку о лепоти (1895). СНП је 1864. приказало комад Четири адвоката Ј. Плеца у П. преводу и посрби.
ЛИТ: Ђ. Дера, У спомен и славу Дру Стевану Павловићу, НСад 1910, с. 1-16; В. Стајић, Оснивачи, заслужни часници и чиновници Матице српске, Споменица МС 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 530-532; В. Стајић, Новосадске биографије, IV, НСад 1939, с. 3-6; Т. Милитар, Штампарство у Војводини, НСад 1940, с. 33; М. Малетин, Садржај Летописа Матице српске 1825-1950, НСад 1968, с. 188-189; В. Зеремски, Ђ. Љубибратић, М. Чурчић, Седмица – Садржај и предметни регистар, НСад 1972, с. 45; Ж. Милисавац, Из историје Матице српске – Председници Матице српске – Стеван Павловић, Рад МС, 1972, бр. 4, с. 86-87; Ђ. Љубибратић, Матица – Садржај и предметни регистар, НСад 1974, с. 34; М. Бикицки, А. Каћански, Библиографија новосадске штампе 1824-1918, НСад 1977, с. 17, 27, 65; В. Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791-1914, НСад 1980, с. 385-397.
Л. Д.
ПАВЛОВИЋ Стеван К. – преводилац (Крагујевац, 3. I 1878 – Београд, 30. VIII 1970). Гимназију је учио у Бгду, а права у Паризу (1896-1901). Службовао је као чиновник у министарствима финансија (1903-1904) и спољних послова (1904-1907). Потом је радио у дипломатској служби: као писар у Солуну (1907-1908), секретар посланства у Паризу (1908-1914. и 1915-1919), отправник послова и саветник у Букурешту (1920-1927) и генерални конзул у Берлину (1927). У младости је објављивао песме и позорижне критике у часописима „Подмладак“ (1897/98), „Нова искра“ (1902-1904) и „Срђ“ (1902-1904, 1907). Преводио је и позоришне комаде са француског (А. Доде, А. Бело: Сафо, 1906). У СНП је 1920. изведен Додеов комад Арлезијанка, у његовом преводу.
Ђ. П.
ПАВЛОВИЋ-БАРАЋ Марина – оперска певачица, мецосопран (Ниш, 3. IV 1961– ). Средњу музичку школу „Др В. Вучковић“ завршила је у родном граду, у класи професорке Драгославе Сотировске. Академију уметности у НСаду, Одсек соло певање, студирала је у класи прослављеног баритона интернационалне каријере Октава Енигарескуа (в). Усавршавала се код примадоне Вере Ковач Виткаи (в), са којом је припремала прву велику улогу – Шарлота у Маснеовом Вертеру, када је наступала још као студент (Марцелина у Севиљском берберину, Орловски у Слепом миш, Лола у Кавалерији рустикани). Усавршавала се и код америчког тенора Џејмса МекКреја. Стални члан СНП је од 1. IX 1985. у статусу солисте, а дебитовала је у улози Мадалене у Вердијевом Риголету. Постепено је освајала велики репертоар, од мањих солистичких партија до најзначајнијих и мецосопранских и алтовских улога, увек добро простудираних, и са карактеристичном дубљом бојом гласа тумачила је Ацучену, Фенену, Розину, Кончаковну, Олгу, као и улоге из домаћих опера – Дому, Мару Никшину Бенешу, Фему. Као круном њеног уметничког опуса сматрају се улоге Кармен у истоименој опери Ж. Бизеа и Шарлота у Маснеовом Вертеру, где су дошли до изражаја њен снажан и здрав глас, музикалност и изузетне глумачке способности за трансформацију. Њена интерпретација Кармен забележена је и у рецензијама из 1998: „У другој премијерној подели, Кармен је била Марина Павловић Бараћ, остваривши својим тумачењем и највећи задатак и успех у досадашњој каријери. Градећи дубоко простудирани лик, она је водила у темпераментној градацији, исказујући се као осећајна, срчанија, драмски изразитија и у кретању сценом и у игри опуштенија, лежернија Кармен, еластичнија у контактима с партнерима. Њена Кармен је уверљива, али опет различита од прве, премијерне Кармен [Д. Југовић дел Монако], посебно када се зна колико је то по нијансама различитог расположења, захтевна улога, и у интерпретативном, глумачком погледу, као и у сценском покрету који тражи не мале играчке способности, које су, иначе, „камен спотицања“ код оперских уметница. Следећи своју идеју да „Кармен може да вам се деси ли не“, пред публиком се појавила Кармен, односно Марина Павловић Бараћ која се том улогом борила без остатка за своја уверења, за сопствени уметнички интегритет, за истакнуто место на новосадској оперској сцени.“ („Позориште“, НСад 1998). Статус првакиње има од 1. II 2003. Од 2000. до 2012. је у неколико наврата, с прекидима, била вршилац директора Опере: од 19. XII 2000. до 19. IV 2001, од 2. III 2004. до 26. IV 2005. и, најдуже од 3. XII 2009. до 19. VIII 2012. Била је и директор Опере 19. IV – 27. VI 2001. Поред успешне оперске каријере бави се и концертним певањем. Гостовала је у Љубљани, Скопљу, Згбу, Бгду, Багдаду, Краснојарску, концертно у Паризу, Лондону, Глазгову, Солуну и Сегедину, а са оперским представама СНП наступала је на фестивалима: БЕМУС, Армел (Мађарска), Мокрањчеви дани. Добитница је бројних годишњих награда СНП и признања за улоге, а 2011. награђена је и највишим признањем, Златном медаљом „Јован Ђорђевић“, поводом обележавања 150-годишњице СНП.
УЛОГЕ: Орловски (Слепи миш), Клотилда (Норма), Флора (Травијата), Кончаковна (Кнез Игор), Утнапиштина жена (Гилгамеш, Бручи), Мадалена (Риголето), Фенена (Набуко), Лаура (Јоланта), Шарлота (Вертер), Керубино (Фигарова женидба), Олга (Евгеније Оњегин), Мирабел (Барон циганин), Мара Никшина (Сутон), Сузуки (Мадам Батерфлај), Кармен (Кармен), Ацучена (Трубадур), Госпођа Марић (Милева), Дома (Еро с онога свијета), Соњетка (Катарина Измајлова), Лола (Кавалерија рустикана), Соло глас (Избирачица, балет), Стара Циганка (Алеко), Хана (Мајска ноћ), Марцелина, Берта, Розина (Севиљски берберин), Соло глас (Грк Зорба, балет), Фема (Покондирена тиква, Логар), Грофица (Пикова дама), Грбава (Васкрсење, Алфано), Мајка кнеза Иве (Кнез Иво од Семберије, концертно, И. Бајић), Перса (Поп Ћира и поп Спира, Деспић), Марта (Фауст).
ЛИТ: М. Адамов, Манон наших дана, Дневник, 7. IV 1985; Е. Гвоздановић, Априлска освежења, Дневник, 16. V 1985; М. Адамов, Грандиозна опера, Дневник, 5. XI 1986; М. Адамов, Неговање националне културне баштине: (Сутон), Радио НСад, 7. II 1994; М. Адамов, Пучини – најзначајнији представник италијанског оперског веризма, Позориште, НСад 1995/96; бр. 1-5, с. 12-13; М. Адамов, Трубадур – верна музичка карактеризација главних јунака, Позориште, НСад 1996/97; бр. 4-7, с. 27-28; В.(есна) К.(рчмар), Опера је огледало душе, осећања, Позориште, НСад 1997, бр. 1-3, с. 19; Ј. Радујко, Две Кармен – дар опере, Позориште, НСад 1997, бр. 1-3, с. 23; В. Солдатовић, Марини за њену премијеру „Кармен“, Позориште, НСад 1997, бр. 1-3, с. 24; Е. Гвоздановић, Балада о снази љубави, у: Педесет година Опере, НСад 1998, с. 127, 129; М. Адамов, Мноштво сликовитих детаља и планова: Кармен, у: Педесет година Опере, НСад 1998, с. 165-166; Књига распореда: архива Опере СНП, 2010/11, 2011/12. и 2012/13.
И. И.-К.
ПАВЛОВИЋ-ЈЕРКОВ Даринка – модисткиња (Нови Сад, 10. XII 1950 – Нови Сад, 14. V 1998). У СНП је дошла из кројачке радионице „Фрањо Клуз“ 1. IX 1973. и у њему радила до смрти. Иако је завршила само основну школу, толико се извештила у свом послу да јој је интерно признато звање квалификоване модисткиње и постала је и шеф модистераја.
Р. Б.
ПАВЛОВИЋ-МАРТИНОВ Ксенија в. МАРТИНОВ-ПАВЛОВИЋ Ксенија
ПАЈАЦИ (I Pagliacci) – опера у 2 чина с прологом. Музика и либрето: Руђеро Леонкавало. Прво извођење у Милану, 21. V 1892, у нашој земљи 22. IV 1894. у ХНК Згб.
Прво извођење у СНП 16. XI 1912. у Великој Кикинди. Превео: Милан Димовић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.
Прво извођење у НП 20. II 1922. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено да су у представи учествовали: – рд. Ј. Осиповић Шувалов, дир. Л. Матачић; В. Григоријев (Канио), К. Дубска (Неда), В. Трошћански (Тонио), Д. Врбањац (Бепо) В. Ширај. – Изведено 7 пута.
Премијера у СНП 25. V 1950. у НСаду. – Рд. Д. Дамјановић, сц. В. Маренић, к. М. Бабић-Јовановић, дир. Л. Бута; О. Бингулац / К. Ивић (Канио и Пајац), З. Сесардић (Неда и Коломбина), И. Варговић (Тонио и Тадео), М. Парабућски, В. Цвејић (Бепо и Харлекин), В. Поповић (Силвио). – Изведено 23 пута, глед. 11.397.
Премијера у СНП 5. XII 1958. у НСаду. – Рд. Е. Фрелих, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, дир. Л. Бута; О. Бингулац (Канио и Пајац), И. Давосир-Матановић, А. Чепе (Неда и Коломбина), В. Нецков (Тонио и Тадео), Д. Бурић, В. Цвејић (Бепо и Харлекин), К. Крстић к. г., Д. Балтић (Силвио). – Изведено 10 пута, глед. 7733.
Премијера у СНП 6. X 1964. у НСаду. – Рд. Е. Фрелих, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, дир. Д. Миладиновић, И. Топлак, Д. Жупанић; хор спремио Е. Гвоздановић, концертмајстори И. Марушевић, К. Сенаши; А. Планиншек (Канио и Пајац), О. Бручи, И. Давосир-Матановић (Неда и Коломбина), Д. Мариновски (Тонио и Тадео), В. Куцуловић (Бепо и Харлекин), Ф. Пухар (Силвио), Ф. Кнебл (Први сељак), Н. Кнежевић, С. Матановић (Други сељак). – Изведено 14 пута, глед. 8783.
Премијера у СНП 13. XII 1979. у НСаду. Превео: Станислав Бинички. – Рд. О. Енигареску к. г., сц. Е. Грама, к. г., к. С. Јатић, к. г., дир. И. Топлак, хор спремио Б. Черногубов, концертмајстор Ј. Ковач; З. Крнетић, к. г., Ш. Мардешић (Канио и Пајац), В. Ковач-Виткаи / А. Марушевић (Неда и Коломбина), О. Енигареску, к. г. / М. Милановић (Тонио и Тадео), В. Куцуловић (Бепо и Харлекин), Ф. Пухар (Силвио), С. Холичек (Први сељак), А. Манојловић (Други сељак). – Изведено 12 пута, глед. 3733.
БИБЛ: Руђеро Леонкавало, Пајаци, драмска опера у два чина, с прологом, прев. Милан Димовић, Земун, Штампарија Арсе Максимовића, 1921.
ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Пајаци“ (премијера) – Народно позориште, Застава, 23. II 1922; А-м, „Бајацо“, Јединство, 23. II 1922; А-м, Премијере, Слобода, 1922, бр. 1, с. 3; Е. Фрелих, „Пајаци“ и „Шехерезада“, Дневник, 5. XII 1958; Ј. Златковић, Новосађанима са љубављу. Са маестром Октавом Енигарескуом, гостом из Рунуније, уочи премијере опера „Пајаци“ Руђера Леонкавала и „Ђани Скики“ Ђакома Пучинија, Дневник, 11. XII 1979; Д. Николић, Две опере за вече. Сутра увече оперски ансамбл СНП извешће на Великој сцени Леонкавалове „Пајаце“ и Пучинијевог „Ђани Скики“, Дневник, 12. XII 1979; Е. Гвоздановић, Позоришни живот… Успех последње оперске премијере у Српском народном позоришту указује на знатне могућности ансамбла новосадске Опере. „Пајаци“ без пуне уверљивости, Дневник, 16. XII 1979.
Ј. М. и В. В.
ПАЈЕВИЋ Арса – штампар, књижар и издавач (Нови Сад, 12. IX 1841 – Нови Сад, 26. XII 1905). Његов отац Тома био је продавац соли; мати му се звала Јулијана. Основну школу завршио је у НСаду, а штампарски занат у новосадској штампарији др Данила Медаковића. Почетком шездесетих г. радио је као слагач у Епископској (Платоновој) књигопечатњи у НСаду, а почетком седамдесетих био је запослен као штампарски радник у Државној штампарији у Бгду; 1871, на позив Корнела Јовановића (в), вратио се у НСад да преузме место фактора (пословође) Српске народне задружне штампарије, која је требало да послужи циљевима Милетићеве Српске народне слободоумне странке; заједно са К. Јовановићем учествовао је у оснивању ове штампарије. Г. 1876. провео је три месеца међу херцеговачким устаницима и у Црној Гори и дописима извештавао „Заставу“ о борбама против Турака. Од 12. III 1877. имао је своју штампарију, коју је купио од др Јована Суботића (в). Исте г. је отворио књижару и отпочео дугогодишњу веома плодну издавачку делатност. Већ 1876. издао је шаљиви календар „Жижан“ (уредио га је Ј. Ј. Змај). Као власник штампарије и издавачке књижаре издавао је листове и часописе: „Илустрована ратна хроника“ (1877-1878, уредник Ј. Ј. Змај), „Стармали“ (1878-1890, уредник такође Змај); социјалистички часопис „Стража“ (1879, уредник др Лазар Пачу), „Српске илустроване новине“ (1881-1882, уредник Стеван В. Поповић) и „Јавор“ (1890-1892). У његовој штампарији штампан је 1879. часопис „Нова школа“ (уредник Мита Нешковић), још пре тога сумњичен да је „комунистичког правца“, а од 1880. Змајев „Невен“; код њега су штампани и други листови и часописи, међу њима, од 1884. до 1891, и лист СНП „Позориште“ (в). Издао је и велик број књига из разних грана књижевности и науке. Био је Милетићев присталица све до расцепа његове странке, а тада је заузео неутралан и пасиван став према обема фракцијама које су настале после расцепа, све до 1891, када се отворено определио за Либералну странку. То га је одвојило од Ј. Ј. Змаја, његовог дугогодишњег пријатеља, чији је био и главни издавач. Члан ДСНП постао је 1886; у ЕО ДСНП биран је 1886-1889, 1893-1895, 1898-1899, 1901-1902. и 1904. Своју имовину, у вредности близу пола милиона круна, завештао је Српској великој гимназији новосадској. Бавио се и публицистиком. Поред „Заставе“, своје радове објављивао је у календару „Орао“ (1877) и у листу „Браник“ (1888, 1892), у засебним брошурама Из Црне Горе и Херцеговине – Успомене војевања за народно ослобођење 1876. (са 32 слике, 1891), Малу споменицу из Русије (1895) и др. Као издавач, П. је у засебним књигама штампао ова драмска дела:
Сочивица или Станко Петровић, историјски догађаји из XVIII вијека у пет чинова, написао Лука Петровић, 1877;
Цилиндар, шаљива игра у једној радњи, написао Ђура Страјић (1878);
Ревизор, шаљива игра у пет чинова, написао Н. В. Гогољ, превео Пера Тодоровић, 1880;
Фауст, први део, написао Ј. В. Гете, превео Милан Савић, 1885;
Јосиф у Мисиру, музикална драма у три чина, написао Александар Дивал, музика од Мехила, с немачког превео Јован Грчић, 1889;
Човекова трагедија, драматски спев, написао Имре Мадач, превео Змај Јован Јовановић, 1890;
Сафа, жалосна игра у пет чинова, написао Франц Грилпарцер, превео Јован Грчић, 1891;
Прћија, комедија у три чина, написао Еторе Доминићи, посрбио Томо Крстов Поповић, 1891;
Тит, музикална драма у два чина, написао П. Метастазије, за своје ученике прерадио Јован Грчић, 1891;
На леп начин, шаљива игра у три чина, написао Милан Савић, 1891;
Сан и плећка, шаљива игра у четири чина, написао Н(ико) Ф(уфић) Травничанин, 1893;
Задужбина, спевао Милорад П. Шапчанин, 1893;
Балканска царица, драма у три радње, написао Никола I Петровић Његош, 1894.
Из едиције „Зборник позоришних дела“ (в) у П. штампарији штампане су, поред других, и две свеске за које је извесно да у њиховом издању није учествовала Књижара Браће М. Поповић (в). То су Милош у Латинима М. П. Шапчанина (свеска 19, I издање, 1886) и На позорници и у животу Милана Шевића Максимовића (свеска 20, 1886). Међутим, нема података ни да је П. Књижара била партнер СНП у издавању ових позоришних комада, као што је код осталих свезака била Књижара Браће М. Поповића. У листовима и часописима на којима је П. означен као издавач такође је штампан известан број дужих и краћих драмских текстова, у целости или у одломцима. Тако су у „Стражи“ објављени, у одломцима, Гогољев Ревизор, у преводу Пере Тодоровића (1878) и Станоје Главаш Ђ. Јакшића (1878); у „Српским илустрованим новинама“ штампан је други чин Краља Вукашина и трећи чин Јаквинте Драгутина Илијћа (оба 1882), а у „Јавору“, у периоду у којем је П. био његов издавач, Шљиве за брашно Симе Сарајлије (1890), Сафа Ф. Грилпарцера, у преводу Јована Грчића, На леп начин Милана Савића (оба 1891), Прћија Етора Доминићија, посрбио Томо Крстов Поповић (1891), Две жене против једног човека непознатог писца, с мађарског превео Јован З. Медурић (1891), Цар Лир од В. Шекспира (III чин, итд.), превео Лаза Костић (1892). Поред тога, у „Стармалом“ је објављено осам дијалошких сцена о савременим друштвеним и политичким догађајима хумористичко-сатиричног жанра, махом непознатих аутора: Фарбл или Мушко „Фрише фире“ (1879), Излечила се (1887), Јел на правом месту подигнут споменик Вишњићу? (1887), Пућпурућ, по мађарском, Емила Јовановића (1887), Добро се свршило од Ј. С. П. (1887), Чудни лек од Ј. С. П. (1887), Јединчево ходочашће (1887) и Немања (1887). П. је као књижар, штампар, издавач и друштвени радник био знатног угледа. За њега је већ поодавно речено да је развио „велику своју издавачку делатност о којој ће требати посебно писати, на основу података“ и да је „издавао само добре ствари и радио са Змајем, постао му скоро мецена“ (В. Стајић). Његова књижара је безмало пуне три деценије била стециште најугледнијих новосадских књижевника, културно-просветних и јавних радника, а његов гостољубиви дом свима њима у свако доба широм отворен.
ЛИТ: С. В. П(оповић), Арса Пајевић, штампар, Календар „Орао“, 1895, с. 101-102, 125-128; А. В(арађанин), Арса Пајевић, српски књижар, књижевник, родољуб и добротвор, Календар „Велики орао“, 1903, с. 57, 92-93; М. С(ави)ћ, Арса Пајевић, ЛМС, 1906, књ. 235, с. 134; В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик Српске краљевске академије, Бгд, 1907, XLV, други разред, с. 38; Л. Томановић, Арса Пајевић, Народни глас, 1927, бр. 6, с. 87-89; В. Стајић, Новосадске биографије, IV, НСад, 1939, с. 17-22, 183; Т. Милитар, Штампарство у Војводини, НСад 1940, с. 32-33; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, II, НСад 1951, с. 221, 346-347; М. П. Костић, Арса Пајевић и Милетић, Документи о Светозару Милетићу, НСад 1951; Д. Кириловић, Каталог Библиотеке Матице српске, II Српске књиге 1848-1880, НСад 1955; М. Лесковац и И. Јовичић, Преписка Јована Јовановића Змаја (1852-1882), НСад 1957.
Л. Д.
ПАЈРОН Едуар (Edouard Pailleron) – француски драмски писац (Париз, 17. IX 1834 – Париз, 9. IV 1899). Рођен је у богатој грађанској породици. Био је запослен као бележник; г. 1862. оженио се ћерком директора ревије „Два света“ и тако ушао у литерарне кругове. Почео је да објављује, а доцније је и наследио тастов положај. У младости је писао стихове, а затим драмске текстове: Шипаричке године (L’âge ingrat, 1878), Варница (L’etincelle, 1879), Лакрдијаши (Les cabotins, 1894), али му је убедљиво најбољи комад Досадан свет (Le monde ou l’on s’ennuie, 1881), у којем је покушао да дочара хотел „Рамбује“, установу за коју је Сен Симон, француски економиста и филозоф, рекао да је „академија лепих духова, углађености, врлина и науке“. Овај је хотел још 1606. организовала и њиме управљала прослављена Катарина де Вивон, маркиза од Рамбујеа. Са знањем више страних језика и свега што треба једној особи од имена, она је престоловала између еминентних изабраника науке, уметности и филозофије – између песника Воатира, лингвисте Вожлеа, великог беседника Босуеа, који је овде импровизовао своје прве беседе, Корнеја, који је овде читао прве странице свог Сида и Полијекта, и Лараш-Фукоа, који је први пут овде обелоданио своје чувене максиме у којима је оштро прекорео друштво свог времена чија су и најплеменитија осећања била мотивисана личним интересом. У СНП је 1895. изведен Досадан свет у преводу М. Р. Поповића.
В. Б.
ПАЈЦ Миховил – аутор либрета дечије једночине опере Фрање Штефановића Шумска краљица, која је у СНП изведена 1985.