ПАВЛЕТИЋ Силвио – балетски играч (Винеж, код Лабина, 7. III 1929 – ). Завршио је четири разреда гимназије са малом матуром у Згбу (1943) и четири разреда трговачке школе (1947). Играчко образовање је стицао код М. Јовановића. Уметничку каријеру је започео 1948. у Уметничком ансамблу Централног дома ЈНА. У СНП је први пут ангажован од 1. XII 1950. до 31. VIII 1954, када је отишао у МНТ у Скопљу. Од 1. IX 1955. до 31. VIII 1956. је поново био члан балетског ансамбла СНП. У ХНК „Иван Зајц“ у Ријеци био је ангажован од 1. IX 1956. до 31. IX 1959, када је прешао у балетски ансамбл ХНК у Згбу, где је од 1973. био и директор Балета. У солистичкој улози се први пут појавио 1952. као Ђаво у балету Ђаво на селу. Сигуран партнер, темпераментан и глумачки обдарен, остварио је низ епизодних солистичких улога карактерног фаха.

УЛОГЕ: Ђаво (Ђаво на селу), Капулети, Лоренцо (Ромео и Јулија), Сијамац (Рајмонда), Дворска будала (Франческа да Римини), Копелијус (Копелија), Комтур (Дон Хуан), Гаспар (Лопов Гаспар).

ЛИТ: Н. Петин, Последња балетска премијера у Новом Саду, НС, 1952, бр. 43-44, с. 5; Ј. Прокоп, Копелија, НС, 1954, бр. 77, с. 3-4; М. Бабинка, Лако, свеже, популарно…, Дневник, 1. III 1956; М. Д., „Лопов Гаспар“. Премијера новосадског Балета, Дневник, 7. III 1956.

Љ. М.

ПАВЛОВ Иван Димитријевич – глумац и певач (Москва, 1889 – Загреб, 1961). У Москви је, уз геодетске студије, наступао у аматерским оперским представама. Члан Опере НП у НСаду био је у сезони 1922/23, а потом је прешао у ХНК у Згбу. Певао је у оперском хору и наступао у мањим солистичким улогама.

УЛОГЕ: Тамничар (Риголето), Лендер (Разведена жена), Јожи (Цигански барон), Али беј (Слепи миш), Стари Циганин (Трубадур).

В. В.

ПАВЛОВ Поликарп Арсењевич (Поликарп Арсеневич Павлов) – глумац и редитељ. Глуму је, од 1903, учио у драмској класи Московске филхармоније, коју је водио др Владимир Њемирович Данченко. Чим је завршио ту школу (1906) постао је члан Московског художественог театра. После Октобарске револуције остао је у МХТ-у до 1919, када се отиснуо у емиграцију са неколицином чланова ансамбла овог театра (под руководством И. Н. Берсењева и Л. Д. Леонидова), међу којима је била и његова супруга Вера Гречова; давали су представе по свим већим европским позориштима, а од 18. XII 1920. до 13. III 1921. боравили су у Згбу. Од 1922. П. и Гречова су наступали у Прагу са великим руским уметницама Германовом, Крижановском, Павловом и Масалитиновом, а П. се истицао као један од стварно најзначајнијих руководилаца, редитеља и глумаца. У српским и југословенским позориштима брачни пар је режирао заједно, најчешће постављајући руски репертоар: 1936/37. у НП у Сарајеву, 1937/38. и 1939-1942. у НП у Бгду, 1938/39. у НП у Скопљу. П. је био изванредан у карактерним, па чак и у комичним партијама, са стваралачким смислом да изналази лепе, типичне, духовито саопштене појединости. Као карактерни глумац често је начином игре прелазио у потресне драмске евокације. У НП у Бгду он и Гречова су режирали – 1937: Гогољеву Женидбу (у којој је П. и играо Потколесина), На дну М. Горког (наступио и у улози Луке) и Чеховљеве Три сестре; – 1938: Васу Железнову М. Горког и Свадбу Кречинског А. Сухово-Кобиљина; – 1940: Без мираза Островског, Шкваркинову Ноћну смотру и Дикенсовог Цврчка на огњишту; – 1941: Разбијени крчаг Х. Клајста и Посао је посао О. Мирбоа; – 1942: Молијеровог Уображеног болесника. И П. и Гречова су припадали уметничкој школи Станиславског, али нису били његови „најизразитији ученици“. У режији су били доследнији тумачи схватања Станиславског. Они нису допуштали да глумци представљају, глуме, како се то обично каже, него да живе непосредно и спонтано у улози и на сцени. „Инсистирали су да представа буде чиста, реалистична, као код художественика“ – каже Раша Плаовић – „али пошто нису располагали снагом да уводе глумце у ту атмосферу, више су показивали и форшпиловали“. Од глумаца су захтевали да потпуно савладају драмски текст, управо поистовете се са ликом који тумаче. Радећи увек заједно као редитељи посвећивали су се свестраној анализи драмског текста, улазили у најситније, најтананије појединости, градећи ликове врло стрпљиво из безбројних глумских и психолошких елемената, тражећи и одређујући гестове, тон, темпо радње, чак ставове и погледе глумаца. Они притом нису примењивали никакво насиље над уметничком индивидиуалношћу, уопште над природом глумаца него су им само помагали да лакше, спонтаније и непосредније дођу до пуног изражаја. Нарочито је значајан њихов студиозан рад у којем није више било ни безначајних, ни епизодних сцена, а игра ансамбла је деловала организованије, складније, природниије, реалистичније, пре свега као колективна уметничка целина. „У тој игри и нема игре, нема глумачког приказа. Има само непосредно иживљавање што је могуће више стварнога живота: са крајњим идеалом да се на позорници не даде сам чист живот“ („Сарајевска сцена“, 1936, бр. 5). Њихове инсценације су глумски биле изведене до најтананијих изражајних облика и лепоте, одмерене, усклађене, са добро нађеним темпом и штимунгом у радњи. Оне су биле велике школе и за глумце и за публику, али нису деловале као велики и узбудљиви позоришни догађаји. На глумцима се лепо препознавало да је све добро учено и проучено „без остатка“ и да је главна тежња да се по сваку цену буде природан нипошто не глумећи, помало прелазила у манир да се планирано у режији глуми живот. Њихов режијски репертоар је мали по броју дела, али свестрано темељно разрађен, неупоредиво велика драматуршка и глумска студија, а сем тога ограничен само на класичне и реалистичке комаде од којих су неки извођени и у МХТ. Новосадска штампа помиње гостовање московских художественика (П., Хмар, Греч, Дувани, Троцов) у НСаду у сезони 1928/29, али није познато шта су тада извели. Са београдским ансамблом гостовали су у јануару и фебруару 1937. са Гогољевим комадима Женидба и Ревизор и представом На дну М. Горког. У НПДб су као гости 1937. режирали Гогољевог Ревизора и Дикенсовог Цврчка на одњишту. За ту прилику П. је у новосадском „Позоришту“ (бр. 6, с. 3-4) објавио чланак-сећање на представу Ревизора у МХТ-у 1907, коју је режирао Станиславски.

ЛИТ: Т. Манојловић, Художествени театер, Comoedia, 1925, бр. 34, с. 2-7; А-м, Московски художественици у Новом Саду, Нови Сад, 1929, бр. 51, с. 6; С. Д(инчић), Гђа Греч и г. Павлов сећају се живо изгореле позоришне зграде и лепих дана гостовања у Новом Саду, Дан, 1937, бр. 20, с. 6; С. Динчић, Тријумф художествене глуме у Гогољевој „Женидби“, Дан, 1937, бр. 21, с. 4; А-м, Максим Горки: „На дну“, Дан, 1937, бр. 25, с. 6; С. Динчић, Велики успех Гогољевог „Ревизора“ у режији художественика гђе Вере Греч и г. Поликарпа Павлова, Дан, 1937, бр. 39, с. 8; А-м, A revizor, Napló, 1938, бр. 69, с. 10; М. Хћ., Н. В. Гогољ: Ревизор, Суботичке новине, 1937, бр. 18, с. 2.

Б. С. С.

ПАВЛОВИЋ Велимир – солист оперског оркестра, прва виола (Београд, 2. III 1910 – Нови Сад, 23. XI 1980). Завршио је два разреда Средње музичке школе у Бгду, Војно-музичку школу у Вршцу (1926-1930) и курс за хоровођу у Музичкој школи „Станковић“ у Бгду. Од 1930. до 1944. радио је као војни музичар (од 1931. до 1941. као педагог вршачке Војно-музичке школе), од 1944. до 1946. у оркестру Радио-Бгда, а од 1. I 1946. до пензионисања, 23. IV 1967, био је солист оперског оркестра у СНП. Од 1947. до 1963. хонорарно је предавао виолу у новосадској Музичкој школи „Исидор Бајић“. Један је од оснивача Новосадског камерног ансамбла са којим је концертирао широм Војводине и снимао за Радио-НСад. Стекао је звање заслужног члана Удружења музичких уметника Србије, а 1971. је добио Октобарску награду града НСада.

ЛИТ: А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 101.

В. В.

ПАВЛОВИЋ Дамјан – књижевник, преводилац и позоришни критичар (Нови Сад, 1839 – Београд, 19. II / 3. III 1866). Отац Иван, чиновник у НСаду, рано је умро, а брат Стеван био је публициста, уредник „Нашег доба“. Гимназију је завршио у Бгду, у који је с мајком прешао после револуције 1848/49. Политехнику је завршио као стипендиста МС у Бечу и Прагу. Од 1865. је радио као цртач и инжењер у Министарству грађевина Србије. Упркос лепим успесима у својој струци и књижевности, извршио је самоубиство, разочаран емотивном страном свог живота. Романтичарски надахнуте елегичне љубавне песме без велике снаге, али тада веома популарне, објављивао је почевши од 1856. у књижевним часописима и листовима: „Подунавка“, „Шумадинка“, „Седмица“, „Световид“, „Српске новине“, „Летопис МС“, „Јавор“, „Вила“, „Матица“. Писао је и мање успеле идиличне приповетке са сеоском тематиком, од којих је једна из рукописа преведена на чешки и штампана 1865. Бавио се књижевном критиком и теоријом. Као новинар и дописник из Прага и Бгда радио је за новосадске новине „Напредак“, а повремено је сарађивао и у „Српском дневнику“ и београдском „Видовдану“. Од стручних књига написао је уџбенике физике и геометрије, а постхумно му је штампана популарна физичка географија Земља на којој живимо. Његов превод Гетеовог Торквата Таса штампан је, уз награду из Коларчевог фонда, у НСаду 1864, а у рукопису су му остали преводи Гетеове Ифигеније на Тавриди и Молијерове Женидбе на силу. Од децембра 1863. до средине марта 1864, за време дугог боравка СНП у НСаду, објављивао је краће рецензије о представама у новинама „Напредак“ (бр. 157, 160, 161, 162, 163, 164 за 1863. и бр. 4, 5, 7, 10, 12, 21, 23, 27, 30, 32 за 1864). Рецензирао је око 25 изведених драма, међу њима и домаћа дела Стерије, Ј. Драгашевића, Ј. Суботића, Ђ. Јакшића, Ђ. Малетића, М. Бана. Рецензије су потписане са (П.). Не уздижу се над тадашњим позоришним критикама по новинама и часописима, осим што П. акцентује позоришно извођење драма и глумачко креирање ликова. Његово схватање позоришта је утилитаристичко. Позоришно дело треба да буде забавно, али је несравњиво боље када поред забаве доноси и поуку. П. инсистира на делима из друштвеног живота, на приказима свакидашњице, јер су, како сматра, таква дела нашој публици најближа. Тиме се приближава тенденцији напуштања романтичарског и прихватања реалистичког репертоара, такође и мишљењима да су француски комади (Скриб) ближи и сроднији нама „него тромост и хладноћа комада немачких“. Дуже приказе писао је махом о извођењима домаћих драма. Не оцењује дела првенствено према њиховој литерарној вредности него мери њихову позоришну вредност, цени их са аспекта театарског ефекта и сценског успеха. Ова једностраност, оцењивање искључиво према представи, довела је у понеким случајевима до претераног, па и погрешног суда. Тако је његова рецензија Јакшићеве Сеобе Србаља изазвала јавну полемику која је доста допринела рашчишћавању теоријских гледања на српску литературу шездесетих г. прошлог века.

ЛИТ: Б. Ковачевић, Старо гробље, Реч и слика, 1926, књ. VIII, с. 88-95; Б. Ковачек, Позоришне рецензије Дамјана Павловића, Годишњак Филозофског факултета у НСаду, 1958, књ. III, с. 179-183.

Б. Кв

ПАВЛОВИЋ Лука – књижевник, критичар, историчар књижевности и позоришта (Рачиновци, Славонија, 26. VIII 1932 – Сарајево, 3. I 1982). Са породицом се 1936. настанио у Сарајеву, где је завршио основну школу, гимназију и књижевност на Филозофском факултету. Од 1952. бавио се књижевном и позоришном критиком („Живот“, „Омладинска ријеч“). Од 1964. до 1966. живео је у Бгду, где је радио као директор Драме Савременог позоришта и уредник у „НИН“-у. Вративши се у Сарајево, преузео је уређивање „Недјеље“ у „Ослобођењу“ (где је, између осталог, објављивао и приказе представа СНП), а крајем 1970. прешао је на дужност одговорног уредника сарајевске ревије „Одјек“. Био је и делегат у Вијећу удруженог рада Скупштине СР БиХ, члан Комисије за идејна и политичка питања у области образовања, науке и културе ЦК СК БиХ, потпредседник Савеза књижевника Југославије, члан Главног одбора Стеријиног позорја… Сарађивао је у „Републици“, „Изразу“, „Књижевности“, тузланском и новосадском „Позоришту“ и другде. Писао је поезију (збирка песама Прољеће на углу, Сарајево 1956) и прозу (новеле Младо љето, Згб 1960), телевизијске драме и сценарија за филмове, али се бавио првенствено позоришном критиком и есејистиком. Био је члан жирија Стеријиног позорја у НСаду, Фестивала малих и експерименталних сцена Југославије у Сарајеву, Фестивала документарног филма у Бгду, Позоришних игра БиХ у Јајцу, Требињских вечери поезије и других театарских и књижевних манифестација. Двадесетседмојулску награду добио је 1973.

БИБЛ: Војводина у пјесмама, Ослобођење, 8. IV 1957; Без излаза, Ослобођење, 27. III 1960; У мутној слици, Ослобођење, 28. III 1960; Крлежа (скица за портре у часу двоструког јубилеја), Позориште, Тузла, 1963, бр. 3, с. 7-8; Ведре приче, Ослобођење, 8. IV 1964; На тему: Савремена домаћа драма, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 6-7; Позоришне хронике, I – Сарајево 1967, II – Сарајево 1973.

ЛИТ: Р. Ивановић, Трајност позоришне хронике, Позориште, Тузла, 1972, бр. 5-6, с. 691-694; А-м, Добитници Двадесетседмојулске награде, Позориште, Тузла, 1973, бр. 4, с. 390-391.

В. В.

ПАВЛОВИЋ Персида – драмска глумица (Нови Сад, 15/27. I 1865 – Београд, 25. XI 1944). Отац јој се звао Теодор Николић, мати Христина; из занатлијске је породице. Пошто јој је отац прешао са породицом у Бгд, тамо је завршила основну и два разреда Више женске школе. Први пут је наступила на сцени априла 1880. као статисткиња у представи Ђаволових записника Е. Арагоа и П. Вермона, у НП у Бгду, а прва самостална улога јој је монолог Мила К. А. Гернера, у преради К. Трифковића (в). Од априла 1880. била је хонорарни члан београдског НП, али је због болести очију почетком 1882. прекинула рад. Пошто се опоравила, 1882. је ступила у путујућу позоришну дружину Фотија Иличића, одакле је прешла у трупу Михаила Лазића-Стрица, а затим је наступала у дружини Ђорђа Протића. Од 1886. поново је била у НП у Бгду, али ће привремени члан постати тек 9. II 1890. Од 1912. је била стални члан НП у Бгду. За време Првог светског рата, 1915, краће време је играла у НП у Скопљу, а од краја 1917. учествовала је у раду позоришта М. Огризовића и М. Чекића у Бгду. Пензионисана је 1932, али је и даље, до 1940, наступала на сцени у хонорарном својству. Била је удата за глумца и певача Радована-Рају Павловића. У почетку своје глумачке каријере тумачила је углавном мање улоге с певањем у комадима из народног живота, водвиљима и оперетама, а доцније карактерне и комичне роле. У зрелијем глумачком добу врло је упечатљиво, реалистички, „оживљавала на сцени читав свет српских патријархалних, простих, простодушних или лукавих ликова из комедија Стерије, Трифковића и Нушића“ (Б. С. Стојковић) и њима се сврстала међу најбоље карактерне глумице и комичарке српског позоришта. Најуспелије њене улоге су Пела (Зла жена), Фема (Покондирена тиква), Станија (Београд некад и сад), Стана (Свет), Анђа (Сумњиво лице), Савета (Протекција), Сика (Ивкова слава), Аугуста (Част), Ана Андрејевна (Ревизор), Г-ђа Дулска (Морал госпође Дулске) и др. Са трупом београдског НП у више махова је гостовала у НСаду, али члан СНП никада није била. Одликована је Орденом Светог Саве III степена.

ЛИТ: А-м, Краљевско српско народно позориште, Позориште, НСад, 1900, бр. 45, с. 180; М. Грол, Из позоришта предратне Србије, Бгд 1952, с. 161-167; Ж. П. Јовановић, Перса Павловић, Позориште, Тузла, 1965, бр. 4-5, с. 493-494.

Л. Д.

ПАВЛОВИЋ Петар – преводилац. Његов превод либрета Роберта Хиршфелда за једночину оперу Апотекар на музику Јозефа Хајдна изведен је у НПДб 1941.

ПАВЛОВИЋ Свет. (?) – по истоименом роману Гија де Мопасана (Pierre et Jean), сачинио драматизацију Пјер и Жан, која је у НПДбС изведена 26. III 1938.

ПАВЛОВИЋ Светислав – глумац и филмски редитељ (Рогљево код Неготина, 21. V 1926 – Београд, 1992). Још за време студија на Филозофском факултету у Бгду привукла га је позоришна сцена, те је решио да се опроба као гумац. У СНП је био ангажован само пола сезоне, од. 1. VIII 1952. до 1. I 1953, и у њему је остварио само једну улогу: Властеличић (Манде). Прешавши у НП у Бгду, неколико сезона је наступао у епизодним улогама: Зоран (Људи без вида), Стојановић (Свет), Радник (Слуге), Паркер (Лепеза леди Виндермир), Кнез од Марока (Млетачки трговац), Луиђи (Сањалица), Октавије Цезар (Јулије Цезар). Затим се посветио документарном филму и на том пољу, као сценариста и редитељ, сврстао се међу најуспешније српске ауторе. Добитник је највиших награда на националним филмским фестивалима. Најпознатији су му филмови: Добро јутро Хомоље, Вашар, Церска битка, Кад је небо било црно над Београдом.

В. В.