НОТАРИЈЕ В. – драмски писац. Његова комедија Три лопова изведена је у НП у НСаду 1927.

НОТАРОШ Стојан – драмски глумац (Надаљ, Бачка, 27. IX 1921 – Зрењанин, 27. IX 2001). Гимназију је завршио у Зрењанину. Од октобра 1944. био је члан Позоришног одсека при агитпропу Општинског комитета КПЈ у Зрењанину, а од 1946. зрењанинског НП „Тоша Јовановић“. Од 1. VII 1950. до 31. VIII 1953. био је ангажован у Драми СНП, где је радио са редитељима Ј. Љ. Ракитиним, Ј. Коњовићем, Р. Веснићем, Ј. Путником и другима. Сезону 1953/54. провео је у НП у Бањој Луци, 1954/55. у НП у Нишу, а од 1955. је поново био ангажован у зрењанинском НП до пензионисања, 15. VI 1984. Н. је био изразити драмски карактерни глумац високе професионалости и уметничког морала. На сцени НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину остварио је највећи број својих драмских улога за које је добио многобројна признања и награде: на Војвођанским сусретима у Вршцу 1971. похваљен је за улогу у Крмећем касу, а 1975, такође у Вршцу, награђен је за улогу Стефана у комаду Смрт Стефана Дечанског.

УЛОГЕ: Фрања (Ливница), Гојко (Сеоска учитељица), Дуждевић (Максим Црнојевић), Госпар Јеро, Марко де Тудизи (Дубровачка трилогија), Мишић (Тврдица или Кир Јања), Један морнар (Робинзон Крусо), Калимако (Мандрагола), Адвокат (Број 72).

ЛИТ: А-м, Нове снаге, НС, 1950, бр. 6, с. 3; Ж. Бошков, Драматизација „Сеоске учитељице“, НС, 1951, бр. 6, с. 2; А-м, СНП прославило је своју 90-годишњицу, НС, 1952, бр. 33, с. 1; С. Ж. Шајтинац, Стојан Нотарош (1927-2001), Алманах позоришта Војводине 2001/2002, НСад 2005, с. 203-204 .

Р. Л.

НОЋ ЗА МАРИЈУ – фарса у 2 дела. Написао: Ђорђе Фишер.

Праизвођење у СНП 8. X 1970. НСаду. – Рд. В. Солдатовић, сц. Ж. Мишков, к. г., к. С. Јатић, муз. сарадник Д. Стулар; А. Веснић-Васиљевић (Марија), И. Хајтл (Генерал домаћин), П. Петковић (Генерал гост), Д. Колесар (Поручник), Драгиша Шокица (Шпијун). – Изведено 21 пут, глед. 5393.

ЛИТ: Х. Радивојевић, „Ноћ за Марију и генерале“, Политика експрес, 15. VI 1970; С. Божовић, Од скеча до фарсе, Вечерње новости, 10. VIII 1970; Д. Попов, Домаћин премијере, Дневник, 7. X 1970; А-м, Ноћ за Фишера и Солдатовића, Дневник, 8. X 1970; Р. Поповић, Прва премијера у Веселом театру, Политика, 8. X 1970; М. Кујунџић, Генерали и маринци, Дневник, 10. X 1970; С. Божовић, На граници лакрдије, Вечерње новости, 14. X 1970; М. Мирковић, Марија због жирија, Политика експрес, 26. II 1971; Д. Поповић, Четири савремене драме, Позориште, Тузла 1971, бр. 4, с. 405-407.

Ј. М.

НОЋ НА ГОЛОМ БРДУ (Ноч на лысой горе) – балет у 1 слици. Музика: Модест Петрович Мусоргски у оркестрацији Николаја Римског-Корсакова. Прво извођење у Москви, 28. V 1918, у нашој земљи 27. VI 1941. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 25. VII 1950. у НСаду (у оквиру Балетског дивертисмана I). – Рд. и к-граф М. Олењина, дир. Л. Бута, сц. В. Маренић, к. Х. Ухлик-Хорват; Д. Ковачевић (Бесмртни Кашчеј), Б. Ђорђевић, А. Грахек (Заробљена принцеза), П. Јерант (Баба Јага), В. Блажић (Шумска девојка), Р. Ковачевић, С. Израиловски (Царевић Иван), женски и мушки ансамбл (Русалке, Ђаволчићи, Пауци). – Изведено 10 пута, глед. 3945.

Љ. М.

НОЋ НА ПРУЗИ – балет у једном чину. Музика: Рудолф Бручи. По идеји Милоша Хаџића фабулу кореографски обликовао Борис Тонин.

Праизвођење у СНП 16. VI 1970. у НСаду (са балетом Фантастична симфонија). – Рд. и к-граф Б. Тонин, дир. М. Јагушт (снимак Београдске филхармоније и хора Дома ЈНА, тенор Г. Минов), сц. М. Михајловић и Б. Петровић, к. С. Јатић и Б. Тонин; Ј. Прокић (Мајка), Д. Новков, Б. Тонин (Младенци); учествују: Н. Бикицки, М. Бошковић, И. Љубојев, М. Девић, М. Игњатовић, М. Суботички, Б. Максић, С. Стојадиновић и мушки ансамбл. – Изведено 14 пута, глед. 10.203.

ЛИТ: В. М(иросављевић), Нова премијера у СНП. НОБ у Балету, Дневник, 8. III 1970; С. Илић, Фантастична симфонија, Индекс, НСад 1970, бр. 196, с. 6; Ђ. Г., Нови балет, Вечерње новости, 16. V 1970; С. Савић, Пет балета за пет година, Дневник, 17. VI 1970; Р. П., Прво извођење балета „Ноћ на прузи“, Политика, 19. VI 1970; Б. Рушкуц, На пола пута, Дневник, 21. VI 1970.

Љ. М.

НОЋ УОЧИ НОВЕ ГОДИНЕ (Die Neujahrsnacht) – позоришна игра у 1 чину. Написао: Родерих Бенедикс. Прво извођење у Лајпцигу, око 1860, у нашој земљи 30. XII 1870. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 31. XII 1873. у НСаду (са једночинкама Гушче буковачко и Пркос). Превео: Сава Петровић. – А. Лукић (Линдау), Д. Ружић (Винанд Фезлек), А. Сајевић (Арнолф), И. Сајевићка (Валбурга), М. Зорићева (Амалија), М. Недељковић (Херман), Н. Недељковић (Винанд), Ј. Поповићева (Валднерка), П. Добриновић (Луц). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: -л-, „Ноћ уочи Нове године“; „Пркос“; „Гушче буковачко“, Позориште, НСад 1874, бр. 4, с. 15.

В. В.

НУШИЋ Бранислав – драмски писац (Београд, 20. X 1864 – Београд, 19. I 1938). Своје право име Алкибијад Нуша променио је у Б. Н. око 1885; надимак му је био Ага, а најчешћи псеудоним Бен Акиба. По оцу трговцу био је цинцарско-албанског порекла из битољског краја. Основно школовање завршио је у Смедереву, а гимназију у Бгду 1882. Права је студирао на београдској Великој школи 1882-1884, наставио у Грацу и дипломирао у Бгду 1887. Још као студент покушавао је да оснује глумачку дружину и статирао је у београдском НП. Учествовао је у српско-бугарском рату. Због сатиричне песме Погреб два раба одслужио је у Пожаревцу 4 месеца затвора. Од 1889. био је дијурист па писар Министарства иностраних послова; затим је радио у Државном савету, у Конзулату у Приштини (1890) и у Битољу (1891-1893). Био је вицеконзул у Скопљу, Серезу и Приштини (1893-1900), секретар Министарства иностраних послова 1900. па драматург и управник НП у Бгду од 1900. до 1902, када је први пут пензионисан. Реактивиран је за комесара Поштанско-телеграфског одељења у Министарству грађевина и новембра 1903. поново пензионисан. У сезони 1904/05. је био управник СНП у НСаду, 1905-1906. новинар „Политике“, 1906-1907. службеник Прес-бироа у Министарству иностраних дела. У време анексије БиХ 1908. организовао је демонстрације у Бгду и уписивао добровољце у Легију смрти. Због чланка Народ и династија из 1910. био је осуђен на три месеца затвора због увреде краља Петра I, али казну није издржавао. У време балканских ратова био је шеф Војне поште у Младеновцу, службеник у Прес-бироу Врховне команде у Врању, шеф војне болнице у Скопљу, па начелник битољског округа. Оснивач је и управник НП у Скопљу (1913-1915). Прешавши Црну Гору и Албанију 1915, са Б. Станковићем је био код краља Николе. Остатак рата је провео у Француској (Марсеј, Ница, Париз), Италији и Швајцарској. Поново је 1918. управник скопског НП. Од 1919. до 1923. је био начелник Уметничког одељења у Министарству просвете у Бгду, а затим управник и драматург НП у Сарајеву (1924-1928). После двогодишњег пензионерског статуса (1928-1930) последњи пут је реактивиран за професора реторике на Војној академији у Бгду (1930-1932) и још је неко време радио као библиотекар Народне скупштине. Коначно се повукао у мировину саградивши кућу („аганлук“) на Дедињу и у њој живео до смрти. У првим комедијама, писаним под утицајем Гогоља (Сумњиво лице, 1887) приказивао је бирократску власт у Србији у другој половини XIX века и њен однос према грађанству, корумпираност и полицијске прогоне. Касније, у комедијама у којима слика Бгд с почетка XX века и између два светска рата, највише пажње посвећује темама из живота малограђана, а у последњој завршеној комедији (Покојник, 1937) бави се и друштвеном сатиром којом прозива корупцију крупне буржоазије. Свет у којем се кретао – од општинских писара и малограђана до посланика, министара и богатих грађана – представљао је као реалист живог духа и прецизне опсервације. Присутан у позоришту не само као писац него и као практичар (управник, драматург, редитељ, а у младости и глумац-аматер), ослушкивао је рађање смеха публике, испитујући како и због чега долази до комичке катарзе у гледалишту. Та искуства је преносио у своје комедије користећи најразноврсније поступке и начине да постигне смех (жанровски синкретизам). За већину Н. комедија карактеристична је троделна структура комедије (који поступак је у наше време теоријски формулисао Н. Фрај): у експозицији се успоставља „нормална линија живота“, у другој фази долази до поремећаја те равнотеже, а у трећој се неспоразуми доводе до кулминације и апсурда, а затим се све нагло враћа на „нормалну линију живота“. Најуспелије Н. комедије су: Народни посланик (1885), Сумњиво лице (1887), Свет (1906), Пут око света (1911), Госпођа министарка (1929), Мистер Долар (1932), Ожалошћена породица (1934), Др (1936) и Покојник (1937). У првим г. XX века Н. – први у српској драмској литератури – пише друштвене драме. У њима је видљив утицај француске грађанске драме (Тако је морало бити – 1900; Пучина – 1901), Ибзена (Јесења киша – 1909) и натурализма горкијевског типа (Иза Божјих леђа – 1909). Први Н. контакт са СНП догодио се априла 1887. на свечаној прослави 25. годишњице СНП, када се, као млади пратилац, са Драгутином Илијћем нашао међу званицама. Том приликом се упознао и зближио са Антонијем Хаџићем, Јованом Грчићем, Илијом Огњановићем Абуказемом и другима, што је резултирало сарадњом у „Стражилову“ и „Бранковом колу“. Новосађанин Лаза Костић је међу првима који је релативно позитивно (1890. у „Позоришту“ поводом Протекције) писао о младом Н. и предвидео му блиставу комедиографску будућност. Од извођења Кнеза Иве од Семберије (1901) и одмах потом Обичног човека постао је љубимац војвођанске публике и критике, а Милка Марковић је тријумфовала у водећим улогама у његовим трагедијама Тако је морало бити и Пучина. После Мајског преврата 1903. као „обреновићевцу“ боравак у Србији му је постао несигуран; сам се препоручио да преузме управу над СНП, што је на главној седници ДСНП 4/17. XII 1903, уз уздржаност А. Хаџића, одушевљено прихваћено. Наследивши већ остарелог и онемоћалог Д. Ружића, финансијске, али и уметничке (засићеност публике мађарским и немачким комадима) и политичке проблеме (непрекидна трвења између радикала и либерала), Н. је званично примио дужност управитеља у Сомбору 1/14. II 1904. Већ у Сомбору репертоар је обогаћен домаћим текстовима (М. Цветић и М. Поповић) а премијерно су приказане и две Н. једночинке: Под старост и Наша деца, коју су извели Н. син Бан и ћерка Гита. Одушевљење новим управником није јењавало ни у наставку турнеје по Војводини (Суботица, Сента, Стари Бечеј, Стара Пазова, Земун, Турски Бечеј, Кикинда, Мокрин) и после 10 месеци, када су сведени рачуни, констатован је суфицит од око 2500 круна, што се пре тога одавно није десило. На почетку сезоне 1904/05. ДСНП је почело да припрема прославу 25-огодишњице књижевног рада управитеља СНП и она је свечано обележена 25. I / 7. II 1905. у НСаду и 5. IV 1905. у Панчеву. Упркос финансијски успешним наступима стање у благајни се није поправљало. Да ли због Н. намере да оствари турнеју у БиХ (која је и реализована, али не са СНП него са његовим члановима као појединцима), да ли због слабости коју је управник показивао према брачном пару Барјактаровић („који су радили шта су хтели“, што у ансамблу није могло проћи без одјека), да ли због немара и неажурности благајника М. Матејића, или обојице, тек – новац није уплаћиван у централну благајну и поред многих опомена, те је Н. 3/16. VIII 1905. суспендован. Како се из Босне није вратио у НСад него у Бгд, војвођанска штампа је писала о његовим финансијским малверзацијама и неизбежно је дошло до скандала, тим пре што Н. није одговарао на оптужбе. Као писац никада није прогнан из репертоара СНП и ускоро је (1907) уследила нова премијера – Свет. Н. је присуствовао прослави Трифковићевог Љубавног писма (са 21. XII због Добриновићеве смрти одложеној за 27. XII 1923. у НСаду) и том приликом одржао говор, а НСад се идуће г. прикључио великој прослави његових јубилеја: 60 г. живота и 45 г. књижевног рада: у новосадском НП приказани су 13. XI Два лопова, једна сцена из Пута око света и Кнез Иво од Семберије; управник Брана Војиновић је писцу уручио ловоров венац са лентом, а после прославе на сцени уприличен је „кермес“ у кафани „Липа“. У јубиларној г. Золтан Чука и Велислав Спасић су на мађарски превели Обичног човека. У времену великих финансијских и организационих криза у новосадском театру 20-их и 30-их г. окосницу репертоара чинили су Н. комади са несмањеним занимањем публике. У сезони 1935/36, када је слављено 75 г. постојања СНП, изведено је чак девет Н. наслова; таква заступљеност настављена је и у обе трупе НПДб, а после Другог светског рата већ 1945. игран је Народни посланик. У СНП су извођена Н. дела: Протекција (1890, 1910, 1919, 1920, 1922, 1923, 1931, 1934, 1940, 1984), Кнез Иво од Семберије (1901, 1919, 1937), Обичан човек (1901, 1919), Тако је морало бити (1901, 1905), Пучина (1902, 1926), Под старост (1904), Наша деца (1904), Свет (1907, 1909, 1914, 1919, 1923, 1928, 1935, 1964), Јесења киша (1911), Под облацима (1919), Два лопова (1920, 1964), Народни посланик (1920, 1925, 1928, 1934, 1936, 1945, 1963), Растко Немањић (1923), Сумњиво лице (1923, 1924, 1928, 1938, 1939, 1946, 1954, 1961, 1982), Светски рат (1923), Пут око света (1924, 1926, 1927, 1929, 1930, 1932, 1933, 1936, 1938, 1956), Госпођа министарка (1929, 1934, 1935, 1936, 1939, 1945, 1952, 1966, 1973), Мистер Долар (1933), Београд некад и сад (1933), посрба Каплар Милоје (1933), Ујеж (1935, 1976), Ожалошћена породица (1934, 1935, 1938, 1949, 1968, 1980), Аналфабета (1935), Др (1936, 1937, 1953, 1974), Покојник (1936, 1937, 1938, 1946, 1952, 1978), Власт (1958); по његовом драмском тексту Кнез Иво од Семберије Исидор Бајић је компоновао једночину оперу (у СНП 1911, 1955. и 1959); у новосадском театру су изведене и његове једночинке Власт и Аналфабета на либрето и музику Иве Лотке-Калинског (1973); Н. прозно дело Аутобиографија драматизовао је Б. Михајловић-Михиз, а изведено је у СНП 1960.

БИБЛ: Одабрани листови, Бгд 1949; Одабране комедије, Бгд 1950; Одабрана позоришна дјела, 1-2, Сарајево 1951; Изабрана дела, Букурешт 1954; Одабране комедије, НСад-Бгд 1957-1958; Сабрана дела, I-XXV, Бгд 1966; Дела Бранислава Нушића, 1-10, Бгд 1978.

ЛИТ: К-ћ, Протекција, Позориште, НСад 1890, бр. 40, с. 159; Р. Ј. Одавић, (Бранислав Ђ. Нушић), Стражилово, 1892, бр. 18, с. 284; А-м, Узајамност између краљевског српског и нашег народног позоришта, Застава, 1900, бр. 189, с. 3; М. С(авић), „Кнез Иво од Семберије“ од Бранислава Нушића, ЛМС, 1900, књ. 204, с. 332; А-м, „Обичан човек“, шала у 3 чина од Бранислава Нушића, Браник, 1901, бр. 134, с. 3; М. Недељковић, Наша савремена лепа књижевност, ЛМС, 1901, књ. 207, с. 49; Ј. Хр(аниловић), Тако је морало бити, Позориште, НСад 1901, бр. 17, с. 122-123; Ј. Грчић, Српско народно позориште, Бранково коло, 1902, бр. 22, с. 693-694, бр. 23, с. 727; А-м, Позоришна кроника, Штампа, Бгд 1903, бр. 249, с. 3; М. Недељковић-Томин, Српско народно позориште у Вршцу, Родољуб, Вршац 1903, бр. 23, с. 2, бр. 25, с. 2; А-м, Седница Управног одбора Друштва за Српско народно позориште, Застава, 1904, бр. 35, с. 4; У. Љ., Долазак Српског народног позоришта у Сомбор, Браник, 1904, бр. 24, с. 3, бр. 50, с. 3; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Наша деца“, хумореска у једном чину од Бранислава Нушића, Браник, 1904, бр. 284, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Невен, Суботица 1904, бр. 6, с. 88-90; (М.) Нед(ељковић), „Под старост“ од Бранислава Нушића, ЛМС, 1904, књ. 224, с. 231; А-м, Нови управитељ српске позоришне дружине, Сриемске новине, Вуковар 1904, бр. 102, с. 2; А-м, Седница Управног одбора Друштва за Српско народно позориште, Позориште, НСад 1904, бр. 1, с. 6; А-м, Мађарско мишљење о нашој позоришној дружини, 1904, бр. 3, с. 17-19; А-м, Нешто о раду српске позоришне дружине у Осеку, Браник, 1904, бр. 261, с. 3; П. Коњовић, Нушићева „Пучина“ на чешкој позорници у Прагу, Позориште, НСад 1904, бр. 12, 81-82; А-м, Прослава књижевног рада Бранислава Ђ. Нушића, Застава, 1905, бр. 12, с. 3; Spectator, Нушићева ствар, Илустровани гласник, НСад 1905, бр. 2, с. 13; А-м, Прослава двадесетпетогодишњице Бранислава Нушића, Застава, 1905, бр. 19, с. 3; А-м, Прослава двадесетпетогодишњег књижевног рада Бранислава Ђ. Нушића, Позориште, НСад 1905, бр. 10, с. 39; Ј. Грчић, Бранислав Ђ. Нушић, Позориште, НСад 1905, бр. 20, с. 82-83; А-м, Скупштина Српског народног позоришта, Женски свет, 1907, бр. 2, с. 40; А-м, Позоришна скупштина, Слога, Сомбор 1907, бр. 1, с. 5; (Ј.) Г(рчић), „Свет“, комад у 4 чина од Бранислава Нушића, Браник, 1907, бр. 267, с. 3-4; А-м, Нушићев „Данак у крви“, Позориште, НСад 1907, бр. 14, с. 105-106; Јосин (Ш. Рајчић), Српско народно позориште, Невен, Суботица 1908, бр. 5, с. 37-38; А-м, Српско народно позориште, Српски глас, Велика Кикинда 1910, бр. 64, с. 3; Ј., Иво кнез од Семберије, Застава, 1911, бр. 284, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Српство, НСад 1911, бр. 204, с. 3, бр. 243, с. 2, бр. 245, с. 3; Ј. Грчић, „Јесења киша“, драма у 3 чина од Бранислава Нушића, Браник, 1911, бр. 210, с. 1-2; А-м, „Протекција“ од Бранислава Нушића, Застава, 1919, бр. 100, с. 3; Б. М., „Свет“, Слобода, НСад 1919, бр. 55, с. 3; А-м, Нушић у нашој средини, Јединство, 1919, бр. 45, с. 2; Ми, Нушићев дан, Застава, 1923, бр. 240, с. 3; А-м, Бранислав Нушић у Новом Саду, Јединство, 1923, бр. 1290, с. 3; А-м, Нушићево гостовање у Новом Саду, Време, Бгд 1923, бр. 657, с. 5; О. С(уботи)ћ, „Пут око света“, Застава, 1924, бр. 108, с. 3; Чешљар, Нушић би био Смушић да није у свим делима исти, Србадија, НСад 1924, бр. 35, с. 3; Р. Врховец, Прослава Б. Нушића у Н. Саду, ЛМС, 1924, књ. 302, с. 84; А-м, Јованча Мицић поново на сцени, Comoedia, 1924, бр. 23, с. 8; А-м, Нушићева прослава у Новом Саду, Јединство, 1924, бр. 1480, с. 1; А-м, Нушићево вече, Протекција, Србија, Сремска Митровица 1924, бр. 134, с. 3; А-м, Нушићева прослава, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 24, с. 2-4; А-м, У суботу је давано „Сумњиво лице“ од Бран. Нушића, Ново време, Стари Бечеј 1924, бр. 9, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1926, бр. 19, с. 3; С. С(екулић) Ц(еца), Новосадско-осечко позориште у Сомбору, Застава, 1928, бр. 96, с. 3, бр. 114, с. 4; А-м, „Сумњиво лице“ од Б. Нушића, Застава, 1929, бр. 7, с. 3; А-м, Бранислав Ђ. Нушић и Жанка Стокић у Новом Саду, Нови Сад, 1929, бр. 37, с. 3; А-м, „Пут око света“, Југословенски дневник, 1930, бр. 3, с. 4; А-м, Најновија комедија г. Нушића „Београд некад и сад“, Нови Сад, 1933, бр. 23, с. 4; М. В. И., Српско народно позориште из Новог Сада, Панчевачка недеља, 1933, бр. 11, с. 3, бр. 14, с. 2, бр. 15, с. 2, бр. 17, с. 3; А-м, „Београд некад и сад, Млада Југославија, Велики Бечкерек 1933, бр. 23, с. 3; А. Шаулић, Пред прославу јубилеја г. Бранислава Нушића, Глас Матице српске, 1934, бр. 13, с. 98-99;  Сведин (С. Динчић), „Народни посланик“ од Нушића, Југословенски дневник, 1934, бр. 178, с. 2; А-м, Долазак Б. Нушића, члана Академије наука, књижевника, у Нови Сад, Покрет, НСад 1934, бр. 3-4, с. 4; С. Ж., Представа „Ујеж“ од Б. Нушића на позорници СНП-а, Нови Сад, 1935, бр. 38, с. 4; А-м, После „Министарке“ у Бечу – Нушић у иностранству, Југословенски нови лист, Вршац 1935, бр. 13, с. 1-2; А-м, Бечка штампа о Нушићу, Позоришни лист, Бгд 1935, бр. 13, с. 11-13; А-м, Успех „Госпође министарке“ у Будимпешти, Дан, 1935, бр. 133, с. 5; А-м, Писмо г. Нушића г-ђи О. која га је инспирисала да напише своју најновију комедију „Свиња“, Дан, 1935, бр. 134, с. 6; А-м, Бранислав Нушић: „Др“, Дан, 1936, бр. 283, с. 6; С. Д(инчић), Оживљавање Нушићевог репертоара, Дан, 1936, бр. 296, с. 6; А-м, „Покојник“ – режисер Александар Верешчагин, Југословен, Кикинда 1938, бр. 452, с. 3; Д., „Каплар Милоје“, Дан, 1940, бр. 265, с. 4; Б. Петровић, „Народни посланик“ од Нушића, СВ, 1945, бр. 149, с. 3; Б. Чиплић, Две домаће премијере, СВ, 1946, бр. 423, с. 4; Л. Д(отлић), Бранислав Нушић као управник СНП, ВС, 1946, бр. 7, с. 5; Ј. К(оњовић), Десетогодишњица Нушићеве смрти, ВС, 1948, бр. 13, с. 26-27; В. Поповић, „Ожалошћена породица“ од Нушића, ЛМС, 1949, књ. 364, с. 370; М. Лесковац, Нушићева „Ожалошћена породица“ и Чеховљев „Вишњик“, НС, 1950, бр. 2-3, с. 2; С. Костић, Нушићева „Госпођа министарка“, НС, 1952, бр. 41-42, с. 3; В. Петрић, Особености смешног у Нушићевим комедијама, ЛМС, 1953, књ. 372, с. 166, 282; О. Новаковић, Нушићев „Свет“ у Матићевој режији, НС, 1953, бр. 54, с. 3; Д. Поповић, Бранислав Нушић: „Пут око света“, ЛМС, 1956, књ. 378, с. 583; М. Б(абинк)а, Верни Нушићу, Дневник, 1956, бр. 3730, с. 7; Ј. Виловац, „Власт“, Дневник, 1958, бр. 4427, с. 11; Р. Веснић, Нушић у сећањима – поводом двадесетогодишњице од смрти, НС, 1958, бр. 130, с. 3; К. Милутиновић, Нушић као социјални и политички песник, НС, 1958, бр. 130, с. 5; М. Кујунџић, „Аутобиографија“ Б. Нушића, Дневник, 1960, бр. 5040, с. 10; Д. Влатковић, Нушић као управник новосадског позоришта, Дневник, 1961, бр. 5225, с. 11; М. Т., Нушићев булеварски театар, Ослобођење, Сарајево 1964, бр. 5691, с. 4; П. Шарчевић, О Браниславу Нушићу, стогодишњици његовог рођења и „Протекцији“, Руковет, Суботица 1964, април-мај, с. 208-210; М. Кујунџић, Агатон под папучом, Дневник, 1968, бр. 7895, с. 8; Д. Влатковић, Нушићева писма Јовану Цвијићу, Позориште, Тузла 1969, бр. 4, с. 461-465; Д. Влатковић, Нушићев покушај стварања путујућег позоришта, Дневник, 1970, бр. 9608, с. 23; Б. Ковачек, Позориште из Кечкемета 1904. у Новом Саду. Нушићева „Пучина“ на мађарском језику, Позориште, НСад 1971, бр. 9, с. 12-13; М. Гајић, Нушић и „Госпођа министарка“, Позориште, НСад 1973, бр. 7, с. 4; Д. Влатковић, Нушић прима СНП-е у државну својину, Позориште, НСад 1974, бр. 9, с. 15; Д. Влатковић, Нушић и Српско народно позориште 1890-1980, НСад 1982; Д. Влатковић, Нушић и његова Протекција, Позориште, НСад 1984, бр. 5-6.

Д. Вл.

ЊАРАДИ Јасмина – драматург (Панчево, 17. II 1951 – ). Основну школу, гимназију и Факултет драмских уметности (Одсек драматургије) завршила је у Бгду 1976. и 3 г. остала на Факултету као драматург-консултант, настављајући постдипломске студије на групи за филмски сценарио. У време студија радила је г. дана као уредник рубрике за позориште, филм, радио и телевизију у студентском часопису „Видици“. Бави се писањем драма и сценарија за визуелне медије, сарађује са Радио Бгдом и Телевизијом Бгд. Пише позоришне и филмске критике. Изведене су јој три радио-драме – о Пикасу, о Стерији и о Растку Петровићу под заједничким насловом Звездани часови. У СНП је била запослена као драматург у Драми од 15. II 1980. до 26. IV 1987, када се одселила у Немачку. На летњој сцени „Скадарлија“ приказан је Њ. позоришни колаж Милобруке (1980), а у СНП је за сцену приредила представу А трње је за човека, која је 1982. изведена у част 150. годишњице Ђуре Јакшића, Обешењак (1982) и Владајућа класа (1985).

БИБЛ: Ђурино време – наше време, Позориште, НСад 1982, бр. 8-9.

ЛИТ: Н. Т., Ђури за рођендан, Вечерње новости, 28. X 1982.

Ј. М

ЊЕГОВАН-МАКСИЋ Биљана – в. МАКСИЋ-ЊЕГОВАН Биљана

ЊЕГУШ Роксанда – књижевник и преводилац са словеначког и италијанског на српскохрватски језик (Дрниш, 7. I 1915 – ?). Студирала је и апсолвирала на Филозофском факултету у Бгду. Литературом се бавила од 1936, објављујући своје прилоге у омладинској и радничкој штампи „Глас омладине“, „Преглед“, „Млада жена“, „Сељачка мисао“ и другде. Учесник народноослободилачке борбе била је од 1941, најпре у затвору, а затим у партизанима. После рата је била уредник у „Борби“, на Радио Бгду, у „Књижевним новинама“, секретар и редактор Редакције „Енциклопедије Југославије“ за Србију и уредник издавачког предузећа „Просвета“. Објавила је књигу цртица и репортажа под насловом Нормирац у срцу (1949) и роман Кидање (1959). Постала је председник Удружења књижевних преводилаца Србије 1951, а 1955. секретар Удружења књижевника Србије. За превод-препев збирке песама Цирила Злобеца „Крас“ награђена је наградом „Милош Н. Ђурић“ 1977. У СНП је 1980. игран њен превод Афере Приможа Козака.

БИБЛ: Афера, Легенда о светом Че, прев. Роксанда Његуш, Бгд 1975.

В. В.