НИШТА БЕЗ МУШКЕ ГЛАВЕ (Il manquait un homme…) – комедија у 3 чина. Написао: Феликс Гандера. Прво извођење у нашој земљи 27. VI 1931. у ХНК Згб.

Прво извођење у Н-Оп 11. X 1931. у НСаду. Превео: Бранко Гавела. Подела узета са плаката представе одржане 22. XI 1931. у Сплиту. – Рд. А. Верешчагин, сц. Ђ. Петровић; И. Комаровска (Ања-Никола), М. Михлова (Мирјам), Ј. Вујићка (Полет Суплије), А. Лескова (Госпођа Суплије), Л. Јовановићка (Контеса Олга), И. Веселиновићка (Елиза), А. Верешчагин (Владимир), Б. Дрнић (Гијом Лорноа), М. Ајваз (Пикоте), П. Кокотовић (Барон Димитриј Степанович), М. Аћимовић (Генерал гроф Сковјев), А. Алигер (Господин Жимо), М. Ганза (Жозеф). – Изведено 8 пута.

ЛИТ: А-м, Позната француска комедија „Ништа без мушке главе“ на суботичкој позорници, Југословенски дневник, 1931, бр. 268, с. 6; А-м, „Ништа без мушке главе“, Југословенски дневник, 1931, бр. 274, с. 5; А-м, Гостовање Новосадско-осјечког позоришта у Сомбору, Глас народа, Сомбор 1931, бр. 42, с. 5; А-м, Новосадско-осјечко народно позориште у Сомбору, Југословенски дневник, 1931, бр. 275, с. 6.

В. В.

НОВ КОМАД (Un drama nuevo) – драма у 3 чина. Написао: Дон Мануел Тамајо и Баус. Прво извођење у Мадриду, 4. V 1867, у нашој земљи 10. VIII 1896. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП неутврђеног датума 1897. у Панчеву. Превео: Хаим С. Давичо. Подела узета са плаката представе одржане 18. VI 1898. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; П. Добриновић (Јорик), С. Бакаловићка (Алиса), Д. Спасић (Едмундо), М. Николић (Валтон), К. Васиљевић (Шекспир), Ј. Душановић (Писац), М. Хаџи-Динић (Сценариста), М. Матић (Шаптач). – Изведено 15 пута.

Премијера у СНП 26. IV 1900. у Сомбору. – Рд. М. Хаџи-Динић; П. Добриновић (Јорик), С. Бакаловићка (Алиса), Д. Спасић (Едмундо), М. Николић (Валтон), К. Васиљевић (Шекспир), А. Стојановић (Писац), М. Хаџи-Динић (Сценариста), А. Ботић (Шаптач). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: А-м, „Нов комад“, драма у три чина, са шпанског превео Х. Давичо, Браник, 1898, бр. 66, с. 3; А-м, У среду 11/23. новембра о. г. даван је: „Нов комад“, Србадија, Велика Кикинда 1898, бр. 62, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Српство, Вршац 1898, бр. 90, с. 3.

В. В.

НОВА ЕЛОЈЗА (La Nouvelle Héloïse) – комедија у 2 чина. Написао: Алфред Савоар. Прво извођење у Паризу, 24. III 1923.

Прво извођење у нашој земљи у НП у НСаду 7. III 1927. (са једночинком Кад старимо). Превео: Радослав Веснић. – Рд. М. Васић; М. Васић (Едуард Росињол), И. Прегарц (Елојза), М. Хаџи-Динић (Ујак), Д. Матејићка (Ујна), Стеван Јовановић (Гроф Рамон), Д. Врачаревићка (Грофица Рамон), Т. Хаџић (Господин Блен), Р. Кранчевићка (Госпођа Блен), Љ. Стојчевић (Ибер), Н. Замфировићева (Гонтран), М. Грујићева (Меланија), М. Летић (Слуга), Л. Лазаревић (Алфред). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, „Нова Елојза“, Застава, 1927, бр. 51, с. 2; О. С(уботи)ћ, „Нова Елојза“ – Премијера 7. III, Застава, 1927, бр. 54, с. 2.

В. В.

НОВАК Дамир – балетски играч (Загреб, 8. V 1935 – Загреб, 2. VIII 2015). Завршио је Средњу балетску и Вишу педагошку школу у Згбу. Био је ученик О. Ћинтолесија, М. Јовановића и А. Роје. У балетском ансамблу почео је да наступа још као једанаестогодишњак (1946), да би од 1. IX 1955. био његов стални члан, који је 1956. стекао статус солисте, а доцније и статус првака Балета и к-графа. Загребачким Балетом је руководио у два маха: 1972-1974. и од 1977. до пензионисања, 1981. Пред загребачком публиком наступио је још једном, 1982, када је у улози Ђавола у Лоткином балету Ђаво у селу обележио 30. годишњицу уметничког рада. Као тумач насловних улога, претежно лирских, гостовао је у Бгду, Скопљу, Сарајеву, Ријеци, Сплиту, Љубљани, Марибору и НСаду. Бавио се и педагошким радом. Награђен је Наградом „Владимир Назор“ за животно дело (2007).

УЛОГЕ: Алберт (Жизела), Принц слаткиша (Шчелкунчик), Базил (Дон Кихот).

ЛИТ: (Sz-cs), A. Giselle felüjitósa. Jovanka Bjegojević es Damir Novak Novi Szad, Magyar Szó, 14. III 1967; Г. Д(ивљак)-А(рок), Јованка Бјегојевић и Дамир Новак у „Жизели“, Дневник, 14. III 1967; Ј. Шулхоф, Игра са препонама, Дневник, 19. III 1967; В. М(иросављевић), „Шчелкунчик“ на сцени СНП, Дневник, 14. V 1968.

Љ. М.

НОВАКОВИЋ Исидор – професор, драмски писац и преводилац (Сомбор, 1874 – Сомбор, 1932). У родном граду је завршио гимназију и трговачку академију, а у Будиму економију и банкарство на Филозофском факултету. Од 1896. предавао је у сомборској Вишој трговачкој школи, а после Првог светског рата био је и њен директор; истовремено је као управитељ водио и женски трговачки течај. Као млад професор је 1907. покренуо организовање сомборске трговачке омладине и у Сомбору основао Трговачко коло (које је успело да 1910. одржи конгрес српске трговачке омладине); био је и председник Кола, али је, због сарадње са организацијама из Србије, као мађарски државни чиновник морао да напусти председнички положај. У међуратном периоду је неко време био инспектор свих трговачких школа у Војводини, државни комесар војвођанских банака, те председник Занатске задруге у Сомбору. На изборима 1926. биран је за посланика Народне скупштине у Бгду на листи Демократске странке. Још од ране младости занимао се за списатељски рад и био је члан Књижевног друштва Бачко-бодрошке жупаније. Такође га је интересовала драмска књижевност, али и организација и функционисање позоришта. Позоришном одсеку ДСНП понудио је свој превод са шпанског – четворочиног комада Мрља која чисти Хосеа Ечегареја (La mancha que limpia, по каталонском извору Manantial, que no se agota). Одсек је на седници 2/14. XII 1898. прихватио превод и одлучио да га откупи за 20 форината (5 фор. по чину), те је он премијерно изведен 18. II 1899. у Панчеву и до 1901. имао је још 26 реприза. Уплатом чланарине поставши члан ДСНП, на скупштини Друштва је 29. XII 1904 / 11. I 1905. изабран у одбор (са Жарком Миладиновићем, Лазаром Марковићем Мргудом и Костом Бугарским) који је требало да се позабави реорганизацијом СНП, те су њих четворица пред скупштину 1905. изнели свој детаљан предлог, који је објављен у листу „Позориште“. СНП је 1906. представило и један оригинални Н. комад, вероватно из сопственог искуства у раду у просвети – лакрдију Господин професор, коју је СНП извело 6/19. V 1906. у Суботици и то је било једино извођење (мада су рецензенти и новосадског „Браника“ и сомборске „Слоге“ после премијере безрезервно похвалили и текст и извођење).

ЛИТ: А-м, Нов српски комад, Браник, 1906, бр. 112, с. 3; А-м, Нов комад, Слога, Сомбор 1906, бр. 20, с. 2; С. Васиљевић, Знаменити Сомборци, НСад 1989, с. 146.

В. В.

НОВАКОВИЋ Милена Ст. – преводилац. Њен превод Последњег љубавног писма Викторијена Сардуа изведен је у НП у Бгду 1871, а у СНП 1877.

НОВАКОВИЋ Оливер – редитељ, глумац, позоришни критичар (Сарајево, 23. III 1927 – Стари Бановци, 14. X 1990). Основну школу и два разреда гимназије завршио је у Згбу, а 1941. цела породица се преселила у Бгд бежећи пред усташким терором. У Бгду је наставио школовање у Шестој мушкој гимназији, али је и радио као електричарски помоћник. Матурирао је 1946. и уписао се на Правни факултет у Бгду, на којем је дипломирао 1956, а 1977. магистрирао на истом факултету. Код адвоката Милорада Ботића почео је адвокатску приправничку праксу 1956, а 1958. је радио на пракси у Среском суду. Адвокатски испит је положио 1959, а 1. X 1959. отворио адвокатску канцеларију коју је водио све до трагичне погибије у саобраћајној несрећи. Пре адвокатуре двадесетак г. се бавио позориштем, најпре као клумац и редитељ а потом као позоришни критичар. Као глумац почео је да наступа 1. IV 1946. у Реонском позоришту у Бгду, где је играо до 31. VII 1947. Преселивши се у НСад ступио је 31. VII 1947. у СНП као глумац. Похађао је редитељски курс у Бгду 1949. па се опробао прво као помоћник редитеља (највише Р. Веснићу и Ј. Коњовићу; као пом. рд. радио је на представама: Сеоска учитељица, Дубровачка трилогија, Број 72, Максим Црнојевић, Дорћолска посла), а потом као редитељ. У НП у Титограду био је уметнички руководилац (1952/53). После одслужења војног рока 1953. вратио се у НСад и посветио се позоришној критици, којом се бавио од 1948. до 1958. сарађивао је са НС, СВ и ЛМС. Наставио је да повремено режира – у Вршцу (1955) и са аматерима КУД „Светозар Марковић“. Био је активан и у Савезу аматерских позоришта Војводине и као члан оцењивачких комисија на аматерским смотрама. Од 1950. до 1960, дакле све време излажења НС, био је редован критичар и члан редакционог одбора (од двоброја 102-103 до двоброја 157-158). Покушао је 1952. са пријатељима да оснује културно-књижевни часопис „Четрдесет пета паралела”, који је већ после другог броја забрањен због изражавања демократских начела, мада у часопису није подстицана побуна против државе. Једно време је (1968) уређивао „Делту”, „лист дилетантског експерименталног летећег театарског атељеа”. За прославу 50-годишњице Адвокатске коморе као члан Организационог одбора организовао је да на свечаној академији 8. X 1971. СНП изведе представу Ревизор, што од тадашњих власти није прихваћено са симпатијама. Идеолошки непогодан, имао је проблема са владајућом партијом све до 1989, када је, у складу са породичном традицијом, приступио Народној радикалној странци и у предизборним активностима је, са супругом, погинуо у саобраћајном удесу на путу Бгд–НСад.

УЛОГЕ: Влахо (Дундо Мароје), Придворни ђакон (Поп Ћира и поп Спира), Франк Мек Суинеј (Острво мира), Велимир Крстић (Сеоска учитељица), Госпар Нико (Дубровачка трилогија), Пролог (Мандрагола), Судија (Број 72), Октав (Скапенове подвале), Божеватов (Девојка без мираза).

РЕЖИЈЕ: Витез чудеса, Мандрагола.

БИБЛ: Коста Трифковиоћ као позоришни критичар, НС, 1952, бр. 39-40, с. 6; Прва премијера у Н. Саду, НС, 1952, бр. 47-48, с. 1 и 3; „Покојник Нушићев”, НС, 1952, бр. 49-50, с. 5; Држићева „Манде”, НС, 1952, бр. 49-50, с. 5; Тенеси Вилијамс на новосадској сцени, НС, 1952, бр. 52, с. 1 и 4; „Јунаци Павлове улице” на сцени у Н. Саду, НС, 1952, бр. 49-50, с. 3; „Мећава” на сцени у Н. Саду, НС, 1953, бр. 53, с. 2; „Зла жена” у драматуршкој обради Ј. Кулунџића, НС, 1953, бр. 54, с. 2; Нушићев „Свет“ у Матићевој режији, НС, 1953, бр. 54, с. 3; Испитне представе ученика Позоришне школе, НС, 1953, бр. 55-56, с. 3; „Еквиноцио”, НС, 1953, бр. 59-60, с. 2; Још један Молијер на новосадској сцени, НС, 1953, бр. 61-62, с. 2; Премијера у новосадском позоришту, НС, 1953, бр. 63-64, с. 2; „Покондирена тиква” у Новом Саду, НС, 1954, бр. 77, с. 1-2;  О нашој савременој драматургији, НС, 1954, бр. 86-87, с. 3; Прво извођење Коњовићеве комедије „Љубав је свему крива” и један разговор, НС, 1954, бр. 86-87, с. 9; Коме припада жена, НС, 1955, бр. 94-95, с. 5; Варијације на представу “Крвава свадба” од Лорке, НС, 1955, бр. 96-97, с. 5; Југословенске позоришне игре, НС, 1956, бр. 108-109, с. 3; Обзирна представа Сартрове „Обзирне блуднице”, НС, 1956, бр. 110, с. 6; Кроз прве југословенске позоришне игре, НС, 1956, бр. 114-115, с. 4-5; Прве Стеријине награде, НС, 1956, бр. 114-115, с. 7; Две предфестивалске премијере у Н. Саду, НС, 1956, бр. 114-115, с. 6 и 16; Три улоге, НС, 1956, бр. 116-117, с. 16; Три премијере, НС, бр. 1956, бр. 118-119, с. 18; Марсел Ашар: „Хајде да се играмо” на новосадској сцени, НС, 1957, бр. 120, с. 4; Поезија на позорници, НС, 1957, бр. 120, с. 9; Ф. Г. Лорка: „Љубав дон Перлимплина”, НС, 1957, бр. 121, с. 8; Јон Лука Карађале: „Изгубљено писмо”, НС, 1957, бр. 121, с. 9; Небески одред, НС, 1957, бр. 123, с. 3; Један репертоарски троугао, НС, 1957, бр. 124-125, с. 10-11; „Власт” и „Покондирена тиква” на новосадској сцени, НС, 1958, бр. 128, с. 2; Антиџентлменска драма, НС, 1958, бр. 130, с. 10; Треће југословенске позоришне игре, НС, 1958, бр. 134-135, с. 22-23; Добре представе више посетилаца, НС, 1958, бр. 136, с. 3; Чаробњак који доноси кишу, НС, 1958, бр. 136, с. 11; Атрактивни почеци, НС, 1958, бр. 136, с. 8-9; Пукотина раја, НС, 1959, бр. 140, с. 6; Лисица и грозд, НС, 1959, бр. 140, с. 5; IV југословенске позоришне игре, НС, 1959, бр. 144, с. 2-3; Матуранти, НС, 1959, бр. 146, с. 5; „Лизистрата” Аристофана, НС, 1959, бр. 147-148, с. 3.

ЛИТ: Ј. Виловац, „Волпоне” на сцени Војвођанског народног позоришта, СВ, 17. III 1950; Ж. Бошков, Драматизована „Сеоска учитељица”, НС, 1951, бр. 6, с. 2; Ј. Виловац, „Дубровачка трилогија” на новосадској сцени, СВ, 22. IV 1951; А-м, Ђоковићева „Раскрсница”, СВ, 27. V 1951; Ј. П., Пет представа најмлађе генерације, НС, 1951, бр. 13-14, с. 5.

М. Л.

НОВАКОВИЋ Радош – филмски редитељ, позоришни управник, педагошки радник, публицист и преводилац (Прокупље, 13. VII 1915 – Београд, 11. I 1980). Завршио је Правни факултет и Позоришни одсек Музичке академије у Бгду. Пре рата је писао филмске критике. Од 1944. је био руководилац Филмске секције при Врховном штабу НОВ и ПОЈ. Од 1945. до 1948. је режирао документарне филмове, а од 1948. игране: Софка (1948), Дечак Мита (1951), Далеко је сунце (1953), Крвави пут (1955), Песма са Кумбаре (1955), Ветар је стао пред зору (1959), Песма (1961), Операција Тицијан (1963), Бекства (1968). Аутор је Историје филма и низа значајних естетичких студија и критичких чланака из области филма и позоришта. Један је од оснивача и први директор „Атељеа 212“ у Бгду. Последњих г. свог живота предавао је филмску режију на Факултету драмских уметности у Бгду, а био је и ректор Београдског универзитета. Заједно са Густавом Гавриним (в) превео је Хехтову и Макартурову Насловну страну, која је у СНП изведена 1954.

ЛИТ: Р. Мунитић, Радош Новаковић, Политика, 10. I 1980.

В. В.

НОВАКОВИЋ Стојан – књижевник, преводилац, научник, политичар, државник (Шабац, 1/13. XI 1842 – Ниш, 18. II / 4. III 1915). Пореклом је из сиромашне занатлијске породице. Кад је по савету проф. Јована Бошковића одлучио да свог сина ипак пошаље на школовање у Бгд, Н. отац Јован, столар, једва је позајмио новац за карту до Бгда, препуштајући будућег научника да се сам издржава давањем часова и сличним пословима. Дечак се звао Коста, али је, по угледу на Бранка Радичевића и многе друге, променио име. У ствари, „крстио“ га је Ђура Даничић – како каже Владан Ђорђевић у књижици Моја одбрана пред судом: „… онда када је од једнога Косте направио Стојана Новаковића, а од Јанићија – Милана Кујунџића…“. Н. је у родном Шапцу завршио основну школу и нижу гимназију, а тзв. вишу гимназију и Лицеј у Бгду (1863). Од 1865. до 1872. био је професор београдске гимназије, а потом г. дана библиотекар Народне библиотеке и кустос Народног музеја. Као тридесетједногодишњак је 1873. постао министар просвете, а две г. касније и професор Велике школе. Потом је више пута био министар, а 1895-1896. и председник владе; у два маха је био посланик у Цариграду (од 1885. до 1892. и 1897), па посланик у Паризу (1900) и Петрограду (1900-1904). Пензионисан је 1905, али је за време анексионе кризе (1909) постао председник тзв. концентрационе владе. У преговорима са Турцима после првог балканског рата (1912) налазио се на челу мировне делегације. Био је академик и председник САНУ. Умро је у Нишу после повлачења владе и представништава из Бгда пре окупације. Као гимназијски професор он је 1865. покренуо „Вилу“, један од најуспелијих књижевних часописа тог времена. Поред осталог, био је касније један од оснивача „Видела“ (1880), листа Напредњачке странке, а после смрти Милутина Гарашанина (1898) и шеф ове политичке партије. На Великој школи предавао је српску књижевност и словенску филологију. Поред огромног друштвено-политичког и научног рада (објавио је преко 500 студија), без већег успеха готово целог живота бавио се књижевношћу и превођењем. Писао је песме, приповетке, романе, па и драме. Још као гимназијски професор написао је прву Историју српске књижевности (1867, друго, допуњено издање 1871) и Српску библиографију (1869), а током рада на Великој школи превео је обимну Историју књижевности Јохана Шера у три тома (Бгд 1872-1874). Занимљиво је да је, углавном према Н. роману Калуђер и хајдук, песник Томислав Н. Цветковић написао драму Војвода Никола Скобаљић, која је приказана у НП у Лесковцу 1971, а штампана 1972, такође у Лесковцу. Много раније (још 1860, када се звао Коста), Н. је написао драму у стиховима Црногорци, која је 1863. приказивана у Бгду, а потом заборављена и штампана у НСаду тек 1977. Ово је прва или најстарија драма о Црнојевићима, а истом темом ће се касније бавити и Лаза Костић, Ђура Јакшић и кнез Никола I Петровић Његош. На сцени СНП 1868. играна је дворска комедија у два чина Краљица девојка Ж. Бајара у Н. преводу са француског. Превео је још и Голдонијеву комедију Радознале госпе и Булверову драму Лионска лепотица; обе су приказиване у Бгду, али су, као и Бајарова Краљица девојка, остале нештампане, а рукописи су изгубљени.

БИБЛ: Стојан Новаковић, Црногорци, драма у три раздела, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1977, бр. 2, с. 289-313.

ЛИТ: В. Ђорђевић, Моја одбрана пред судом, Бгд 1906, с. 2; В. Ђорђевић, Успомене, I, НСад 1927; Ж. Петровић, „Црногорци“ Стојана Новаковића, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1977, бр. 2, с. 289-313.

Д. М.

НОВАКОВИЋ-ТЕЛЕЧКИ Љубица – в. ТЕЛЕЧКИ-НОВАКОВИЋ Љубица