НИКОЛИЋ Радивој – писац и преводилац (Босански Нови, 26. I 1914 – ?). Његов отац Милан био је трговац а мати Радана рођ. Радуловић учитељица. У родном граду је завршио основну и грађанску школу 1928, 1935. је матурирао на Бгду, где је од 1935. до 1937. на Филозофском факултету студирао математику. Студије је прекинуо када се као добровољац у шпанском рату придружио Интернационалним бригадама. После пораза Републике у Шпанији је био на робији од 11. IV 1938. до 1. VI 1943. Вративши се у домовину новембра 1944. учествовао је у борбама на Сремском фронту, где је био тешко рањен. Студије је, на филозофској групи београдског Филозофског факултета, окончао 1951. У Радио Бгду је, у емисијама за иностранство, био уредник, коментатор, преводилац и шеф редакције емисија на шпанском језику (1945-1957). Потом је, до пензионисања (1967), радио у Институту за изучавање међународног радничког покрета као самостални научни истраживач, члан Савета и председник Управног одбора, а једно време и главни уредник публикације Института. У два наврата је путовао у Латинску Америку као званични преводилац председника Тита (1953. и 1976). и једном (1970) Едварда Кардеља. За потребе југословенске пропаганде у иностранству од 1946. до 1980. превео је велик број студија, чланака и говора Ј. Броза Тита, Е. Кардеља, В. Влаховића, М. Поповића, В. Бакарића, К. Поповића, М. Минића и других. У Перуу је био саветник-преводилац предузећа „Енергопројект“ од 1971. до 1973, затим саветник у сектору друштвене својине и самоуправљања (1975). Осим шпанског, говорио је и француски, немачки, чешки, португалски и италијански језик. Публицистиком и књижевном прозом јављао се у листовима и часописима: „Борба“ (1945-1958), „Књижевне новине“ (1947-1970), „Народна армија“ (1950), „Инвалидски лист“ (1953), „Привредни преглед“ (1956), „Радио Београд“ (1956, 1960, 1962), „Настава и васпитање“ (1956), „Савременик“ (1957), „Радник“ (1957), „Комунист“ (1957, 1965-1966, 1975, 1986), НИН (1957, 1965, 1967), „Рад“ (1961), „Међународна политика“ (1963, 1967), „Информативни преглед“ (1965), „Међународни раднички покрет“ (1971), „Аш“ (1974), „Машинац“ (1977), „Марксизам у свету“ (1977), „Политичка мисао“ (1980), „Политика“ (1981), „Ревија за социологију“ (1984), „Повеља“ (1986), „Студент“ (1986). Заступљен је у Зборнику сећања југословенских добровољаца у шпанском рату (Бгд 1971). Од 1946. до 1983. објављивао је преводе шпанских песника Ф. Г. Лорке, Р. Албертија, А. Маћада, М. Ернандеса и Свете Терезе. Сарађивао је у оба издања Војне енциклопедије (1955. и 1975), у издањима Просветине Мале енциклопедије (од 1959) и у енциклопедијском приручнику Шпанија II (Бгд 1970). Учествовао је на Знанственом скупу „Шпањолска 1936-1939“ у Згбу 8. и 9. XII 1986. Носилац је „Партизанске споменице 1941“ и Ордена братства и јединства са златним венцем, Ордена заслуга за народ другог реда, Медаље за храброст и многих страних одликовања (бразилског, чилеанског, мексичког и перуанског). Његов превод драме Крваве свадбе Ф. Гарсија Лорке изведен је у СНП 1955.
БИБЛ: преводи са шпанског: В. Бласко Ибањес, Катедрала, Бгд 1951; Ф. Г. Лорка, Крваве свадбе, Бгд 1954; М. Сервантес, Једночинке, Бгд 1956; Х. Бенавенте, Игра интереса, Бгд 1964; Е. Че Гевара, Дневник из Боливије, Бгд 1968; М. Камаћо, Предавања у затвору, Бгд 1976; С. Кариљо, Еврокомунизам и држава, Бгд 1977; Х. Каро Бароја, Вештице и њихов свет, Бгд 1979; А. Пестања, Разматрања и оцене о Трећој интернационали, Бгд 1987.
В. В.
