НИКОЛИЋ Даринка – глумица и певачица (Београд, 1875 – Београд, 9. II 1926). Потиче из угледне београдске породице Наумовић, која се упорно противила њеној глумачкој каријери. Завршила је Вишу девојачку школу у Бгду. Тек удајом за глумца Милана Николића (в) одважила се да се посвети глумачком позиву. Дебитовала је на сцени СНП у НСаду 25. III / 6. IV 1895. у улози Ракиле у Циганину, али је у стални ангажман примљена тек 1/13. VIII 1898. Заједно са мужем, у СНП је остала до 22. VII / 4. VIII 1906, када су се обоје прикључили путујућој дружини Љубомира Мицића. Почетком 1908. вратили су се у СНП, да би га напустили 1. VII 1910. и до Првог светског рата наступали широм Србије у разним путјућим трупама. После рата, од 1919. до смрти била је ангажована у НП у Скопљу. Најбоље се сналазила у улогама карактерног фаха и са великим успехом тумачила певачке – сопранске роле.

УЛОГЕ: Вата (Ускочкиња), Рогошкина (Зец), Мара Бранковићка (Милош Обилић), Јула (Наши сељани), Јевросима (Краљевић Марко и Арапин), Шајговица (Риђокоса).

ЛИТ: А-м, Српска народна позоришна дружина, Позориште, НСад 1901, бр. 10, с. 96; (Ј.) Г(рчић), Ускочкиња, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 19, с. 75; А-м, Зец, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 27, с. 106; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1910, бр. 15-16, с. 2.

В. В.

НИКОЛИЋ Ђока – преводилац. По примарној професији је био лекар, са титулом доктора. Бавио се и превођењем са немачког. Осим стручних књига (Ј. Боас, О болестима желуца, Бгд 1898), преводио је и драмске текстове. Његов превод (са немачког?) Габријела Боркмана Хенрика Ибзена изведен је у НП у Бгду 1902, а у СНП 1932.

В. В.

НИКОЛИЋ Зденка – оперска певачица, сопран (Костањевац, код Загреба, 4. IV 1922 – Футог, 26. XII 2014). После завршена 4 разреда гимназије у Бгду студирала је музику (соло певање и клавир) у Музичкој школи „Исидор Бајић“ у НСаду у класи О. Молчанове, у Оперском студију те школе којим је руководио Е. Марјашец и, најзад, код Б. Дубске. У СНП је ангажована као солисткиња 1. IV 1946. и у њему остварила целу своју певачку каријеру. Дебитовала је 25. VIII 1946. у насловној улози Ервеове оперете Мамзел Нитуш. У пензију се повукла 31. VIII 1974. Често је наступала и на концертима и снимала за Радио НСад и Радио Бгд. Гостовала је у Бгду, Скопљу, Осијеку и многим другим местима у земљи, а такође у Клужу (Румунија) и у Варни (Бугарска). Одликована је Орденом рада са златним венцем (1961). Добитник је Октобарске награде НСада у два маха (1963. за улогу Орфове Мудре девојке и 1974. „за дугогодишњи предан уметнички рад и висока музичко-сценска остварења“), Златне медаље „Јован Ђорђевић“ (1973) и других признања. Складне сценске појаве, изванредно музикална, гласа пријатног, гипког, технички добро постављеног, даровита глумица неусиљених, особено присних изражајних средстава, уз то студиозна, узорно одана позиву, Н. је у хармоничном споју ових особина остварила преко 40 улога у фаху лирског и колоратурног сопрана, разноврсних по карактеру и судбини као и по певачким и глумачким захтевима. Пронела је сценом, увек као жива и занимљива људска бића, велик низ младих девојака и жена, враголастих, лукавих, раскалашних или нежно лирски настројених, али и оних које у различитом степену носе у себи тугу, несрећу и тра­гику. Виолета Валери у Травијати, коју је певала више од 100 пута, најпознатија је њена улога и једна од неколико најбољих, улога која је остала узорна по финоћи, топлини и складности интерпретације. Са великим успехом наступала је и у оперети, испољивши и у том жанру изванредну лакоћу и грациозност. Кроз целокупну каријеру уживала је изузетне симпатије публике. Н. спада међу најистакнутије и најзаслужније солисте Опере СНП у послератном периоду.

УЛОГЕ: Виолета (Травијата), Ђилда (Риголето), Розина (Севиљски берберин), Сузана (Фигарова женидба), Церлина (Дон Жуан), Блонда (Отмица из сераја), Лучија (Лучија ди Ламермур), Норина (Дон Пасквале), Адина (Љубавни напитак), Еуридика (Орфеј), Лизета (Тајни брак), Маргарета (Фауст), Олимпија (Хофманове приче), Парасја (Сорочински сајам), Мими и Мизета (Боеми), Микаела (Кармен), Лучиета (Четири грубијана), Гретл (Чаробна виолина), Девојка (Мудра девојка), Ђула (Еро с онога свијета), Софија (Вертер), Церлина (Фра Дијаволо), Мачак (Мачак у чизмама), Дениза (Мамзел Нитуш), Маргита (Шева), Стази (Силва), Розалинда (Слепи миш), Ана Главари (Весела удовица), Флорами (Мала Флорами), Помпадур (Мадам Помпадур).

ЛИТ: Н. Петин, Штраусов „Слепи миш“, СВ, 13. VII 1951; Н. Петин, Глуков „Орфеј“ на новосадској позорници, НС, 1952, бр. 39-40, с. 2; Н. Грба, Жорж Бизе, „Кармен“, СВ, 22. XI 1952; Л. Д(отлић), Зденка Николић, НС, 1954, бр. 86-87, с. 6; Н. Грба, „Фигарова женидба“, Дневник, 10. I 1956; Б. Драгутиновић, Мусоргски: „Сорочински сајам“, Дневник, 27. XII 1956; Н. Грба, „Дон Хуан“ на сцени Новосадске опере, Дневник, 1. XII 1961; Н. Грба, Обновљени „Риголето“, Дневник, 23. I 1962; В. Поповић, Зденка Николић. Прилог за портре, Позориште, НСад 1969, бр. 5, с. 14; Н. Максимовић, Живот посвећен опери, Дневник, 17. III 1970; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 98-99.

В. П.

НИКОЛИЋ Злата – драмска глумица (Делнице, 6. IX 1908 – Ријека, ?. VIII 1994). Завршила је Глумачку школу у Згбу. Први пут је ступила на сцену 1927. у Марићевој трупи. Од 1928. до 1930. била је члан путујућих дружина Николе Динића, Добрице Раденковића и Боре Данитија. У сезони 1931/32. наступала је у НП у Сарајеву, од 1932. до 1936. у СНП, од 1. VIII 1936. до 31. VII 1937. у НПДб, од 1937. до 1939. у НК у Осијеку, од 1939. до 1941. у НП у Бањој Луци, од 1945. до 1946. у Градском (рејонском) позоришту у Бгду, од 1946. до 1953. у позориштима у Титовом Ужицу, Дубровнику и на Ријеци, а од 1953. у НП у Лесковцу, где је и пензионисана. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославила је 8. III 1952. у НК на Ријеци улогом Хилде Ковалове у Невидљивим оковима. Играла је драмске и карактерне тилоге. Њена у основи емотивна игра била је складна, уметнички одмерена, врло природна и реалистична. Од градских власти у Ријеци 1969. је добила награду за животно дело.

УЛОГЕ: Анђелија (Смрт мајке Југовића), Аугустина (Товаришч), Јулча (Риђокоса), Резл (Бог освете), Анријета (Две сиротице), Каролина (Граничари), Јулка (Протекција), Симка (Ожалошћена породица), Баба-Гицка (Големанов), Евица (Циганин), Мара (Пљусак), Настасја (Злочин и казна), Дадиља (Отац, Стриндберг), Милица (Ослобођење Косте Шљуке), Ана (Људи на санти), Ана (На дну), Перса (Пут око света).

ЛИТ: Сведин (С. Динчић), Премијера „Товаришча“ од Жака Дивала, Југословенски дневник, 1934, бр. 176, с. 4; Сведин (С. Динчић), „Бог освете“ од Ш. Аша, Југословенски дневник, 1934, бр. 220, с. 4; А-м, „Ожалошћена породица“ од Б. Нушића, Југословенски дневник, 1934, бр. 248, с. 4; Ј. С. Т., Стефан Костов: „Големанов“, Дан, 1935, бр. 127, с. 4; А-м, Злата Николић, Нови Сад, 1935, бр. 44-46, с. 9; А-м, Стриндбергов „Отац“ на новосадској сцени, Дан, 1937, бр. 3, с. 6; А-м, Вернер: „Људи на санти“, Дан, 1937, бр. 57, с. 8; У., Злата Николић (1908-1994), Алманах позоришта Војводине, 1995, бр. 28, с. 150.

Б. С. С.

НИКОЛИЋ Јелисавета – глумица (Панчево, 1883 – Нови Сад, 1947). Глумачку каријеру је започела 1902. у путујућем позоришту Јефте Душановића. У СНП је била члан само неколико месеци 1904. У НП у Сарајеву провела је сезону 1920/21, тумачећи епизодне улоге, а онда је потпуно напустила глумачку професију.

УЛОГЕ: Отилија (Код белог коња), Лизарда (Отаџбина), Божана (Пепељуга), Прва Иришкиња (Саћурица и шубара), Лотика (Где је жена), Босиљка (Суђаје).

ЛИТ: Л. (Марковић) М(ргу)д, „Код белог коња“, шала у три чина с певањем од Каделбурга и Блументала, превео М. К. Савићевић, Браник, 1904, бр. 264, с. 3; Ј. Лешић, Николић Јелица, Позориште, Тузла 1972, бр. 1, с. 102.

В. В.

НИКОЛИЋ Коста – члан оперског хора (Голубинци, 5. II 1920 – Нови Сад, 23. III 1963). У Сремским Карловцима је (1941) завршио седам разреда гимназије. Од 1941. до 1944. је радио као службеник у финансијској струци, од 1946. до 1951. је био запослен као професионални певач у хору ЈНА, а од 1. IX 1951. до смрти певао је у хору СНП, понекад и у мањим солистичким улогама као што је Комесар у опери Мадам Батерфлај.

В. В.

НИКОЛИЋ Коста – позоришни критичар, професор (Фењ, румунски Банат, 6. XI 1893 – Пула, 22. XII 1963). Завршио је гимназију и положио виши течајни испит у НСаду 1912, а Богословију у Сремским Карловцима 1916. Од 6. I 1917. био је свештеник у Петровом Селу (Владимировац) у Банату, а потом катихета свих средњих школа у Темишвару од 1. IX 1917. до 31. VIII 1919. Катихетски испит за средњошколског вероучитеља положио је у Сремским Карловцима 1919, а од 1. IX исте г. радио је као катихета у женској гимназији и Вишој девојачкој школи у НСаду. Професор у новосадској женској гимназији био је од 9. XI 1920, а од 20. X 1925. професор у мушкој гимназији у НСаду. После тога радио је као професор у Мушкој гимназији краља Александра I у Бгду од 1933. до 1941. и у исто време био васпитач у гимназијском Дому (интернату) и диригент гимназијског хора, који је имао запажене успехе. После уласка мађарске окупаторске војске у НСад био је ухапшен и са групом од тридесетак талаца затворен априла 1941. По изласку из затвора отишао је у Бгд, а августа 1941. у Темишвар, где је радио као професор у српским одељењима гимназије „Константин Ђаконовић Лога“, нарочито се истичући радом са музичким и позоришним аматерима. После Резолуције Информбироа злостављан је и затваран у Темишвару и Букурешту. Крајем 1948. илегално се пребацио у Југославију и настанио се у Пули, где је као професор у средњој школи предавао југословенску књижевност све до пензионисања. Сахрањен је на православном гробљу у Пероју, крај Пуле. У листу „Нови Сад“ је 1927. и 1928. као позоришни критичар редовно пратио и приказивао представе СНП; потписивао се пуним именом и презименом уз неизоставно: „професор мушке гимназије“. У издању књижаре „Славија“ у НСаду објавио је 1931. књигу Етика, која је прихваћена као уџбеник за VII разред гимназије. Говорио је румунски, мађарски, немачки и француски.

БИБЛ: „Мамзел Нитуш“, оперета, Нови Сад, 1927, бр. 7, с. 3; „Ана Карењина“, драма по роману Л. Толстоја, премијера, Нови Сад, 1927, бр. 8, с. 6-7; „Adieu Mimi“, оперета, Нови Сад, 1927, бр. 10, с. 6; „Лаф“, комедија од Тристана Бернара, 1927, бр. 10, с. 10-11; „Стамболска ружа“, оперета од Пјер Лотија, Нови Сад, 1927, бр. 11, с. 6; „Кло-кло“, оперета од Б. Јенбаха, Нови Сад, 1927, бр. 12, с.3; „Искушење“, француски комад од Шарл Мере-а, Нови Сад, 1927, бр. 14, с. 3; „Перикола“, буфо-опера од Офенбаха, Нови Сад, 1927, бр. 15, с. 17-18; „Каботени“, комедија од Е. Пајрона, Нови Сад, 1927, бр. 17, с. 6; „Жан и Нели“, комад у 4 чина од Жан Сармана, Нови Сад, 1927, бр. 33, с. 4; „Ташана“, комад у 4 чина из врањског живота с певањем од Б. Станковића, Нови Сад, 1927, бр. 35, с. 5-6; „Хамлет“, трагедија у 5 чинова од В. Шекспира, превод Л. Костића, Нови Сад, 1927, бр. 36, с. 3-4; „Музика“, слика морала у 4 дела од Ф. Ведекинда, Нови Сад, 1927, бр. 38, с. 4; „Чучук Стана“, комад у 3 чина из српског живота са певањем, написао Милорад М. Петровић, Нови Сад, 1927, бр. 38, с. 4-5; „Љубљени“, комад у 3 чина од Жак Девал-а, превео М. Ковачевић, Нови Сад, 1927, бр. 40, с. 3; „Вучина“, драма у 3 чина од М. Огризовића, Нови Сад, 1927, бр. 41, с. 3; „Мадона“, комад у 3 чина од Дариа Никодемиа, превео Рикард Николић, Нови Сад, 1927, бр. 42, с. 4; „Моја беба“, шала у 3 чина од М. Мајо, Нови Сад, 1927, бр. 43, с. 5; Свечана представа у част стогодишњице оснивања Матице српске, Нови Сад, 1928, бр. 1-2, с. 7; „Божји човек“, драма у 3 чина са јутрењем и вечерњем од М. Беговића, Нови Сад, 1928, бр. 4, с. 6; „Адвокат Болбек и њен муж“, комедија у 3 чина од Жорж Бера, Нови Сад, 1928, бр. 5, с. 6-7; Народно позориште у Новом Саду, Нови Сад, 1928, бр. 35, с. 1-2; „Пег, срце моје“, комедија од Манерс-а, Нови Сад, 1928, бр. 36, с. 6; „Покондирена тиква“, комедија од Ј. Ст. Поповића, Нови Сад, 1928, бр. 36, с. 6; „Зулумћар“ од Ћоровића, Нови Сад, 1928, бр. 37, с. 6; „У навиљцима“, „Чизме“, „Род“ од П. Петровића Пеције, Нови Сад, 1928, бр. 37, с. 6; „Игра смрћу“ од Аверченка, Нови Сад, 1928, бр. 39, с. 5; „Орлов“, оперета у 3 чина, Нови Сад, 1928, бр. 39, с. 5; Адамовић-Дубска, Нови Сад, 1928, бр. 46, с. 4-5; „Ана Карењина“, комад у 10 слика по роману Л. Н. Толстоја, драматизовао А. Сибирјаков, Нови Сад, 1928, бр. 46, с. 5-6; „У агонији“ – драма у 2 чина од Мирослава Крлеже, Нови Сад, 1928, бр. 47, с. 5; „Добри војник Швејк“ по Ј. Хашеку за позорницу удесили М. Брод и Х. Рајхман, Нови Сад, 1928, бр. 47, с. 5; „Чарли“ комедија у 3 чина од Јагер Шмита – превео Ј. Бенешић, Нови Сад, 1928, бр. 47, с. 5.

Д. П.

НИКОЛИЋ Крста – лекар СНП (Нови Сад, 8. X 1924 – Нови Сад, 5. V 1987). Дипломирао је на Медицинском факултету у Бгду 1943. и специјализовао медицину рада у НСаду (1957). Радио је у здравственој станици „Булевар Маршала Тита 23“ у НСаду, затим је био лекар СНП од фебруара 1960. до краја 1963, када је премештен за управника здравствене станице „Васа Стајић“ у НСаду, а потом је постао лекар „Нафтагас-промета“, где није дочекао пензију јер је прерано умро од тешког облика шећерне болести. Добитник је Октобарске награде града НСада 1964.

Р. Б.

НИКОЛИЋ Милан – глумац-епизодиста. Родом је из Панчева. Глумачку каријеру је започео 1889. у једној путујућој трупи. Члан СНП је био од 1893. до 22. VII / 4. VIII 1906. и од почетка 1908. до 1. VII 1910. У међувремену је, са супругом глумицом Даринком Николић (в), био члан путујуће трупе Љубомира Мицића. После ангажмана у СНП до Првог светског рата наступао је по Србији у разним путујућим позориштима. Почетком 1912. је имао сукоб са управом СНП, која није пристајала да му обезбеди пензију, иако је у пензиони фонд редовно уплаћивао прописани износ пуних 15 г.; коначно су се договорили да му СНП исплати „отправнину“ од 2000 круна. Играо је доброћудне старце, карактерне и комичне улоге. Био је и добар певач, изразито дубок бас.

УЛОГЕ: Марцел (Вечити закон), Коста (Мајка), Момак (Шокица), Дон Северо (Галеото), Игуман (Слободарка), Јаков (Завет), Густав (Мамзел Нитуш), Марко (Гордана), Колебан (Станоје Главаш), Павле Поповић (Сеоска лола), Јован Недељковић (Пучина), Кололети (Тоска, Сарду), Први грађанин (Народни непријатељ), Мереј (Слепи миш).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште у г. 1893, Позориште, НСад 1893, бр. 7, с. 34; А-м, Српско народно позориште, Застава, 12. XII 1893; Нил., Српско народно позориште у Карловцима, Застава, 13. II 1894; Ј. Хр(аниловић), Мајка, Позориште, НСад 1895, бр. 10, с. 38-39; -о-, Српско народно позориште, Застава, 12. VIII 1895; Ј. Г(рчић), „Галеот“, драма у три чина, Браник, 1896, бр. 3, с. 1; К. Суботић, Како су играли наши глумци у Митровици, Застава, 29. X 1897; А-м, Српско народно позориште, Српство, Вршац 25. XII 1898; А-м, Српско народно позориште, Невен, Суботица 1904, бр. 5, с. 76-78; А-м, Српско народно позориште, Српски глас, Велика Кикинда 1910, бр. 58, с. 3; Армил, „Прилог за коначан обрачун“ (Мало рачуна о раду позоришне дружине), Браник, 1910, бр. 17, с. 6; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1910, бр. 17, с. 6; А-м, Милан Николић, Трговачке новине, 8. I 1912.

В. В.

НИКОЛИЋ Милена – историчар књижевности и позоришта (Шабац, 20. VIII 1909 – Београд, 30. VII 1998). Девојачко презиме јој је Јовановић: отац Милан био је терзија а мати Јелена рођ. Тодоровић домаћица; брат јој је био познати југословенски глумац Љубиша Јовановић. Основну школу (1917-1921) и гимназију (1921-1928) завршила је у Шапцу, а студије југословенске књижевности и руског језика и књижевности на Филозофском факултету у Бгду (1928-1932). Радила је као суплент гимназије у Великом Бечкереку (1933-1935), у Петој мушкој гимназији у Бгду (1935-1937), па као професор Женске реалне гимназије „Краљице Марије“ у Бгду (1937-1941). За време окупације (1941-1944) није била у служби. Од 1944. до 1946. била је запослена као лектор и преводилац у Новинско-издавачкој установи „Борба“. Кратко време 1945. била је професор српскохрватског језика у Албанији. Преда­вала је на Официрском гимназијском течају у Белом двору (1946-1947). Г. 1947. била је професор у Другој женској гимназији у Бгду, секретар Друштва за културну сарадњу Југославија-Албанија (1947-1948), виши референт Комитета за културу и уметност Владе ФНРЈ (1948-1951) и од 1951. до пензионисања, 1971, радила је као директор Музеја позоришне уметности СР Србије у Бгду, у ком периоду је била и уредник свих издања ове институције. Први књижевни рад јој је приказ Три драме Ивана Цанкара („Мисао“, 1932, бр. 311/312, с. 417-436). Радовима из историје позоришта, позоришта у народној револуцији и у логорима сарађивала је у часописима и листовима: „Мисао“ (1932), Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор (1936-1937), „Борба“ (1949, 1951), „Књижевне новине“ (1951-1952), „Ревија“ (1953), „Позоришни живот“ (1955), „Позориште у Југославији“ (1955), „Политика“ (1959), „Наша сцена“ (1959), „Дневник“ (1961), Зборник Музеја позоришне уметности „Бранислав Нушић“ (1965), „Позориште“ (НСад 1969), „Комунист“ (1970), „Сцена“ (1971), „Театрон“ (1976, 1980), „Могућности“ (1983), Зборник Савета академије наука СФРЈ (Скопље 1984). Била је члан (и једно време председник) Музејског друштва Бгда и Музејског друштва Србије. Одликована је Орденом рада са златним венцем (1970). Њен превод с руског драме Немирна старост Л. Рахманова приказан у НП у Бгду (1949). Поводом стогодишњице београдског НП приредила је изложбу и пригодну монографију Сто година Народног позоришта 1868-1968 (Бгд 1968); на скупу о историји партизанских позоришта у Јајцу имала је уводну реч (објављено у „Театрону“ 1980, бр. 23, с. 102-104); са Мирјаном Ђаковић уприличила је зборник Љубиша Јовановић (Бгд 1995).

БИБЛ: Друштво за проучавање позоришта, НС, 1959, бр. 139, с. 15; 100 (или више) година Народног позоришта у Београду, Позориште, НСад 1969, бр. 5, с. 10, бр. 6-7, с. 13; (са А. Ујесом) Прилог за проучавање уметничког рада и живота Љубише Јовановића, 1908-1971, Сцена, 1971, бр. 6, с. 17-65; Заборављени песник, драмски писац и глумац Жарко Лазаревић 1885-1915, Театрон, 1976, бр. 5, с. 75-80.

В. В.