НИЗ БИСЕРА (Hans Jürge oder Knecht, Diener und Herr, oder Die Perlenschnur) – позоришна игра с певањем у 2 чина. Написао: Карл фон Холтај. Прво извођење у Вроцлаву око 1840.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 19. I 1865. у НСаду. Превео: Шпиро Димитровић Котаранин. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – М. Станишић (Спахија), Н. Недељковић (Карло Валдау), П. Маринковић (Борн), М. Рашићка (Марта), М. Гргурова (Ана), С. Андријевић (Јован, слуга), С. Поповићева (Јелка), Д. Ружић, А. Савић (Јован, црнац), К. Хаџић (Наредник). – Изведено 33 пута.

Премијера у СНП 15. II 1872. у НСаду. – Ђ. Лесковић (Спајија), Н. Недељковић (Карло Валдау), Г. Пешић (Борн), Ј. Поповићева (Марта), К. Поповићева (Ана), Д. Ружић (Јован, доцније Ђорђе Капман), Л. Хаџићева (Јелка), А. Лукић (Јован), К. Хаџић (Наредник), Н. Рашић (Први војник), М. Станчић (Други војник). – Изведено 4 пута.

Премијера у СНП 7. I 1879. у НСаду. – В. Марковић (Спахија), А. Лукић (Карло Валдау), С. Рајковић (Борн), Ј. Поповићева (Марта), С. Максимовићка (Ана), Д. Ружић (Јован), Љ. Зорићева (Јела), П. Добриновић (Црнац), Ђ. Јовановић (Наредник), Д. Ћирић (Први војник), Р. Поповић (Други војник). – Изведено 4 пута.

Премијера у СНП 8. I 1910. у НСаду. – Рд. М. Марковић; М. Марковић (Спахија), Д. Спасић (Карло Валдау), М. Хаџи-Динић (Борн), М. Тодосићка (Марта), С. Бакаловићка (Ана), Д. Ружић (Јован слуга, Ђорђе Капман), М. Матејић (Наредник), С. Стефановић (Први војник), М. Николић (Други војник), Л. Нишлићка (Јела), Д. Кранчевић (Јован, црнац). – Изведено 7 пута.

ЛИТ: А-м, У уторак, 19. јануара давала је наша позоришна дружина нов комад „Низ бисера, или роб, слуга и господар“, Напредак, НСад 1865, бр. 9, с. 2; А-м, Србско народно позориште, Матица, 1865-66, бр. 3, с. 69; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1868, бр. 21, с. 502-503; Б., „Низ бисера“, Позориште, НСад 1872, бр. 29, с. 119; -а, „Низ бисера“, Позориште, НСад 1873, бр. 51, с. 203; А-м, Српско народно позориште, Фрушка гора, 1878, бр. 14, с. 109; А-м, Гледали смо „Низ бисера“, Родољуб, Сомбор 1880, бр. 51, с. 416-417; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1908, бр. 63, с. 2; Ст., У суботу, 8. марта, давана је жалосна игра „Низ бисера“, Слога, 1908, бр. 11, с. 4; Раул, У суботу,  8 (21) марта, приказана је жалосна игра „Низ бисера, или роб, слуга и господар“, Наше коло, Сомбор 1908, бр. 12, с. 3; А-м, Низ бисера, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 36, с. 141-142; (Ј.) Г(рчић), Низ бисера, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 38, с. 151.

В. В.

НИЈЕ ЉУБОМОРАН (Er ist nicht eifersüchtig) – шаљива игра у 1 чину. Написао: Александер Елц.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 14. XII 1863. у НСаду. Превео и посрбио: Лаза Телечки. Подела узета са плаката: 6. VII 1867. у Вршцу (са једночинком Обрштар од осамнаест година). – Д. Ружић (Милан Радојковић), М. Гргурова (Милица), Л. Телечки (Танасија), Ђ. Пелеш (Ћира). – Изведено 8 пута.

Премијера у СНП 29. XII 1877. у Вршцу (са једночинком Пркос). – Д. Ружић (Милан Радојковић), Љ. Зорићева (Милица), С. Рајковић (Танасија), Ђорђевић (Ћира). – Изведено око 10 пута. Извођено и под називом Он не ревнује.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Матица, 1867, бр. 30, с. 747.

В. В.

НИЈОБА (Niobe) – енглеска лакрдија у 3 чина. Написали: Хари Полтон и Едуард А. Полтон. Прво извођење у Лондону, 1890, у нашој земљи 18. IX 1894. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 27. I 1896. у НСаду. Превео: Никола Андрић. Подела узета са плаката представе одржане 15. VIII 1897. у Руми. – Рд. П. Добриновић; П. Добриновић (Петар Дан), С. Бакаловићка (Катарина Данова), Ј. Весићева (Јелена Грифинова), З. Ђуришићева (Хета Грифинова), Ј. Тодосић (Корнелије Грифин), К. Васиљевић (Лорд Хамилтон Томкинс), М. Хаџи-Динић (Петар Сајдокс), Д. Весићева (Беатрица), Љ. Динићка (Магда Мифтон), Л. Поповић (Пилип Инингс), Д. Туцаковићева (Мери), М. Марковићка (Нијоба). – Изведено 16 пута.

ЛИТ: Ј. Г(рчић), „Нијоба“, комедија у 3 чина, написали Хари и Е. А. Полтн, превео Никола Андрић, Браник, 1896, бр. 12, с. 1; (Ј.) Г(рчић), Нијоба, Позориште, НСад 1896, бр. 17, с. 66-67; А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац 1896, бр. 39, с. 2; А-м, Из позоришта, Ново време, Земун 1897, бр. 18, с. 4.

В. В.

НИКАЧЕВИЋ Миодраг – књижевник и драматизатор (Средска код Призрена, 22. IV / 5. V 1899 – Београд, 12. I 1981). Основну школу завршио је у Прилепу (1910), а средњу школу у Цариграду (1910-1912). За време Првог светског рата преко Солуна је стигао у Француску, где је наставио школовање у Барселонеу, Екс-ан-Провансу и Болијеу (1916-1918). До 1919. је радио као учитељ у селима у околини Прилепа. Потом је у Бгду 1925. завршио Правни факултет. Као правни референт је радио у Министарству саобраћаја (1925-1932), па као саветник у Општој државној статистици (1933-1945). Од 1950. до пензионисања, 1965, био је рецензент Издавачког предузећа „Нолит“. Сарађивао је у листовима и часописима „Књижевни полет“, „Босанска крајина“, „Српски књижевни гласник“, „Мисао“, „Правда“, „Багдала“, „Савременик“ и „Политика“. Написао је збирку приповедака Дедовски орах и позоришни комад Србија се умирит’ не може. Са братом глумцем Светоликом Никачевићем (в) драматизовао је поглавље из Српске трилогије Стевана Јаковљевића, које је под називом На леђима јежа у СНП изведено 1938.

ЛИТ: Б. С. Стојковић, Србија се умирит не може, Правда, 1937, бр. 11.920, с. 7; В. Сотировић, Миодраг Никачевић и Јанко Туфегџић драматизовали приповетке Јанка Веселиновића, Време, 1939, бр. 6388, с. 10; А-м, „На леђима јежа“ Стевана Јаковљевића, Југословен, Велика Кикинда 1939, бр. 503, с. 3.

С. Ј.

НИКАЧЕВИЋ Светолик – драмски глумац и драматизатор (Орашац код Бање Прибојске, Новопазарски санџак, 5. VI 1905 – Београд, 28. X 1987). Основну школу је учио у Прилепу, где му је отац био учитељ, а нижу гимназију у избеглиштву у Француској (у Екс-ан-Провансу) од 1916. до 1918. и у Скопљу 1919. Похађао је поштанско-телеграфски курс, Државну трговачку школу и Банкарски курс у Скопљу од 1920. до 1923. Још као ђак наступао је у сезони 1922/23. у НП у Скопљу. Био је поштански чиновник у Скопљу и Штипу 1925. и истовремено члан штипског аматерског позоришта, а до јуна 1926. наступао је и у Повлашћеном позоришту Душана Цветковића. Професионално се посветио глуми ступањем у трупу ДСНП у НСаду, у којој је провео две сезоне (1926-1928). Члан НП у Скопљу био је од 1928. до 1935. и НП у Бгду од 1935. до 6. IV 1941. За време Другог светског рата био је у заробљеништву у Нирнбергу, а затим је до 1965. живео у Бразилу и Аргентини. По повратку у земљу ангажован је у Савременом позоришту у Бгду од 15. X 1965. до 30. IX 1967, у Југословенском драмском позоришту од 1. X 1967. до 31. VIII 1971. и од 1. IX 1971 у НП у Бгду, где је остао до пензионисања, 8. III 1978. На сцени СНП тумачио је лирско-драмске љубавнике. У предратном периоду истакао се креацијама херојских љубавника и улогама драмско-социјалног жанра (Сирано од Бержерака, Кориолан, Васка Пепел, Маркиз Поза итд.). У послератном периоду дао је низ запажених карактерних креација у позоришту и на филму. Са братом Миодрагом Никачевићем (в) драматизовао је поглавље из Јаковљевићеве Српске трилогије, које је, под називом На леђима јежа, у СНП изведено 1938. На шпански је превео Нушићеву Ожалошћену породицу и режирао је у Буенос Аиресу.

УЛОГЕ: Ото Садлер (Код белог коња), Ферко (Риђокоса), Здравко (Ђидо), Стојан (Коштана), Ружичић (Покондирена тиква), Бошко Југовић (Смрт мајке Југовића), Ђенаро (Лукреција Борџија), Строгов (Царев гласник), Милисав (Сумњиво лице).

ЛИТ: Ж. М., „Љубомора“, драма М. Арцибашева, Народни радикалски глас, Панчево 3. II 1928; А-м, „На леђима јежа“ Стевана Јаковљевића, Југословен, Велика Кикинда 1939, бр. 503, с. 3; С. Душановић, О једном штрајку у СНП, НС, 1951, бр. 31-32, с. 10; А-м, Преминуо Светолик Никачевић, Народне новине, Ниш 29. X 1987.

С. Ј.

НИКОДЕМИ Дарио (Dario Niccodemi) – италијански драматичар и писац (Ливорно, 27. I 1874 – Рим, 24. IX 1934). Младост је провео у Буенос Аиресу, где је и почео каријеру драмског писца. Бавио се и позоришном критиком. Прешавши у Европу 1900, радио је у Паризу као секретар и драматург чувене француске глумице Режан. Наставио је да пише, али на француском језику. У овом периоду његовог стварања осећа се социјалистичка тенденција у разоткривању трулог и декадентног племства. У домовину се вратио 1914. и отада је писао на италијанском језику, поглавито драмске комаде који се одликују течним и лаким дијалогом. Највише успеха постигао је са Скамполом (Scampolo, 1916), а значајна су му и дела: Сенка (L’ombra, 1915), Учитељица (La maestrina, 1918), Зора, дан и ноћ (L’alba, il giorno e la notte, 1921) и Мадона (La Madonna, 1927). У СНП су изведене четири његове драме: Учитељица (1921), Скамполо (1924), Зора, дан и ноћ (1925) и Мадона (1927).

Д. Р.

НИКОЛА ШУБИЋ ЗРИЊСКИ – опера у 3 чина. Музика: Иван Зајц. Либрето: Хуго Бадалић (по драми Карла Теодора Кернера). Прво извођење 4. XI 1876. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП у НСаду 24. XI 1921. – Рд. Д. Кранчевић, дир. Д. Тришлер; А. Трошћански, Н. Баранов (Зрињски), М. Левова (Ева), Ј. Јоцић-Лукина, Н. Архипова (Јелена), М. Вебле (Алапић), Д. Кранчевић (Јуранић), Д. Врбањац (Парпутовић), П. Банац (Сулејман), К. Клеменчић (Соколовић), М. Оџић (Мустафа), Г. Миковић (Али Портук), П. Фигуровски (Ибрахим), В. Ширај (Леви), Е. Енгелхарт (Прва вила), М. Добрић (Друга вила), М. Шевченко (Трећа вила). – Изведено 3 пута.

Прво извођење у Н-Оп 5. II 1933. у Осијеку. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 5 пута.

БИБЛ: Никола Шубић Зрињски. Глазбена трагедија у 3 чина (8 слика). Написао ју Хуго Бадалић. Глазботворио Иван пл. Зајц – Згб 1876.

ЛИТ: А-м, „Зрињски“, Застава, 26. XI 1921; Хр., Опера „Зрињски“, Јединство, 29. XI 1921.

В. П.

НИКОЛАИ Ото (Otto Nicolai) – диригент и композитор (Кенигзберг, 9. VI 1810 – Берлин, 11. V 1849). Као шеснаестогодишњак је побегао од куће и нашао уточиште у једном берлинском прихватилишту за малолетнике. Музику је студирао код Карла Фридриха Целтера. Када је 1833. прешао у Италију, где је у Риму, при пруској амбасади, постао оргуљаш у капели, почео је да изучава оперску уметност. У Италији је и компоновао највећи део својих сценских дела, махом по либретима на италијанском језику. За диригента Бечке опере постављен је 1837; најзаслужнији је за оснивање Бечке филхармоније. Од 1847. радио је као диригент Краљевске опере у Берлину. Најзначајнија оперска дела су му: Енрико II (Enrico II, 1839), Храмовник (Il Templario, 1840), Одуардо (Odoardo e Gildippe, 1841), те Веселе жене виндзорске (Die lustigen Weiber von Windsor, 1849), за коју је либрето, по Шекспиру, написао Херман Мозентал и која је у СНП извођена 1979.

В. В.

НИКОЛАЈЕВИЋ Душан С. – драмски писац (Београд, 22. XII 1885 – Београд, 18. III 1961). Основну школу и гимназију завршио је у Бгду, затим студирао права у Минхену и Лајпцигу, а усавршавао се у Бечу. Између два рата радио је само као публициста не улазећи нигде у стални службени однос: зато је и сарађивао у многобројним листовима и часописима. Извесно време је био и председник Удружења новинара – док је Моша Пијаде био секретар. Био је многоструко плодан: писао је претежно полемичке, по обиму обично мање, студије, најчешће из књижевности (о Љубомиру Недићу, Богдану Поповићу, Живојину Перићу, Јанку Веселиновићу, о Његошевом Горском вијенцу, о Хамлету, Фаусту, теоријски о држави, о краљу Милану и Тимочкој буни итд.) и есеје (Кроз живот и књиге, I и II коло, 1921-1924), али се највише истакао и био најплоднији између два рата као драмски писац. Написао је више драма неуједначених по уметничкој вредности и различитих по сценском успеху: Многаја љета, Парола, Преко мртвих, Вечна копрена, Волга, Волга и Клевета. Драме су му разноврсне тематско-идејне садржине. У њима најчешће приказује и сатиром понекад оштро шиба многе негативне појаве и указује на најразноврсније кризе из моралног, економског и уопште из друштвеног међуратног живота грађанске класе, у њој особито трговачког, банкарског, рентијерског и профитерског света. У драми Преко мртвих, изразито друштвеној, можда и најбољој, сценски несумњиво најефектнијој и сатиром сигурно најоштријој, сликао је и жигосао ћифтинско-профитерски морал и наказна друштвена схватања људи који и преко мртвих газе ка свом себичном циљу. У СНП је драма Преко мртвих изведена 1930.

Б. С. С.

НИКОЛАЈЕВИЋ Милан – преводилац и драматизатор (Рума, 1849 – Загреб, 11. III 1912). Завршивши права у Бечу, службовао је неко време као начелник слободног трговишта Руме. Потом је, осамдесетих г., прешао у Згб, где је радио као перовођа и тајник, а касније и као саветник краљевско-земаљске владе у Одјелу за богоштовље и наставу, где је био известилац за послове српске народно-црквене аутономије. Још у младости је био присталица Милетићеве странке, али је тек у зрелијем добу биран за посланика (1902) у српски народно-црквени сабор у Сремским Карловцима. Чим је пензионисан настанио се у Бечу, али се убрзо вратио у Згб, где је живео до смрти. Повремено је писао прозне књижевне саставе објављујући их у хрватским литерарним часописима. Издао је брошуру Преглед српскога православнога парохијалног свештенства епархије горње карловачке (Згб 1892). СНП је приказивало његову посрбу-драматизацију позоришног комада у 2 чина Бангалоз, израђену према новели Б. Ставенова (1896).

ЛИТ: Б., Српска народна позоришна дружина у Новом Саду, Застава, 4. VI 1897; (Ј.) Г(рчић), Бангалоз, Позориште, НСад 7. VI 1897; А-м, Српско народно позориште, Бранково коло, 1897, бр. 24, с. 766-767; А-м, † Милан Николајевић, Србобран, 13/26. III 1912; А-м, Милан Николајевић, Застава, 14/27. III 1912; А-м, Погреб Милана Николајевића, Србобран, 17/30. III 1912; Ј. Грчић, Такозване посрбе на репертоару Српског народног позоришта од 1861. до 1914, ЛМС, 1932, књ. 334, св. 1-2, с. 125.

Ђ. П.