НЕРАЛИЋ Томислав – оперски певач, бас-баритон (Карловац, 9. XII 1917 – ?). Студије певања завршио је на Музичкој академији у Згбу. На оперској сцени дебитовао је 1939. у Опери ХНК у Згбу као Редовник у Вердијевом Дон Карлосу. Од 1939. до 1943. био је члан Загребачке опере, од 1943. до 1947. Државне опере у Бечу, од 1948. до 1955. поново у Згбу, а од 1955. је био првак Немачке опере у Берлину, неко време истовремено и у Хамбуршкој опери. Гостовао је по целој Европи и у САД, Мексику, Бразилу, Уругвају, Аргентини, Египту, Израелу и другде. Истакао се и као концертни и ораторијумски певач. Гласовно, музички и глумачки Н. је спадао међу најистакнутије и наокомплетније југословенске певаче у послератном времену. Глас му је био великог опсега и особеног, уједначеног и снажног пастозног звука. У СНП је наступио као Скарпија у Тоски 16. XII 1952. и поново у истој улози 22. II 1969, а као Мефисто у Фаусту 5. II 1954.

ЛИТ: А-м, Гостовање Томислава Нералића, првака Загребачке опере, СВ, 13. XII 1952; А-м, Гостовање Томислава Нералића у Пучинијевој „Тоски“, НС, 1952, бр. 52, с. 6; В. П(оповић), Гостовање Томислава Нералића на сцени Новосадске опере, НС, 1953, бр. 53, с. 6; М. М-ћ, Томислав Нералић гостује у Опери СНП-а у Н. Саду, Дневник, 24. XII 1954; В. Поповић, Записи из позоришта, НСад 1982, с. 307.

В. П. и В. В.

НЕРВОЗНЕ ЖЕНЕ (Les femmes nerveuses) – комедија у 3 чина. Написали: Ернест Блум и Раул Тоше. Прво извођење у Паризу, 1888, у нашој земљи 10. IV 1892. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у СНП 1895. у Панчеву. Превела: Станка Ђ. Глишићева. Подела узета са плаката представе одржане 23. IV 1895. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; Ј. Тодосић (Оскар Шаплу), Д. Спасић (Ронжибо), П. Добриновић (Шамоазен), М. Станковић (Слуга из клуба), Ј. Душановић (Господин што промукло говори), Ј. Жикић (Господин), Ј. Весићева (Сидонија), Д. Васиљевићка (Елвира), С. Бакаловићка (Антонина), З. Ђуришићева (Фелисија), Љ. Душановићка (Ифигенија), Д. Весићева (Ана), К. Жикићка (Јулија), Д. Туцаковићева (Клариса), М. Тодосићка (Госпа). – Изведено 11 пута.

Премијера у СНП 24. III 1914. у Сомбору. – Рд. М. Хаџи-Динић; М. Хаџи-Динић (Оскар Шаплу), М. Матејић (Ронжибо), Ј. Душановић (Шамоазен), Р. Алмажановић (Слуга из клуба), В. Виловац (Господин што промукло говори), В. Ивановић (Господин), М. Хрвојевићева (Сидонија), Д. Васиљевићка (Елвира), М. Хаџићева (Антонина), Д. Матејићка (Фелисија), С. Ранковићева (Ифигенија), Р. Кранчевићка (Ана), С. Ленска (Јулија), В. Цвијановићка (Клариса), С. Грчка (Госпођа). – Изведено 1 пут.

Прво извођење у НП у НСаду 12. IV 1919. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Рд. М. Хаџи-Динић; М. Хаџи-Динић (Оскар Шаплу), П. Рајичићка (Сидонија), Д. Васиљевићка (Елвира), М. Хаџићева (Антонина), Д. Кранчевић (Ронжибо), В. Виловац (Шамоазел). – Изведено 5 пута.

Премијера у СНП 4. X 1922. у Старом Бечеју. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Торђанска (Елвира), Р. Матијевић (Ронжибо), А. Аћимовићка, М. Аћимовић, Р. Павићевић, Д. Павићевићка, Жуковић. – Изведено 2 пута.

Премијера у СНП 10. V 1927. у Великом Бечкереку. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – М. Марковићка, Д. Петровићева, Љ. Вукомановић, В. Масл, Љ. Јовановићева, Д. Марковић, Ј. Матићка, С. Савић, Ј. Силајџић, Ђ. Козомара. – Изведено 1 пут.

ЛИТ: Spectator, Нервозне жене, Позориште, НСад 1895, бр. 39, с. 153-154; Ј. Хр(аниловић), Нервозне жене, Позориште, НСад 1895, бр. 41, с. 163; А-м, О премијери француске комедије „Нервозне жене“, Стража, НСад, 1895, бр. 29, с. 3; С., Нервозне жене, Позориште, НСад 1896, бр. 26, с. 102-103; А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац 1896, бр. 43, с. 2; А-м, Српско народно позориште у Старој Паланци, Браник, 1913, бр. 176, с. 2; А-м, Српско народно позориште у Паланци, Застава, 1913, бр. 201, с. 2; Др К. С., „Нервозне жене“, комедија у 3 чина од Блума и Тошеа, Браник, 1913, бр. 193, с. 3; А-м, Ideges nök, Bácskai Napló, 1914, бр. 117, с. 4; А-м, „Нервозне жене“, Застава, 1919, бр. 74, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј 1922, бр. 46, с. 2; А-м, Szinház – Ideges osszonyok, Torontal, 1927, бр. 108, с. 4; М. Ст., „Нервозне жене“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1927, бр. 21, с. 1.

В. В.

НЕРВОЗНИ (Les Gens nerveux) – шаљива игра у 3 чина. Написао: Викторијен Сарду. Прво извођење у Паризу, 4. XI 1859, у нашој земљи 17. IV 1871. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 25. III 1873. у НСаду. Превео: Никола Крстић. – Н. Рашић (Бержерен), Н. Зорић (Тирје), М. Суботић (Марто), Н. Недељковић (Тибурсије), А. Сајевић (Цезар), В. Марковић (Луј), Ђ. Соколовић (Бележник), Ј. Божовић (Август), Ј. Поповићева (Тирјерова жена), Л. Хаџићева (Луција), И. Сајевићка (Марија), Ј. Маринковићка (Пласида). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: Ј. Грчић, Сарду у нас, Браник, 1908, бр. 246, с. 1.

В. В.

НЕСТАШНИ ЂАЦИ (Die schlimmen Buben) – лакрдија с певањем у једном чину. Написао: Јохан Непомук Нестрој. Прво извођење у Бечу, 1847, у нашој земљи 17. I 1864. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП неутврђеног датума 1881. у НСаду. Превео: Спиро Димитровић Котаранин. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

В. В.

НЕСТРОЈ Јохан Непомук (Johann Nepomuk Nestroy) – аустријски глумац, писац комедија и позоришни радник (Беч, 7. XII 1801 – Грац, 25. V 1862). Рођен је у адвокатској породици чешког порекла. Похађао је Академску и Шкотску гимназију, две еминентне школе у Бечу, па започео студије права које није завршио, али је врло рано запажен његов изванредан бас; већ 1822. ангажован је као певач у Дворском позоришту у Бечу (Сарастро у Моцартовој Чаробној фрули). Од 1823. наступао је као глумац најпре у Бечу, па у немачким позориштима у Амстердаму, Брну (1825), Грацу и Братислави (1826). Од 1831. ангажовао га је Theater an der Wien, у којем долази до изражаја његов таленат комичара, не само извођача него и писца комедија, неретко и лакрдија. У Леополдштатско позориште је дошао 1845. и на његовом челу се налазио од 1854. до 1860. Последње две г. живота провео је као пензионер у Ишлу и Грацу. Непрегледна маса света је присуствовала његовом погребу, што само доказује колико је код савременика био популаран и као глумац и као писац. Као глумац чешће се служио екстемпорирањем користећи тако прилику да упути жаоке на рачун Метерниховог система, што му је само повећавало популарност код грађанског света, а због чега је од власти добијао опомене и бивао новчано кажњаван. Био је веома плодан писац комедија и ведрих лакрдија које у највећем броју случајева представљају прераде, пародије или варијације туђих тема. Од 83 његова позоришна комада мало их је за његовог живота штампано; но, неки су и данас на аустријским сценама, па и шире. Неретко је цензура интервенисала на његовим текстовима, што је – поред већег броја не сасвим идентичних позоришних рукописа – знатно отежавало касније штампање његових дела. Поуздано је историјско-критичко издање Н. целокупних дела у 15 свезака које је припремио Ото Ромел (Sämtliche Werke. Herausgegeben von Fritz Brukner und Otto Rommel, Bd. 1-15, Wien 1924-1936). Његова дела су баш својим критичким ставом према вишим слојевима грађанства и аристократије, као и својим плебејско-опозиционим тенденцијама, била веома популарна не само у Бечу и ужој Аустрији него и код свих народа хабзбуршке државе, па и шире. Те „веселе игре“ су немачке позоришне трупе давале и на нашем терену, а у преводу и наши дилетанти. Београдско НП је 9. X 1873. у Шапцу дало исти комад који је био на репертоару СНП у НСаду. Нешто његових дела је штампано и код нас, у преводу и преради: Lumpacivagabund ali zanikrna trojica (Der böse Geist Lumpazivagabundus) превео је на словеначки Адолф Робида (Љубљана 1927), а Утопљенике (Der Zerrissene, 1844) на српскохрватски су превели Ј. Кушан и Ф. Делак (Згб 1950). СНП је 1911. извело Н. веселу игру Три бекрије (Der böse Geist Lumpazivagabundus, написано 1833, штампано 1835) у преводу и преради Гедеона Леовића.

БИБЛ: Три бекрије, прев. Г. Леовић, Сомбор 1862.

ЛИТ: С. К. Костић, Österreichische Dramatiker auf der Bühne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad, Maske und Kothurn, Беч 1866, бр. 2-3, с. 196-202.

С. К. К.

НЕСУЂЕНИ ЗЕТОВИ – комедија у 3 чина. Написао: Славомир Настасијевић. Прво извођење у нашој земљи 10. X 1941. у НП Бгд.

Прво извођење у ДНП 5. V 1942. у Панчеву. – Рд. М. Стојановић, к. г., сц. М. Шербан; А. Мајценовић (Милка), К. Игњатовић (Бисерка), Н. Митић (Живан), В. Милин (Здравко), С. Раваси (Мика), М. Јаснић (Мољац), М. Милићевић (Ристосије), М. Мирковић (Гаврило), М. Јелић (Павле), Б. Душановић (Перица). – Изведено 9 пута.

А. В.

НЕСУЂЕНИЦА ИЛИ ШТА ГОВОРИ СВЕТ? (Que dira le monde?) – позоришна игра у 5 чинова. Написао: Ерне Сере. Прво извођење у Паризу, 1854.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 19. I 1870. у НСаду. Превео: Филип Оберкнежевић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

В. В.

НЕЋЕ ВАРОШАНКУ – шаљива игра у 4 чина. Написао: Алојз-Вилхелм Шрајбер.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 9. XI 1891. у НСаду. Превео: Јован Максимовић. – Рд. П. Добриновић; П. Добриновић (Пуковник фон Вилдермут), Ј. Добриновићка (Ката), С. Бакаловићка (Агата), М. Марковићка (Елиза), В. Миљковић (Ернест Роденвалд), Д. Спасић (Бернхард Флигл), Л. Рајковић (Ђенерал фон Хаценштајн), М. Марковић (Мајор фон Вердер), Т. Лукићка (Леонора), К. Васиљевић (Фон Блендер), Ђ. Бакаловић (Фриц), Д. Васиљевићка (Грета), С. Стефановић (Слуга). – Изведено 16 пута.

ЛИТ: Т. О(остојић), „Не ће варошанку“, позоришна игра, Браник, 1891, бр. 135, с. 4; Т. О(стојић), Не ће варошанку, Позориште, НСад, 1891, бр. 17, с. 70-71; □, Српско народно позориште, Застава, 15. XI 1891; Ј. Храниловић, „Неће варошанку“, шаљива игра у 4 чина од А. Шрајбера, превео Ј. Максимовић, Јавор, 1892, бр. 7, с. 104-107; А-м, Српско народно позориште, Ново време, Земун 1892, бр. 92, с. 3; Мија, У уторак 18 (30) августа: „Не ће варошанку“, Банаћанин, Вршац 1892, бр. 35, с. 3; А-м, „Неће варошанку“, шаљива игра у 4 чина од А. Шрајбера, превео Ј. Д. Максимовић, Весник, Панчево 1893, бр. 2, с. 2; Нил, Српско народно позориште у Карловцима, Застава, 16. II 1894.

В. В.

НЕХАЈЕВ Милутин – преводилац. НП у НСаду је 1921, у његовом преводу либрета Луја Галеа, извело једночину оперу Ђамилех на музику Жоржа Бизеа.

НЕЦКОВ Викентије – баритон (Кикинда, 27. III 1909 – Нови Сад, 5. VI 1986). Соло певање је завршио на Глазбеном заводу у Згбу (1943) код познатог вокалног педагога Л. Врбанића. Члан Коморног хора Радио Згба био је у сезони 1942/43, а затим је прешао у Бгд, где је наступао у хору Опере НП (1945–1948). Солиста Опере СНП у НСаду постао је 1. VIII 1948. и у наредних шеснаест и по г. (у пензију је отишао 31. XII 1964) остварио је на сцени велик број улога различите сложености. Са концертним програмима наступао је у многим местима Војводине, а снимао је за радио-станице Бгда, НСада, Згба и Скопља. Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрном звездом (1962).           УЛОГЕ: Монтероне (Риголето), Барон Дуфол (Травијата), Рамфис и Краљ Египта (Аида), Дон Бартоло (Севиљски берберин), Шонар и Беноа (Боеми), Бонзо (Мадам Батерфлај), Тонио (Пајаци), Алфио (Кавалерија рустикана), Матје, санкилот (Андре Шеније), Маруло (У долини), Јохан (Вертер), Ескамиљо (Кармен), Кретел (Хофманове приче), Ђакомо (Фра Дијаволо), Крадљивац (Лакме), Антонио (Фигарова женидба), Тамничар (Мудра девојка), Варлам (Борис Годунов), Сурин (Пикова дама), Скула (Кнез Игор), Маг Чемо (Заљубљен у три наранџе), Миха (Продана невеста), Свештеник (Кнез Иво од Семберије), Сима, млинар (Еро с онога свијета), Гојен (Морана), Трећи исељеник (Еквиноцијо). ЛИТ: Д. Михалек, Нецков, Викентије, Лексикон југославенске музике, Згб 1984, II, с. 73; А. Еберст, Музички бревијар Новог Сада, НСад 1994, с. 66.

М. Д. М.