НЕМЕТ Рудолф – оперски певач, бас (Славонска Пожега, 11. I 1920 – Нови Сад, 28. XI 1986). Поникао је у породици пољопривредног радника са шесторо деце, која се пасионирано бавила музиком. Основну школу завршио је у Суботици 1932. Потом је радио као пољопривредни, а од 1935. као фабрички радник. Ступивши у мађарско културно-уметничко друштво „Népkör“, у његовој позоришној секцији играо је драмске и оперетске улоге од 1939. У новооснованом суботичком НП (Népszinház) ангажован је за драмског глумца 1. X 1945, а упоредо је учио соло певање у Музичкој школи код вокалног педагога проф. Ирме Р. Шифлиш. С прекидом од 1. II до 30. IX 1950, у суботичком позоришту је био у редовном ангажману до 31. III 1954, остваривши тридесетак, највише драмских и неколико оперетских, улога, а у суботичкој Опери две епизодне и две веће певачке роле. Запажен као певач и глумац, постао је члан Опере СНП 1. IX 1954. и у њој остао до 31. VIII 1958; затим је био ангажован у Опери НП у Сарајеву од 1. IX 1958. до 31. VIII 1959, а од 1. IX 1959. поново је био у новосадској Опери непрекидно до одласка у пензију, 31. VIII 1980. У два маха је био и директор Опере СНП: од 16. I 1964. до 30. VI 1966. (заједно са диригентом Маријаном Фајдигом) и од 1. I 1971. до 15. V 1973. Као певач гостовао је у операма у Бгду, Згбу, Сарајеву, Скопљу и Осијеку, а самостално или у саставу оперског ансамбла СНП у Грчкој, Мађарској, Румунији, Бугарској, Чехословачкој, Немачкој, Италији и Египту. На концертном подијуму наступао је као солист на индивидуалним, групним и симфонијским концертима. Био је стални сарадник Радио НСада и наступао на Телевизији НСад. Глас му је био здрав, звучан, компактан, великог дијапазона; припадао је фаху високог баса, но сонорност његовог доњег регистра омогућавала му је да са успехом одговори и захтевима улога предодређених за дубоки бас. Својим глумачким даром увек је тежио природном и јасном сценском изражавању, ослањајући се на обимно животно искуство, на здраво схватање животних реалности у збивањима и међу људима. Прибраном и самопоузданом на сцени, живописном и пластичном у изразу, ауторитативности његових сценских наступа доприносила је и његова стасита, маркантна фигура. Многобројни су и разноврсни ликови које је пронео оперском сценом – од господара, велможа и владара тиранске надмености, сумње, раскола и трагике, преко племенитих, благородних ликова обележених достојанством и топлином, комичних и карактерних ликова, различитих по особинама и судбини, до тумачења Мефиста, који је у његовој интерпретацији отмени, иронични кавалир, људско биће произишло из Фаустових сумњи, заблуда и страсти – друга Фаустова природа. Бујним животним соковима испуњена је његова креација распусног Галицког у Кнезу Игору, улога коју је, уз Бориса, Филипа II и Штелину, сматрао својим најбољим остварењем. Музичким, гласовним и глумачкима квалитетима, широким могућностима ангажовања, сталношћу своје форме, марљивошћу и оданошћу позиву, Н. се уврстио међу најистакнутије прваке послератне Опере СНП, међу њене најпоузданије стубове, остваривши запажену уметничку афирмацију. Активан друштвени радник, од 1969. до 1974. био је посланик Просветно-културног већа Скупштине САП Војводине, низ г. члан Скупштине и Извршног одбора покрајинске Заједнице културе, разних одбора и комисија у неколико друштвених органа, као и члан Позоришног савета СНП, Управног одбора СНП и Стручног већа Опере са Балетом. Носилац је Октобарске награде града НСада, Ордена заслуга за народ са сребрном звездом и Златне медаље „Јован Ђорђевић“ (1975).
УЛОГЕ: Пасквале (Дон Пасквале), Кецал (Продана невеста), Мефисто (Фауст), Краљ треф (Заљубљен у три наранџе), Кнез Галицки (Кнез Игор), Господин Гобино (Медијум), Борис Годунов (Борис Годунов), Дон Бартоло (Севиљски берберин), Лепорело (Дон Жуан), Осмин (Отмица из Сераја), Краљ (Мудра девојка), Лунардо (Четири грубијана), Филип II, Монах (Дон Карлос), Доланд (Холанђанин луталица), Марко (Еро с онога свијета), Закарија (Набуко), Куперус (Чаробна виолина), Иво (Кнез од Зете), Ферандо (Трубадур), Јакопо Фијеска (Симон Боканегра), Дулкамара (Љубавни напитак), Стелина (Крутњава), Алвизе Бадоеро (Ђоконда), Банко (Магбет), Фред Грахам, Петручио (Пољуби ме, Кети), Тиборе (Банк Бан).
ЛИТ: Н. Грба, „Фигарова женидба“, Дневник, 10. I 1956; Б. Драгутиновић, Мусоргски: „Сорочински сајам“, Дневник, 27. XII 1956; Н. Г(рба), „Заљубљен у три наранџе“, Дневник, 9. VI 1957; В. С. М., Гостовање Опере и Балета СНП-а из Новог Сада, Сомборске новине, 22. I 1960; М. Логар, Вагнеров „Холанђанин луталица“ на сцени у Новом Саду, Борба, 16. I 1965; Б. Драгутиновић, Премијера Вагнерове опере у Новом Саду – „Холанђанин луталица“, Политика, 20. I 1965; Б. Драгутиновић, Верди: „Симоне Боканегра“, Политика, 11. VI 1967; Х. Ђурић, Племенит напор за ведрину и лепоту, Дневник, 26. XI 1967; И. Врсајков, Тако један „Љубавни напитак“, Борба, 9. XII 1967; Ј. Шулхоф, Топла поезија романтике – „Кнез од Зете“ Петра Коњовића, Дневник, 14. X 1968; Б. Рушкуц, Талас свежине – Праизвођење опере „Крутњава“ Еугена Сухоња, Дневник, 20. X 1968; Б. Драгутиновић, Драма савести словачког композитора, Политика, 25. X 1968; М. Јурик, Фестивали у свету – Визбаден, Pro musica, 1969, бр. 44; М. Антић, Само из доње лаге, Дневник, 6. I 1970; В. П(оповић), Разговор пред премијеру „Ђоконде“, Позориште, НСад 1970, бр. 2, с. 3 и 9; М. П., Ветерани сцене – Рудолф Немет, Дневник, 8. XII 1970; А-м, Драмски доживљај – Рудолф Немет, оперски певач, Дневник, 19. XII 1970; Б. Рушкуц, Два добра потеза, Дневник, 7. II 1971; М. Логар, Вердијев „Магбет“ први пут у нас, Борба, 22. V 1971; П. А., „Магбет“ новосадске Опере у Београду, Борба, 22. V 1971; Б. Драгутиновић, Скраћена верзија Вердијевог „Магбета“, Политика, 27. V 1971; П. А., „Фауст“ у Новосадској опери, Борба, 28. X 1971; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 97; Е. Гвоздановић, Свестрана уметничка личност, Дневник, 5. VI 1973.
В. П.
