НАЖИМСКИ Јузеф (Józef Narzymski) – пољски драмски и прозни писац (Рађики Мале, срез Липно, 8. II 1839 – Јавор у Шљонску, 5. VII 1872). Био је учесник јануарског устанка 1863, који је описао у роману Очух (Ojczym, 1873). Прво драмско дело му је комедија Некомична комедија (Niekomiczna komedia, 1863). Аутор је неколико „драма са тезом“, типичних за епоху а пренетих из Француске у Пољску, те друштвених комедија Епидемија (Epidemia, 1871) и Позитивни (Pozytywni, 1872), у којима је критиковао сарадњу са окупаторима и животни материјализам позитивиста, подржавајући, ипак, њихов програм индустријализације земље. У нашој земљи је био мало познат писац. Једини његов комад приказан у Југославији је Позитивни, који је СНП, у преводу Николе Рајка Манојловића а под насловом Очеви и деца, приказало у Старом Бечеју 1894.

ЛИТ: W. Kot, Dramat polski na scenach chorwackich i serbskich do roku 1914, Краков 1962, с. 80.

В. Кт

НАЗОР Владимир – књижевник (Постира, острво Брач, 30. V 1876 – Загреб, 19. IV 1949). Породица је пореклом из Пољица близу Сплита, а на Брач се доселила у XVIII веку; у месту Ложишће су постали поседници и трговци вином; имали су куће у Луци Бобовишћа, у Милни и у Венецији. Н. отац Петар је био цариник; по линији мајке Марије, рођ. Вулић, био је у сродству са породицом Томазео, у чијој се палати Понцета у Постирама и родио. У пролеће 1882. очева царинарска станица је премештена у Луку Бобовишћа, где је Н. живео од своје шесте г. до завршетка студија. У Сплиту је похађао најпре Класичну а затим Велику реалну гимназију, у којој је матурирао 1894. и у којој је радио као суплент када је апсолвирао на студијама природних наука у Грацу 1898. Дипломирао је 1902. Био је запослен: у задарској италијанској (1900-1901) па у хрватској гимназији (1901-1903), у пазинској гимназији (1903-1906), у Мушкој учитељској школи у Копру (1906-1908) и у Каству као професор (1908 -1909) и као директор Учитељске школе (1909-1918). После Првог светског рата био је у Згбу професор Учитељске школе (1918-1920), у Цриквеници управник Дечјег дома (1920-1926, 1928-1931), а у међувремену вршилац дужности директора гимназије на Сушаку (1926-1927). Затим је у Згбу био хонорарни управник Дечјег сиротишта (1931-1932. и од 1934. до пензионисања, 1936), а од 1932. до 1933. директор Друге мушке гимназије. У два маха је (1929. и 1933), ради лечења ноге, ишао у Топуско. Од 1936. до рата 1941. лета је проводио у Луци Бобовишћа и на Брачу, а зиме у Згбу. На мајским изборима 1935. гласао је за владу Б. Јевтића и зато је у Згбу био бојкотован, па је отишао на кружно путовање источним Медитераном бродом „Краљица Марија“. На изборима децембра 1938. гласао је за Удружену опозицију, што га је у Згбу „рехабилитовало“. Поткрај 1942, у својој 66. г. и болестан, отишао је са И. Гораном Ковачићем у партизане и на Нову г. 1943. прешао преко Купе на слободну територију. У Бихаћу је био у Врховном штабу и АВНОЈ-у, прошао IV и V офанзиву. Јуна 1943. постао је председник ЗАВНОХ-а. У лето 1944. био је на лечењу у околини Барија у Италији. Преко Виса вратио се 5. V 1945. са ЗАВНОХ-ом у ослобођени Згб. Као председник ЗАВНОХ-а, затим Президијума Народног сабора Хрватске, до смрти је живео у Згбу у вили на Тушканцу. Био је ванредни члан ЈАЗУ, члан Чешке академије Umeelecke Besedy у Прагу, Матице српске, председник Друштва књижевника Хрватске, Матице хрватске и почасни председник Савеза књижевника Југославије. Свечано му је 30. V 1946. прослављен 70. рођендан. Сахрањен је на загребачком гробљу Мирогој. Знао је италијански, француски, енглески и немачки. Поезију је почео да пише на италијанском још као гимназијалац, а песме наших песника и властите преводио је све до 1942. На хрватском је почео писати по наговору школског друга М. Беговића. Био је превасходно песник, али је писао и приповетке, приче за децу, романе, чланке, есеје, успомене, па и игроказе за децу, од којих је Црвенкапица (објављена у Згбу 1925) 1932. изведена и у СНП. Исти комад су у пионирском позоришту „Чика Јова Змај“ у НСаду априла 1949. приредили чланови СНП: Милан Тошић као редитељ, Маргарита Дебељак као кореограф и Душан Стулар као аутор музике и музичка пратња.

В. В.

НАЗОР Сергије – оперетски певач. Углавном је радио као вокални педагог у НСаду и Бгду. У СНП је био кратко у ангажману 1930. и одиграо само једну улогу: Харолд Вилс (Оли-Поли).

ЛИТ: А-м, „Оли-Поли“, оперета од Валтер Коло-а, Нови Сад, 1930, бр. 8, с. 2.

В. П.

НАЈДЈОНОВ Сергеј Александрович (Сергей Александрович Найдёнов) – руски драмски писац (Казањ, 14. IX 1868 – Јалта, 5. XII 1922). Право му је презиме Алексејев (Алексеев). Рођен је у трговачкој породици. Завршио је Музичку академију у Москви и неко време се бавио глумом. Написао је 1901. драму Вањушинова деца (Дети Ванюшина) и доживео успех који никад доцније неће поновити. У уметничкој критици трговачке средине наставља линију А. Островског, али унутар слоја трговачке капиталистичке буржоазије већ види раскол. Био је близак руским критичким реалистима са почетка двадесетог века: кретао се у кругу Чехова, Телешова, Буњина, Горког. Редовно је сарађивао у зборницима „Знание“, које је водио Горки. Са мањим или већим успехом, писао је драме и после Октобарске револуције. У СНП је 1906. извођена Н. најпознатија драма – Вањушинова деца, у преводу Јована Максимовића. Остала драмска дела: Богаташ (Богатый человек), Авдотјин живот (Авдотьина жизнь), Блудни син (Блудный сын), Родни град (Родной город), Неугасива светлост (Неугасаемый свет), Тетка-Анин роман (Роман тети Ани), Жртве нашег доба (Жертвы нашего времени), Зид (Стены).

ЛИТ: Н. Н., Најђенов и његове драме, Самоуправа, 1905, бр. 6; Л. (Марковић) М(ргу)д, Најђенов С. „Вањушинова деца“, представа у Новом Саду, Браник, 1908, бр. 1.

Б. К-ћ

НАЈЕЗДА (Нашествие) – драма из отаџбинског рата у 4 чина (5 слика). Написао: Леонид Максимович Леонов. Прво извођење у Обласном драмском театру у Чистопољу код Лењинграда, 7. XI 1942, у нашој земљи 15. XII 1944. у НП на Цетињу.

Прво извођење у СНП 17. III 1945. у НСаду. Превели: Радован Зоговић и Радован Лалић. – Рд. Ј. Коњовић, сц. М. Шербан; В. Старчић (Таланов), О. Животић (Ана), С. Раваси (Фјодор), Б. Белић (Олга), Р. Ферари (Демидјевна), Н. Хет (Аниска), А. Стојковић (Колесников), М. Ајваз (Фајуњин), С. Симић (Кокоришкин), Ј. Силајџић (Јегоров), В. Милин (Татаров), С. Јовановић (Мосаљски), Д. Кранчевић (Вибел), Љ. Иличић (Шпуре), Е. Вербер (Кунц), Л. Лазаревић (Старац), Д. Чобански (Прокофије), Ж. Котрошан (Момче у шињелу), С. Поповић (Жена у мушком капуту), Д. Марковић (Артиста-коњ), Ђ. Сремчевић (Њушка у шеширу). – Изведено 30 пута, глед. 9174.

БИБЛ: Најезда, прев. Радован Зоговић и Радован Лалић, Бгд 1944.

ЛИТ: К. Георгијевић, Премијера Најезде, СВ, 1945, бр. 118, с. 2-3; А-м, Гостовање Војвођанског народног позоришта у Сомбору и Суботици, СВ, 1945, бр. 205, с. 5.

М. М.

НАЈМАН Еуген – мајстор електричар-расветљивач (Нови Сад, 1903 – Нови Сад, јануара 1942). Завршио је електричарски занат са стручном школом и стекао мајсторску диплому. У СНП је радио у сезонама 1934/35. и 1935/36. и у НПДб од 15. VIII 1938. до 6. IV 1941. као главни електричар-расветљивач. Као мајстор светла успешно је сарађивао са редитељима А. Верешчагиним, Т. Танхофером, С. Лајтнером, Ј. Путником и другима. Од управе Позоришта је више пута похваљиван и награђиван. Као Јеврејин убијен је у новосадској рацији јануара 1942.

Р. Б.

НАЛИВ-ПЕРО (A töltötoll) –  комедија у 3 чина (5 слика). Написао: Ласло Фодор. Прво извођење у Торину, септембра 1929, под насловом La penna stilo grafica, у нашој земљи 24. VI 1931. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 8. IX 1931. у Сенти. Превео: Жарко Васиљевић. Подела узета са плаката представе одржане 3. XI 1932. у Великој Кикинди. – Рд. П. Матић; П. Матић (Др Ернест Фабер), Х. Вугринчићева (Марија), Д. Левак (Рудолф Рунд), Љ. Левак (Лили), М. Миљуш (Шарл Урбан), Г. Николић (Г. Пунш), Е. Миљуш (Г-ђа Весели), Л. Лазаревић (Др Глик), Р. Ферари (Бети), Ј. Јевтићева (Г-ца Грета). – Изведено 18 пута.

ЛИТ: А-м, Töltötoll,  Hirado, 1931, бр. 192, с. 3; Б. М(андић), Гостовање трупе Друштва за Српско народно позориште у Вел. Бечкереку, Југословенски дневник, 1931, бр. 223, с. 3; Б. Мандић, Трупа Друштва за Српско народно позориште у Великом Бечкереку, Југословенски дневник, 1931, бр. 233, с. 2; А-м, Fodor László: „Töltötoll“ cimü vigjátékát, Reggeli Ujság, 1931, бр. 302, с. 5; М., Фодорова духовита комедија „Налив перо“, Нови Сад, 1932, бр. 7, с. 3.

В. В.

НАЛКОВСКА Зофја (Zofia Nałkowska) – пољски романописац и драмски писац (Варшава, 10. XI 1884 – Варшава, 17. XII 1954). Ауторка је многобројних романа од којих су најпознатији Граница (1935) и три драме: Кућа жена (Dom kobiet, 1930), Дан његовог повратка (Dzień jego powrotu, 1931) и Рената Случањска (Renata Słuczańska, 1935, која је прерада властитог романа Зла љубав – Niedobra miłość). Од драма само прва заузима трајно место у репертоару пољских позоришта. Кућа жена је изврсна драма атмосфере, компонована без грешке и доследна у стилу камерног психолошког комада. Као и Дан његовог повратка, преведена је на многе језике. За време рата написала је и једну радио-драму – Терезине ноћи (Noce Teresy). Са В. Базјелихом (W. Bazielich) је на пољски превела У агонији (Baronowa Lembach) Мирослава Крлеже, са којим је одржавала пријатељске односе. Неколико пута је посетила Југославију: 1930, 1932. и 1946. Резултат тих посета су фељтони: Загрепчани (Ludzie Zagrzebia), Поново Загреб (Znowu Zagrzeb) и други са југословенском тематиком сабрани у књизи Блиска и далека виђења (Widzenia bliskie i dalekie, Варшава 1957). Кућу жена је, у преводу Јулија Бенешића, приказало неколико југословенских театара: ХНК у Згбу 1930, СНП у НСаду 1931, СНГ у Љубљани 1931. Дан његовог повратка, такође у Бенешићевом преводу, приказан је 1932. у Згбу. Од наративне Н. прозе у Југославији су објављени: Зла љубав, Згб 1932, Материнство – Умирање, Бгд 1935, Медаљони (Medaliony), Згб 1948, и Граница, Бгд 1956.

ЛИТ: L. Paździerski, Zofia Nałkowska i Jugoslavija, Годишњак Филозофског факултета у НСаду, 1970, књ. XIII/2, с. 659-683.

В. Кт

НАМЕРНИК (Le passant) – позоришна игра у стиховима у 1 чину. Написао: Франсоа Копе. Прво извођење у Паризу, 1869, у нашој земљи 20. V 1886. у НП Бгд.

Прво извођење у НП у НСаду 21. X 1920. Превео: Никола Ј. Мариновић. Подела узета са плаката представе одржане 12. II 1921. у НСаду. – Рд. Ж. Васиљевић; М. Душановић (Зането), З. Веблова (Силвија). – Изведено 6 пута.

БИБЛ: Франсоа Копе, Намерник, прев. Н. Ј. Мариновић, Бгд 1889.

ЛИТ: А-м, Позориште, Јединство, 24. X 1920; А-м, Жртве љубави – „Намерник“, Застава, 30. X 1920; М. Е. Годовски, „Намерник“, Застава, 1. II 1921.

В. В.

НАНСЕ Никола (Nicolas Nancey) – француски драмски писац (Марсеј, 1878 – Лион, 9. X 1929). Грчког порекла, право му је име било Николас Зурос. Рано је почео да пише и био је веома продуктиван писац. Као осамнаестогодишњаку му је, приватно, изведен први драмски комад. Убрзо је прешао у Париз. Анегдота каже да је, као почетник, однео Саши Гитрију један свој комад у којем је декор био сувише компликован; „Донесите сутра други комад“, рекао му је Гитри. Сутрадан је Н. донео концепт новог комада – који је Гитри и прихватио. Месец дана касније текст је био довршен и ускоро приказан на сцени. Његово писање се одликовало добром конструкцијом драме, живим и питорескним дијалогом, сценским ефектима. По духу, фантазији и моћи запажања водвиљи су му били узор у врсти. Имао је више сарадника – први му је био земљак Армон, а последњи Андре Бирабо. У СНП је 1924. приказан његов комад Кожа (La Peau, 1919), који је написао у сарадњи са Бирабоом.

С. А. Ј.