МАРУСЈА (Зверёк у белого камны) – позоришни комад у 4 чина са прологом и епилогом. Написао: Лав Николајевич Урванцов. Прво извођење у нашој земљи 16. V 1929. у НП Сарајево.

Прво извођење у СНП 12. XII 1933. у Старом Бечеју. Превео: Небојша Ћосић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. А. Верешчагин; Љ. Красић-Левак (Марусја), М. Спиридоновићка (Јелена Владимировна), Е. Миљуш (Лили), П. Матић (Платон), Р. Алмажановић (Иван), М. Миљуш, М. Вујновић, Р. Ферари, С. Савић, М. Штефанекова, С. Красић. – Изведено 7 пута.

Премијера у СНП 21. IV 1936. у Вршцу. – Рд. А. Верешчагин, сц. С. Беложански к. г.; Љ. Левак-Красић (Марусја), Љ. Јовановићева (Јелена Владимировна), Ђ. Козомара (Платон), Г. Николић (Борис), Н. Стојановић (Василије Владимирович), С. Савић (Барон), О. Репак (Лили), Р. Ферари (Авдотја), В. Милин (Иван), И. Душановићка (Љубаша), Д. Марковић (Писац), А. Маслов (Први полицајац), xxx (Други полицајац). – Изведено 6 пута.

Прво извођење у НПДб 21. IX 1937. у Сомбору. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; З. Ковачевићка (Јелена Владимировна), Ђ. Козомара (Платон), М. Томић (Борис), Р. Алмажановић (Василије Владимирович), С. Савић (Барон), З. Чокановићева (Лили), Љ. Лазарева (Авдотја), Љ. Красић-Левак (Марусја), Н. Нешовићка (Љубаша), В. Милин (Иван), П. Милосављевић (Писац), А. Сикорски (Полицајац). – Изведено 2 пута.

Прво извођење у НПДбС 5. X 1937. у Старом Бечеју. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; Љ. Јовановићева (Јелена Владимировна), Ђ. Босанчић (Платон), М. Томић (Борис), Р. Алмажановић (Василије Владимирович), С. Савић (Барон), З. Чокановићева (Лили), Љ. Лазарева (Авдотја), Љ. Красић-Левак (Марусја), Н. Нешовићка (Љубаша), В. Милин (Иван), П. Милосављевић (Писац), А. Сикорски (Полицајац). – Изведено око 10 пута.

ЛИТ: А-м, „Марусја“ од Л. Урванцова, Покрет, НСад 1934, бр. 1-2, с. 5; А-м, Гостовање СНП у Србобрану, Србобрански гласник, 1934, бр. 6, с. 3; Б. Н. Смирнов, Новосадско СНП у Новој Паланци, Југословенска стража, 1934, бр. 15,  с. 2; Л. А., Лав Урванцов: „Марусја“, Југословенски дневник, 1934, бр. 3, с. 4; Ј. С. Т., Лав Урванцов: „Марусја“, Дан, 1935, бр. 101, с. 4; П., Гостовање Српског народног позоришта у Сенти, Дан, 1935, бр. 180, с. 4; А-м, Велики успех гостовања Народног позоришта Кнеза Намесника Павла у Сомбору, Дан, 1937, бр. 216, с. 4.

В. В.

МАРУШЕВИЋ Ђорђе – балетски играч (Суботица, 12. IV 1950 – ). Отац Иван (в) био је виолиниста, концертмајстор, а мати Адела рођ. Мирчов (в) оперска певачица, тако да је већ од детињства био близак позоришту, посебно музичкој сцени. Породица се преселила у НСад, где је похађао основну и паралелно Балетску школу. У балетском ансамблу СНП наступао је од 1968. хонорарно а од 1. III 1970. до 31. VII 1971. као стални члан. У јесен 1971. преселио се у Аустрију, где је постао члан Балета Тиролског позоришта (Tiroler Landes Theater) у Инзбруку, у којем је остао две сезоне. Г. 1973. прешао је у Немачку, у Градско позориште у Нирнбергу (Sthetische Bühnen Nürnberg), где је, под именом Георг М., успешно наступао на балетској сцени. Међутим, иако је био врло перспективан, после само једне сезоне тешко је повредио кичму и морао је напустити активно бављење балетом. После лечења, у Берлину се ишколовао за позоришног и филмског пластичара. Наставио је да ради у нирнбершком театру, али као оперски и драмски сценограф.

УЛОГЕ: Принчев друг (Лабудово језеро), Краљ (Успавана лепотица).

В. В.

МАРУШЕВИЋ Иван – концертмајстор и педагог (Суботица, 12. XI 1921 – Нови Сад, 28. VI 1984). Градску музичку школу у Суботици завршио је 1939. код професора виолине Н. Бермела и Ј. Хермана. Дипломирао је 1959. са одличним успехом на Музичкој академији у Бгду у класи професора Л. Марјановића и В. Марковића. Од 1. I 1949. до 31. XII 1950. радио је као концертмајстор Градског симфонијског оркестра у Суботици. У СНП је ангажован од 1. I 1951. до 31. VIII 1969, најпре као други вођа оперског оркестра, а од 1. IX 1957. као концертмајстор. Био је и концертмајстор Новосадске филхармоније све до престанка њеног рада (1964). Такође је као концертмајстор деловао у Новосадском камерном оркестру од његовог оснивања (1. IX 1969). Заједно са А. Еберстом био је оснивач и први виолинист Новосадског камерног ансамбла који је деловао од 8. II 1954. до 17. IV 1963, одржавајући концерте широм Војводине у циљу пропагирања сериозне музике. Његов концертни репертоар обухватао је дела Нардинија, Корелија, Моцарта, Паганинија, Бруха, Вјењавског, Чајковског, сонате од преткласике до савремене музике, као и многобројна мања дела разних композитора. Концертирао је у Бгду, Нишу, Крагујевцу, Краљеву, Суботици и другим местима Југославије, а са Новосадским камерним оркестром у Згбу, Темишвару (Румунија), Торину, Специји, Соренту, Каприју и другим местима Италије. Музички критичари су истицали његову музикалност, солидну технику, негован тон, чистоту, лежерност и топлину извођења и разумљивост музичке структуре. Дуго се бавио и педагошким радом. У Музичкој школи „Исидор Бајић“ најпре је – од 1952. до 1962. и од 1967. до 1969 – био хонорарни наставник виолине, а од 1. IX 1969. редовни професор (од 1971. и шеф Гудачког одсека). Његови ученици освојили су низ награда и похвала на покрајинским, републичким и савезним такмичењима ученика музичких школа. Активно је сарађивао у самоуправним органима и телима СНП, Удружењу музичких уметника, у Међуопштинској заједници образовања и другде. Био је и заслужни члан Удружења музичких уметника Војводине. Супруга Адела рођ. Мирчов (в) била је оперска певачица, а син Ђорђе (в) балетски играч.

ЛИТ: O. Pandi, Újra színpadon a közönseg kedvenc táncjátéka, Magyar Szó, 13. XII 1968; A. Vékás, Ujvidéki müvészek hangversenye, Magyar Szó, 21. III 1970; Е. Гвоздановић, Вече охрабрујуће музике, Дневник, 22. III 1970; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 90.

В. П.

МАРУШЕВИЋ-МИРЧОВ Адела – в. МИРЧОВ-МАРУШЕВИЋ Адела

МАРУШИЋ-ДАВИДОВИЋ Филип – књижевник и лекар (Омиш, 6. III 1874 – Трбоуње, Далмација, 5. VI 1944). Основну школу је завршио у Омишу, класичну гимназију у Сплиту 1895, а медицину је студирао у Грацу и Прагу, где је дипломирао 1902. Као лекар волонтер радио је г. дана у Бечу. Потом је био лекар у Сиверићу, па општински лекар у Дрничу (1903-1912). За време балканских ратова радио је као лекар добровољац у војној болници у Бгду (1912-1913), а одмах по избијању Првог светског рата аустријске власти су га интернирале у тврђаву у Боки Которској, где је боравио до 1915. Због свега што је преживео, душевно је онемоћао и неко време је провео у Војној болници у Згбу, после чега му је у Дрнишу забрањена лекарска служба. Покушао је да побегне у Париз, али је ухваћен у Ријеци и протеран из земље. По повратку у земљу 1918. радио је као рударски лекар све до избијања Другог светског рата. Говорио је италијански и немачки језик, а служио се латинским и чешким. Писао је песме, драме, разне чланке и критике, а бавио се и превођењем. Своје радове је објављивао у листовима и часописима: „Народни лист“, „Католичка Далмација“, „Ловор“, „Нови виек“, „Живот“, „Свјетло“, „Гласник Матице далматинске“, „Народна одбрана“, „Обзор“, „Глас Матице хрватске“, „Савременик“, „Ново доба“, „Илустроване новости“, „Омладина“, „Народна заштита“, „Нова Европа“, „Србобран“, „Нови човјек“, „Јадранска вила“, „Видици“, „Бродска ријеч“, „Наша снага“ и др. Потписивао се различитим именима: Филип Давидовић Марушић, Љубомир Славјанско Цетињски, Љубомир Славољуб Цетињски. Написао је три драме: Дојиља, Вилењак, који је изведен у СНП, и Антикрист, која је изгубљена. Написао је и књигу Лијечникови записи, за коју је 1906. добио награду Матице хрватске.

БИБЛ: Трње и цвијеће, Праг 1898; Лијечникови записи, Згб 1906; Тајне живота, Сплит 1911; Наука о грозници, Дрниш 1913; Ослобођење, Сплит 1918; Гороцвијет у долини, Сплит 1926; Прва помоћ у несрећама, Сплит 1938.

ЛИТ: А. П., Најновији песнички плод, Нови виек II, 1989, бр. 12, с. 758-761; -д., Ујевић и Марушић пред критиком, Глас Матице хрватске II, 1907, бр. 1/2, с. 12-14, бр. 3/4, с. 28-30; А., Културни живот у Сплиту, Јутарњи лист, 1926, бр. 5075, с. 9; Салф (С. Алфировић), Виленик у Опћинском казалишту, Ново доба, 23. III 1933.

М. Л.

МАРЦИКИЋ Коста – члан оперског хора (Нови Сад, 10. IV 1921 – Нови Сад, 1. VII 1988). Гимназију је завршио у НСаду. По избијању рата прекинуо је техничке студије. За време окупације певао је у хору Саборне цркве. После ослобођења радио је извесно време у Комисији за насељавање бораца. У СНП је сарађивао од почетка његове обнове, 1945, најпре у хонорарном својству, наступајући у драмским и оперетским представама. Упоредо је учио соло певање код О. Молчанове. Од обнове Опере, 1947, до пензионисања, 30. VI 1981, био је стални члан оперског хора. Остварио је велик број малих, па и средњих солистичких улога, испољивши запажени смисао за глумачку и музичку карактеризацију нарочито комичних и карактерних ликова. Супруга Мирјана такође је била члан оперског хора.

УЛОГЕ: Шанплантре (Мамзел Нитуш), Барон, Гастон и Маркиз (Травијата), Вашек (Продана невеста), Маруло (Риголето), Сполета (Тоска), Инкредибиле и Опат (Андре Шеније), Трговац и Врач (Лакме), Бонифас (Анжелика), Маркиз (Фра Дијаволо), Питикиначо и Франц (Хофманове приче), Продавац ципела (Моја сестра и ја), Данкаиро (Кармен), Нандо (У долини), Блинд (Слепи миш), Отац (Пољуби ме, Кети), Шјор Филе и Колонело (Мала Флорами), Учитељ плеса (Манон Леско), Капетан (Весела удовица).

ЛИТ: А-м, Премијера домаће опере „Еро с онога свијета“ у Новом Саду, СВ, 28. II 1948; Н. Петин, Штраусов „Слепи миш“, СВ, 13. VII 1951; Н. Грба, „Манон Леско“ на новосадској сцени, Дневник, 27. III 1953.

В. П.

МАРЦИКИЋ Мирјана – члан оперског Хора (Суботица, 16. VII 1923 – Нови Сад, 23. VII 2010). Завршила је гимназију 1942. у Нишу, затим у НСаду наставнички одсек Музичке школе 1946. и а Филозофски факултет у 1966. Радила је као професор у Гимназији у Жабљу од 1. I 1947. до 9. II 1948; од 10. II 1948. је предавала у Женској гимназији у НСаду до 27. XII 1949, када је постала члан Хора Опере СНП, повремено наступајући у мањим солистичким улогама у оперским и драмским представама. Од самог оснивања Стеријиног позорја била је укључена у његов рад, а 15. I 1970. је прешла у Позорје на радно место секретара Фестивала, односно референта за ЈПИ, који посао је радила до одласка у пензију, 1980. Као члан Друштва пријатеља француског језика била је активна све до смрти. У Радио НСаду певала је у мањем хору под именом „Група певача”, који је певао и на радним акцијама. У четири оперске представе је радила као помоћник редитеља: Набуко, Чаробна виолина, Кнез од Зете и Симон Боканегра.

УЛОГЕ: Девојка код Ајзенштајна (Слепи миш), Ла Легреј (Андре Шеније), Јела (Морана), Стана (Кнез Иво од Семберије), Дама (Весела удовица).

БИБЛ: Разговор са редитељем „Аиде”, Позориште, НСад 1969, бр. 1, с. 3.

ЛИТ: Н. Петин, Штраусов „Слепи миш”, СВ, 13. VII 1951; В. У(рбан), Пријатно и распевано, Дневник, 16. II 1965.

М. Л.

МАРШАЛЕК-ВЛАЈКОВИЋ Десанка – в. ВЛАЈКОВИЋ-МАРШАЛЕК Десанка

МАРШАН Леополд (Léopold Marchand) – француски драмски писац (Париз, 5. II 1891 – Париз, 25. XI 1952). Један је од последњих француских булеварских писаца, али истовремено и један од најбриљантнијих француских позоришних писаца. Огледао се у комедији и у оперети. Писао је сценарија и дијалоге за филмове. Адаптирао је неке немачке оперете и више Колетиних комада и романа за потребе француских позорница. Провео је г. дана у Холивуду. У Француској је три месеца годишње живео у замку Костаерес, у којем је Хенрик Сјенкјевич написао Quo vadis? Био је познат и као страстан сакупљач оловних војника, али и колекционар аутограма. Одликовао се личним шармом. По Колети, био је „човек осмеха“. Служио се мастионицом која је имала облик срца. Од срца је и умро, неколико часова после пријема награде од 100.000 франака коју му је доделило Удружење француских драмских писаца и композитора. Његов Балтазар (Balthazar) изведен је скоро истовремено 1931. у Паризу и у СНП.

С. А. Ј.

МАРШЕ Леон – француски драмски писац. Његову једночину комедију Литература, у преводу Владете Драгутиновића, НП у НСаду је извело 23. VI 1924. (заједно са једночинкама Кожа и Стакленце).