ЉУБАВ НИЈЕ ШАЛА – шаљива игра у једном чину. „По туђој мисли“ написао: Антоније Хаџић. Музика: Аксентије Максимовић.

Праизвођење у СНП 1871. у Панчеву. Подела узета са плаката: 27. I 1872. у НСаду. – Ј. Маринковићка (Мороквашићка), К. Савићева (Милица), Д. Ружић (Златко Славујевић), Ј. Поповићева (Наста), Л. Хаџићева (Рокса), Н. Рашић (Ћира), Ђ. Соколовић (Мита). – Изведено око 10 пута.

Обновљено као премијера у СНП 22. II 1879. у НСаду. – Ј. Поповићева (Мороквашићка), Л. Хаџићева (Милица), П. Добриновић (Златко Славујевић), Б. Хаџићева (Наста), М. Рајковићка (Рокса), Р. Поповић (Ћира), М. Рајчевић (Мита). – Изведено 1 пут.

БИБЛ: А. Хаџић по туђој мисли, Љубав није шала, НСад 1873.

ЛИТ: Ј., Љубав није шала, Позориште, НСад 1872, бр. 18, с. 75.

В. В.

ЉУБАВ У КУПАТИЛУ (L’Heure du bain) – комедија у 3 чина. Написао: Ерне Грене-Данкур. Прво извођење у Паризу, 1892.

Прво извођење у нашој земљи у НП у НСаду 16. V 1923. Превео: Брана Цветковић. – Рд. Б. Цветковић; М. Хаџи-Динић (Анатол Бланмињар), Д. Матејићка (Жиљета), Б. Цветковић (Гомец), Д. Спасић (Жил Д’Авреј), Љ. Јовановићева (Марта), К. Цветковићка (Јованка Боњоле), Р. Кранчевићка (Ивона), Стеван Јовановић (Пол Вердије), В. Ивановић (Арсен), В. Јовановићка (Херманса). – Изведено 12 пута.

Прво извођење у Н-Оп 21. XI 1929. у Осијеку. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

ЛИТ: А-м, „Љубав у купатилу“ од Ренеа Данкура, Застава, 1923, бр. 108, с. 3.

В. В.

ЉУБАВНИ НАПИТАК (L’elisir d’amore) – комична опера у 2 чина. Музика: Гаетано Доницети. Либрето: Феличе Романи, према Скрибовом водвиљу Напитак. Прво извођење у Милану, 12. V 1832, у нашој земљи 19. II 1887. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 19. XI 1967. у НСаду. – Рд. М. Сабљић, к. г., дир. М. Фајдига, сц. М. Денић, к. г., к. С. Јатић, хор спремио Е. Гвоздановић; З. Николић (Адина), Л. Манцин, В. Куцуловић (Неморино), Д. Балтић, Ф. Пухар (Белкоре), Р. Немет (Дулкамара), И. Давосир, А. Животић (Ђанета), И. Игњатовић (Црнац). – Изведено 15 пута, глед. 6871.

ЛИТ: Ј. Дамјановић, Премијера опере „Љубавни напитак“, Политика експрес, 22. XI 1967; С. Кисић, Првенство је имала музика, Политика, 25. XI 1967; Х. Ђурић, Племенит напор за ведрину и лепоту, Дневник, 26. XI 1967; I. Laták, Két bemutató a Szerb Népszínházban, 7 nap, Суботица 8. XII 1967; И. Врсајков, Нови Сад: Тако један „Љубавни напитак“, Борба, 9. XII 1967.

В. П.

ЉУБАВНИК У КУПАТИЛУ (L^’Amant rêvé) – позоришни комад у 3 чина. Написао: Жак Девал. Прво извођење у Паризу, 28. I 1925.

Прво извођење у нашој земљи у Н-Оп 29. xii 1929. у Винковцима. Преводилац непознат. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

В. В.

ЉУБАВНО ПИСМО – шаљива игра у једној радњи. Написао: Коста Трифковић.

Праизвођење у СНП 7. X 1875. у Вршцу. – А. Сајевић (Васа Видић), И. Сајевићка (Марија), Л. Хаџићева (Евица), А. Лукић (Милан), Д. Ружић (Лаза Дражић), Ј. Поповићева (Софија), П. Добриновић (Јован). – Изведено 5 пута.

Обновљено као премијера у СНП 9. XII 1876. у Сомбору. – А. Сајевић (Васа Видић), Д. Ружићка (Марија), Л. Хаџићева (Евица), А. Лукић (Милан), В. Марковић (Лаза Дражић), Ј. Поповићева (Софија), П. Добриновић (Јован). – Изведено 17 пута.

Премијера у СНП 18. VIII 1895. у Винковцима. – Рд. П. Добриновић; К. Васиљевић (Васа Видић), С. Вујићка (Марија), Љ. Душановићка (Евица), Д. Барјактаровић (Милан), П. Добриновић (Лаза Дражић), Т. Лукићка (Софија), Ђ. Бакаловић (Јован). – Изведено 2 пута.

Обновљено као премијера у СНП 7. VI 1898. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; К. Васиљевић (Васа Видић), С. Бакаловићка (Марија), Љ. Душановићка (Евица), Л. Поповић (Милан), Д. Спасић (Лаза Дражић), Т. Лукићка (Софија), Ђ. Бакаловић (Јован). – Изведено 7 пута.

Премијера у СНП 28. XI 1905. у Осијеку. – Рд. Д. Спасић; К. Васиљевић (Васа Видић), С. Бакаловићка (Марија), М. Козловићева (Евица), Д. Спасић (Лаза Дражић), Т. Лукићка (Софија), С. Лијанка (Милан), Ђ. Бакаловић (Јован). – Изведено 4 пута.

Обновљено као премијера у СНП 15. I 1910. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; К. Васиљевић (Васа Видић), С. Бакаловићка (Марија), Р. Кранчевићка (Евица), Д. Кранчевић (Милан), Д. Спасић (Лаза Дражић), Т. Лукићка (Софија), С. Стефановић (Јован). – Изведено 2 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 1. VII 1920. Подела узета са плаката представе одржане 27. XII 1923. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; Стеван Јовановић (Васа Видић), М. Дубајићка (Марија), М. Грујићева (Евица), Љ. Стојчевић (Милан), Д. Дубајић (Лаза Дражић), Р. Кранчевићка (Софија), И. Станојевић (Јован). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 24. V 1927. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

Прво извођење у ДНП 15. IX 1943. у Панчеву (са једночинкама Честитам и Школски надзорник и беседом Луке Дотлића о Трифковићу, под заједничким називом Трифковићево вече). – Рд. Ј. Путник, дир. Х. Маржинец, сц. В. Ребезов; М. Јаснић (Коста Трифковић), М. Симић (Стева Грабић), М. Миљковићева (Мара), С. Савић (Спира Грабић), Љ. Животићева (Софка), М. Мирковић (Јоаким Сапун). – Изведено 5 пута.

Премијера у СНП 4. XI 1975. у НСаду. – Адаптација и рд. М. Беловић, к. г., с. П. Пашић, к. г., к. Б. Јовановић, к. г.,  пом. рд. Д. Сабо, к. г., аутор музике В. Борисављевић, к. г., муз. сарадник М. Цвијановић, лектор Ж. Ружић; С. Шалајић (Васа Видић), М. Шијачки-Булатовић (Марија), Љ. Дерк, К. Мартинов-Павловић (Евица, Други гном), А. Ђорђевић (Милан, Први гном, Ђорђе, Њушкало), В. Животић (Лаза Дражић), М. Кљаић-Радаковић (Софија Дражић, Драгиња Јоцовић), И. Хајтл (Јован), А. Веснић-Васиљевић (Јелица), В. Вртипрашки (Трећи гном, Лаза Поповић), Драгиша Шокица, В. Матић (Светозар Вујић, Ђорђе, Њушкало, Начелник), Ј. Бјели (Петровићка), Љ. Јовић (Марица, Јованка), З. Булатовић (Вељко), Р. Којадиновић (Јазавац), Т. Плескоњић (Стева, Фотограф), Добрила Шокица (Софија собарица), С. Гардиновачки (Јаша). – Изведено 57 пута, глед. 23.619.

БИБЛ: Коста Трифковић, Љубавно писмо, НСад 1874.

ЛИТ: -Л-, „Љубавно писмо“, „Шоља теја“, „Мило за драго“, Позориште, НСад 1873, бр. 50, 198-199; А-м, „Љубавно писмо“, шаљива игра у једном чину од Косте Трифковића, ЛМС, 1874, књ. 116, с. 242; К. Р., 19. фебруара: свечана представа у прославу успомене на Косту Трифковића, Јавор, 1879, бр. 9, с. 285-286; Са. О., „Љубавно писмо“, шаљива игра † Косте Трифковића, Јавор, 1882, бр. 4, с. 127; А-м, Љубавно писмо Косте Трифковића на мађарској народној позорници у Будим-Пешти, Позориште, НСад 1882, бр. 32, с. 127; А-м, Мађарски листови о „Љубавном писму“ Косте Трифковића, Позориште, НСад 1882, бр. 35-36, с. 139 и 143; (Ј.) Г(рчић), „Школски надзорник“, „Љубавно писмо“ и „Француско-пруски рат“, Позориште, НСад 1884, бр. 34, с. 134; М. С-ћ, Трифковићево вече, Браник, 1886, бр. 22, с. 3; М. Д., „Љубавно писмо“ од К. Трифковића, Весник, Панчево 1893, бр. 11, с. 2; А-м, У суботу 19. фебр. била је свечана представа у прославу успомене на Косту Трифковића, Застава, 22. II 1900; (Ј.) Г(рчић), Свечана представа у прославу успомене на Косту Трифковића: „Честитам“, „Француско-пруски рат“, „Љубавно писмо“, Позориште, НСад 1900, бр. 33, с. 130-131; А-м, У четвртак, 24. јануара гледасмо шалу „Љубавно писмо“, Застава, 27. I 1902; А-м, „Љубавно писмо“ на мађарској позорници, Браник, 1901, бр. 64, с. 3; А-м, У среду, 2. априла приказана су три мања комада и то: „Љубавно писмо“ од К. Трифковића, „Честитам“ од К. Трифковића,  „Кнез Иво од Семберије“ од Б. Нушића, Слога, Сомбор 1908, бр. 15, с. 10; А-м, „Љубавно писмо“, Ново позориште, НСад 1910, бр. 2, с. 161-162; Л. (Марковић)  М(ргу)д, Извештај о представама, Трговачке новине, 1910, бр. 2, с. 12; А-м, Прослава 50-годишњице „Љубавног писма“ у Новом Саду, Comoedia, 1923, бр. 5, с. 7;  А-м, Прослава Косте Трифковића, Јединство, 19. XII 1923; А-м, Прослава педесетогодишњице „Љубавног писма“ знаменитог српског драматурга Косте Трифковића, Застава, 21. XII 1923; А-м, У спомен и славу Кости Трифковићу, Јединство, 22. XII 1923; А-м, Педесетогодишњица „Љубавног писма“ од Косте Трифковића, Јединство, 23. XII 1923; А-м, Јубилеј „Љубавног писма“ К. Трифковића, Comoedia, 1923, бр. 6, с. 5; А-м, Прослава педесетогодишњице „Љубавног писма“ од Косте Трифковића, Јединство, 29. XII 1923; Ми, Прослава 50-годишњице „Љубавног писма“ К. Трифковића, Застава, 30. XII 1923; А-м, Јубилеј „Љубавног писма“, Comoedia, 1923, бр. 7, с. 5-6; М. Кујунџић, Идилични медаљони, Дневник, 6. XI 1975; Б. Петровић, Можда најбољи Трифковић, Борба, 13. XI 1975; П. Матеовић, Спектакл прохујале комике, Политика, 20. XI 1975.

В. В. 

ЉУБАВНО ПИСМО – шаљива игра у 1 чину. Написао: Џон Томас Вилијамс.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 1871. у Панчеву. Превео: Никола Крстић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

В. В.

ЉУБАКАЊЕ (Liebelei) – комад у 2 дела. Написао: Артур Шницлер. Прво извођење у Бечу, 9. X 1895, у нашој земљи 8. XI 1898. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 6. XI 1976. у НСаду. Превела: Рената Улмански. – Рд. Љ. Драшкић, к. г., сц. П. Пашић, к. г., к. Ј. Петровић, пом. рд. М. Лазин к. г., музика В. Костић, к. г.; С. Шалајић (Ханс), Љ. Јовић (Кристина), М. Шијачки-Булатовић (Мици), Добрила Шокица (Катарина), В. Вртипрашки (Фриц), В. Животић (Теодор), Т. Јовановић, Ј. Гут (Гроф), Н. Војиновић, Р. Виги (Грофица). – Изведено 20 пута, глед. 6298.

БИБЛ: Љубакање (Liebelei), прев. Рената Улмански, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1946.

ЛИТ: С. П., Нови Сад: „Љубакање“ отвара сезону, Вјесник, Згб 1. IX 1976; В. Мићуновић, Љубомир Драшкић режира „Љубакање“, Политика, 22. X 1976; В. Мићуновић, Шницлерово „Љубакање“, Политика, 8. XI 1976.

Ј. М.

ЉУБИБРАТИЋ Михаило-Мићо – преводилац (Љубово, Херцеговина, 1839 – Београд, 26. II 1889). Потомак је древне српске породице старином из XIV века. Основну школу учио је у манастиру Дужи, а италијанску класичну гимназију у Дубровнику, где је радио (1856) као трговачки књиговођа. У периоду 1857-1862. учествовао је у херцеговачким устанцима као тумач, заступник и секретар Луке Вукаловића. Борио се, као члан народног већа које је управљало устанком, на Зупцима (1858), Суторини, Дебелом Бријегу и опет Зупцима (1859/60), око Пиве, на Орашју и Љубову (1861) и учествовао у преговорима са великим силама и Турцима (у Цавтату, Мостару и Сарајеву). После пропасти устанка пошао је са Луком Вукаловићем у Русију (1863), али се после шест месеци вратио у Бгд, где је живео и радио као чиновник (1863-1875). Узео је учешћа 1875. у Херцеговачком устанку као народни вођа и војвода. Аустријски шпијуни су га на препад ухватили у селу Вељан 28. II 1876. и спровели га кроз Дубровник, Шибеник, Сплит и Трст у Линц, где је био заточен као ратни заробљеник (1876-1877). Потом се вратио у Бгд, где се стално настанио (1877-1885). Именован је 1885. за команданта Првог добровољачког одреда у Српско-бугарском рату, али се због примирја није борио. Постављен је 1887. за начелника пиротског и врањског округа, а затим за секретара I класе Министарства финансија у Бгду (1888-1889), на којем положају је и преминуо. Говорио је италијански, француски, руски, немачки и грчки. Основао је библиотеку „Низ животописа знаменитих војсковођа“, у којој је штампао свој превод са француског монографије Суваров (Бгд 1874). Постхумно је угледао света његов превод са француског – Коран (Бгд 1895). Под именом Милан Љубибратић преводио је са француског и италијанског позоришне комаде: Т. Баријер, А. Жем-син: Јава у сну (1873), А. Буржоа, Т. Баријер: Живот једне глумице (1875); П. Фуше: Адмирал плаве ескадре (1877); П. Ђакомети: Грађанска смрт (1881); Е. Ожје: Кајишари јавнога мишљења – Бестидници (1881); О. Вакери: Жан Бодри (1883). У обимној рукописној заоставштини, која се чува у Сарајеву, налазе се преписка и превод још једне француске комедије, која није изведена. У СНП у НСаду је 1881. игран његов превод Бушардијеве драме Бертран морнар.

ЛИТ: А-м, Мићо Љубибратић, Србадија, Беч 26. IX 1875; М. Бан, Надгробна реч Мићи Љубибратићу, Народни дневник, 1889, бр. 49, с. 3; В. М., Михаило Љубибратић у последњем босанско-херцеговачком устанку, Застава, 1889, бр. 53; А. Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Згб 1903, књ. II, с. 42-43; Т. П. Ораховац, Три знаменита Херцеговца, Бгд 1908, с. 5-22.

Ђ. П.

ЉУБИЧИЋ Витомир – глумац (Ниш, 29. IX 1920 – Нови Сад, 1. XII 1981). Основну школу и Државну трговачку академију (1941) завршио је у родном граду. После рата уписао је Економски факултет у Бгду, али је студије напустио после две г. Као волонтер је 1945. почео да игра мање улоге у НП у Нишу, да би 1. I 1947. постао најпре његов секретар а потом и глумац (до 31. VIII 1950). Од 1. IX 1950. до 31. VIII 1951. био је члан Обласног НП у Приштини, а потом је, од 1. IX 1951. до 31. VIII 1955, био члан НП у Крагујевцу. У СНП је дошао као већ формиран глумац 1. IX 1955. и у њему остао до смрти. Током тридесетогодишње уметничке каријере остварио је око 300 ликова из свих драмских жанрова (од главних до споредних, различитих по карактеру, старости, пореклу). Несумњиво талентован, глумачко сазревање доживео је у НСаду и у њему остварио своје најбоље улоге. Био је глумац који је умео да приђе улози, али и да зарони у њу, радознао, стрпљив и упоран, доследан и истрајан. Његова интересовања мимо глуме су била драгоцена за његов уметнички рад: био је наклоњен свакој уметности, привлачила га је ликовна уметност и бавио се сликарством, популарисао је озбиљну музику, а јављао се и написима у периодици. Поред глуме, бавио се и редитељским радом. Режирао је у аматерским позориштима, али и у професионалним: у НП у Нишу поставио је Избирачицу и Младу гарду Фајдејева, у НП у Приштини приредио је Покондирену тикву, Два цванцика и Девојку без мираза, у НП у Крагујевцу Цврчка на огњишту, Женидбу и Печалбаре Панонова. Посебно задовољство му је било да припрема представе школских драмских и рецитаторских секција. Улогом Харија у Дому 21. XII 1975. прославио је 30 г. уметничког рада, а та улога му је донела награду Удружења драмских уметника Србије и Октобарску награду града НСада. На испраћају његових посмртних остатака (који су сахрањени у Нишу), пред новом зградом СНП, Милош Хаџић је, између осталог, рекао: „…Он се није бојао свог позива – он му је служио. Науживао сам се гледајући га како негује консонанте, како тражи сва четири акцента у нашем дивном језику, сећам се како се распитивао за сваку реч, за њену мелодијску линију…“

УЛОГЕ: Отмар Прелих (Догађај у месту Гоги), Флаерти (Филип и Јона), Клаус (Песма), Кројански паша (Скендербег), Газда Спасоје, Пера (Пут око света), Нас Кацавенку (Изгубљено писмо), Рибар (Свјетионик), Човек (Да ли је овуда прошао млади човек), Први официр (Оптимистичка трагедија), Ћор-Сафер (Смрт Смаил аге Ченгића), Кум Сава (Власт), Лука (Тишина снова), xxx (Страдија), Кнез Валковски (Понижени и увређени), Господин Тереноар (Матуранти), Матула, Исусовац (Пера Сегединац), Професор немачког, Муж, Поштар, Први лекар (Аутобиографија), Вујица Дробњак (Три луда дана), Алекса Жунић (Сумњиво лице), Полоније (Хамлет), Венгер Угарковић (Вучјак), Херберт Георг Бојтлер (Физичари), Први официр (Кристифор Колумбо),  Ернест Фаншо (Двоструко лице), Говорник (Народни посланик), Флавије (Јулије Цезар), Печом (Просјачка опера), Гостионичар (Веселе жене из Виндзора), Др Едмунд Спиндлер (Испит зрелости), Арнолф (Школа за жене), Кнез (Слово светлости), Петко (Ваљевска подвала), Кувар (Мајка Храброст), Лере (Госпођа Бовари), Ерих Фердинанд Мусфелд (Викторија), Ратко Керовић (Ружичасти педигре), Замфир (Зона Замфирова), Ринглбах (Адам и берберин), Петровић (Пошто-пото посланик), Пуковник Мелкит (Мрачна комедија), Опат (Клопка за беспомоћног човека), Кардинал Ришеље (Три мускетара), Пелински (Флора господина Флоријана), Бопчински (Ревизор), Картрајт (Та ваша прича), Председник, Други лекар, Кратковиди мајор Шредер (Добри војник Швејк), Професор (Посета старе даме), Пера (Госпођа министарка), Учитељ филозофије (Грађанин племић), Семјуел Гарднер (Занат госпође Ворен), Хари (Дом), Лебјаткин (Зли дуси), Епископ Липљански (Пуч), Ђура Петров, Оштрач, Отац момка (Сакуљани, а о капиталу), Мортен Хил (Непријатељ народа), Славиша (Док црвена јесен друмовима хода), Кулигин (Олуја).

БИБЛ: Јубилеј Душана Цветковића, Позориште, НСад 22. IX 1972, бр. 1, с. 7.

ЛИТ: А-м, Биографија Витомира Љубичића, Позориште, НСад 1974, бр. 4, с. 3; Л. Дотлић, 30 година уметничког рада Витомира Љубичића, Позориште, НСад 1974, бр. 4, с. 2-3;  Д. Ђурковић, Слово о живој глуми Витомира Љубичића, Позориште, НСад 1975, бр. 5, с. 2;  А-м, Преминуо глумац Витомир Љубичић, Политика, 3. XII 1981; М. К(ујунџић), По мери снажне речи, Дневник, 3. XII 1981; Д. Н(иколић), Остало је памћење, Дневник, 4. XII 1981; З. Јовановић, Витомир Љубичић (1920-1981), Алманах позоришта Војводине, 1985, бр. 14-16, с. 211-213.

М. Л.

ЉУБИЧИЋ-ГРЕГОРИЋ Љубица – оперска певачица (Будровци, Хрватска, 23. IV 1909 – ?). Певање је учила у оперском студију Сигурда Најсена у Берлину и на Конзерваторијуму у Бечу. Од 1933. до 1938. била је ангажована у Београдској опери. Сезону 1938/39. провела је у Немачком театру у Прагу, а потом је, због окупације Чехословачке, прешла у Швајцарску, у Базелску оперу (1940-1941). Вратила се 1946. у Београдску оперу, где је деловала  све до одласка у пензију, 31. XII 1964. Драмски сопран великог опсега и носивости, Љ. је тумачила низ најистакнутијих улога свога фаха, а наступала је и у мецосопранским улогама. У Опери СНП је као гост 1952. премијерно певала улоге Мадалене (Андре Шеније) и Марте (У долини), а гостовала је и као Дома (Еро с онога свијета), Тоска у истоименој опери и Људмила у Проданој невести.

ЛИТ: Н. Грба, Д’Алберова опера „У долини“ на новосадској позорници, СВ, 24. I 1952; Ј. Шулхоф, Премијера Д’Алберове опере „У долини“, НС, 1952, бр. 36, с. 1.

В. П.