КОЈИЋ Васа – глумац-волонтер. Завршио је учитељску школу и потом службовао као учитељ у Србобрану. У СНП је статирао и играо епизодне улоге 1936. и 1937. када је оно гостовало у Србобрану.

УЛОГЕ: Циганин (Зулумћар), Гркљан (Коштана).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Србобрански гласник, 1937, бр. 6, с. 1.

В. В.

КОКАР И БИКОКЕ (Coquard et Bicoquet) –  комедија у 3 чина. Написали: Иполит Рејмон и Максим Бушрон. Прво извођење у Паризу, 1888, у нашој земљи 7.  V 1896. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 26. VIII 1904. у Турском Бечеју. Превео: Душан Л. Ђокић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

В. В.

КОКОСОВ ОРАХ (Noix de coco) – комедија у 3 чина. Написао: Марсел Ашар. Прво извођење у Паризу, 1936.

Прво извођење у нашој земљи у НПДб 18. I 1938. у НСаду. Превео: Живојин Петровић. – Рд. Т. Танхофер, сц М. Шербан; Љ. Филиповић (Лулу), С. Миљковић (Антоан), С. Душановић (Жосеран), С. Бурја (Салвадор), Н. Гошић (Колевил), Р. Ферари (Каролин), И. Јовановићка (Фернанд), Р. Петровићева (Натали), М. Петровићева (Анжел). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: А-м, Марсел Ашар: „Кокосов орах“, Дан, 1938, бр. 14, с. 4.

В. В.

КОКОТОВИЋ Никола – преводилац (Горње Косиње, Хрватска, 1859 – Загреб, 6. I 1917). Гимназију је завршио у Раковцу код Карловца 1880. и исте г. уписао факултет, али га није завршио из материјалних разлога. Као средњошколац писао је песме и цртице, а касније се посветио углавном новинарству. Сарађивао је у часописима: „Смиље“, „Хрватски дом“, „Слобода“, „Дом и свијет“, „Хрватска вила“, „Балкан“, „Хрватска“ и др., од којих је „Балкан“ и „Дом и свијет“ и уређивао. Преводио је са  немачког и руског. Са немачке прераде је превео и француски комад Дон Цезар од Базана Диманоара и Д^’ Енерија, који је СНП извело 1877.

В. В.

КОКОТОВИЋ Петар – глумац и певач (Осијек, 1892 – ?). Наступао је под уметничким именом Марио Радован. У сезонама 1917/18. и 1918/19. био је члан Градског казалишта у Вараждину. Крајем 1919. неколико месеци је био ангажован у НП у НСаду. У сезони 1923/24. је био у ХНК у Сплиту, од 1925. до 1928. поново у НП у НСаду, затим у Н-Оп и од 1936. у ХНК у Осијеку.

УЛОГЕ: Броњо (Пољачка крв), Витале Малипиеро (Госпођа са сунцокретом), Фриц (Игра у срећу), Др Франк (Слепи миш), Андрија Лубичек (Карневалска вила), Орсински (Последњи валцер), Луј Филип (Бајадера), Живорад (Потера), Серафим (Игуманов грех), Панатела (Перикола), Учитељ (Кло-Кло), Секретар (Adieu, Mimi), Каде (Каботени), Адам (Игра у дворцу), Милан (Сеоска лола), Лаерт (Хамлет), Роберт Валентен (Адвокат Болбек и њен муж).

ЛИТ: А-м, Из канцеларије Српског народног позоришта, Јединство, 20. V 1919; В. Бојски, Новосадско Народно позориште, Comoedia, 7. IX 1925; О. С(уботи)ћ, „Пољачка крв“, Застава, 24. IX 1925;  K. A., Nemzeti Szinház, Délbácska, 1. X 1925; А-м, Игра у срећу, Нови Сад, 1926, бр. 4, с. 7; Крит, Кокотовићев барон Жупан, Застава, 5. III 1926; В-н Б-ћ, „Карневалска вила“, оперета од Калмана, Нови Сад, 1926, бр. 17, с. 7; А-м, „Бајадера“ у новосадском Народном позоришту, Нови Сад, 1926, бр. 38, с. 5; А-м, „Госпођа са сунцокретом“, Застава, 25. XI 1926; О. С(уботи)ћ, „Adieu, Mimi“, Застава, 1. III 1927; А-м, „Кло-Кло“, Нови Сад, 1927, бр. 11, с. 4; К. Николић, „Перикола“, буфо-опера од Офехбаха у 4  чина, Нови Сад, 1927, бр. 19,  с. 17-18; A. Miklautz, „Spiel im Schloß“ von F. Molnar, Deutsches Volksblatt, 20. IX 1927; К. Николић, „Адвокат Болбек и њен муж“, Нови Сад, 1928,  бр. 5, с. 6-7.

В. В.

КОЛАР Јозеф Јиржи (Josef Jiři Kolar) – глумац, песник, драмски писац и преводилац (Праг, 9. XI 1812 – Праг, 31. I 1896). Студирао је класичну књижевност и филозофију на Прашком универзитету. Као васпитач једног младог мађарског племића упознао се са Ј. К. Тилом и то познанство га је одвело у позориште. Играо је у чешким и немачким театрима. Посебно се истицао у Шекспировим, Гетеовим и Шилеровим драмама. Кажу да није било бољег Лира, Хамлета и Шајлока од њега. Његова су дела драме са широком концепцијом и високим стилом. Прве драме, Моника (1846) и Магелона (1869), слике су његовог времена. Писане под јаким утицајем Хегела, његове историјске драме су од великог значаја: Жишкова смрт (Žižova smrt, 1850), Прашки Јеврејин (Pražský Žid, 1867), Краљица Барбора (Králevna Barbora, 1884) биле су веома успешне, као и комедије, сатире на савремени живот: Мрави (Mravenci, 1867), Три фараона (Tři faraoni, 1867) и друге. Уз Тила и Клицперу убраја се међу осниваче чешке позоришне књижевности, а многи га сматрају највећим чешким уметником тог времена. Као преводилац био је неприкосновен: целокупан чешки позоришни репертоар био је његова креација. Осим тога, писао је позоришне критике, фељтоне и приповетке. Последњи пут је на сцени наступио 1859. (касније је повремено гостовао у прашком Народном дивадлу). До краја живота писао је песме и проучавао естетику и филозофију. У СНП су играна два његова комада: Магелона 1869. и Моника 1871.

В. Љ.

КОЛАРОВ Војислав – новинар, директор Стеријиног позорја (Футог, Бачка, 5. III 1925 – Нови Сад, 6. XI 1982). Отац Васа, земљорадник, мати Марина, рођ. Букинац, домаћица. Похађао је основну школу у Футогу (1932-1936), Реалну гимназију у НСаду (1937-1940), Учитељску школу у Сомбору (1940/41. и 1946-1948) и Високу школу политичких наука у Бгду (1962-1966). Од 1949. до 1971. је, са мањим прекидима, радио као новинар, уредник и заменик главног уредника новосадског „Дневника“. Као активан друштвено-политички радник, обављао је низ одговорних изборних функција у Општини НСад, Покрајини, Савезу новинара: 1965. био је потпредседник Општинске конференције ССРНВ НСад; 1966-1969. потпредседник Скупштине општине НСад, у два мандата (1967-1974) посланик Скупштине САП Војводине, а од 1972. до 1974. председник Покрајинске комисије за друштвени надзор Скупштине САПВ. У Стеријином позорју је био члан Главног одбора од 1965. до 1976, а директор од 1972. до 1. II 1976, када је пензионисан на лични захтев због нарушеног здравља. Објавио је велик број написа (претежно чланака и коментара) у новосадском листу „Дневник“ и другим листовима, уредио „Привредни годишњак Војводине“ за 1955. и 1957. и едицију у три књиге Војводина – срезови и општине, 1960.  Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима.

З. Т. Ј.

КОЛАРОВИЋ  Димитрије – драмски глумац (Земун, 15. II 1839 – Влашко Поље, крај Београда, 27. X 1899). Рођен је у скромној занатлијској породици, од оца Тимотија и матере Екатерине. Све школе је похађао у Земуну (три разреда српске школе, нормална немачка школа и два реалке – како сâм бележи у молби за београдски ангажман 1868). Говорио је немачки. Почео се заносити позориштем као земунски дилетант (свакако 1860). Краће време је боравио у дружини Ј. Кнежевића. У СНП је ступио 8. XI 1861. Прва му је плата износила 45 форинти. Оженио се Љубицом, једном од кћери поп-Луке Поповића из Иванде које ће припадати оној тако заслужној глумачкој династији. Венчање је обављено на Ђурђевдан 1862, о гостовању СНП у Суботици. Отпуштен је 26. IV 1863. због физичког напада на Лазу Телечког. У знак побуне, с њим је из дружине иступило још петоро чланова. Од  јула до октобра 1863, неочекивано, у невољи, саставио је властиту дружину и приредио низ представа. Затим је, са женом, привремено нашао уточиште у ХНК у Згбу (1. V 1863 – 1. IV 1864) – требало је да замени комичара Фрању Фрајденрајха. Након те „кратке дисиденције“ покајнички се вратио на старо огњиште 1. IV 1864. Неуравнотежен и пргав, 15. V 1866. поново је отпуштен, овог пута због сукоба са Н. Рашићем и Ђ. Шкорићем, док је његова жена још неко време остала чувајући с муком стечено место у ансамблу СНП. Последњи пут се вратио на сцену СНП 23. X 1867, али само до 26. IX 1868. НП у Бгду га је узело за редовног члана 17. VIII 1868, али се на дужност јавио тек октобра 1868. И Милорад П. Шапчанин је био принуђен да га, због свакојаких изгреда и насилништва, отпусти, заједно са супругом, октобра 1881. Обоје поново одлазе у Згб, али се већ маја 1882. појављују на београдској позорници. Супруга му је, новембра 1882, изгубивши вид, добила пензију, а он је 3. IX 1885. прославио двадесетпетогодишњицу уметничког рада као Ујак Макдоналд у Библиотекару Г. Мозера да би се потом сасвим повукао са сцене. Закупио је један мали рудник угља крај Влашког Поља и ту остао до смрти, коцкајући се са пријатељима и бавећи се ловом. Био је отац познате драмске глумице Зорке Тодосић (в) и љубимац краља Милана (за карташким столом, у лову и на теревенкама). Иначе је запамћен као човек врло незгодне нарави, напрасит, нетрпељив, и чак се „често опијао, свађао и тукао“. Играо је, према забелешци Ј. Ђорђевића, „стручно комичне старце, а употребљаван је био и у другима струкама рола у драми и трагедији“. Био је несумњиво даровит комичар. Нарочито се истакао као Чича Мија (Стари бака и његов син хусар), Гризингер (Доктор Клаус), Панта (Шаран). Подједнако изразито је приказивао доброћудне и комичне људе као и интриганте.

УЛОГЕ: Пратљача (Нови племић), Адам Брок (Карло XII на острву Рујану), Селаковић (Пркос), Чича Мија (Стари бака и његов син хусар), Панта (Шаран), Кованџија (Стари кованџија), Тамничар (Два наредника), Веселић (Љубав и филозофија), Танасија (Он није љубоморан), Гризингер (Доктор Клаус).

ЛИТ: Ђ. Малетић, Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду, Бгд 1884, с. 248, 377, 430; И. Андрић, Спомен-књига Хрватског земаљског казалишта при отворењу нове казалишне зграде, Згб 1895, с. 72; А-м, †Мита Коларовић, Позориште, НСад 1899, бр. 11, с. 89-90; А-м (Ж. Петровић), Подаци о Д. Коларовићу, Сцена, Бгд 1937/38, бр. 13, с. 101 –102; В. Колаковић, Љубица и Димитрије Коларовић, Сцена, НСад 1969, св. 6, с. 178-292.

Ж. П.

КОЛАРОВИЋ Лепосава – драмска глумица (Каменица код Ваљева, 3. X 1906 – Бања Лука, 21. IX 1934). Завршила је два разреда гимназије у Ваљеву. Глумачку каријеру је отпочела 1919. једној путујућој трупи. Члан СНП је била три месеца 1920. и одиграла неколико епизодних улога. Од 1922. до 1923. била је у Подрињском позоришту Душана Животића, од 1923. до 1925. у трупи Петра Христилића, од 1925. до 1927. поново код  Животића, од 1927. до 1928. у Градском позоришту у Лесковцу, од 1929. до 1930. у Градском позоришту у Пожаревцу, од 1931. до 1932. у НП на Цетињу и од 1932. до смрти, 1934, у НП у Бањој Луци. Лепе појаве, интелигентна, врло даровита, емотивна, стваралачки искрено надахнута, са смислом за психолошку анализу драмског текста и брижљиву студију ликова, са дикцијом правилном и пријатном, остваривала је, иако још млада, високу уметничку меру.

Б. С. С.

КОЛАРОВИЋ Љубица – драмска глумица (Врањево, 23. III 1836 – Београд, 25. II 1890). Треће дете свештеника Луке Поповића, који је српској позорници дао пет кћери и два сина: сем Љубице још и Катицу Поповић, Драгињу Ружић (в), Јецу Добриновић (в), Софију Вујић (в) и Лазу и Пају Поповића (в). Основну школу завршила је у Врањеву а у родитељској кући, као и све Лукине кћери, добила је и нешто шире образовање. Глумом се почела бавити 1861. у дилетантском позоришту у Земуну. У дружину Јована Кнежевића (в) ступила је тек по њеном одласку из НСада, почетком 1861; после другог гостовања Кнежевићевог путујућег позоришта у НСаду, које траје од 10. VI до 16. VII 1861, напустила је његову трупу и 17. VII 1861. ступила у тек основано СНП, којем је дан раније већ била приступила и њена сестра Драгиња, а затим, 23. VII 1861, први пут је наступила на новосадској сцени, у представи комада Мушки метод и женска мајсторија. За време гостовања у Вуковару, 8. XI 1861. у СНП је ангажован и Димитрије Коларовић (в), с којим се венчала 5/17.  V 1862, за време боравка српске народне позоришне дружине у Суботици. Од 13. VI је била редован члан новосадског Позоришта. Из СНП је 4. V 1863. иступила и до краја августа исте г., заједно са сестрама Драгињом и Софијом и зетом Димитријем Ружићем, играла је у ad hoc формираној путујућој позоришној дружини свога мужа, пре тога отпуштеног из СНП због сукоба са Л. Телечким (в) у Осијеку. Од 15. IX 1863. до пред крај априла 1864. била је са мужем у ангажману ХНК Згб, а од 1. V 1864. поново је постала члан СНП. Због тешког прекршаја Д. Коларовића УО ДСНП је 19. IX 1865. отпустио из ангажмана и њу и мужа, али је тај закључак, на молбу 63 потписана сомборска грађанина, 10/22. II 1865. суспендован од извршења до првог ма и најмањег Коларовићевог ексцеса. У СНП је, после тога, била непрекидно до 26. IX 1868, када је разрешена дужности: још 16. VIII 1868. изабрана је на конкурсу за редовног члана НП у Бгду, које је тада било у оснивању. Од 1. X 1868. до средине октобра 1881. била је члан НП у Бгду, с прекидом од 10. VI 1873. до 7. III 1874, када је београдско Позориште било затворено због тешке финансијске кризе; за то време је наступала с мужем најпре у дружини Ђорђа Пелеша, у арени Вајфертове пиваре, а зиму 1873/74. обоје су провели у Шапцу у трупи Милоша Цветића (в) и Ђуре Рајковића (в). Вративши се 7. III 1874. са осталим глумцима у поново отворено НП Бгд, у њему је 19. III 1879. постала стални члан. Средином октобра 1881. ступила је са мужем у ангажман у ХНК Згб и од 27. X 1881. до 14. V 1882. наступала на загребачкој сцени. Вративши се почетком јуна 1882. у Бгд, управа београдског Позоришта „је није могла примити због њезиног нагло оронулога здравља. На тај начин, по позоришним правилима, није имала право на пензију. Али јој управа, одлуком од 10. октобра 1882, одреди 1000 динара годишњега издржавања, више него што би имала пензије по годинама службе на београдској позорници. Ово је издржавање давано до смрти“ (М. Шапчанин, Извештај из 1890). Већ у Згбу јој је нагло почео да слаби вид, а после повратка у Бгд болест њених очију знатно се погоршала, тако да је непосредно пред смрт била скоро слепа. Верује се да је и њено слепило, као и Алексе Бачванског и Тоше Јовановића, било проузроковано плинским осветљењем на позорници НП у Бгду. Њен живот није био нимало лак. Удата за даровитог и несумњиво способног глумца Димитрија Коларовића, али необузданог и, нарочито у млађим годинама, склоног сукобима и изгредима, она је са достојанством стрпљиве, одане супруге и узорне мајке делила с њиме све недаће које су га, његовом кривицом, стално сналазиле. У условима непрекидних путовања и промена места у којима СНП гостује, она се шездесетих г. XIX века са двоје мале деце ломатала по банатским, бачким, сремским и славонским друмовима да би, као што је навела у једном писму Ј. Ђорђевићу, могла „на обшти жртвеник србског рода… буди икакав корак принети“. У Великом Бечкереку је 12. V 1867. примила вест да јој је изненада умро двоипогодишњи син Тима; због тога је представа Суботићеве Прехвале морала бити прекинута после првог чина. Оставши с једним, старијим дететом, Зорком (Тодосић – в), чинила је све што може да се и њена кћи изгради у врсну глумицу и до краја остане верна позорници. Слепило и нежељено удаљавање са позорнице тешко је подносила, што јој је нарушило здравље, још одраније начето тешким животом и не баш сређеним породичним приликама. Била је повисока, складно грађена, изразитог лика, правилних црта, крупних очију са лепо извијеним обрвама; глас јој је био мало тамније обојен и добро је певала, тако да је у младости наступала и у певачким улогама. У својим првим представама деловала је као да се плаши сцене и публике. Доцније, стекавши искуство и самопоуздање, афирмисала се као једна од најбољих глумица код Срба друге половине XIX века. Са улога сентименталних љубавница и размажених девојака, које јој нису „лежале“, прешла је на веома широк репертоар у којем је сугестивно тумачила драмске мајке, хероине, отмене жене из високих кругова и драмске карактерне роле. У тим улогама испољила је снажан темперамент, истанчану сензибилност, смисао за психолошко продубљивање лика и изврсну дикцију. Уз М. Гргурову (в) била је, несумњиво, најистакнутија глумица београдске позорнице седамдесетих г. XIX века. Празнину која је у НП Бгд настала њеним повлачењем са сцене попунила је изванредна уметница Вела Нигринова.

УЛОГЕ: Султана (Силом болесник), Маркиза де Леспар (Жена што кроз прозор скаче), Стана (Ајдук Вељко), Монтиница (Војнички бегунац), Вукосава (Милош Обилић, Стерија), Неда (Краљева сеја), Љубица (Мејрима), Мара (Ђурађ Бранковић), Мати (Женидба и удадба), Зорка (Смрт Стефана Дечанског), Сара (Покондирена тиква), Леди Милфорд (Сплетка и љубав), Пуница (Пркос), Лепосава (Звонимир), Зелида (Ајдуци), Милева (Светислав и Милева), Ана (Ричард III), Кнегиња Марија (Добрила и Миленко), Јелисавета (Марија Стјуарт), Перуника (Сеоба Србаља), Баруница Ронкрол (Ђаволови записници), Марија Терезија (Човек без предрасуде), Лукреција Борџија (Лукреција Борџија), Амалија (Карташ), Амалија (Госпође и хусари), Стара Фадета (Цврчак).

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Даница, 1861, бр. 35, с. 559; А-м, Србско народно позориште, Даница, 1862, бр. 1, с. 15; А-м, Народно позориште, Јавор, 1862, бр. 4, с. 32; А-м, У четвртак, 9. авг.: „Силом болесник“, Србски дневник, 11. VIII 1862; А-м, Србско народно позориште, Даница, 1862, бр. 28, с. 459; А-м, Винковци, у суботу, 4. јулија: „Милош Обилић или Бој на Косову“, Србски дневник, 19. VII 1864; А-м, Theater, Esseker Lokalblatt und Landbote, 7. XII 1864; А-м, Србско народно позориште, Матица, 1865/66, бр. 3, с. 68/69; J., Samstag. den 11. November, Gross-Becskereker Vochenblatt, 18. XI 1865; А-м, Србско народно позориште, Матица, 1865/66, бр. 26, с. 619-620; С. Д., У Суботици, 25. марта, Застава, 31. III 1866; J., Samstag, den 25. März wurde bei vollen Hause gegeben, Gross-Becskereker Vochenblatt, 30. III 1867; А-м, Гостовање Српског народног позоришта, Србија, Бгд 31. X 1867; А-м, Краљевско српско народно позориште – Преглед за годину 1886, Бгд 1887, с. XLIII; А-м, Љубица Коларовић, Браник, 1890, бр. 20, с. 5; А-м, Љубица Коларовић, Позориште, НСад 1890, бр. 24, с. 94-95; А-м, Љубица Коларовићка, Јавор, 1890, бр. 8, с. 128; А-м, Љубица Коларовић, Женски свет, НСад 1890, бр. 5, с. 47; А-м, Љубица Коларовић, Нова искра, Бгд 1899, бр. 20-21, с. 552; Ж. Марковић, Извештај Јована Ђорђевића о стању у Српском народном позоришту 1865, ЛМС, 1959, књ. 584, с. 567; Л. Дотлић, Шекспирова прослава у Новом Саду 1864, Позоришни живот, Бгд 1964, бр. 24, с. 37-38; М. Т. Николић, Извештај Милорада Шапчанина о десетогодишњем раду Народног позоришта у Београду од 1880. до 1890, Бгд 1968, с. 500; В. Колаковић, Љубица и Димитрије Коларовић, Сцена, НСад 1969, бр. 6, с. 278-292; Л. Дотлић, 17 чланова славне глумачке династије, Позориште, НСад 1971, бр. 6, с. 15.

Л. Д.