КОВАЧЕВИЋ Божидар – књижевник (Београд, 26. VIII 1902 – Београд, 21. V 1990). Потиче из чиновничке породице. Отац Петар био је секретар Општине Бгда који је због везе са Ивањданским атентатом (1899) осуђен на 20 г. робије, да би касније био чиновник Управе монопола у Бгду. Основну школу и III мушку гимназију завршио је у Бгду. Дипломирао је југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Бгду 1927. Једну школску г. (1930/31) провео је на студијама на Сорбони. Од 1928. до 1946. радио је као суплент и професор II мушке гимназије у Бгду, потом је до 1948. био референт за књижевност при Министарству просвете НР Србије. Од 1948. до 1954. био је научни сарадник Института за књижевност, од 1954. до 1955. научни сарадник Архива САНУ, затим од 1955. до 1968. управник Архива САНУ у звању научног сарадника и научног саветника. Пензионисан је јануара 1969. Писао је песме, приповетке, књижевне расправе, чланке и приказе, расправе и чланке из области историје и културе, препеве и преводе књижевних дела страних писаца, предговоре, поговоре и коментаре. Преводио је са француског, латинског, руског језика. Своје текстове је објављивао у многим листовима, часописима и другим публикацијама. Био је уредник „Феријалца“ од 1932. до 1936, од 1935. члан Књижевног одбора и уредник „Српског књижевног гласника“ (1940-1941), уредник „Наше домовине“ (1940-1941), члан редакције „Наше књижевности“ (1946), секретар (1937-1939) и члан управе Српске књижевне задруге (1939-1941. и 1945-1958). Писао је под псеудонимима: Б., К., о., x., Б. Д., Б. К., Б. П., Д. Б., И. Б., К. Б., Ч. Б., Б. П. К., Н. Н. С. М., Б. Параводин, Богдан Блазнавац, Богдан Самодрежа, Божана Црнојевић, Бошко Црнојевић, Брадан, Dieudonné Forgeron, Еклезијаст, Ибранин, Карло од Аустерлица, Књигољубац, Пере Љубић, Милева Поповић, Непознати, Павле Магајна, Петерсон, Рашанин, Ружа Авакумовић, Дијак Божидар, Чика Божа, Бр-Кич.

БИБЛ: Шекспирово дело и ми, НС, 1954, бр. 71-72, с. 1-2; Наша прва глумачка школа, НС, 1954, бр. 82-83,  с. 7; Једно писмо Милорада Шапчанина о проблемима Народног позоришта у Београду, НС, 1958, бр. 136, с. 19; Милован Глишић на музичкој сцени, НС, 1959, бр. 142-143, с. 12; Поводом дела Момчила и Светомира Настасијевића, НС, 1959,  бр. 144, с. 14-16; Успомене Чича-Илије, НС, 1959, бр. 145, с. 11; О музичком изразу у нашој култури, НС, 1960, бр. 152-153, с. 20-21; О нашој драмској књижевности, НС, 1960, бр. 157-158, с. 15.

ЛИТ: М. М. Николић, Ковачевић, Божидар, Лексикон писца Југославије, НСад 1987, с. 334-337.

М. Л.

КОВАЧЕВИЋ Душан – балетски играч (Кочани, Македонија, 15. III 1926 – ). Завршио је 4 разреда гимназије у Горњем Милановцу 1942. Играчку каријеру је започео 1948. у Уметничком ансамблу Централног дома ЈНА. У балетском ансамблу је био од 1. III 1950. до 31. VIII 1957, када је отишао у НК „Иван Зајц“ у Ријеци. Први пут се појавио у солистичкој улози 1951. као Главни евнух у Шехерезади. Био је играч карактерног типа са запаженим смислом за комично.

УЛОГЕ: Бесмртни Кашчеј (Ноћ на голом брду), Стриц (Ђаво у селу), Девер (Охридска легенда), Ђангиото и Малатеста (Франческа да Римини), Ротбарт (Лабудово језеро), Маркиз де Карнис (Лопов Гаспар), Маријин отац (Бахчисарајска фонтана).

ЛИТ: М. Д.,  „Лопов Гаспар“, премијера новосадског Балета, Дневник, 7. III 1956.

Љ. М.

КОВАЧЕВИЋ Злата – глумица (Битољ, 2. II 1905 – Београд, 29. IV 1980). Девојачко презиме Кушевић. Супруга шаптача Јована Ковачевића (в), а син им Љубиша (в) такође је био глумац. Завршила је шест разреда гимназије. Први пут је ступила на сцену 1927. у Градском позоришту у Битољу. У сезони 1927/28. је играла у Скопљу, а од 1928. до 1930. је поново у Битољу. Код Роберта Матијевића је била од 1930. до 1931, од 1931. до 1933. у НП у Бањој Луци, од 1933. до 1935. у београдском Малом позоришту Душана Животића, од 1935. до 1939. у новосадском СНП и НПДб, од 1939. до 1941. поново у Бањој Луци; током рата је повремено наступала у Животићевом позоришту.  Током окупације повремено је играла у Умјетничком позоришту у Бгду. Учесник је народно-ослободилачког рата (Прва пролетерска дивизија) од 1943.  Од 1945. до 1953. је била чланица НП у Титовом Ужицу и од 1953. до пензионисања, 1954, у НП у Лесковцу. Носилац је Ордена заслуга за народ.

УЛОГЕ: Председниковица (Наш попа код богатих), Лауцка (Путем цвећа), Мара (Др), Ана (Људи на санти), Лаура Ивановна (Васкрсење), Савета (Пут око света), Ката (Коштана), Марица (Ђидо), Смиљанићка (Сеоска лола), Ана Оношенкова (Васа Железнова), Смиља (Подвала).

ЛИТ: А-м, Злата Ковачевић, Нови Сад, 1935, бр. 44-46, с. 9; Ј. С. Т., Премијере у Српском народном позоришту, Дан, 1935, бр. 107, с. 4; Ј. С. Т., Валентин Катајев: „Путем цвећа“, Дан, 1935, бр. 115, с. 4; А-м, Két Nušics darab, Napló, 19. II 1936; А-м, Позориште, Глас народа, Сомбор 1936, бр. 43, с. 3; А-м, Гостовање СНП у Србобрану, Србобрански гласник, 1937, бр. 2, с. 2; В., Гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Панчеву, Панчевачка недеља, 1937, бр. 187, с. 2; А-м, Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине Кнеза намесника Павла у Сенти, Дан, 1937, бр. 256, с. 4.

В. В.

КОВАЧЕВИЋ Јован – глумац и шаптач (Бањалука, 1891 – Београд, 18. IX 1942). Глумом су се бавили и супруга Злата (в) и син Љубиша (в). Каријеру је отпочео 1912. у позоришту „Јоаким Вујић“ у Смедереву. После рата, од 1919. до 1930, глумио је у разним путујућим дружинама, па и у позориштима у Згбу и Скопљу. Од 1930. до 1932. је био у НП у Бањој Луци, од 1932. до 1934. у Малом позоришту Душана Животића, од 1934. до 1937. у НСаду – у СНП и у НПДб (скоро искључиво шаптач), а од 1937. до рата поново код Животића. Од маја 1941. до октобра 1942. ради као спикер Радио Бгда. Учествовао је у Првом светском рату и носилац је Карађорђеве звезде и Ордена Светог Саве. Течно је говорио немачки и француски језик.

УЛОГЕ: Глас споља и Тиболд (Слепи прозор), Хаџи Замфир (Зона Замфирова).

ЛИТ: А-м, Јован Ковачевић, Нови Сад, 1935, бр. 44-46, с. 9; А-м, Управа и чланови ансамбла Српског народног позоришта за сезону 1933-36, Дан, 1935, бр. 94, с. 8.

В. В.

КОВАЧЕВИЋ Љубиша – драмски глумац (Битољ, 27. VIII 1928 – Београд, 8. VIII 1983). Од ране младости је наступао у дечијим улогама на путујућим и градским сценама, поред родитеља Злате (в) и Јована Ковачевића (в). Тако је на сцени СНП у НСаду играо као дете у сезони 1935/36. Учио је грађанску школу у Битољу, гимназију у Бгду, а кратко време 1948. и глуму на Академији за позоришну уметност у Бгду. Као аматер је глумио крајем рата у културној екипи Прве дивизије на Сремском фронту, а први професионални ангажман засновао је у НП у Ужицу 1945-1947, затим у НП у Крагујевцу 1947-1949, у НП на Цетињу у сезони 1950/51, те у Нишу од 1951. до 1955. Члан СНП у НСаду био је од 1. IX 1955. до 15. VIII 1961, када је прешао у НП у Бгду и у њему остао до смрти. Наступао је на радију, телевизији (од самог њеног оснивања), на филму и као рецитатор на многим књижевним и пригодним вечерима. На почетку каријере играо је улоге љубавника и пасивних младих људи, а касније је најбоља глумачка достигнућа остварио у карактерним драмским ролама тумачећи ликове од акције који у тешким приликама проверавају себе.

УЛОГЕ: Сликар (Догађај у месту Гоги), Ђорђе (Песма), Сапутник (Кројцерова соната), Уајлд Фрид, И-ли-а (Пут око света), xxx (Војводина), Старац, Капо (Небески одред), Тезеј (Сан летње ноћи), Лионел Бланшар (За Лукрецију), Стари морнар (Оптимистичка трагедија), Радоје (Тишина шума), xxx (Страдија), Иван Петрович (Понижени и увређени), Јаков Јамбрековић (Пера Сегединац), Сергеј Серјогин (Иркутска прича).

ЛИТ: Ј. Буљовчић, Значајно гостовање, Руковет, Суботица 1956, бр. 2, с. 279-282; О. Новаковић, Небески одред, НС, 1956, бр. 123, с. 3; М. Кујунџић, „Небески одред“ Лебовића и Обреновића, Дневник, 23. III 1956; А-м, Илегалац на позорници, Радник, 24. V 1956; М. Б(абинк)а, Несвакидашњи вид, Дневник, 25. XI 1956; Д. Поповић, Давичо-Ђурковић: „Песма“, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 271; П. Матеовић, Вриједно остварење, Ослобођење, Сарајево 12. IV 1957; Д. Поповић, Виљем Шекспир: „Сан летње ноћи“, ЛМС, 1957, књ. 579, с. 626; М. Кујунџић, Успела обнова „Песме“, Дневник, 21. IV 1959; А-м, „Дванаест гневних људи“, НС, 1959, бр. 146, с. 4.

С. Ј.

КОВАЧЕВИЋ Михаило – драмски глумац и редитељ (Београд, 26. II 1891 – Париз, 25. X 1961). Отац Јово, новинар, главни уредник „Босанско-херцеговачког гласника“ и илустрованог часописа „Босна“; мати Јелена,  рођ. Крецо, домаћица, сестра Јулијана, преводилац са руског. Основну школу завршио је у Бгду (1898-1901), а у Петрограду је био питомац II кадетског корпуса (1902-1908). За време анексионе кризе вратио се 1908. у Бгд и пријавио се у добровољце, а потом почео да се бави глумом. Играо је у Омладинском позоришту „Отаџбина“, а од 1909. у путујућим глумачким трупама Љубомира Рајчића Чврге у Зајечару, Косте Делинија у Нишу, Петра Ћирића у Хрватској. Од јула 1910. до марта 1911. био је члан Краљевског црногорског народног позоришта на Цетињу. Вративши се у Бгд убрзо је поново отишао у Петроград и овог пута завршио глумачко-редитељску школу у класи А. И. Долинова. Дебитовао је 10. VI 1914. као Франц Мор у Шилеровим Разбојницима на сцени НП у Бгд и у истом театру био ангажован, да би већ исте г. ступио у рат, рањен прешао Албанију, стигао на лечење у Париз и у њему, по демобилизацији, остао на даљем школовању. Од 1917. до 1920. студирао је глуму на париском Конзерваторијуму у класи Пола Мунеа. Дебитовао је на сцени позоришта „Одеон“ 2. XII 1920. као Шајлок у Шекспировом Млетачком трговцу. Накратко се вратио у Бгд, али је убрзо поново отишао у Париз на даље усавршавање. Шајлока је у позоришту „Алберт I“ играо више од 150 пута. Са Француском комедијом гостовао је у Копенхагену 1922. као Хамлет. Сезону 1922/23. провео је у Винохрадском дивадлу у Прагу и играо Хамлета, Отела и Шајлока на француском и Освалда у Ибзеновим Аветима на чешком. Стални члан НП у Бгду био је у сезони 1923/24, а у сезони 1925/26. био је ангажован као глумац и редитељ у НП у НСаду. Гостовао је (као глумац и редитељ) у Шапцу, Никшићу, Цетињу, Дубровнику, Мостару. Улогом Наполеона у оперети Терезина у НП Бгд опростио се од југословенске публике крајем 1928. и од тада до смрти живео је у Француској (ратне г., 1942-1945, провео је у Лондону). Од 1929. К. је играо у разним париским позориштима: поред већ поменутих – Théâtre Pigale, Théâtre des Artes, Théâtre du Peuple – у делима Жила Ромена, Марсела Пањола, Ромена Ролана, Максима Горког и др. Остварио је многе улоге у француским филмовима. Говорио је, писао и глумио на француском, преводио са француског и на француски, говорио руски и преводио са руског на српскохрватски и француски, говорио је енглески и чешки. Први превод са руског су му биле две Чеховљеве једночинке (Предлог и Медвед), извођене на Цетињу 6. I 1911. Први штампани рад му је Гроф Лав Толстој и Шекспирова драматургија (на руском, Петроград 1914). Сарађивао је у листовима и часописима: београдским – „Новости“ (1924), „Comoedia“ (1924), „Време“ (1925), „Реч“ (1925); никшићким – „Слободна мисао“ (1926); сарајевским – „Слобода“ (1926); новосадским – „Видовдан“ (1926), „Наша сцена“ (1956, 1960); загребачким – „Кулиса“  (1929); париским – „Comoedia“ (1932), „L’eveil des peuples (1934), „Vendemiaire“ (1941). Превео је десетак савремених француских драма, од којих је већина извођена у позориштима у Бгду и НСаду. Превео је и три југословенска дела на француски (И. Цанкар: Саблазан у долини шентфлоријанској, Б. Станковић: Коштана, В. Илић: Песник). Био је боемске природе, богатог сценског искуства, веома темељитог образовања. К. рад у Француској представља мост између наше и француске културе, посебно позоришне, о чему критика и историја још нису изрекле потпуни суд. Његов рад у НП у НСаду био је изузетно плодан: за само једну сезону, у неколико претходних гостовања, Новосађани су га упознали на гостовањима као Отела, Шајлока и Освалда у Ибзеновим Аветима, а као стални члан новосадског театра остварио је шест режија и шеснаест улога. Критика је посебно истакла остварења К. као Максима Црнојевића, Соњкина, Паола де Мореире и Дела Корбе, али га је исто тако хвалила као редитеља Максима Црнојевића и француских једночинки. Овај глумац европског угледа уносио је у своја глумачка остварења новости које су одступале од утврђених шаблона, али је освајао упечатљивошћу свог изразитог глумачког темперамента.

РЕЖИЈЕ: Максим Црнојевић, Страдиваријус, Постављено за двоје, Три маске, Велика недеља, Пировање.

УЛОГЕ: Ада (Пожар страсти), Максим (Максим Црнојевић), Прети дела Корба (Три маске), Соњкин (Прича о господину Соњкину), Гољуков (Госпођа са сунцокретом), Војин (Вртлог), Стојан (Коштана), Војвода Брана (Војвода Брана), Паоло де Мореира (Вукодлак), Радоје Милошевић (Велика недеља), Маестро Вињола (Мала Бираги), Никола Ђурковић (Пировање), Прозирни Паочино (Човек, животиња и узор врлине), Милан (Идеали), Детектив, Вајлд Фид, И-ли-а, Учитељ (Пут око света), Ибер Линанкур (Осма жена).

БИБЛ: Историја позоришта у Русији, Бгд 1927; Позориште и глумци, Бгд 1928; La vie, l’eouvre, 1’influence et prestige de André Antoine, fondateur du Théâtre-Libre dens le monde, Clermont-Ferrand 1941; Le sort des artistes français et russes en 1812 et Décret de Moscou, Clermont-Ferrand 1941.

ЛИТ: А-м, Гостовање г. Михаила Ковачевића, Јединство, 26. I 1924; А-м,  Михаило Ковачевић у улози Шајлока и Отела као гост, Видовдан, НСад 26. I 1924; А-м, Михаило Ковачевић, Застава, 26. I 1924; А-м, Г. Михаило Ковачевић као Шајлок, Јединство, 30. I 1924; С. Зубац, „Авети“ – Поводом гостовања г. М. Ковачевића, Јединство, 27. II 1925; О. Суботић, Г. М. Ковачевић као Соњкин, Застава, 17. IX 1925; В.  Ј., „Максим Црнојевић“, г. М. Ковачевић, Јединство, 11. X 1925; Б. Ј., „Максим Црнојевић“ од Л. Костића, режија г. Ковачевића, Нови Сад, 17. X 1925; А-м, Г. Михаило Ковачевић, Нови Сад, 22. XI 1925; О. С(уботи)ћ, Три француске једночинке, Застава, 24. X 1925; С. З(убац), „Прича о г. Соњкину“, Јединство, 22. XI 1925; О. С(уботи)ћ, „Вртлог“, драма у три чина, написао Велмар Јанковић, Застава, 24. XI 1925; О. С(уботи)ћ, „Војвода Брана“, Застава, 10. XII 1925; О. С(уботи)ћ, „Вукодлак“, Застава, 29. XII 1925; Крит, „Мала Бираги“, Застава, 19. I 1926; А-м, „Пировање“ од М. Димитријевића, Нови Сад, 7. III 1926; А-м, „Човек, животиња и узор врлине“, Нови Сад, 14. II 1926; Крит, „Идеали“, Застава, 25. II 1926;  С. Петровић, „Осма жена“, Видовдан, НСад 28. III 1926; А-м, Ковачевић Мика, Нови Сад, 1926, бр. 18; Р. Веснић, Француски глумац – некадашњи члан позоришта у Новом Саду, НС, 1958, бр. 131; С. Глумац, У Паризу умро Михаило Мишел Ковачевић, Борба, 27. X 1961; Л. Давичо, Умро позоришни и филмски глумац М. Ковачевић, Политика,  27. X 1961; Р. Веснић, Велики српски, француски и светски глумац, Позориште, НСад 1973, бр. 7; Р. Веснић, Пол Муне и Михаило Ковачевић, Позориште, НСад 1975, бр. 5; З. Т. Јовановић, Позоришно стваралаштво Михаила Ковачевића, Бгд 1992.

З. Т. Ј.

КОВАЧЕВИЋ Риста – балетски играч (Струга, Битољ, Македонија, 27. VIII 1925 – ). Завршио је четири разреда гимназије у Бгду 1940. и три разреда ДПШ БО, у НСаду. Играчку каријеру је започео 1948. у Уметничком ансамблу Централног дома ЈНА, одакле је, на захтев СНП због потребе оснивања балетског ансамбла, прешао у НСад. Од 1. III 1950. до 31. VIII 1953. припадао је балетском ансамблу СНП. Први пут се појавио у солистичкој улози 1950. као Један роб у Шехерезади. Тумачио је улоге карактерног фаха.

УЛОГЕ: Царевић Иван (Ноћ на голом брду), Абдурахман (Рајмонда), Гиреј (Бахчисарајска фонтана), Мирко (Ђаво у селу).

Љ. М.

КОВАЧЕВИЋ Светозар-Саша – композитор, пијаниста, корепетитор, оргуљаш (Жабаљ, 3. I 1950 – Чуруг, 18. IX 2022). У нижој и средњој Музичкој школи „Исидор Бајић“ у НСаду завршио је Теоријски одсек и Хармонику. Први степен теоријског одсека завршио је на Факултету музичких уметности у Бгду, а потом је дипломирао композицију 1985. на Академији уметности у НСаду у класи проф. Душана Радића. Усавршавао се на семинарима камерне музике у Амстердаму, Утрехту и на семинару за градњу и штимовање оргуља у Грожњану у Хрватској код проф. Патрика Колона из Белгије. Током студија често је наступао као пијаниста, а касније и као оргуљаш. Једно време је предавао хармонику у Нижој музичкој школи „Даворин Јенко“ у Бгду. У Музичкој школи „Исидор Бајић“ предавао је на Клавирском одсеку Читање са листа и Корепетицију. Од 1. IX 1976. до 10. II 1977, од 19. X 1977. до 31. VIII 1981. и од 16. V 1983. до 30. IX 1983. радио је као корепетитор у Балету и Опери СНП. Од 1989. је био ангажован као сарадник-консултант, а од 1992. као самостални стручни сарадник на Академији уметности у НСаду, где је предавао Технику гласа са глумачко-певачким задацима на Одсеку драмских уметности, а касније Читање и свирање оркестарских партитура на Катедри композиције и музикологије и етномузикологије. Компоновао је преко 150 дела: соло песме, дела за клавир, виолину, флауту, оргуље, камерна дела, сценску музику, концерте за виолончело, гитару, флауту, чембало, два концерта за флауту, Петроварадинску партитуру за две виолине и камерни оркестар, дела духовне музике. Најзначајније дело му је Миса екуменика, која је јединствена мултиконфесионална миса, спој православне, католичке и реформаторске црквене музике писане за солисте, хор, оркестар и оргуље. Теорију о екуменизму у музици је 2005. презентовао на интернационалном симпозијуму организованом поводом 30 г. постојања Универзитета у Марибору, а под покровитељством Европске Уније, европске Академије наука и уметности из Салцбурга и Дунавске ректорске комисије. Између осталог компоновао је и: Missa Oecumenica – за солисте, мешовити хор, барокни оркестар и континуо; Stabat Mater – за сопран соло, мешовити хор и камерни гудачки оркестар са дрвеним дувачима; Halleluja – за мешовити хор, флауту соло и камерни гудачки оркестар; Концерт за клавир и симфонијски оркестар; Концерт за чембало и камерни гудачки оркестар; Концерт за виолину и камерни гудачки оркестар; Концерт за флауту и камерни гудачки оркестар; Dharma vals за симфонијски оркестар, као и соло песме које су ушле у антологију савремених српских соло песама: Пешчани сат, Ране, Сама, Кап кише, Зидни сат, Златна игла. На компакт-диску је објављен његов Циклус за флауту и оргуље (2000), као и избор ауторске музике Петроварадинска свита (2001). Добитник је III награде на Фестивалу нових композиција за оркестар хармоника 1973, награде за сценску музику у представи Паткица Жуткица на 28. фестивалу луткарских позоришта 1995. У СНП је као корепетитор учествовао у представама: Хајд᾽ у парк кабаре, Човек је човек, Жене у народној скупштини; компоновао је музику за Учене жене у Версају и Мрешћење шарана; музичка пратња: Песми хвали, Хеда Габлер, Пријатељи, Бандитска балада, Билбао Бал, Међу јавом и мед сном. Објављено је неколико компакт-дискова са његовом музиком: Кроз мирисе самоће (Циклус композиција за флауту и оргуље, 2000), Петроварадинска свита (избор ауторске музике 2001), Missa Oecumenica (за солисте, мешовити хор, барокни оркестар и континуо, 2003), Бајићеви гудачи (9 ауторских композиција за солисте гудаче, ученике музичке школе у НСаду 2007). Бразилски гудачки квартет Амизадеје 2010. за свој компакт-диск, који је издат под покровитељством Министарства за културу бразилске владе, снимио две К. композиције – Фантазија на мађарску тему и Фуга.

ЛИТ: З. Васиљевић, Награда из Кембриџа за „Екуменску мису“, Блиц, 16. VII 2010.

М. Л.

КОВАЧЕВИЋ Снежана – суфлер (Нови Сад, 26. I 1953 – ). Гимназију је завршила у Суботици и апсолвирала је компаративну књижевност на Филозофском факултету у НСаду. Као сарадник Радио Суботице радила је три г. У СНП почела је да ради прво хонорарно као инспицијент и суфлер од 1980, да би у стални радни однос била примљена 15. I 1983. Све до краја 1990. у Драми СНП ради и инспицијентски и суфлерски посао, а затим само као суфлер. После одласка у пензију 26. I 2018, настаља да ради хонорарно као суфлер.

КОВАЧЕВИЋ-КОВАЧИЋ Веца – глумац (Суботица, 1908 – ?). Био је хонорарни члан НПДб од 1937. до 1939. Играо је епизодне улоге.

УЛОГЕ: Корнелије (Хамлет), Панта Букало (Сеоска лола), Отац Пајсије (Браћа Карамазови), Трајко (На леђима јежа).

В. В.