ЈЕРКОВ-ПАВЛОВИЋ Даринка – в. ПАВЛОВИЋ-ЈЕРКОВ Даринка

ЈЕРМА (Yerma)  –  комад у 2 дела. Написао: Федерико Гарсија Лорка. Прво извођење у Мадриду, 1934, у нашој земљи 9. X 1959. у СНГ у Љубљани.

Прво извођење у СНП 17. I 1967. у НСаду. Превео: Миодраг Ђ.Гардић. – Рд. Ј. Путник, к. г., сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, избор музике Б. Рушкуц, лектор Ж. Ружић, пом. рд. М. Бањац; М. Шијачки-Булатовић (Јерма), М. Бањац (Марија), Љ. Раваси (Прва старица), Љ. Јанићијевић (Друга старица), И. Душановић (Трећа старица), Ј. Бјели (Прва заова), С. Перић-Нешић (Друга заова), Д. Синовчић-Брковић, А. Гојков (Трећа заова), Добрила Шокица (Долорес, Женка), Д. Куцуловић (Прва жена, Прва праља), К. Мартинов (Друга жена, Трећа праља), А. Веснић-Васиљевић (Прва млада жена), М. Адамовић (Друга млада жена, Друга праља), С. Утјешановић (Четврта праља), С. Јосић (Пета праља), А. Гавански (Шеста праља), М. Петковић (Хуан), Ф. Тапавички, Т. Јовановић (Виктор), М. Милићевић (Мужјак), М. Петроње (Први чобанин), Д. Лукић (Други чобанин), Р. Вучковић (Трећи чобанин), А. Горанић, М. Дробац (Четврти чобанин). – Изведено 16 пута, глед. 7856.

БИБЛ: Федерико Гарсија Лорка, Јерма, Цетиње 1954.

ЛИТ: С. Кисић, Премијера Лоркине „Јерме“, Политика експрес, 30. XII 1966; А-м, Вечерас Лоркина „Јерма“, Дневник, 17. I 1967; М. Кујунџић, Пуне очи, празно срце, Дневник, 18. I 1967; L. Gerold, Yerma, Magyar Szó, 22. I 1967.

Ј. М.

ЈЕСЕЊА КИША – драмска слика у 4 чина. Написао: Бранислав Ђ. Нушић. Праизвођење 8. I 1909. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 14. IV 1910. у Сомбору. – Рд. М. Хаџи-Динић; М. Марковићка (Катарина), Р. Спиридоновић (Стојковић), Љ. Динићка (Госпођа Стојковићка), О. Освалдова (Дана), Б. Николић (Ракић), М. Тодосићка (Госпођа Ракићка), Р. Кранчевићка (Јулкица), К. Васиљевић (Др Душан Петровић), М. Марковић (Др Митровић), Ј. Антонијевић (Николић), Д. Васиљевићка (Госпођа Николићка), М. Хаџи-Динић (Цветковић), Д. Спасић (Пантовић), М. Матејић (Др Милан Гојковић), Д. Кранчевић (Потпоручник Јанковић), С. Бакаловићка (Госпођа Даринка Димитријевићка), П. Добриновић (Лазар Марковић), К. Виловчевица (Ленка Ристићка), Д. Николићка (Лепосава Јовановићка), Д. Матејићка (Ана Лорцинг), А. Лукић (Председник суда), В. Виловац (Државни тужилац), С. Стефановић (Деловођа судски), М. Филиповићка (Софија), М. Јосићева (Ана), С. Ђуркић (Судски момак). – Изведено 11 пута.

ЛИТ: М., Јесења киша, Браник, 1911, бр. 57, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Српство, НСад 1911, бр. 204, с. 3; Ј. Грчић, „Јесења киша“, драма у 3 чина од Бранислава Нушића, Браник, 1911, бр. 210, с. 1-2.

В. В.

ЈЕСЕЊИ МАНЕВАР (Ein Herbstmanöver) – оперета у 3 чина. Музика: Имре Калман. Либрето: Карољ Бакоњи. Прво извођење у Бечу, 22. I 1909, у нашој земљи 15. XII 1910. у НК у Осијеку.

Прво извођење у СНП 18. IV 1911. у Панчеву. Превео: Драгутин Вуковић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: С. Цијук-Савић, М. Шилханова, Ј. Цвијановић, Н. Гошић, Љ. Јовановићка, Д. Кранчевић, И. Динуловић. – Изведено 28 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 20. IX 1922. – Рд. Д. Кранчевић, дир. Д. Тришлер; М. Оџић (Генерал Лохоњаи), М. Авировићева (Треска), В. Ивановић (Емерих), Д. Кранчевић (Леренти), Д. Врбањац (Елекеш), В. Калинин (Кеплер), Д. Таран (Барон Јуришић), К. Клеменчић (Кадет Валерштајн), М. Оливијери (Мароши), М. Левова (Бароница Риза), М. Добрићка (Контеса Олга), М. Јанковићка (Гђа Штајнхофер), З. Душановићка (Гђа Берген), С. Добрић (Штарке), М. Вебле (Лајош), М. Пашко (Тури), С. Савић (Вираг), О. Кожај (Фекете), Д. Белић (Новак), Г. Миковић (Први војник), Ј. Силајџић (Други војник). – Изведено 56 пута.

ЛИТ: Ј. Грчић, „Јесењи маневри“, оперета у 3 чина од Имра Калмана, Браник, 1911, бр. 210, с. 1-2; А-м, Савићева опера, Српство, НСад 1911, бр. 10, с. 3; О. С(уботи)ћ, „Јесењи маневар“, Застава, 22. IX 1922; (Ј). Хр(аниловић),  „Јесењи маневар“, Јединство, 24. IX 1922; А-м,  „Јесењи маневар“, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 24, с. 5.

В. В.

ЈЕСИЋ/ЈЕСИХ-КОСИЋ Паула – драмска глумица и оперетска певачица (Загреб, 2. I  1894 – Загреб, 19. IX 1978). Први пут је ступила на сцену 1917. у НК у Осијеку приликом гостовања овог позоришта у Згбу. У Осијеку је похађала часове певања у тамошњој музичкој школи. Почетком јесени 1927. напустила је Осијек и постала члан Београдске оперете коју је водио Радослав Веснић. Од 1931. до 1933. била је ангажована у НП Зб на Цетињу, а у сезони 1933/34. у СНП у НСаду. Од 1934. до пензионисања, 1951, непрекидно је била у НП у Сарајеву, где је марта 1942. прославила двадесетпетогодишњицу уметничког рада улогом Контесе Лидије у оперети Барун Тренк Срећка Албинија. Супруг јој је био сарајевски глумац и редитељ Васо Косић. У младости је, својим звучним, добро постављеним сопраном, певала велике оперетске партије и играла значајније улоге у комадима с певањем. У зрелијем добу тумачила је, ослобођена оперског стила и манира, карактерне улоге врло брижљиво и зналачки. Била је дуго једна од најбољих југословенских оперетских певачица која је надмоћно пленила публику.

УЛОГЕ: Маћеха (Три Станковића), Коштана (Коштана), Јелка Чизмићева (Сеоска лола), Ката (Риђокоса), Десанка (Дивљуша), Тетка Даца (Госпођа министарка).

ЛИТ: Маријан Фишлер, Прве представе, Северна стража, Велика Кикинда 1933, бр. 162, с. 3; А-м, Kostana, Napló, 4. X 1933; А-м, Szinház – Falu rosza, Hiradó, 4. X 1933; А-м, „Коштана“ у Молу, Југословенски дневник, 1933, бр. 269,  с. 6; А-м, Три успеле представе, Покрет, НСад 1934, бр. 1-2, с. 5; Б. Смирнов, Новосадско СНП у Новој Паланци, Југословенска стража, Бачка Паланка 29. IV 1934.

Б. С. С.

ЈЕФТИЋ Павле М. – хроничар/историчар позоришта (Карловчић, Срем, 15. V 1897 – Нови Сад, 26. X 1972). Родитељи су му били земљорадници. Основну школу је похађао у родном месту (1904-1908), а гимназију у Сремским Карловцима (1908-1918) са прекидом када су га мађарске војне власти интернирале у Бачку Тополу, Згб и Подравску Слатину (1914-1916) и од 1916. до 1918, када је био војни обвезник. На Филолошки факултет, на групу за књижевност и језике, уписао се у Бгду 1918, а дипломирао је у Згбу 1922. Радио је као суплент гимназије у Великом Бечкереку (Зрењанину) и Куманову (1922-1924), професор у Вршцу (1924-1928), референт и обласни просветни инспектор Банатске области у Петровграду/Зрењанину (1928-1930), референт за средњу наставу (1930-1935) и бански просветни инспектор (1935-1940), в. д. начелника и начелник Просветног одељења Дунавске бановине у НСаду и Смедереву (1941-1942), инспектор Министарства просвете и професор X мушке гимназије у Бгду (1942-1944), в. д. начелника Министарства за социјалну политику и народно здравље (1944), службеник Општине у НСаду (1945-1947), конзерватор Завода за заштиту споменика културе (1947-1953) и кустос Војвођанског музеја у НСаду (1953-1963). Говорио је немачки, а служио се грчким и латинским језиком. Боравио је у Немачкој (1924, 1928, 1962, 1969), Аустрији (1925, 1966), Француској (1926, 1968), Италији (1927, 1963, 1968), Бугарској, Турској (1933), Грчкој (1937, 1964), Чехословачкој (1934, 1936), Мађарској (1938). Први рад је објавио 1921. у земунској „Мисли“: „Кројцерова соната Л. Толстоја“. Чланцима и расправама из књижевне и културне историје сарађивао је у „Банатском гласнику“, „Народној мисли“, ЛМС, „Политици“, „Дневнику“, али и у специјализованим часописима („Војвођански музеј“, „Рад војвођанских музеја“, „Нови Сад у прошлости и садашњости“), међу њима и позоришним као што су новосадско „Позориште“ (1936), „Наша сцена“ (1955-1960) и тузланско „Позориште“ (1965-1970). У Библиотеци СНП чува се његов рукопис Дневника представа новосадских позоришта 1919-1961, који је Ј. (за међуратни период поглавито из штампе) сачинио и Позоришту предао поводом стогодишњице 1. XII 1961. Тај рукопис је, приређен за штампу и опремљен регистрима, објављен у електронској форми на поставци СНП (2015). Његов уметнички портре израдио је академски сликар Светислав Вуковић у Прагу (1934).

БИБЛ: Јован Капдеморт, Зборник МС за друштвене науке, 1954, бр. 9, с. 170-175; Позориште имамо – зграду немамо, НС, 1956, бр. 116-117, с. 8; Ренесансни књижевник у данашњици. Поводом прославе годишњице Марина Држића, НС, 1959, бр. 142-143, с. 4-5; Позоришна архивистика у Војводини, НС, 1959, бр. 145, с. 12; Драма Лазе Костића, НС, 1960, бр. 152-153, с. 8-9; Оставка Тихомира Остојића на положај председника Позоришног одсека, у: Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 371-378; Нушић и Српско народно позориште, Позориште, Тузла 1965, бр. 2, с. 171-183; Тихомир Остојић и Српско народно позориште, Позориште, Тузла 1965, бр. 3, с. 603-615; Позоришне зграде у Новом Саду, Позориште, Тузла 1966, бр. 4-5, с. 492-505; Прва српска драма и њен писац, Позориште, Тузла 1967, бр. 1, с. 64-70 .

В. В.

ЈЕФТИЋ Стеван – драмски писац и хуморист (Нови Сад, 23. XI 1854 – Београд, 5. XII 1904). У литератури се наводи и као Јевтић. Његов отац, по занимању сапунџија, звао се Јован, а мати Јелена. После завршене основне школе и гимназије учио је за војног лекара у Згбу, али студије није завршио него се посветио наставничком позиву. Од 1877. био је наставник немачког језика у Српској вишој девојачкој школи у НСаду; 1. II 1886. изабран је за привременог деловођу српске народне позоришне дружине за време њеног боравка у НСаду. С њом је био још и у Сремским Карловцима, Великом Бечкереку и Перлезу, где ју је напустио пошто му је 23. VI 1886. уважена оставка на службу. Затим је прешао у Бгд за наставника Реалне гимназије. После више г. проведених на раду у Реалци, запослио се као преводилац у Министарству спољних послова Србије, где је остао до краја живота. Иза себе је оставио жену Анку и седморо деце. Књижевним радом је почео да се бави 1874. објавивши у „Јавору“ своју прву песму. Огледао се скоро у свим књижевним родовима: поред песама објављивао је и приповетке, краће приче, романе и комедије. Радови су му штампани још и у „Застави“, „Отаџбини“,  „Братству“, „Виделу“, „Дневном листу“, „Миру“, „Трговинском гласнику“, „Ловцу“, „Вечерњим новостима“, „Бранику“, „Малом журналу“ и другде. У листу ДСНП „Позориште“ објавио је 1879. и један позоришни приказ представе комада Последња воља. У засебним књигама штампани су ови његови радови: Албум хумористичких слика, књига прва (приче, НСад 1877) и Сито и решето, хумористички и сатирични списи (приповетке, у две књиге, Бгд 1885. и 1887); Вулкани, књига прва (лирске песме, Бгд 1889); Даница, роман из београдског живота (Бгд 1891); Спахиница, роман из живота војвођанских Срба (Бгд 1891); Милутин, епски спев у шест песама (Бгд 1894); Скупљени списи, књига прва (са ликом писца, Бгд 1898); поред тога, објавио је и три пригодна спева који потврђују колебљивост његове личности и зависност његовог чиновничког положаја у последњој деценији обреновићевске Србије. У београдском „Малом журналу“ је 1905. у четири маха објавио своје преводе са немачког Шекспирових сонета, у сопственом избору. За позориште је написао четири позоришна комада: комедију Четири милиона рубаља, романтичну игру у четири чина с певањем Благо цара Радована, дечју глуму Љубица и либрето за једночину оперу Дана. За комедију Најбогатији (што је био првобитни наслов комада Четири милиона рубаља) награђен је са 200 форинти из Накиног фонда Матице српске. Са Спахиницом (1891) и Благом цара Радована (1892) конкурисао је код Српске краљевске академије за награду из Мариновићевог фонда. Писао је лако и много, без трајнијих резултата. Његова поезија најчешће је сведена на формално донекле прихватљиву конструкцију у доживљајно-емоционалном и версификаторском смислу речи, али је лишена правих, искрених осећања и дубље мисаоности. Прозна дела му само у ретким изузецима достижу ниво осредње фељтонистике. Као хуморист веома је близак своме савременику Васи Крстићу-Љубисаву („Доктору Казбулбуцу“). Хумор му је лак, површински, незлобив, неретко натегнут, усмерен на разбијање доколице и забаву по сваку цену. Многе његове песме, као на пример Бик на вашару и Чика-Перин буђелар, још су дуго певане у веселом друштву. Од његових позоришних комада свакако је најзанимљивији Четири милиона рубаља, који би и по теми којом се бави и по извесној живости радње и лакоћи дијалога могао и данас бити добар повод за сценски експеримент на оживљавању нашег старог, наивног театра, посматраног из сасвим другог угла од оног у којем га је видела публика из осамдесетих г. 19. века. Та његова комедија изведена је у НП Бгд (1885) и у СНП (1886), а Благо цара Радована само у НП Бгд (1893) – оба са музиком Д. Јенка. Овај други комад остао је у рукопису.

БИБЛ: Љубица, дечија глума у две радње, Бгд 1884; Најбогатији, ЛМС, 1885, књ. 144, с. 149-150; Четири милиона критика. Изазвани плотун мојим нападачима, Видело, Бгд 1885, бр. 52, с. 3-4; бр. 54, с. 4; бр. 55, с. 3; бр. 56, с. 3; бр. 58, с. 4; Четири милиона рубаља, шаљива игра у три чина, с певањем, Бгд 1887; Дана, лирска идилска опера у једном чину, музику израдио Дионисије ди Сарно Сан-Ђорђио, Бгд 1900.

ЛИТ: Ј. Грчић, Стеван Ј. Јефтић – Најбогатији, ЛМС, 1885, књ. 144, с. 127; С. В. Поповић, Стеван Ј. Јевтић – Најбогатији, ЛМС, 1885, књ. 144, с. 136; М. С(ави)ћ, Четири милиона рубаља, Браник, 1886, бр. 46, с. 3; А-м, Представа из народног живота, Наше доба, НСад 1886, бр. 47, с. 3; -cs, Die Woche begann mit einem Original-Lust-spiele, Gross-Becskereker Wochenblatt, 1886, бр. 26, с. 3; Ненад, Четири милијуна рубаља, Застава, 1888, бр. 164, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 13, с. 3; W., Стеван Ј. Јевтић, песник, Будућност, Вршац 1893, бр. 22, с. 4; М. Савић, Стеван Ј. Јевтић, Застава, 1928, бр. 3, с. 3; бр. 4, с. 3; В. Стајић, Новосадске биографије, VI, Додатак, НСад 1956, с. 85-86.

Л. Д.

ЈЕЧИНАЦ Ђорђе – глумац (Нови Сад, 1906. или 1908? – Футог, 1981). Отац Михаило-Мика био је ратар у Госпођинцима, а потом рабаџија (шпедитер) у НСаду; мати Немица Катица рођ. Дернер. Основну школу, четири разреда гимназије и непотпуну трговачку академију завршио је у НСаду. Приватно је похађао часове певања и свирао је виолину, чак је и компоновао. Глумац, оперетски певач и сценарист (инспицијент) НП у НСаду био је неколико месеци у сезони 1926/27. Ангажман је прекинуо због одласка на одслужење војног рока, а потом се ишколовао за апотекарског помоћника. Неко време је и радио у апотекама у НСаду, Чуругу и Иригу. По Фрушкој гори је сакупљао лековито биље и по сопственим рецептима приправљао мелеме (касније је имао проблема са послератним властима које су га прогањале јер није хтео да открије и преда те своје рецепте). Пасионирано се бавио фотографисањем, па је неко време као фотограф радио и у одељењу за криминал новосадске полиције. Г. 1934. се преселио у Суботицу, где је 1936. покренуо месечни часопис „Foto-amateur“ и успео да објави три броја. Суботичка „Минерва“ му је 1936. издала књижицу Мала историја слободног зидарства Европе (са имеником масона). У родни НСад се поново доселио 1938. Да се и касније враћао фармацији сведочи мајски бр. 1950. часописа „Глас жена“, који му је објавио стручни чланак „Нега ногу“. Познато је још да је шездесетих г. био запослен у продајном одељењу „Центрославије“. Без потомства, удовац, умро је у Старачком дому у Футогу.

УЛОГЕ: Халмало (Деведесет трећа), Филип, Кафеџија (Потера), Матвеј (Ана Карењина), Редброк (Орлов), Аврам (Игуманов грех), Филоком (Лепа Јелена), Шпедитерски момак (Узоран муж).

ЛИТ: А-м, Oktober, 25-én kerül bemutatóra az „Orlov“, Délbácska, 9. X 1926; О. С(уботи)ћ, „Узоран муж“, Застава, 25. XI 1926.

Р. Ј. и В. В.

ЈЕЧМЕНИЦА Јелена – оперска певачица, мецосопран (Слуњ код Карловца, 28. VI 1928 – Нови Сад, 17. IX 2009). Потиче из емигрантске породице Никифоров (отац Алексеј и мати Марија), која се у Југославију доселила у време Октобарске револуције. Основну школу завршила је у родном месту, а 1938. је прешла у Руски женски институт у Белој Цркви, где је похађала и гимназију. Прве певачке кораке направила је у НП у Бањој Луци, у коју је прекомандован њен супруг Предраг Јечменица, официр ЈНА, за којег се удала после седмог разреда гимназије. Истовремено је похађала музичку школу. Г. 1953. се преселила у Бгд, где је завршила гимазију и музичку школу. Музичку академију уписала је у класи Николе Цвејића, а дипломирала соло певање код Зденке Зикове. Солиста Опере СНП била је од 11. XII 1957. до 31. X 1981. Са Опером СНП гостовала је у Модени, Каиру, Варни, Сегедину, Темишвару, а са групом певача у Кијеву. Оперске нумере снимала је за телевизије Бгд, НСад, Згб, али и једну емисију за NBC-телевизију приликом боравка у Њујорку. Наступала је и на концертима певајући дела Чајковског, Штрауса, Мусоргског, Грига, Шкерјанца, Страдела, Мартинија, Милојевића и др. Из СНП је 1981. отишла у Музичку школу „Исидор Бајић”, где је предавала соло певање. У њеној класи дипломирали су многи сада већ познати оперски уметници. Карактерисали су је богати вокални квалитети и свежина, музикалност, јасна дикција, чистоћа интонације и осећај за глуму. Други супруг јој је био оперски певач, бас Иван Кнежевић (в).

УЛОГЕ: Гувернанта (Пикова дама), Никлаус (Хофманове приче), Глас мајке (Кнез Иво од Семберије), Госпођа Нолан (Медијум), Бенстон (Лакме), Трећа жена (Еквиноцијо), Маргарита (Четири грубијана), Лола (Кавалерија рустикана), Ирма (Моја сестра и ја), Нинон (Љубичица са Монмартра), Филета (Кнез од Зете), Хата (Продана невеста), Олга (Весела удовица), Метела (Париски живот), Кура (Моћ судбине), Зуска (Крутњава), Мис Бјутифлауер (Мала Флорами), Олга (Евгеније Оњегин), Фидалма (Тајни брак), Слепа Ђокондина мајка (Ђоконда), Флора (Травијата), Алиса (Лучија ди Ламермур), Госпођа Бегот (Хајде да стварамо оперу), Марта (Фауст), Клотилда (Норма), Дома (Еро с онога свијета), Мадалена (Риголето), Крчмарица (Борис Годунов), Марселина, Берта (Севиљски берберин), Серафина (Госпођица Жужи), Кончаковна (Кнез Игор), Маробела (Барон Циганин), Кармен (Кармен), Фенена (Набуко), Сузуки (Мадам Батерфлај).

ЛИТ: Д-р. А. М., Ванредан успех, Зрењанин, 18. X 1958; С. Ст(анић), Пикова дама; Дневник, 3. II 1959; Е. Фрелих, Хофманове приче, Дневник, 7. IV 1959; М. Логар, Хофманове приче, Дневник, 10. IV 1959; М. Логар, Кнез Иво од Семберије, Дневник, 22. XI 1959; М. Будак, Напуштена класична режија, Дневник, 20. VI 1963; Н. Петин, Динамично и спонтано, Дневник, 11. X 1964; Г. Д(ивљак)-А(рок), „Љубичица са Монмартра” на сцени Бен Акиба, Дневник, 15. II 1966; З. Пашић, Именом Јелена, Дневник, 5. VIII 1969; В. П(оповић), Разговор пред премијеру „Ђоконде”, Позориште, НСад 1970, бр. 2, с. 3, 9; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 77; Д. Н(иколић), Опроштај од Јелене Јечменице, Дневник, 9. I 1982.

М. Л.

ЈОАХИМЗОН Феликс – драмски писац. Његов комад Ружна девојка изведен је у СНП 1931.