ЈЕНКО Даворин – композитор и диригент (Дворје, код Крања, Словенија, 9. XI 1835 – Љубљана, 25. XI 1914). Учио је гимназију у Љубљани и Трсту, где је стекао и основна знања из музике (код Рихара и Мачека у Љубљани и код Ричија у Трсту). Своје музичко образовање употпунио је на студијама у Прагу (1869/70). Од 1859. до 1862. био је хоровођа Словенског певачког друштва у Бечу, где је у то време студирао права. За овај хор Ј. је компоновао више песама, међу њима и патриотску песму Напреј заставе славе (1860), која је касније постала словеначка химна (а његова композиција Боже правде из комада Маркова сабља, на текст Ј. Ђорђевића и А. Хаџића, постала је државна химна Србије). На позив Српске православне општине Ј. долази из Беча у Панчево и ту ради као хоровођа Певачког друштва (1863-1865), а затим, у јесен 1865, прелази у Бгд, преузимајући после смрти Корнелија Станковића место диригента Београдског певачког друштва. Талентован и ангажован хоровођа и композитор, Ј. је успео да садржаје тадашњих хорских програма обогати, како својим родољубивим хоровима, тако и делима српских, хрватских и чешких композитора, дајући им на тај начин шири словенски карактер. Он је инсистирао и на вишем уметничком критеријуму, борећи се енергично против дилетантизма и на тај начин припремио је Београдско певачко друштво за уметничку делатност Ј. Маринковића и С. Мокрањца. Хором Друштва дириговао је све до 1877, али је већ 1. I 1871. постављен за капелника НП у Бгду. И овде Ј. развија плодну и разноврсну активност: он је и диригент, и композитор, и организатор, све до пензионисања, 11. III 1902. Већ 1865. је био изабран за члана Српског ученог друштва, а 1888. и за редовног члана Српске краљевске академије; био је одликован орденом Светог Саве V, IV и III реда и медаљом Милоша Великог. Осим тога био је почасни члан МС и СНП у НСаду. Он је најплоднији српски позоришни композитор – написао ја сценску музику за око 90 позоришних комада, од којих је 31 извођено у СНП у НСаду, Ј. је компоновао и велик број хорских песама од којих се истичу: Струнам, Напреј заставе славе, Сабљо моја димишћијо, Што ћутиш Србине тужни, Устај, устај Србине, Богови силни наших отаца, Двори Даворови, Дун’те ветри и др., неколико концертних увертира: Косово, Милан, Српкиња, Александар, увертире за позоришне комаде Ђидо, Потера, Девојачка клетва, Јурмуса и Фатима, много соло песама и обрада мелодија за глас и клавир. Ослањајући се у почетку на скромне традиције позоришне музике својих претходника, Ј. је стално усавршавао музичко-сценски облик комада с певањем, компонујући музику за разноврсне сценске жанрове – комедије, национално-романтичарске драме и фолклорно-народне комаде, чиме је припремио погодно тле за стварање прве српске опере. Сâм Ј. је компоновао и прву српску оперету Врачара (1882), која је на сцени СНП први пут изведена у јануару 1900, док је премијера одржана у Осјеку 23. XII 1899. Ј. музика за наивно-романтичарски комад М. Милоа Врачара обухвата: увертиру, 8 соло партија, 2 дуета и 8 хорова, од којих два са солистима, те због многобројних музичких нумера излази из оквира обичног комада с певањем, па се зато може означити као прва српска оперета. Ј. музичка дела одликују се једноставном мелодиком, добрим познавањем композиционе технике и смислом за прави оркестарски звук – „тако да су нека од њих до данас сачувала свој уметнички – а не само историјски – значај“ (В. Перичић). У СНП је извођено више од тридесет комада са Ј. музиком: Бој на Косову, Вампир и чизмар, Војнички бегунац, Врачара, Дебора, Девојачка клетва, Дон Цезар од Базана, Ђидо, За круну, Избирачица, Кућна капица доктора Фауста, Лажни цар Димитрије, Ловорика и просјачки штап, Маркова сабља, Милош у Латинима, Младост Доситеја Обрадовића, Моје мезимче, Потера, Прибислав и Божена, Раденичка побуна, Разбојници, Саћурица и шубара, Сеоба Србаља, Сеоска лола, Слободарка, Тера опозицију, Флорентински шешир, Цврчак у мравињаку, Циганин, Четири милиона рубаља, Школски надзорник и Шокица. О стогодишњици од његове смрти (2014) солист Опере СНП у пензији Миодраг Милановић (в) је са својим Камерним музичким друштвом приредио целовечерњи програм са Ј. песмама и извео два концерта у Словенији.
БИБЛ: Химна, Бгд 1867; Поздрав његовој светлости господару и кнезу српском Михајлу М. Обреновићу, приликом повратка из Цариграда, Бгд 1867; Позоришне песме, из комада Сеоска лола, НСад 1885; Увертира Косово, Бгд 1889; Ој, Бојко, светла земљо, за три женска гласа, Бгд 1903; Боже побратимства, Онам’ онамо, Жицама, НСад 1907; Српска химна и Коло, из комада Крв за род, Бгд 1909; Тиха ноћи, Невен, НСад 1910; Напреј заставе славе, Бгд 1921.
ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Ђидо, Позориште, НСад 9. II 1895; А-м, Јенков рад у Народном позоришту, Позориште, НСад 16. I 1896, с. 31; А-м, Прослава Д. Јенка у Српском краљевском народном позоришту, Позориште, НСад 13. II 1901, с. 13; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Шокица“ позоришна игра у пет чинова с певањем и играњем, написао Илија Округић Сремац, музика Д. Јенка, Браник, 1904, бр. 287, с. 3; М. Томандл, Даворин Јенко као хоровођа Панчевачког српског црквеног певачког друштва, поводом стогодишњице од његова рођења, ЛМС, 1935, књ. 344, с. 210-222; М. Томандл, Удео наших композитора у развитку СНП, НС, 1. XII 1951; В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бгд 1969; Стана Ђурић-Клајн, Историјски развој музичке културе у Србији, Бгд 1971; Д. Цветко, Даворин Јенко и његово доба, Бгд 1952.
Н. П.
