ЈАЦКИЈЕВИЧ Виктор (Wiktor Jackiewicz) – архитекта, пројектант зграде СНП (Лук, Вољин, Пољска, 19. III 1932 – Вроцлав, 5. X 2018). Отац, др Владислав, лекар, мати Хелена рођ. Коротка. Основну школу завршио је у свом родном месту, а гимназију са матуром у Ополу (1949). Студирао је и дипломирао на Архитектонском факултету у Гливицама и стекао титулу инжињера архитектуре. У својој струци магистрирао је 1956. на Архитектонском факултету у Вроцлаву, где је, 1964, и докторирао са тезом – пројектом савременог позоришног објекта. После положеног магистарског испита био је изабран за асистента Архитектонског факултета у Вроцлаву; већ 1957. унапређен је на истом Факултету за старијег асистента, и на том положају остао је до 1965, откада је, до 1968, адјункт (предавач) Архитектонског факултета у Гливицама, где је 1968. изабран за доцента. У исто време је, од 1970. до 1972, био и помоћник директора Института за архитектуру и урбанизам у Гливицама. Добивши неплаћено одсуство, наредне две г. провео је у НСаду као главни пројектант на изради идејног и главног пројекта зграде СНП. По повратку у Пољску, у Гливице, 1974, поред рада на својој катедри на матичном Факултету, именован је за директора тамошњег Института за архитектуру и урбанизам. Ожењен је Кристинон Плавском, вајарком (1959). До 1975. добио је укупно 15 награда и откупа за пројекте на конкурсима у Пољској, Југославији и Бугарској, и то 5 првих, 3 треће награде и 7 откупа. Прве награде је добио на конкурсима у Шћећину (Универзална сала), Честохови (Црква), НСаду (Зграда СНП, 1962, са групом сарадника), Лондону (Амфитеатар) и у Бечеју (Урбанистичко решење Трга ослобођења са спомеником, 1975). Према његовим пројектима изграђени су у Пољској до 1975. ови објекти: Концертна дворана у Вроцлаву, Позоришна зграда у Ласку, Клуб у Шчавну, Универзална дворана у Козлу, Амфитеатар у Бјелску-Бјалеј и други. Априла 1975. је, према његовом пројекту, почела изградња зграде СНП у НСаду. Из своје струке има четири регистрована и заштићена патента: Гледалиште за панорамску позорницу, Резонантни екран, Извођење љускастих конструкција по систему висеће оплате и Реверберативна љуска. Био је члан је Комисије за архитектуру Међународне организације сценографа и театарских техничара (OISTT) и Комитета за пројектовање и урбанизам Пољске академије наука. У пољским листовима и часописима објавио је преко четрдесет стручних радова и саопштења. Као добитник прве награде на конкурсу за израду идејног пројекта Зграде СНП (1961/62), на којем су путем своје сталешке организације (SARP) учествовали по позиву и пољски архитекти, Ј. је априла 1972. био позван да дође у СФРЈ, у НСад, да изради дефинитиван идејни пројекат зграде СНП и да затим руководи пословима и ради на изради главног пројекта. Позив му је упутило Стамбено предузеће у НСаду, уз сагласност Управног одбора Фонда за изградњу зграде СНП. У НСаду је боравио, заједно са породицом, од 1. IX 1972. до 31. VIII 1974. радећи на овим пословима, у саставу Стамбеног предузећа, као главни пројектант и руководилац групе архитеката и техничара који су са њим сарађивали на извршењу ових задатака.

БИБЛ: Widownie wielokierunkowe stałe, Wrocław 1963; Teatr awangardowy, Arhitektura (Arkady), Warszawa 1970; Symultana w auditoriach wyższych uczelni, Arhitektura (Arkady), Warszawa 1970; Realizacja widowni wielokierunkowej stałej, Kraków 1971; Српско народно позориште (елаборат о пројекту), НСад 1974; Изградња авангардних позоришта, Позориште, НСад 1974, бр. 9, с. 18.

ЛИТ: А-м, У очекивању градње, Позориште, НСад 1972, бр. 4, с. 10.

Л. Д.

ЈАШЕКОВА-РАДОСАВЉЕВИЋ Милица-Мила – драмска глумица (Крагујевац, 6. VII 1910 – Чачак, 25. XII 1979). Завршила је вишу занатску школу. Први пут је ступила на сцену у октобру 1929. у НП у Бгду, а затим играла: од 1930. до 1932. у трупи Душана Животића, 1933. у позоришту у башти „Рибница“ под управом Милана Бандића у Бгду, од 1933. до 1936. и од 1938. до 1941. у НП у Нишу, а у међувремену: од 1936. до 1937. у НП у Бањој Луци и од 1. VIII 1937. до 31. VII 1938. у НПДб у НСаду. После рата, 1945/46. поново је била у НП у Нишу, од 1946. до 1951. у НП у Чачку, од 1951. до 1952. у НП „Стерија“ у Вршцу, од 1952. до 1954. у НП у Пожаревцу и од 1954. у НП у Косовској Митровици. Лепе појаве, у младости је тумачила младе девојке, љубавнице и кокете, а затим успешно прелазила на салонске даме, драмске и карактерне улоге. Њена игра је била осећајно топла, неусиљена, искрено доживљена, динамична и надахнута. Дикција јој је била добро интонирана.

УЛОГЕ: Сојка (Др), Рина (Покојник), Пела (Сеоска лола), Марта (Граничари), Вида (Ожалошћена породица), Живана (Вода са планине).

ЛИТ: (сз), A réhai, Napló, 5. III 1938; А-м, Falurosza, Napló, 17. III 1938.

Б. С. С.

ЈЕВРЕЈИН ИЗ ПОЉСКЕ (Le Juif polonais) – позоришна игра у 3 чина (5 слика) с певањем. Написали: Емил Еркман и Александар Шатријан. Прво извођење у Паризу, 15. VI 1869, у нашој земљи 22. IV 1870. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 1897. у Панчеву. Превела: Милка Марковићка. Подела узета са плаката представе одржане 18. XII 1897. у Осијеку. – Рд. Д. Ружић; Д. Ружић (Матис), Д. Спасић (Кристијан), М. Хаџи-Динић (Валтер), М. Николић (Хенрик), Ј. Душановић (Јеврејин), М. Марковић (Председник суда), К. Васиљевић (Успављач), Ј. Тодосић (Лекар), Л. Поповић (Бележник), Ђ. Бакаловић (Никола), Р. Павичевић (Писар), Љ. Динићка (Катарина), Д. Туцаковићева (Анета), Љ. Душановићка (Лујза). – Изведено 8 пута.

ЛИТ: А-м, „Јеврејин из Пољске“, позоришна игра од Еркмана-Шатријана. Превела Милка Марковићка, Браник, 1898, бр. 72, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Јеврејин из Пољске, Позориште, НСад 1898, бр. 28, с. 122-123; А-м, У уторак 24. новембра први пут: „Јеврејиниз Пољске“, Србадија, 1898, бр. 67, с. 3; А-м, Српско народнопозориште, Српство, Вршац 1898, бр. 88, с. 3.

В. В.

ЈЕВРЕЈИНОВ Николај Николајевич (Николай Николаевич Евреинов) – руски драмски писац, редитељ, позоришни теоретичар и историчар (Москва, 14. IX 1879 – Париз, 7. II 1953). Био је свестрано образован; завршио је права и истовремено похађао Конзерваторијум у Петербургу. Развио је сопствено учење по којем је драма саставни и урођени инстинкт сваког човека. Сматрао је да је у позоришту примарна игра, а не драмска фактура (теоријски радови: Театар као такав, 1912, Театар по себи, 1915-1917. и Порекло драме, 1921). Монодраму је сматрао најсавршенијим обликом драмске уметности (Увод у монодраму, 1909). До Октобарске револуције режирао је у многим позориштима, писао хибридне комаде са примесама трагедије и фарсе, обилато користећи изражајна средства трагике и комике, истовремено. После Октобарске револуције емигрирао је на Запад. У Француској је штампао своја капитална дела: Театар у Русији до 1946. године (1946) и Историја руског театра (1947). На сцени СНП изведено је његово драмско дело Главна ствар (1923).

Б. К-ћ.

ЈЕВТИЋ Боривоје – књижевник, драмски писац (Сарајево, 30. VII 1894 – Сарајево, 27. XI 1959). У родном граду је завршио основну школу и класичну гимназију. Већ 1910. јавио се у „Босанској вили“ преводима Витменових песама у прози Влати траве. Као ученик учествовао је у револуционарном раду омладине и радио у редакцији часописа „Српска омладина“ (1912-1913). Био је припадник покрета „Млада Босна“ те је после сарајевског атентата 1914. ухапшен 1915. и осуђен на трогодишњу затворску казну, коју је издржао у Зеници за време Првог светског рата. После рата неко време се бавио новинарством, а 1920. се запослио као уметнички преводилац и драматург новооснованог НП у Сарајеву, у којем је 1922. почео и да режира. У школској 1925/26. у Бечу је студирао драматургију и режију код Макса Рајнхарта. У међуратном периоду био је члан Групе сарајевских књижевника. Уређивао је часописе: „Књижевна критика“ (1923), „Књижевни преглед“ (1924), „Преглед“ (1929-1930), „Сарајевска сцена“ (1936-1937) и „Српска сцена“ (1941-1942). Побегавши од усташа, живео је у Бгду (1941-1947), где је радио у позоришту. Потом је у НП у Шапцу (1947-1952) био драматург. Вратио се у Сарајево 1952. и у њему остао до смрти. Књижевношћу се почео бавити још као ученик. Писао је приповетке, песме, драме, критике, есеје и новинске чланке. Осим са енглеског и руског, преводио је и са немачког (Гетеа, А. Шопенхауера, Ф. Ничеа, А. Форела, А. Стриндберга). Написао је 14 драма (од којих је 10 приказивано на позорницама): Полип (1927), Царске кохорте (1928), Фра Јукићево знамење (1934), Америка по себи (1934), Продавница ваздуха (1935), Зелено поље (1936), Обећана земља (1937), Дечко на сну (1938), Подвиг на Суходолини (1939) и др. Драматизовао је Андрићеву приповетку Аникина времена, која је на сарајевској сцени изведена 1934. Сарађивао је у листовима и часописима: „Босанска вила“ (1910-1913), „Српска ријеч“ (1911-1914), „Дело“ (1913, 1914), „Српска омладина“ (1913), „Књижевни југ“ (1918), „Ново дјело“ (1919), „Будућност“ (1920), „Југославенски лист“ (1922, 1923, 1925, 1927-1929, 1932-1934), „Књижевни преглед“ (1923), „Вечерња пошта“ (1923, 1924), „Критика“ (1923), „Народ“ (Сарајево, 1923, 1924), „Демократија“ (1924), СКГ (1926, 1935, 1939, 1940), „Слобода“ (1926), „Гајрет“ (1927, 1928), „Мисао“ (1927, 1932, 1933), „Политика“ (1927, 1928, 1934-1937, 1940), „Вировитичан“ (1927), „Преглед“ (1928-1933), „Југославенска пошта“ (1929, 1940), „Време“ (1929, 1939), „Ново доба“ (1931), „Јужни преглед“ (1936), „Просвета“ (1937), „Скопска сцена“ (1937), „Правда“ (1939), „Ми и ви“ (1939), „Живот“ (1953), „Ослобођење“ (1953). Превођен је на чешки, словачки, немачки, словеначки, македонски. Одликован је Орденом Светог Саве III реда 1940. У НПДб је 1936. изведен његов комад Продавница ваздуха.

БИБЛ: Заласци, Сарајево 1918; О профаним стварима, Бгд-Сарајево 1920; Сарајевски атентат, Сарајево 1924; Царске кохорте, Бгд 1928; Табашница, хроника једне улице, Бгд 1929; Дарови мајке земље, Бгд 1930; Десет година Сарајевског позоришта, Сарајево 1931; Фра Јукићево знамење, Сарајево 1934; Дани на Миљацки, Бгд 1935; Обећана земља, Сарајево 1937; Подвиг на Суходолини, Сарајево 1939; Пометени језици, Бгд 1952; Стерија у Босни, НС, бр. 112-113, с. 16; Записи о Нушићу, НС, 1956, бр. 116-117, с. 6; Рајнхарт и Станиславски, НС, 1957, бр. 121, с. 3; Играчке у времену, Сарајево 1958; Писци и маске, Сарајево 1962; Сећање првог драматурга, Позориште, Тузла 1965, бр. 6, с. 628-634; Невидљиви диригент, Сцена, 1994, бр. 5-6, с. 57-59.

ЛИТ: Б. С. Стојковић, Боривоје Јевтић, у: Десет година Сарајевског позоришта. Живот и рад, Сарајево 1932, с. 229-232; С. Винавер, Продавница ваздуха, Српски књижевни гласник, 1935, бр. 4, с. 305-310; М. Марковић, Боривоје Јевтић, Ослобођење, Сарајево 28. XI 1959; Б. Милачић, Пјесник Сарајева, Израз, 1960, бр. 1-2, с. 118-123; Ј. Лешић, Јевтић Боривој, Позориште, Тузла 1972, бр. 1, с. 98.

В. В.

ЈЕВТИЋ-МАТИЋ Јања – драмска глумица (Сент Луис, САД, 1908 – Шибеник, 1943). Прва супруга глумца и редитеља Петра Матића (в). Гимназију са великом матуром завршила је у Петровграду (данашњем Зрењанину). Први пут је ступила на сцену 1931. у СНП у НСаду и у њему остала до 1934. Од 1934. до 1935. радила је у НП у Бгду – Секција за Дб, од 1935. до 1936. у НП у Скопљу, од 1937. до 1938. у Позоришту Удружења глумаца, од 1938. до 1940. у Родином позоришту у Бгду и од 1940. до смрти у НК у Сплиту. Врло лепе појаве и лика, емотивна, са правилном и пријатном дикцијом, дубока и искрена у доживљају, она је врло успешно тумачила наивке, сентименталке, љупке младе девојке. Живахна и динамична, деловала је пријатно и у комедији.

УЛОГЕ: Рака (Госпођа министарка), Кели (Стари Хајделберг), Скамполо (Скамполо), Лола (Трафика њене екселенције), Роза (Три девојчице).

Б. С. С.

ЈЕДАН СЕ МОРА ОЖЕНИТИ (Einer muß verheiraten) – шаљива игра у 1 чину. Написао: Александер Вилхелми. Прво извођење у Немачком позоришту у Братислави 1850.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 23. X 1874. у Сремској  Митровици. Превео: Моја Хрваћанин Станчић. – А. Лукић (Јакоб), А. Сајевић (Виљем), Ј. Поповићева (Гертруда), Л. Хаџићева (Лујза). – Изведено 4 пута.

БИБЛ: А. Вилхелми, Један се мора оженити, прев. Ј. Романић, Згб 1896.

В. В.

ЈЕДАНАЕСТА ЗАПОВЕСТ (Jedenácté přikázání) – шаљива игра у 3 чина. Написао: Фердинанд Франтишек Шамберг. Прво извођење у Прагу 1882, у нашој земљи 4. XI 1888. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у СНП 19. II 1902. у Панчеву. Превео: Жарко М. Ружић. – Рд. М. Хаџи-Динић; Ј. Душановић (Краличек), Д. Николићка (Вероника), С. Бакаловићка (Ема), З. Добриновићка (Јулија), Д. Спасић (Воборски), К. Васиљевић (Бержанек), П. Добриновић (Стрела), М. Николић (Јичински), М. Хаџи-Динић (Пецко), М. Брановачки (Лекар), А. Ботић (Пепик), С. Стефановић (Фердик), В. Виловац (Војтех), К. Виловчевица (Францишка). – Изведено 3 пута.

В. В.

ЈЕДИНИЦА (Posazna jedynaczka) – шаљива игра у 2 чина. Написао: Јан Александар Фредро. Прво извођење у Лавову, 17. IV 1868, у нашој земљи 1. II 1874. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 23. IV 1877. у НСаду. Превео: Сава Петровић. – С. Рајковић (Шумбалински), Л. Хаџићева (Павлина), Д. Ружић (Гомирто), И. Сајевићка (Агата), А. Сајевић (Рататински), Д. Ружићка (Лујза), М. Рајковићка (Камила), Љ. Зорићева (Јозефина), В. Марковић (Дарзински), С. Бошковић (Марецки), П. Добриновић (Балтазар). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: Б., Јединица, Позориште, НСад 1877, бр. 19, с. 74-75; В. Кот, Dramat polski na scenach chorwackich i serbskich do roku1914, Краков 1962, с. 78-79.

В. Кт

ЈЕДНА ЖЕНА ЛАЖЕ (Egy nő hazug) – позоришна игра у 3 чина (6 слика). Написао: Ласло Фодор. Прво извођење у Бечу, 1931.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 11. X 1934. у НСаду. Превео: Жарко Васиљевић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

Прво извођење у НПДбС 19. X 1937. у Старом Бечеју. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; Ф. Фазловски (Петар Телеки), В. Фазловски (Клара), М. Мајић (Ђорђе Хорват), П. Милосављевић (Андрија Нађ), В. Ивановић (Шеф полиције), О. Стојадиновић (Ана), Љ. Лазарева (Госпођа Рознцвајг), В. Милин (Патаки), М. Вилићка (Собарица у хотелу), Љ. Стојчевић (Лондинер), М. Мирковић (Професор Рафаел), Ј. Јукић (Доктор), С. Савић (Портир), З. Чокановићка (Катерина Бјонда), А. Сикорски (Наредник). – Изведено 8 пута.

ЛИТ: С., Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине, Војводина, Вршац 1938, бр. 22, с. 3.

В. В.