ЈАНКОВИЋ Емануило – драмски писац, преводилац и посрбљивач (Нови Сад, можда 1758, а вероватније нешто касније – Суботица, 5. X 1791). Завршио је средњошколско образовање у Угарској, а медицину студирао у Халеу и Лајпцигу, али није довршио студије. Ипак, изабран је за члана Природословног друштва у Халеу – објавио је књигу Физическоје сочињеније… у Лајпцигу 1787. У Прагу је 1790. откупио једну штампарију, пренео је у НСад и отворио књижару, али никада није добио лиценцу за штампање српских књига. Умро је на пословном путу из Беча у НСад. Као студент, 1787, објавио је превод комедије Терговци Карла Голдонија, тада модерног, живог италијанског писца. У предговору, просветитељски интонираном, објашњава значај комедије: „Највећа част национални моји и данас јоште мисли да су комедије не само младости, но и старим људима шкодне, и само их за немецко измишљање држе, гди су ђаволи Швабе измислили како ћеду варати новце од људи“. Нико, међутим, није успео да схвати корист од комедије, јер их нема код Срба. Он хоће да пружи пример с намером своје сународнике „из њиова незнања ослободити и комедије добре код њи у бољи кредит метути“. Читалац ће видети да су у овој књизи „случаји и битија која се сваки дан међу људима налазе“. Прижељкујући да и код Срба ојача књижевност, па и драмска, он будилачки кличе: „Ал камо Србљи, гди сте, што спавате? Зора је, пробудите се! Време је веће!“ Тај његов предговор, „пролог“, први је напис о драми код Срба, па и о позоришту, јер говори и о тадашњим немачким представама путујућих глумаца. У доцнијим преводилачким подухватима није био тако срећне руке као са Голдонијем. Други његов драмски превод је Зао отац и неваљао син или у избору Родитељи учите вашу децу познавати немачког писца из Чешке Франца Ксавера Штарка. Ј. је, како сам каже, темељно прерадио само прву сцену првог чина, остало је приближно оригиналу. Његов превод драме Благородни син (Лајпциг 1879) је „сеоска весела игра“ немачког писца Јохана Јакоба Енгела. За разлику од прва два превода, у овоме је Ј. чинио крупније интервенције, имена је посрбио, радњу пренео у Банат, начинио, дакле, прву прераду-посрбу каквих ће доцније бити веома много. Његов напор имао је лепог одјека, много мање на сцени, далеко више код читалачке публике, нарочито због језика ових књига. „…Нисам писао у словенским, него у материним језику; то ће ми сваки опростити кад помисли да ја нисам Славјанин нег Србљин и да не пишем за Славјане нег за Србље“. Било је гласова да је Ј. у НСаду основао позоришну дружину и давао с њом представе. Ово никада ничим није доказано, али је веома вероватна друга претпоставка, да је писао и оригиналне драме. Издајући Терговце, у посвети Јосифу II, он каже: „Било би ниско сујетно када би ја, уместо узор-дела странаца, поднео мојим сународницима моје још незреле радове“. Био је прави просветитељски писац и по темама и по дидактичности и по утилитарном схватању књижевности – прво корист, онда све остало.

ЛИТ: Б. Маринковић, У породичном кругу Емануила Јанковића, Годишњак Филозофског факултета у Н. Саду, 1970, бр. 1, с. 359-419; Б. Маринковић, Емануило Јанковић с оне стране непознатог, Годишњак Филозофског факултета, НСад 1971, бр. 1, с. 191-300; Б. Маринковић, Твораштво по сродности или Емануило Јанковић, Годишњак Филозофског факултета, НСад 1972, бр. 1, с. 241-369; П. Херити, Књижевни језик Емануила Јанковића, НСад 1983, с. 331.

Б. Кв.

ЈАНКОВИЋ Марија – балетска играчица (Загреб, 7. VII 1946 – ). Завршила је Средњу балетску школу „Лујо Давичо“ у Бгду 1965, у класи К. Кецојевић. Од 16. VIII 1965. до 31. X 1968. припада балетском ансамблу СНП, а затим одлази у НП Бгд, где има статус солисте. Први пут се појавила у солистичкој улози 1967. као Мирта у Жизели. Сигурне играчке технике и изражајних покрета, са подједнаким успехом је тумачила класичне и карактерне улоге.

УЛОГЕ: Хуанита (Дон Кихот), Снежна краљица (Шчелкунчик), Соло у Клавирском концерту б-мол.

Љ. М.

ЈАНКОВИЋ Милисав-Мица – глумац-волонтер (Велики Бечкерек, 14. X 1901 – Зрењанин, 19. VI 1963). Завршио је 4 разреда грађанске школе и радио је као чиновник Окружног уреда у Великом Бечкереку и Панчеву. У сезонама 1928/29. и 1929/30. играо је епизодне улоге у СНП када је оно гостовало у Великом Бечкереку. После Другог светског рата био је запослен као технички шеф у НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину. Био је и свестрани спортиста и спортски функционер.

УЛОГЕ: Сава Мишић (Госпођа министарка).

В. В.

ЈАНКОВИЋ Милица – глумица. Члан НП у НСаду од 1921. до 1923.

УЛОГЕ: Роксана (Сирано де Бержерак), Лисијена (Љубав бди), Нериса (Млетачки трговац), Јулишка (Силва), Друга госпођа (Епидемија), Софка (Коштана).

ЛИТ: А-м, Почетак позоришне сезоне, Јединство, 3. IX 1922; О. С(уботи)ћ, Нова сезона – Народно позориште, Застава, 5. IX 1922.

В. В.

ЈАНКОВИЋ С. – глумац-почетник. У СНП је ангажован у Меленцима 1. VIII 1910, али га је напустио већ 16. IX 1910. у Великом Бечкереку.

ЈАНКОВИЋ Станоје – оперски певач, баритон (Сремски Карловци, 7. V 1905 – Београд, 14. X 1986). Гимназију је завршио у НСаду, а права студирао у Бгду и као студент певао у хору „Војвођанске трпезе“ и у Академском певачком друштву „Обилић“. Певање је учио приватно у Бгду и Бечу. Од 1926. до 1966, с једним двогодишњим прекидом када је био ангажован у Бечкој опери, био је члан Београдске опере. Гостовао је на свим југословенским оперским сценама, а такође и у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Холандији, Грчкој, Бугарској, Мађарског, Пољској, Израелу итд. У СНП је веома често гостовао: као Жорж Жермон – Травијата 29. I 1948, Риголето у истоименој опери 5. VI 1948, Фигаро – Севиљски берберин 18. VI 1949, Силвио – Пајаци 11. VI 1950, Марсел – Боеми 16. XI 1951, Гроф Луна – Трубадур 14. I 1956, Гроф Алмавива – Фигарова женидба 24. II 1957. и Ренато – Бал под маскама 4. X 1959. и 9. II 1960. Лепог и звонког гласа изузетно блиставих висина, музикалан, глумачки веома обдарен, проницљив и студиозан тумач многих оперских ликова, Ј. је био један од најистакнутијих и најкомплетнијих југословенских оперских уметника свога времена.

ЛИТ: М. Г., Два гостовања у Вердијевом „Трубадуру“, Дневник, 25. I 1957; В. С., Вокални концерт Јанковић Станоја, Дневник, 7. II 1958; В-а, Гостовања у Новосадској опери, Дневник, 20. X 1959; В. Поповић, Записи из позоришта, НСад 1982, с. 254-257.

В. П. и В. В.

ЈАНКОВИЋ СТОЈАН – слика по народној песми „Ропство Јанковић Стојана“ у 1 чину. Написао: Јован Протић. Песме по народним мотивима удесио: Алекса Шантић.

Праизвођење у СНП 27. XII 1909. у НСаду (заједно са једночинком Кнез Иво од Семберије). – Рд. М. Хаџи-Динић, Ј. Антонијевић (Стојан Јанковић), Љ. Динићка (Роксанда), С. Бакаловићка (Јела), М. Марковићка (Анђелија), М. Матејић (Савиша), В. Виловац (Илија), К. Васиљевић (Милан Милушић), М. Марковић (Вукан Милушић), А. Лукић (Стеван Вукановић), М. Јосићева (Прва девојка), Д. Матејићка (Друга девојка), Р. Спиридоновић (Стари слуга), Р. Кранчевићка (Први дечко), О. Освалдова (Други дечко). – Изведено 25 пута.

ЛИТ: А-м, „Јанковић Стојан“, Ново позориште, НСад 1910, бр. 4, с. 169-170; (Ј.) Г(рчић), Јанковић Стојан, Ново позориште, НСад 1910, бр. 7, с. 182; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Слога, Сомбор 1910, бр. 11, с. 5; А-м, Српско народно позориште, Српски глас, Велика Кикинда 1910, бр. 64, с. 3; А-м, Слика по народној песми „Ропство Јанковић Стојана“, Застава, 1911, бр. 275, с. 3.

В. В.

ЈАНКОВИЋ-СВИЛИГОЈ Љубица – оперска певачица, мецосопран (Подград, Истра, 2. VI 1898 – ?). Завршила је учитељску школу. Певачку каријеру започела је у СНГ у Љубљани (1922-1925). Од 1926. до 1933. је у ХНК у Згбу (сезону 1926/27. провела је на усавршавању у Италији). У Опери НП у Бгду ангажована је од 1933. до 6. IV 1941. и после ослобођења до 15. IX 1947. Најзад, од 16. IX 1947. до пензионисања, 31. XII 1959, делује у Опери СНП. Наступала је и као пензионер, до 1960/61. Тридесетогодишњицу уметничког рада прославила је у улози Доме у Ери с онога свијета 5. V 1960. Мада је у Опери СНП била ангажована већ при крају своје певачке каријере, Ј-С. је музикалношћу, глумачком обдареношћу и великим сценским искуством дала леп допринос обновљеној, по саставу ансамбла младој Опери СНП. Високе уметничке домете остварила је нарочито у операма Андре Шеније и Пикова дама.

УЛОГЕ: Дома (Еро с онога свијета), Мадалена (Риголето), Контеса де Коањи и Мадлон (Андре Шеније), Розалија (У долини), Лучија (Кавалерија рустикана), Мајка (Кнез Иво од Семберије), Амелијина пријатељица (Амелија иде на бал), Грофица (Пикова дама), Кармен (Кармен), Хата (Продана невеста), Марцелина (Фигарова женидба).

ЛИТ: А-м, „Риголето“, ВС, 1948, бр. 14, с. 35; А-м, Премијера домаће опере „Еро с онога свијета“ у Новом Саду, СВ, 28. II 1948; А-м, „Еро с онога свијета“, ВС, 1948, бр. 15, с. 38; Ј. Шулхоф, Година дана рада Опере Војвођанског народног позоришта, ЛМС, 1948, књ. 362, с. 617; Н. Петин, „Еро с онога свијета“ на сцени Новосадске опере, СВ, 3. XII 1949; Н. Грба, Д’Алберова опера „У долини“ на новосадској позорници, СВ, 24. I 1952; Ј. Шулхоф, Премијера Д’Алберове опере „У долини“, НС, 1952, бр. 36, с. 1; Н. Петин, Алтернације у опери „Кармен“, НС, 1952, бр. 52, с. 4; Н. Грба, „Кавалерија рустикана“ на сцени Новосадске опере, Дневник, 7. I 1953; М. Ивановић, Последња оперска премијера у Н. Саду, НС, 1953, бр. 55-56, с. 2; М. М-ћ, „Фигарова женидба“, Дневник, 6. I 1956; Н. Грба, „Фигарова женидба“, Дневник, 10. I 1956; Н. Грба, „Андре Шеније“, Дневник, 14. II 1957; М. Б(абинк)а, У знаку јубилеја Опере, Дневник, 22. IX 1957; С. Ст., „Пикова дама“, Дневник, 3. II 1959; Н. Грба, „Пикова дама“ на сцени Новосадске опере, НС, 1959, бр. 141, с. 9; М. Логар, Погођена атмосфера, Дневник, 7. II 1959; Др А. М., Оперски циклус код нас, Зрењанин, 6. VI 1959; С. Ст(анић), Јубилеј Љубице Јанковић, Дневник, 30. IV 1960; Б. К., Златно прстење и аплаузи ветеранима, Дневник, 3. X 1961.

В. П.

ЈАНОСКИ Миодраг – диригент (Велес, 11. VIII 1936 – Ковачевац, Младеновац, 6. IV 2021). На Музичкој академији дипломирао је на више одсека: 16. VI 1966. виолину код проф. Владимира Марковића на одсеку за гудачке инструменте, потом на одсеку композиције код проф. Енрика Јосифа и 14. VI 1973. на одсеку за дириговање код проф. Живојина Здравковића. Звање магистра стекао је на Академији за глазбу у Љубљани. Током каријере усавршавао се у Софији код проф. К. Илијева и у Сијени код проф. Ф. Ферара. Каријеру је започео 1. X 1966. као виолиниста у Београдској филхармонији, а био је и члан Београдског камерног ансамбла у својству виолинисте, чембалисте и асистента диригента Антонија Јанигра. Дириговао је и Македонском филхармонијом, Београдском филхармонијом, Скопском опером, зрењанинским Камерним ансамблом, Оркестром Софијског државног конзерваторијума, Новосадским камерним оркестром и др. У стални ангажман у СНП прелази 1. XII 1974. за диригента Опере. Од 11. X 1983. до 18. IV 1984. је в. д. директора Опере СНП. Од 19. VI 1990. до 30. IV 1992. био је в. д. управника СНП. Први његов диригентски задатак као члана СНП био је реализација музичке поеме Јаме.  „Несумњиво даровит диригент… мануелну технику, коју карактерише доста широк, мек али прецизан гест… показао да носи у себи изразиту музикалност, темперамент и сугестивност преношења својих извођачких интенција на оркестарски колектив.” („Политика“). Његово дириговање је сталожено, сугестивно, прецизно и стилски чисто. Изузетно успешно је руководио оркестарским извођењем. Пензионисан је 11. VIII 2001.

ДИРИГОВАЊА: Јама, Живот на месецу, Тубадур, Грофица Марица, Продана невеста, Веселе жене Виндзорске, Еро с онога свијета, Травијата, Риголето, Лучија од Ламермура, Севиљски берберин, Норма, Кнез Игор, Кармен, Љубавни напитак.

ЛИТ: М. Хаднађев, Друга оперска премијера „Јама” Николе Херцигоње, Позориште, НСад 1975, бр. 8, с. 10-11; Д. Николић, Распеване игре Горанових стихова, Дневник, 25. V 1975; П. Мирковић, „Јама” као ораторијум, Политика експрес, 17. V 1975;  М. Х(аднађев), Представљамо вам Миодрага Јаноског, Позориште, НСад 1975, бр. 10, с. 9; О. Панди, Ватромет духовитих досетки, Дневник, НСад 16. X 1975; Љ. Мишић, Диригент Јаноски о музици „Стамене”, Позориште, НСад 1976, бр. 9, с. 6; Д. Николић, Типична белканто опера, Позориште, НСад, 1985-1986, бр. 4-5, с. 6, Е. Н. Л., In memoriam: Миодраг Јаноски (1936-2021). Диригент меког срца, Дневник 8. IV 2021, с. 10; Б. Л., Одлазак диригента Миодрага Јаноског, Политика, 9. IV 2021, с. 12; Г. Нонин, In memoriam: Миодраг Јаноски (Велес, 11. август 1936 – Младеновац, 6. април 2021). Диригент који је оркестар имао „у малом прсту“, Данас, 9. IV 2021, с. 26.

М. Л.

ЈАЊЕТОВИЋ Нађа рођ. Богдановић – драмски редитељ (Земун, 4. VII 1949 – ). Основну школу и гимназију завршила је у Земуну 1968. Студије режије, у класи проф. Димитрија Ђурковића, завршила је 1972. на Академији за позориште филм, радио и телевизију у Бгду. Дипломску представу, Давно некад Х. Пинтера, режирала је у СНП у НСаду. Током студија и непосредно после дипломирања користила је три стипендије за усвршавање (Фестивал Ж. Вилара, Авињон, Француска, 1971; Колонија Младих уметника, Урбино, Италија, 1972; Телевизијски центар Би-Би-Си, Лондон, Енглеска, 1973).  Дипломирала је и на Филозофском факултету у Бгду на Групи за филозофију 1975.  Као драмски редитељ професионалну делатност почиње у статусу слободног уметника у којем остаје до 1975. Од 1975. до 1978. ради у Културном центру у Панчеву, као уредник позоришног програма. Режира на радију и телевизији, а у Културном центру оснива професионалну „ad hoc“ трупу са којом поставља комад за децу Кликераши Р. Павелкића. Затим прелази у Дом културе „Студентски град“ у Новом Бгду, где ради као уметнички руководилац Отвореног позоришта до фебруара 1982. У Отвореном позоришту поставља Писма једном немачком пријатељу А. Камија и режира у другим београдским позориштима, на радију и телевизији. Од фебруара 1982. поново се налази у статусу слободног драмског уметника. Као драмски редитељ усмерена је ка тумачењу савремених домаћих аутора (А. Исаковић, Д. Михајловић, Б. Пекић), а залаже се и за ангажовани филозофско-документарни театар (А. Ками, К. Мочарски). Остварила је десетак позоришних и преко педесет драмских режија на радију, а неколико пута гостовала је и на телевизији. Монодрама Писма једном немачком пријатељу приказана је на Седмом фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну. Представа Разговори са џелатом, коју је поставила у Београдском драмском позоришту, добила је премију СИЗ-а културе Бгда за 1980.

ЛИТ: М. Первић, Литература, позориште и случај Зорке и Лилике, Полтика, 29. XII 1971; В. Стаменковић, Све боје живота, НИН, 16. I 1972;  С. Милетић, Четири нове представе (Харолд Пинтер: Давно некад), Политика, 28. XII 1972; М. Кујунџић, Музика за глуве, Дневник, IX 1972; А. Мујчиновић, Креативно, Политика експрес, 20. III 1979; А. Мујчиновић, Блиставо, Политика експрес, 16. IV 1980; Р. Путник, Ево домаћих писаца,  Пролог, бр. 44-45, 1980; А. Мујчиновић, Упечатљиво, Политика експрес, 23. XII 1980; Ј. Ћирилов, Ратни злочинац интимно, Политика,  5. I 1981; Ј. Христић, Децембарске позоришне гозбе, Књижевност, бр. 3, 1981.

П. М.