ЈАНИЋ М. – глумац, члан СНП 1924.

ЈАНИЋ Синиша – театролог (Божевац код Пожаревца, 8. VI 1926 – Београд, 27. XII 1993). Отац Добривоје, мајка Војислава рођ. Љубинковић. Средњу школу учио је у Крушевцу и Чачку, где је матурирао 1946. Историју уметности је на Филозофском факултету у Бгду завршио 1952. У Музеју позоришне уметности Србије запослио се као кустос 1. III 1954. У току свога театролошког рада бавио се различитим активностима, међу којима треба истаћи његове радове из области позоришне документаристике и посебно из историје српског позоришта. Аутор је многобројних театролошких изложаба и каталога посвећених позоришној уметности. У сезони 1978/79. био је вршилац дужности директора Музеја. Његове везе са СНП се односе на његов научно-истраживачки рад из области историје српског позоришта, у чему је посебну пажњу посвећивао изучавању живота и рада српских глумаца кроз историју позоришта.

БИБЛ: Сећања Боже Николића на СНП у Н. Саду, у: Споменица СНП 1861-1961, НСад1961; Нови извори и подаци о репертоару Театра на ђумруку, Годишњак града Бгда, 1964, књ. IX-X, с. 141-169; Нушић на европским позорницама, Позориште, Тузла 1964, бр. 5-6, с. 139-144; Бранислав Нушић на југословенској позорници, Дневник, 10. V 1964; Организовање Народног позоришта у Београду 1868, Прилог студији о утемељењу НП и грађи за биографије глумаца, Годишњак града Бгда, 1971, књ. XVIII, с. 199-258; Српско војничко позориште у Лазуазу (Тунис – Африка), Театрон, 1974, бр. 1, с. 30-50; Од Стерије до Нушића, увод у каталог: О  изворној српској комедији и глуми, Бгд 1974; Српско позориште 1857-1868, Театрон, 1975, бр. 4, с. 36-481; Александар и Зора Златковић, приредио, уредио и написао уводну студију, Бгд 1981; Нишко позориште 1887-1944 (коаутор Боривоје С. Стојковић), Бгд 1981.

Р. Л.

ЈАНИЋИЈЕВИЋ Љубица – глумица (Маскаре, Србија, 16. II 1923 – Београд, децембра 2001). Завршила је Драмски студио при београдском НП 1947. Члан НП у Бгду била је од 10. VIII 1947. до 30. XI 1949, НП у Крагујевцу од 1. XII 1949. до 31. VII 1952, НП у Панчеву од 1. VIII 1952. до 31. VIII 1955, НП у Никшићу од 1. IX 1953. до 30. XI 1953, НП у Котору од 1. XII 1953. до 31. VIII 1954, поново у НП у Панчеву од 1. X 1954.до 31. VIII 1956, НП у Титограду од 1. IX 1956. до 31. VIII 1958, НП у Нишу од 1. IX 1958. до 31. VIII 1959, НП у Зрењанину од 1. IX 1959. до 1. XI 1960. Од 16. VIII 1964. до 15. VIII 1967. била је ангажована у СНП. Потом се вратила у Бгд: конкурисала је у НП, али није примљена. Отишавши у слободне уметнике, радила је деценијама у Скадарлији као Циганка Богдана проричући судбину гостима скадарлијских кафана. Брат Јован Јанићијевић звани Бурдуш такође је био глумац; после његове смрти је престала да ради и ускоро се, утучена и деморалисана, настанила у старачком дому на Бежанијској коси, где је остала до смрти.

УЛОГЕ: Олга (Три сестре), Слушкиња (Јеретик), Члан женског хора (Слово светлости), Стана (Ваљевска подвала), Старица (Јерма).

ЛИТ: М. Кујунџић, Могућа варијанта, Дневник, 21. I 1965; Ј. Малешевић Туто, Љубица Јанићијевић (1923-2001), Алманах позоришта Војводине, 2005, бр. 36, с. 204-205.

В. В.

ЈАНИЋИЈЕВИЋ Сима – драмски глумац (Крагујевац, 26. X 1912 – Београд, 17. IX 1996). Познат у глумачком свету и међу пријатељима под надимком Бата. Потиче из чиновничке породице, од оца Душана и мајке Ружице. Основну школу је учио у Крагујевцу а гимназију у Бгду. Из гимназије ће отићи право на позорницу 1930, и играће, повремено, у Повлашћеном позоришту Милице Прендић, јер ће у исто време, до 1932, похађати Тон-филмску школу у Бгду. Озбиљно се професионално почиње бавити позориштем 1932, у трупи Душана Животића, који путује по Србији, али се с времена на време задржава и у Бгду. Ту учи занат код доброг мајстора до 1934, када одлази на одслужење војног рока (1934/35). Затим три месеца ради у путујућем позоришту Добрице Раденковића. На краће време се враћа у Животићево позориште да би похитао да пређе у Градско крагујевачко позориште (1935/36). Одатле стиже у НПДбС (од 1. VIII 1936. до 31. VII 1937). И даље стално мења позоришта, трагајући за повољнијим условима за рад и развој: НП „Краљ Александар I“ у Скопљу (1937/38), НП Мб у Нишу (од 1938. до 1941). Од почетка рата је у немачком заробљеништву, одакле је побегао и дошао у Ниш (1941-1943). Најзад му се пружила прилика да постане члан НП у Бгду (1943). Поткрај рата се повезао са НОБ као члан једне културно-уметничке групе. После рата наставља рад у београдском НП, у којем остаје до 1947. Тада прелази у Београдско драмско позориште и у њему ради с много одушевљења (1947-1960), постигавши неколико изврсних креација. Три сезоне је провео у ХНК у Згбу (1960-1963), где је, под именом Јан Сид, остварио неколико врло запажених улога. Из Згба се вратио само на једну сезону у Савремено позориште у Бгду (1963/64) да би последњу своју сезону посветио НП у Бањој Луци (1965/66), после које се, 1966, пензионисао. Добио је Орден рада III реда, награду ФНРЈ за улогу у филму Живјеће овај народ, награду Београда за улогу Вилија Ломана (Смрт трговачког путника), три спомен-плакете за учествовање на радним акцијама. Био је глумац с великим сценским искуством које је стицао на малим и великим позорницама. Уносио се до краја у сваку своју креацију, расипајући немилице свој раскошни темперамент. С подједнаким успехом је тумачио улоге у домаћем и страном репертоару, у богатом распону од лакрдије преко комедије и драме до трагедије, показујући у свакој прилици снагу изузетне трансформације.

УЛОГЕ: Видак (Подвала), Миле (Покојник), Риста и Сава Цветковић (Пут око света), Живорад (Господски дом), Сима Поповић (Госпођа министарка), Мане (Зона Замфирова), Панта Букало (Сеоска лола), Нехљудов (Васкрсење), Беренд (Делила), Жан (Пјер и Жан), Трент (Трипут отац), Евгеније (Васа Железнова), Вронски (Ана Карењина).

ЛИТ: Е. Финци, Више и мање од живота, II, Бгд 1961, с. 75, 110, 215; III, 1963, с. 100, 144, 165-166, 179, 195; IV, 1965, с. 17, 138, 217; V, 1977, с. 74, 164; Б. Јованчевић, Сима Јанићијевић позоришни волшебник, Кекец, Бгд 14. III 1968; В. Пор, „Не желим реквијем“, Политика експрес, 19. VII 1970; М. Радошевић, Отело, Лир и Карамазов…, Политика, 16. V 1975.

Ж. П.

ЈАНИШЕВ Григориј – оперски певач, члан хора, руског порекла. У Опери НП у НСаду био је ангажован од јануара 1926. до априла 1927. Певао је и мање солистичке улоге.

УЛОГЕ: Слуга код Флоре (Травијата), Опел (Холандска женица), Димитреану (Циганска љубав), Спиридон (Игуманов грех).

В. В.

ЈАНКОВИЋ – глумац-волонтер (рођен у Жабљу). Статирао је и играо епизодне улоге у СНП 1926. и 1927. када је оно гостовало у Жабљу.

ЈАНКОВИЋ Весна – драмски писац (Београд, 17. VIII 1947 – ). Основну школу и гимназију (Четрнаесту београдску, 1967) завршила је у Бгду. Студирала је на Факултету политичких наука, а дипломирала на Академији за позориште, филм, радио и телевизију 1974. Први рад (интервју са С. Жигоном поводом филма Рондо) објавила је у листу „Младост“ 1966. Њено прво драмско дело, лирска комедија Фројлајн Ана, премијерно је изведено у СНП 18. XII 1973. Исте г. добила је прву награду на конкурсу фестивала „Дани комедије“ у Светозареву за комедију Мало вике око Мике. Њено треће драмско дело, Мравињак, премијерно је изведено у НП Босанске крајине у Бањој Луци (1974), а исте г. и у ЈДП у Бгду у режији Б. Плеше. Мравињак су приказала и позоришта у Титовом Ужицу (1976) и Прилепу (1977). Музичка комедија Солитер први пут је изведена у Позоришту на Теразијама (1977)  у режији О. Викторовића. Б. Плеша је поставио њену телевизијску драму Један дан (ТВ Бгд, 1977). Од 1979. уредник је у Драмском програму ТВ Бгд. Драма изведена у СНП, Фројлајн Ана, писана је по мотивима приповетке Швабица Лазе Лазаревића, али је Ј. остварила властиту сценску причу о жртвованој љубави србијанског студента који нема довољно снаге да превазиђе схватања и патријархалне норме своје средине. И у Мравињаку и Солитеру Ј. нам представља урбану средину и савремену грађанску породицу. У свим тим драмским делима заступљена је варијација старе приче о односу родитеља и деце, а притом се као лајтмотив јавља тема о неузвраћеној љубави и узалудности жртвовања. У другом плану ових дела овлашно се додирују мотиви о социјалним разликама и савременим друштвеним односима. Особености њених драмских дела су апартни смисао за хумор и савремени језик који је често сленг у којем се речи не бирају. Ј. поседује смисао за сцену, мада њеним драмским делима недостаје занатска перфекција. Неконвенционална и храбра, Ј. уноси специфични урбани тон у српску послератну драматургију.

БИБЛ: Фројлајн Ана, драма рађена по мотивима приповетке Швабица Лазе Лазаревића, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1835; Мравињак, Сцена, 1975, бр. 3/4, с. 141-162; Солитер, позоришни комад у седам слика, Сцена, 1978, бр. 6, с. 95-115; Златна књижица, роман, Бгд 1985.

ЛИТ: М. Мирковић, Блиско о странкињи, Политика експрес, 20. XII 1973; П. Матеовић, У вртлогу сазревања, Дневник, 23. XII 1973; С. Божовић, Дневник сентименталне љубави, Вечерње новости, 24. XII 1973; Б. Михајловић Михиз, У заветрини заташкавања, Сцена, 1975, бр. 3/4, с. 162; Ј. Христић, Позориште, позориште, II, Бгд 1977, с. 266-267; М. Первић, Премијера, Бгд 1978, с. 323-325; Ј. Ћирилов, Жена, у време садашње београдско, Сцена, 1978, бр. 6, с. 115-116.

П. М.

ЈАНКОВИЋ Драгомир – позоришни критичар (Београд, 13. VIII 1867 – Београд, 24. III 1942). Основну школу и гимназију завршио је у Бгду, где је и дипломирао на Историјско-филолошком одсеку Велике школе (1889). После тога студирао је филозофију у Бечу, Берлину, Лондону и Паризу. Био је аташе Посланства Србије у Лондону, секретар Министарства иностраних дела, затим од 10. VIII 1898. до 17. VII 1900. драматург НП у Бгду (наследивши на том месту Милована Ђ. Глишића), па поново секретар Министарства иностраних дела, а од 6. V 1903. до 30. VII 1906. управник београдског НП; био је посланик Србије у Берлину, а пре тога и доцније на служби у краљевском двору – као краљев секретар и министар двора. Писао је приповетке и огледе из књижевности и сарађивао у „Српском прегледу“, „Зори“, „Искри“, „Политици“ и у новосадском „Јединству“. Позоришне критике и чланке о позоришту објављивао је најчешће у „Отаџбини“, „Виделу“ и „Српском књижевном гласнику“ и они су значајнији део његовог књижевног рада; писао их је крајем прошлог и почетком овог века под утицајем западноевропског импресионизма, књижевно, уносећи у њих за оно време строга мерила, добар укус и поуздан суд. Бавио се и преводилаштвом: с енглеског је превео Дикенсовог Давида Коперфилда (I 1899, II 1902), Шекспирове Веселе жене виндзорске (1902, нештампано), Лобокова Задовољства у животу (1910), Стерново Сентиментално путовање кроз Француску и Италију (1926), а са француског две комедије А. Диме Сина – Клодову жену (1904) и Кнегињу од Багдада (1905), изведене у НП у Бгду.

БИБЛ: СНП са Ечегарајем и Скрибом, Српски књижевни гласник, 1901, бр. 1, с. 68-69; Добриновић као Кир Јања, Српски књижевни гласник, 1901, бр. 2, с. 149-154.

ЛИТ: Б. С. Стојковић, Драгомир М. Јанковић као позоришни критичар, у: Живот и рад, Бгд 1928, с. 747-754; А-м, † Драгомир Јанковић, Српска сцена, 1941/42, с. 417-418; Б. С. Стојковић, Руководиоци Народног позоришта у току једног века, Годишњак града Београда, 1967, с. 291, 293.

Л. Д.

ЈАНКОВИЋ Драгослав-Макс – глумац, пантомимичар, педагог (Јесенице, Словенија, 27. IV 1932 – Београд, 11. VIII 1988). Основну школу учио је у Јесеницама, Смедереву, Суботици и НСаду, а гимназију је завршио 1952. у Вршцу, где је направио прве глумачке кораке као глумац аматер. Глуму је студирао у Бгду на Позоришној академији (1952-1956). Први ангажман добио је у НП у Мостару, 15. VIII 1956, где је играо до 15. VIII 1961. Као стипендиста француске владе отишао је 1960. у Париз на усавршавање пантомиме. Прво похађа пантомиму код Етјена Декруа и Марсела Марсоа, а касније похађа школу Ecole Lecoq – Mime Education du Comedien коју завршава 1961. По повратку из Француске добио је ангажман у СНП и у њему остао до 31. XII 1973, када је отишао у Бгд, на Академију уметности, да предаје сценске кретње. Једно време је играо и на београдским сценама, али се убрзо посветио само педагошком раду. Међутим, уметничку активност наставио је као аутор сценског покрета у многим представама у југословенским театрима, као и тв емисијама. У СНП је остварио тридесетак мањих, углавном епизодних улога. Његов највреднији допринос театру је из области пантомиме и сценског покрета. Он је на том пољу био пионир, а прве сценске покрете је радио баш за СНП и цео свој радни век био је посвећен сценском покрету. Још пре одласка у Бгд почео је да се бави педагошким радом у Драмском студију СНП, у којем је предавао сценски покрет од 1964/65. до 1969/70. Неколико пута се окушао и као редитељ, а био је помоћник редитеља у: Просјачкој опери, Недељи у Њујорку, Госпођи Бовари, Великом Маку и у опери Хајде да стварамо оперу. По једну улогу имао је у опери Слепи миш и балету E = mc². Запажене резултате је постигао у раду са аматерима  Атељеа младих у Панчеву. Добитник је Награде за сценске кретње 1979. на Сусрету професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“.

УЛОГЕ: Таса (Сумњиво лице), Први глумац (Хамлет), Метер (Вучјак), Други друг (Оптужена комедија), Бридоа (Господин ловац), Принц (Прљаве руке), Господин Икс (Дона Розита или Говор цвећа), Трећи грађанин (Народни посланик), Слуга Цезара (Јулије Цезар), Асан (Коштана), Гистав, Жозев (Јаје), Лекар (Јеретик), Нинковић (Госпођа министарка), члан мушког хора (Слово светлости), Писар (Мајка Храброст), Страфорел (Романтичне душе), Бине (Госпођа Бовари), Крен (Развод на мађарски начин), (Велики Мак), Збуњен човек (Нисам Ајфелова кула), Курје око, Соколово око (Ветар у гранама сасафраса), Барон Штернбергер (Адам и берберин), Вамбергер (Мрачна комедија), Пери (Све због баште), Гроф де Вард (Три мускетара), Судија (Флора господина Флоријана), Медуза (Пљачка), Странац (Кулосфера), Сељак (Представа „Хамлета” у селу Мрдуша Доња, опћине Блатуша), Медведенко (Галеб), Смаил-ага (Смрт Смаил-аге Ченгијића), Учитељ мачевања (Господин племић).

РЕЖИЈЕ: Флора господина Флоријана, Кревет за три особе.

БИБЛ: Вилар нас није оставио, Позориште, НСад 1971, бр. 10, с. 15; Јонесков театар, Позориште, НСад 1973, бр. 6, с. 11; Фестивал једног глумца, Позориште, НСад 1973, бр. 1, с. 4; Уметност пантомиме, Позориште, НСад 1973, бр. 2, с. 4, бр. 3, с. 3, бр. 4, с. 6.

ЛИТ: А-м, Новосадски глумац Драгослав Јанковић не може без пантомиме, Политика експрес, 10. X 1967; А-м, Доцент, Дневник, 20. X 1970; М. Мирковић, Не газите траву, Политика експрес, 3. III 1971; Ж. Јовановић, Наш критичар је видео: Човек у кавезу, Вечерње новости, 14. VI 1971; Д. Николић, Јубиларне представе у Драми СНП-а, Позориште, НСад, 1974, бр. 6, с. 8; П. Волк; Београдско глумиште, Бгд 2001, с. 728-729.

М. Л.

ЈАНКОВИЋ Ђорђе – глумац-почетник (Сремска Митровица, 1908 – ?). Члан СНП био је од 1. IX 1928. до 1. VIII 1929, када је потпуно напустио позориште.

УЛОГЕ: Посматрач (Пигмалион), Луј  (Мајчин благослов), Полицајац (Лилиом).

В. В.