ИЗРАИЉ (Israël) – драма у 3 чина. Написао: Анри Бернстен. Прво извођење у Паризу, 13. X 1908, у нашој земљи 11. XII 1909. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП у НСаду 28. V 1924. Превео: Радослав Веснић. – Рд. Р. Веснић; Љ. Јовановићева (Агнеса), Стеван Јовановић (Тибол), Д. Спасић (Јустин), В. Виловац (Силвиан), Л. Лазаревић (Греженоа), М. Живановић (Салац), М. Хаџи-Динић (Маркиз де Мов), Љ. Стојчевић (Гроф де Мов), М. Душановић (Жувен), В. Ивановић (Морис), С. Савић (Јосиф), Ј. Силајџић (Послужитељ). – Изведено 4 пута.

ЛИТ: В.,  „Израиљ“ – Народно позориште, Застава, 30. V 1924; В. Спасић,  „Израиљ“ од Анри Бернстена први пут ове сезоне, Јединство, 24. I 1925.

В. В.

ИКРАШЕВ Живко – главни електричар-расветљивач, висококвалификовани радник (Србобран, 14. IV 1925 – Нови Сад, 22. VIII 1973). Г. 1944. радио је у електричарском предузећу у Србобрану, а затим у електро-сервису у НСаду, одакле је 15. IX 1948. дошао у СНП и у њему остао до 31. XII 1964, када је прешао у „Електролукс“ у НСаду. Поново је ступио у СНП 1. V 1965. и у њему радио до смрти. И. је једно време радио и на дужности шефа електро-расветљивачког сектора радника. Сахрањен је на Алмашком гробљу у НСаду. У СНП су радили и његова супруга Јелица (в) као главна женска костимерка и њихов син Никола као електричар у служби за одржавање нове зграде.

Р. Б.

ИКРАШЕВ Јелица – главни женски костимер, висококвалификована радница (Надаљ, 1. IX 1929 – Нови Сад, 22. VIII 1999). Завршила је шест разреда основне школе и као полуквалификована радница 1. XI 1951. дошла у СНП, где је радила до пензионисања, 31. VIII 1982. Комисија за превођење у виша стручна звања у СНП унапредила ју је 1955. у квалификовану, а 1960. у висококвалификовану позоришну костимерку. Органи управљања СНП ООУР Техничка служба су је именовали за руководиоца женског костимерског сектора, а као вредног радника и одличног познаваоца свога посла колектив ју је бирао у разне комисије. Супруг Живко (в) био је главни електричар у СНП, а њихов син Никола је електричар у служби за одржавање зграде СНП.

ЛИТ: Ж. Бајић, Породична традиција, Позориште, НСад 1984, бр. 3-4, с. 15.

Р. Б.

ИКС, ИПСИЛОН, ЗЕД (X, Y, Z) – игра утроје у 3 чина. Написао: Клабунд (Алфред Хеншке). Прво извођење у Бечу, 24. IX 1927, у нашој земљи 26. IX 1929. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у Н-Оп  13. IX 1931. у Осијеку. Превео: Тито Строци. Подела узета са плаката представе одржане 3. X 1931. у НСаду. – Рд. Т. Танхофер, с. Ђ. Петровић; Б. Дрнић (Икс), И. Танхофер (Ипсилон), И. Ракарић (Зед), Ј. Ракуша (Слуга). – Изведено 13 пута.

Прво извођење у СНП 8. VI 1933. у Петровграду. – Рд. А. Верешчагин; Ђ. Козомара (Икс), Љ. Левак (Ипсилон), П. Матић (Зед), Л. Лазаревић (Слуга). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: В-ћ, Новосадско-осечко народно позориште у Сомбору, Глас народа, Сомбор 1931, бр. 38, с. 3; А-м, Гостовање позоришта, Југословенски дневник, 1931, бр. 247, с. 5; А-м, Стара игра у троје – муж-жена-љубавник, Позоришни лист, НСад–Осијек 1931, бр. 1, с. 4; А-м, „X. Y. Z“, Позоришни лист, 1931, бр. 1, с. 4; А-м, Клабундова друштвена драма „X Y Z“, Нови Сад, 1931, бр. 42, с. 3; А-м, Наше народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1932, бр. 25, с. 3; А. П., „Икс, ипсилон, цет“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1933, бр. 24, с. 2; М. В. И., Српско народно позориште из Новог Сада, Панчевачка недеља, 1933, бр. 17, с. 3.

В. В.

ИЛИЈЋ Радослав – адвокат, председник Друштва за СНП (Вршац, 12. I 1894 – Нови Сад, 2. XII 1980). Популарно звани Радушко; основну школу и гимназију завршио је у НСаду; 1916. је дипломирао на Правном факултету у Будимпешти и онде, 1918, стекао докторат правних наука. Од 1919. до 1922. је био судија среског суда у НСаду и Суботици, потом, од 1922. до 1939, адвокат и отада до 6. IV 1941. јавни бележник у НСаду. За време окупације (1941-1944) шест пута је хапшен и у затвору малтретиран. По ослобођењу се активно укључио у друштвено-политички живот НСада и ангажовао се у разним органима народних власти (од 1946. био је посланик Народне скупштине НР Србије). Адвокатским позивом, међутим, бавио се и у целом послератном периоду, све до почетка седамдесетих г., када је пензионисан. Био је способан правник, увек расположен да заступа и странке из најсиромашнијих друштвених слојева; уживао је глас правог „народног адвоката“ и поштеног човека, и до краја живота остао скроман у прохтевима и ван трке за лукративним адвокатским пословима. Био је у сваком погледу маркантна и угледна личност новосадског јавног и друштвеног живота. У међуратном раздобљу био је врло активан друштвени радник. И сâм пасионирани шахиста, 1922. се нашао међу оснивачима Новосадског шаховског клуба, низ г. био је члан његове управе, 1926. секретар а од 1929. до 1941. председник Клуба и све време активан такмичар. Од 1930. до 1933. био је председник Занатлијског певачког друштва „Невен“, а затим и Добротворног друштва „Кап млека“. УО ДСНП му је 23. XI 1922. поверио да опомене закупце задужбинске земље у Сенти, којом је управљало Друштво, да уплате дужну аренду. Затим је од сезоне 1928/29. био члан ДСНП, од 1931. заменик члана његовог УО, а 24. IX 1933. изабран је за председника ДСНП; на том положају остао је до 6. IV 1941. Био је председник ДСНП у једном од најтежих периода у његовој дугој историји: 1934. Банска управа Дунавске бановине укинула је и иначе скромну субвенцију Друштву и доделила је Секцији београдског НП за Дунавску бановину; 1936. Бановина је основала сопствено Позориште и оставила СНП у безнадежној ситуацији; 29. I 1937. склопљен је споразум између Банске управе и НПДб, с једне, и ДСНП, са друге стране, о претварању СНП у Секцију бановинског Позоришта; 15. IX 1939. Друштво за СНП је раскинуло споразум и прекинуло сарадњу са НПДб. У том временском распону И. се, најпре, залагао да Банска управа ДСНП врати укинуту субвенцију, а када у томе и поред многих настојања није успео, пристао је на сарадњу са бановинским Позориштем и упорно настојао да се притом имају у виду „завидни успеси и блистава слава СНП у прошлости“, дакле његово историјско име и обавезе Позоришта према народу, а „Друштво за СНП, с обзиром на легате и традицију, засновану на Уставу Позоришта из 1861 (sic!), жели и мора да очува своју аутономију и самосталност у вођењу свога Позоришта“. НПДб није изричито одбијало да његова Секција ради под именом СНП (што, међутим, после споразума од 29. I 1937. ипак није спроводило), али је сматрало да и Централном трупом и Секцијом треба да управља управа бановинског Позоришта. ДСНП, лишено свих ингеренција над административно-оперативним, финансијским и уметничким радом Секције, дакле потпуно одвојено од трупе, требало би да се посвети пропаганди позоришне уметности на територији Бановине, подстицању и развитку позоришног аматеризма и оспособљавању кадрова за рад у тој области у свим местима у којима за то постоје услови. Био је бескомпромисни противник поновног одвајања ДСНП од свога Позоришта, па је после две и по г. одуговлачења да се споразум од 29. I 1937. санкционише одлуком Скупштине ДСНП, сарадња са бановинским Позориштем прекинута 15. IX 1939. и до избијања Другог светског рата није обнављана. После рата национализована је задужбинска земља којом је управљало Друштво, па је престала да постоји и ова организација СНП, а престао је и И. мандат као председника Друштва, у којем он, стицајем разних околности, није успео да оствари све своје замисли и иницијативе. Са супругом Олгом, из куће Табаковића, имао је седморо деце, међу њима и балетску играчицу Смиљу И.-Живанац и Бранка, помоћног радника у дирекцији Опере СНП.

ЛИТ: А-м, За новог председника Друштва за Српско народно позориште изабран је г. др Радослав Илијћ, Покрет, НСад 1933, бр. 30, с. 2; Д. Бућан, Играо је до последњег даха, Дневник, 4. XII 1980.

Л. Д.

ИЛИКА Луиђи (Luigi Illica) – италијански оперски либретиста (Кастел Арквато Пјаћенца, 9. V 1857 – Милано, 16. XII 1919). Издао је једну збирку песама и написао неколико комедија. Био је журналиста, а 1892. се сасвим посветио писању текстова за опере. Либрета су му прилагођена потребама сцене и имају запажене књижевне вредности. Као либретиста следио је  пут А. Боита, чијем миланском кругу музичара и књижевника је и припадао. Познат је као либретиста Пучинијевих опера Манон Леско – 1893, Боеми – 1896, Тоска – 1900, Мадам Батерфлај – 1904 (последње три у коауторству са Ђ. Ђакозом), које су све имале више премијера у СНП. Такође је писац либрета за оперу Андре Шеније Умберта Ђордана, у СНП приказану 1951.

Б. Р.

ИЛИН Душан – виолинист и професор виолине, члан оперског оркестра СНП (Сомбор, 3. XI 1907 – Београд, 24. XI 1975). После рата радио је као наставник Државне музичке школе у НСаду. Упоредо, од 1. VIII 1947. до 31. VIII 1953, хонорарни је члан-концертмајстор оркестра Опере СНП. Потом је прешао у Бгд, где је све до пензионисања радио као професор Музичке школе „Мокрањац“. Наступао је и као солист на концертима. Одликовао се музикалношћу и однегованошћу тона.

В. П.

ИЛИЋ Александар – драмски писац (Беч, 24. III 1890 – Сремска Митровица, 28. II 1947). Основно и средње образовање стекао је у Бечу, а затим је у Бгду после завршене гимназије студирао чисту филозофију на Филозофском факултету (1913-1914). У Првом светском рату (1914-1917) учествовао је као добровољац. Потом је прешао у Француску, где је уписао студије књижевности (1917-1920) на Сорбони у Паризу. По завршеном школовању вратио се у Бгд, где је неко време био посвећен журналистици и слободном књижевном стварању (1921-1922). У Прагу  је боравио 1925. Аташе за штампу при југословенском посланству у Бечу био је од 1925. до 1929, када је отпуштен из службе. Од 1930. до 1941. радио је у Бгду као чиновник у Министарству иностраних дела, па је поново аташе за штампу у посланствима у Бечу, Букурешту и Паризу, радећи истовремено као редован дописник дневног листа „Правда“ (1930-1937). Други светски рат је провео у Бгду: једно време је био професор на Музичкој академији (1942) за предмет Светско позориште. Југославију је 1945. хтео да напусти; 1946. је покушао да оснује опозициону странку, па је због тога осуђен на 8 г. затвора у Сремској Митровици, где је убрзо и умро. Говорио је немачки, француски и чешки. Писао је песме, оригиналне и преведене, приповетке, романе, путописе, приказе, критике и теоретске огледе о позоришту уопште и објављивао их у листовима и часописима: „Бранково коло“ (1907, 1909), „Српски књижевни гласник“ (1909, 1910, 1914, 1927), „Књижевне новости“ (1914), „Забавник“ (1917), „Епоха“ (1919), „Мисао“ (1920-1924), „Нови живот“ (1923/24), „Comoedia“ (1924), „Раскрсница“ (1924), ЛМС (1926-1928, 1931), „Правда“ (1929-1930, 1932-1934, 1937), „Живот и рад“ (1929, 1930-1932), „Књижевна крајина“ (1931), „Политика“ (1936), „XX век“ (1938). Под псеудонимом Danubiensis издао је неколико политичко-економских брошура (Данашња Аустрија, Бгд 1927; Данашња Немачка и одговорност за светски рат, Бгд 1929; За међубалканску заједницу, Бгд 1930; О Паневропи, Бгд 1930; Данашња Мађарска, Бгд 1931; После мораторијума: Међубалканска банка, Бгд 1931). Као белетриста издао је неколико књига: збирке песама Бог Тај-Та-То (Бгд 1900) и Греси Златоуста (Бгд 1931) и романе Глувне чини (Бгд 1930) и Цигански тестамент (Бгд 1934). Његов поетски роман Глувне чини заступљен је у издању 50 најбољих романа у српској књижевности, а књижевна историја га је сврстала у значајније представнике српског експресионизма између два рата. Његова позоришна делатност започиње премијером лирске драме Са својима (1912) у НП у Бгду. Између два рата он наставља да пише за позорницу; београдско НП му изводи драму Кајање (1924). Затим, у посебним књигама, објављује Бинске преображаје (Бгд 1930) и Кабарет „Код две хемисфере“ (Бгд 1936), као и теоретско дело Светско позориште – увођење (Бгд 1940), не баш успео покушај синтетичког приказа развитка светског позоришта. Поред оригиналних драмских дела, елементе позоришног експресионнзма показује његова врло успешна драматизација романа Ј. Игњатовића Вечити младожења („старинска трагикомедија у 5 слика, с променом“), коју су приказивала позоришта у Скопљу (1930), НП у Бгду (1932. и 1942) и у новосадским театрима СНП (1932) и НПДб (1940). Текст његове драматизације Вечитог младожење Ј. Игњатовића остао је нештампан и налази се у архиви НП у Бгду.

ЛИТ: К. М. Л(уковић), Домаћи аутори. Г. Срђан Туцић и Александар Илић, један непознати, Политика, 30. IV 1912; Р. М., Драме са конкурса („Са својима“ од Александра Илића), Дело, 1912, књ. XIII, св. 2, с. 307-310; А-м, Београдска штампа о „Кајању“ Александра Илића, Comoedia, 1924, бр. 22, с. 12-14; Ж. Милићевић, „Кајање“, Мисао, 1924, књ. XV, св. 107-108, с. 843-846; Ж. В(укадиновић), „Вечити младожења“ у драматизацији Александра Илића, Политика, 21. V 1932; К. Луковић, Драматизација романа. Александар Илић, „Вечити младожења“, Српски књижевни гласник, 1932, књ. VI, св. 4, с. 295-302; С. Петровић, „Вечити младожења“, Мисао, 1932, књ. XXXIX, св. 297-300, с. 176-181; Р. Константиновић, Четири песничка обретенија Александра Илића, Трећи програм Радио Бгда, 1974, бр. 4, с. 185-228; Р. Вучковић, Поетика хрватског и српског експресионизма, Сарајево 1979, с. 301-302; Ј. Деретић, Књижевност између два рата, Књижевна историја, 1980, књ. XIII, св. 50, с. 280; С. Кораћ, Српски роман између два рата (1918-1941), Бгд 1982, с. 229 и 493; Г. Тешић, Библиографија радова о међуратној српској књижевности, Књижевна историја, 1982, књ. XV, св. 57-58, с. 89, 194, 202, 317, 358, 551, 599, 618, 895; С. Костић, Хронолошки подаци о животу и раду, у: Глувне чини, Бгд 1982, с. 243-246.

Ђ. П.

ИЛИЋ Боривоје – правник, секретар СНП и директор Радне заједнице заједничких служби (Зајечар, 10. IX 1939 – ). Завршио је Правни факултет у НСаду. Радио је у Железничко-транспортном предузећу у НСаду. У СНП се запослио 1. Х 1969, најпре као правни референт, па секретар СНП, а 1976. је именован за директора Радне заједнице заједничких служби. Од 1. VII 1987. до 30. VI 1988. био је в. д. директора штампарије „Талија“ (бивше Штампарије СНП); вратио се у СНП за правног референта (1. VII 1988 – 15. X 1989). Од 16. X 1989. до 10. IX 1991. био је шеф правне службе у Спортско-пословном центру „Војводина“, од 11. IX 1991. до 19. I 1994. правни референт у Позоришту младих, да би се 20. I 1994. вратио у СНП за директора РЗ заједничких служби и од 20. XII 1995. од 15. I 2001. радио као саветник за организационе и правне послове. Од 28. XII 2000. до 31. X 2002. био је запослен у адвокатској канцеларији Борислава Тошића као стручни сарадник и од  1. XI 2002. до пензионисања, 10. IX 2004, поново је био у СНП као стручни сарадник за правне послове.

Р. Б.

ИЛИЋ Војислав – књижевник (Београд, 20. IV 1860 – Београд, 14. II 1894). Отац Јован био је песник и политичар, а мајка Смиљана је била из угледне трговачке породице Николић; браћа Драгутин, Милутин и Жарко такође су били књижевници. У палилулску основну школу пошао је каније због болести, а затим се уписао у Другу београдску полугимназију. После другог разреда, 1876, паузирао је г. дана због српско-турског рата, а након трећег разреда, 1878, напустио је редовно школовање. Учио је руски језик од генерала Чењајева, који је посећивао њихову кућу. Захваљујући богатој очевој библиотеци рано се сусрео са најпознатијим светским књижевницима и њиховим делима. Између 1881. и 1884. похађао је наставу на Великој школи, мада није био уписан у њу. Био је активан у раду напредне омладине. Прво дело, Рибар, објавио је 1881. у часопису „Отаџбина“. Заједно са оцем и браћом учествовао је 1883. у покретању Друштва за уметност, које је 1884. покренуло часопис „Преодница“. Такође је био један од оснивача и књижничар Уједињене омладине. Дружио се са радикалима све док је та партија била напредна, а касније са социјалистима. Никада није припадао ни једној партији, али је био увек у сукобу са режимском влашћу као друштвени и политички сатиричар. Његова намера да 1884. оде у Париз на студије пропала је због недостатка новца. Оженио се, без знања породице, ћерком Ђуре Јакшића Тијаном, 1883, кад је она имала шеснаест г. Имали су сина и ћерку који су рано умрли. После смрти супруге 1885, ступио је у везу са њеном сестром Милевом и због осуде јавности побегли су преко границе и једно време живели у околини НСада. Та веза је убрзо окончана и он се вратио у Србију. Инспирисан првим београдским маскенбалом, којем је присуствовао и сâм краљ Милан, написао је и објавио сатиричну песму Маскенбал на Руднику због које је био ухапшен и изведен пред суд. Након интервенције угледних појединаца убрзо је ослобођен. Прво постављење без указа за коректора Државне штампарије добио је 1887. Други пут се оженио 1888. Зорком, ћерком др Јована Филиповића, лекара из Госпођинаца, са којом је имао две ћерке и сина. За дневничара у Министарству спољних послова постављен је 1889, али је из политичких разлога одмах премештен у Солун, у српски конзулат, где је радио као чиновник. У Бгд се вратио 1889, после  краљеве абдикације, и поново почео да ради у Државној штампарији. Због незадовољства политичким стањем и сталне полицијске присмотре, покушао је да пређе у НСад и у Црну Гору, али му то није успело. Крајем 1891. напустио је службу и породицу и прешао у Румунију, где је радио као учитељ у Турн-Северину. После пада Пашићеве владе, али и због незадовољства животом у Румунији вратио се августа 1892. у Бгд, где је указом био постављен за писара почетне класе у Министарству унутрашњих послова, да би октобра 1892. био премештен за шефа IV класе у управи Монопола. Међутим, маја 1893. поднео је оставку и био постављен за писара српског конзула у Приштини, где му је претпостављени конзул био Б. Нушић. Крајем 1893. био је дуже на војним маневрима где се разболео. Преко Приштине и Скопља, где је лечен, вратио се у Бгд и убрзо умро од туберкулозе. Два дана пред смрт био је унапређен за секретара V класе у Поштанско-телеграфском одељењу Министарства народне привреде, а додељен му је и орден Св. Саве V степена. Писао је сатиричне стихове, лирске, епске, драмске песме, затим критичке и публицистичке чланке, епиграме, а преводио је руске, енглеске, немачке и грчке песнике. Рукопис драме Краљ Радослав спалио је када је тадашњи управник НП у Бгд Милорад Шапчанин одбио да је прикаже у НП. После његове смрти у рукопису су остала драмска дела: Радослав, Периклова смрт, Аргонаути и Песник. Био је сарадник многих часописа: „Фењер“, „Голуб“, „Јавор“, „Отаџбина“, „Недељни лист“, „Побратимство“, „Србадија“, „Српске илустроване новине“, „Самоуправа“, „Гусле“, „Српче“, „Београдски дневник“, „Невен“, „Преодница“, „Стражилово“, „Балканска вила“, ЛМС, „Нови београдски лист“, „Српкиња“, „Одјек“, „Србобран“, „Велика Србија“, „Босанска вила“, „Нова Србадија“, „Женски забавни свет за свакога“, „Дневни лист“, „Мале новине“, „Гласник за забаву и науку“, „Дело“, „Вечерње новости“, „Застава“ и др. Објављивао је под различитим псеудонимима и шифрама: В, В-в-в-, Војислав, Владимир – -, Џефри, Песник и папуџија за варош Београд, Црни домино, Сисиф, Критичар, Сер Чатертон, Бен Саид ол Омра, Смирени богомољац, највећи песник под капом небеском, Мохарахари, Дон Тодор од Естрамадуре. На Калемегдану је 1904. постављена његова биста, рад новосадског вајара Јована Пешића. Његова Радничка песма постала је химна радничког хора у Бгду. У СНП изведена је његова драмска поема Песник у драматизацији Каменка Суботића.

БИБЛ: Песме Војислава Ј. Илијћа, Бгд 1887; Песме Војислава Ј. Илијћа, Бгд 1889; Песме I, Бгд 1907; Песме II, Бгд 1909; Песме, Женева 1918; Дела Војислава Илића, Бгд 1922; Сабрана дела I-II, Бгд 1961; Сабрана дела Војислава Илића I-IV, Бгд 1981.

ЛИТ: Ј. Скерлић, Војислав Ј. Илић, у: Писци и књиге, Бгд 1926, књ. IX, с- 7-85; Љ. Недић, Војислав, у: Целокупна дела, Бгд 1932, књ. I, с. 159-183; М. Павић, Војислав Ј. Илић, Бгд 1964; М. Павић и З. Малбаша, Илић, Војислав Ј., у: Лексикон писаца Југославије, књ. II, НСад 1979, с. 448-453; Р. Ераковић, Илић, Војислав, у: Српски биографски речник, књ. IV, НСад 2009, с. 125-127.

М. Л.