ИЗБИРАЧИЦА – шаљива игра у 3 чина с певањем. Написао: Коста Трифковић.

Праизвођење у СНП 25. IV 1872. у НСаду. – Н. Зорић (Соколовић), Ј. Маринковићка (Јеца), К. Савићева (Малчика), Л. Хаџићева (Савета), Ђ. Соколовић (Тимић), Ј. Поповићева (Ката), Л. Маринковићева (Милица), Н. Недељковић (Бранко), М. Суботић (Штанцика), Н. Рашић (Тошица), К. Хаџић (Јован). – Изведено 10 пута.

Премијера у СНП 3. VII 1879. у Старом Бечеју. – С. Рајковић (Соколовић), Д. Ружићка (Јеца), Л. Хаџићева (Малчика), С. Максимовићка (Савета), Ђ. Јовановић (Тимић), Ј. Поповићева (Ката), Б. Хаџићева (Милица), В. Марковић (Бранко), А. Лукић (Штанцика), П. Добриновић (Тошица), Ј. Божовић (Јован). – Изведено 5 пута.

Премијера у СНП 15. VI 1910. у Сенти. – Рд. М. Хаџи-Динић; Р. Спиридоновић (Соколовић), Д. Васиљевићка (Јеца), С. Бакаловићка (Малчика), Д. Матејићка (Савета), М. Николић (Тимић), М. Тодосићка (Ката), М. Јосићева (Милица), М. Марковић (Бранко), М. Хаџи-Динић (Штанцика), П. Добриновић (Тошица), С. Стефановић (Јован). – Изведено 4 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 3. VI 1921. Подела узета са плаката представе одржане 23. XI 1922. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Соколовић), М. Тодосићка (Јеца), Р. Кранчевићка (Малчика), В. Јовановићка (Савета), М. Хаџи-Динић (Тимић), С. Стојчевићка (Ката), М. Авировићева (Милица), С. Јовановић (Бранко), М. Душановић (Штанцика), А. Златковић, к. г. (Тошица), Р. Алмажановић (Јован). – Изведено 6 пута.

Премијера у СНП 3. III 1932. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. П. Матић; Д. Петровићка (Малчика), П. Матић (Тошица), М. Миљуш, П. Христилић, Р. Ферари, Е. Миљуш, Х. Вугринчићева, Љ. Динићка. – Изведено 5 пута.

Прво извођење у ДНП 17. II 1943. у Панчеву. – Рд. А. Верешчагин, дир. В. Путник, сц. В. Ребезов; С. Савић (Соколовић), Р. Кранчевићка (Јеца), М. Петровићева (Малчика), Љ. Животићева (Савета), В. Милин (Тимић), М. Гојкићка (Ката), К. Игњатовићка (Милица), М. Симић (Бранко), Ж. Котрошан, Р. Шобота (Штанцика), Ж. Мишчевић (Тошица), В. Ристић (Јован). – Изведено 11 пута.

Изведено на Летњим позоришним играма у НСаду 1945. – гостовање Секције I ВНП Панчево. – Рд. А. Верешчагин, дир. Б. Цвејић, сц. В. Ребезов; С. Савић (Соколовић), Р. Кранчевићка (Јеца), М. Петровићева (Малчика), Љ. Ребезова (Савета), Н. Митић (Тимић), В. Јелићка (Ката), Р. Петровићева (Милица), М. Савић (Бранко), М. Тошић (Штанцика), Ж. Мишчевић (Тошица), М. Мајић (Јован). – Изведено 1 пут.

Премијера у СНП 22. XII 1950. у НСаду. – Рд. Р. Веснић, пом. рд. О. Новаковић, сц. С. Максимовић; Л. Богдановић (Соколовић), С. Перић-Нешић (Соколовићка), П. Вујовић (Тимић), И. Душановић (Тимићка), М. Коџић, Ј. Бјели (Малчика), Р. Улмански (Милица), И. Барић (Савета), С. Нотарош, Б. Микоњић (Бранко), С. Шалајић (Штанцика), Ф. Живни (Тошица), Д. Обрадовић (Јован). – Изведено 19 пута, глед. 9212.

Премијера у СНП 15. X 1960. у НСаду. – Рд. Б. Ханауска и Д. Ђурковић, муз. сарадници Е. Гвоздановић и Д. Стулар, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, к-графски сарадник М. Дебељак; Стојан Јовановић (Соколовић), Љ. Раваси (Јеца), Ж. Стојановић (Малчика), М. Радаковић (Савета), П. Вртипрашки (Тимић), И. Душановић (Ката), А. Веснић (Милица), В. Матић (Бранко), З. Стојиљковић (Штанцика), С. Шалајић (Тошица), Р. Комненовић, С. Перић-Нешић (Новосадске пиљарице), Добрила Шокица (Куварица), И. Хајтл (Спира Грабић), Д. Колесар (Јаким сапун), Л. Богдановић (Слуга Јован), Т. Јовановић (Фотограф). – Изведено 76 пута, глед. 36.957.

БИБЛ: Коста Трифковић, Избирачица, НСад 1873.

ЛИТ: Б., „Избирачица“, Позориште, НСад 1872, бр. 62, с. 253; А-м, Српско народно позориште, Вршчанин, 1873, бр. 2, с. 3; А-м, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1879, бр. 186, с. 2; (Ј.) Г(рчић), Избирачица, Позориште, НСад 1885, бр. 15, с. 58-59; М. Ш. М., „Избирачица“, шаљива игра у 3 чина од К. Трифковића, Јавор, 1886, бр. 3, с. 85-91; А-м, У суботу је приказана позоришна игра „Избирачица“, Слога, Сомбор 1910, бр. 11, с. 5; Ш. Ј(осин), Српско народно позориште, Невен, Суботица 1910, бр. 6, с. 4-3; А-м, Прослава шездесетогодишњице Трифковићеве „Избирачице“ у Новом Саду, Југословенски дневник, 1932, бр. 62, с. 5; А-м, Трифковићева „Избирачица“, Нови Сад, 1932, бр. 10, с. 3; Л. Дотлић, Прва представа „Избирачице“ у Новом Саду, НС, 1950, бр. 12, с. 4; Р. Веснић, „Избирачица“ у Н. Саду и њени критичари, НС, 1951, бр. 5, с. 3; Ј. Виловац, Вредносна инспирација, Дневник, 18. X 1960; А-м, „Играли смо за Тита“, Дневник, 9. II 1961; А. Ежов, Успешната манифестациа на стил и укус, Нова Македонија, Скопје 16. VI 1961; Ј. Виловац, У свечаном расположењу, Дневник, 21. X 1961; Ј. Лешић, Први утисци, Дневник, 23. XI 1962.

В. В.

ИЗБОР ПОСЛАНИКА У БОМБИЊАКУ (Le Député de Bombignac) – комедија у 3 чина. Написао: Александар Бисон. Прво извођење у Паризу, 28. V 1886, у нашој земљи 29. X 1896. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП у НСаду 6. II 1923. Превео: Јован Грчић. – Рд. Б. Цветковић; Б. Цветковић (Граф Ремон де Шантло), Р. Кранчевићка (Јелена де Шантло), Љ. Јовановићева (Маркиза де Серноа), М. Авировићева (Рене де Серноа), Р. Алмажановић (Евжен Пенто), Стеван Јовановић (Граф Пол де Морар), М. Душановић (Барон де Верже), В. Јовановићка (Жилијета), М. Пашко (Франсоа). – Изведено 12 пута. (Играно и под насловом Бомбињачки посланик).

ЛИТ: А-м, A Nemzeti Szinházban ma, Délbácska, 1923, бр.  29, с. 6; А-м, „Избор посланика“, Застава, 1923, бр. 29, с. 3; (m), „Die Abgeordnetenwahl in Baumbignac“, schwank in 3 Aufzügen von Busson, Deutsches Volkablatt, 1923, бр. 971, с. 5.

В. В.

ИЗГУБЉЕНА ЧАСТ – в. ОКАЉАНО ПОШТЕЊЕ

ИЗГУБЉЕНО ПИСМО (O scrisoare perdută) – гротеска из румунске друштвено-политичке прошлости у 4 чина. Написао: Јон Лука Карађале. Прво извођење у Националном театру у Букурешту 1884, у нашој земљи 1. X 1938. у НП у Сарајеву.

Прво извођење у СНП 6. II 1957. у НСаду. Превео: Владислав Мошуљ, редакција превода: Никола Гавриловић. – Рд. Л. Дотлић, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, пом. рд. С. Максић; В. Животић (Штефан), Л. Богдановић (Захарија), Ј. Бјели (Зое), С. Душановић (Гица), Ф. Живни (Таке), Н. Митић (Јордаке), В. Љубичић (Нае), С. Максић, Т. Плескоњић (Пијани грађанин), Драгиша Шокица (Агамица), С. Удовички, Д. Колесар (Јонеску), Р. Којадиновић (Попеску), И. Ћирковић (Момак). – Изведено 12 пута, глед. 4882.

БИБЛ: Јон Лука Карађале, Изгубљено писмо, с румунског прев. Владислав Мошуљ, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 725.

ЛИТ: М. Бабинка, Непретенциозност класичног стила, Дневник, 9. II 1957; О. Новаковић, Јон Лука Карађале: „Изгубљено писмо“, НС, 1957, бр. 121, с. 9.

Ј. М.

ИЗДАВАЧИ И ШТАМПАРИ ДРАМСКИХ ДЕЛА КОД СРБА У УГАРСКОЈ ДО 1914. Г. – Од 1736, када је у Сремским Карловцима изведена прва представа у новијој историји позоришта у Срба, до оснивања СНП, 1861, ради се и на нашој драмској књижевности: српски писци у почетку само преводе и прерађују позоришне комаде, а доцније стварају и оригиналну драмску литературу и припремају основу за развој позоришног живота већих размера, на ширем подручју. Наиме, непрекидним стваралаштвом у области драмске књижевности стварани су и основни услови и репертоарска подлога за оснивање дилетантских позоришних дружина у Војводини од 1813. до 1861; захваљујући великим делом и тим околностима, значајан допринос развитку скоро непрекидног позоришног живота на овом подручју дали су у том периоду Јоаким Вујић (в), Атанасије Николић (в), Максим Брежовски (в), Константин Поповић Комораш (в), Никола Ђурковић (в), Јован Кнежевић (в) и други. Педесетих г. XIX века, а нарочито после оснивања СНП, ХНК Згб и НП Бгд, рад на драмској књижевности, оригиналној и преведеној, све је богатији и разноврснији. Бујан развитак театарског живота Срба у Војводини и појава многих дилетантских позоришних дружина били су олакшани и тиме што су драмски текстови у том раздобљу и доцније били штампани, па према томе и приступачни свугде где је било интересовања за позоришни рад. Нарочито је штампана драма била велика помоћ првим нашим професионалним театрима на почетку њиховог рада, па и у доцнијим периодима. У току историјског развитка драмске књижевности код Срба прва драма штампана је 1787, у Лајпцигу, „у Типографији госп. Таибнера“. Била је то Голдонијева комедија Терговци у преводу Емануила Јанковића (в). Само две г. доцније, 1789, Јанковић је код истог типографа објавио своју прераду сеоске веселе игре у једном чину Благодарни син Јохана Јакоба Енгела, а исте г. и превод новог комада, „једне наравоучителне веселе игре за децу у четири дејствија“, Зао отац и неваљао син или родитељи, учите вашу децу познавати! Франца Ксавера Старка. Овај моралистичко-педагошки комад штампан је у Типографији Јосифа Курцбека у Бечу. Отада до седамдесетих г. XIX века повремено ће се штампати драме на српском језику у више места Аустроугарске, у разним штампаријама и од многих издавача. Од седамдесетих, а нарочито осамдесетих г. XIX века, драмска дела на српском језику штампају се у Аустроугарској све чешће, и од 1914. главна издавачка делатност у овој области књижевности на нашем језику концентрише се у два-три центра на територији на којој је гостовало СНП. Притом треба имати у виду да су драмска дела такорећи од почетка била објављивана не само у засебним књигама, него у зборницима, часописима, календарима, па чак и у листовима; у периодичним публикацијама и листовима, додуше, нису увек штампане целе драме него најчешће одломци, али је и међу њима у том погледу било изузетака. После појаве превода и споменуте прераде Е. Јанковића, у Бечу ће се штампати, у великим временским размацима, још неколико драмских текстова српске преводне и изворне књижевности: у Штампарији Стефана Новаковића (1793), код Мехитариста (1833), у Штампарији Јерменског манастира (1819, 1836, 1847, 1850; или, 1876 – издавач Стеван Ћурчић) и у Књигопечатњи Александра Андрића (1859). Од 1798. до 1840, међутим, дакле нешто више од четири деценије, главни и најплоднији центар штампане драме на српском језику био је Будим, где је у том периоду, у Штампарији Краљевског свеучилишта пештанског, одштампано педесетак драмских текстова наших писаца и преводилаца. На самом почетку штампања наших драма у тадашњој престоници Угарске појављује се 1799. и један издавач тог књижевног жанра на нашем језику – Јован Каулици (старији), купец пештански; доцније ће се онде јавити као издавач и Јосиф Миловук. У међувремену се Лајпциг још у два маха налази као место издања наших драмских спевова и сочиненија: 1837. са Штампаријом Брајткопфа и Хертла, а 1846. са Типографијом Јована Шнирера. Од 1808. улази у послове издавача драмских дела новосадски књиговезац и књижар Дамјан Стефановић Каулици, а од 1813. његов син Константин, такође књижар новосадски. Од 1843. до 1846. драме штампа и Константинов син, Јован Каулици (млађи), али се као новосадски штампар драмских дела пре њега појављује синовац Емануила Јанковића, Павле Јанковић. У Штампарији коју је водио до своје смрти, 1841, а отада па даље његова удовица Екатерина, штампано је између 1837. и 1884. нешто више од десетак позоришних комада. НСад после тога постаје средиште штампарства код Срба у Угарској, које ће, међу другим типографским пословима, непрекидно, кад мање – кад више, штампати и драмску литературу на српском језику. Списак новосадских штампарија које су извршавале такве поруџбине или чак биле и издавачи драмских дела, и временски периоди у којима су се тим послом бавиле, заслужује пажњу и треба их редом навести: Народна књигопечатња др Данила Медаковића (1851-1853), Епископска књигопечатња, доцније Платонова књигопечатња односно Платонова штампарија (под овим другим именом у власништву Српске велике гимназије новосадске; 1860-1870), Брзотисак Игњата Фукса, доцније Аугуста Фукса (1861-1884), Српска штампарија др Јована Суботића (1871), Српска народна задружна штампарија (1872-1876; штампала је двадесетак драмских дела), Штампарија Српске књижаре Браће М. Поповића (1876-1911, издавач је и штампар највећег броја позоришних комада, в. Књижара Браће М. Поповића у Новом Саду), Штампарија Књижаре Арсе Пајевића (1877-1894), Књижара Луке Јоцића (1879), Српска штампарија др Светозара Милетића (1881-1888), Парна штампарија Николе Димитријевића (1881, 1884), Штампарија др Стевана Павловића и Луке Јоцића (1893) и Штампарија Учитељског деоничарског друштва „Натошевић“ (од 1908. па даље). Но, не треба мислити да су ове штампарије при штампању драмских дела обављале само графичке услуге: већина њих биле су истовремено, попут Српске књижаре Браће М. Поповића, и издавачи драмских текстова, нарочито Књижара Арсе Пајевића (в). СНП је, од 1876. заједно са Књижаром Браће М. Поповића и Књижаром Браће Јовановића у Панчеву, такође, један од водећих издавача драмских дела у раздобљу од преко тридесет г. (1872-1905, в. Зборник позоришних дела). Драмска литература на српском језику штампана је до 1914. и у другим местима на територији Угарске, укључујући и Хрватску и Славонију као делове бивше троједне краљевине која је била у државно-правном односу са Угарском, и Трст као место штампања многих књига на нашем језику: у Сегедину – у Штампарији Јована Грина (1845, 1847); у Земуну – у Штампарији Данила Медаковића (1850), Штампарији Игњата К. Сопрона (1852-1862), Штампарији Симе Паића (1889) и у Штампарији Јове Карамате (1893; код овог се штампара у два маха појављује као издавач Бранко Бакаловић); у Трсту се, у једном случају, поред штампара Б. Р. Зупана, региструје као издавач Андрија Стојковић (1851); у Сремским Карловцима – у Штампарији Данила Медаковића (1849, у календару „Зимзелен“), у Митрополитско-гимназијалној типографији, доцније Српској манастирској штампарији (1859, 1863, 1902, 1903, 1905, 1911); у Пешти – у Штампарији Бајмела и Козме (1862); у Сомбору – у Штампарији Андрије Вагнера (1862), а издавач је Књижара Миливоја Каракашевића, и у Штампарији Фердинанда Битермана и Сина (1896, 1900); у Темишвару – у Штампарији Ернеста Штегера (1868); у Вуковару – издавач драма је Књижара Александра Вагнера (1866, 1869), у Панчеву – у Штампарији Антона Сибенхауера (1856), а издавач је Књижара Браће Јовановић (1881-1895), један од највећих српских издавача у Угарској (в.  Књижара Браће Јовановић уПанчеву); у Вршцу – Марковићева књижара (1881) као издавач а у Штампарији Ветла и Веронића (1884); у Загребу – у Штампарији Ф. Фишера (1884, 1885), у Штампарији Карла Албрехта (1890), Дионичкој тискари (1890), Српској штампарији (1898) и у Штампарији Мила Маравића (1902); у Великој Кикинди – у Накладној штампарији (1888, 1889), која је била лепо започела са издавањем циклуса позоришних дела, али је после г. дана престала да их објављује (в. Позоришна библиотека Накладне штампарије у ВеликојКикинди), и у Штампарији Српске књижарнице Јована Радака (1895); и у Великом Бечкереку – у Штампарији Српске књижарнице Ј. Грчића (1896). Тиме би, колико се могло утврдити, углавном била исцрпљена листа штампара и издавача драмских дела у Угарској на српском језику до 1914. Делатност МС као издавача драмских дела одвија се у том раздобљу у два периода: од 1827, када је издала прву драму штампану у засебној књизи, до 1864. њено седиште је у Пешти; отада до 1911, када се појавила последња драма штампана у њеном издању, до почетка Првог светског рата она се налази и ради у НСаду. Ако се драмама штампаним у засебним књигама додају и драмски текстови објављени у тим периодима у ЛМС, Матица спада у ред издавача који су у оно време поклањали знатну пажњу драмској књижевности (в. Матица српска и позориште). Поред ЛМС, који је свој први драмски текст (Ратобид и Илка Јована Суботића) донео тек 1838, драмска дела објављивали су, пре њега и упоредо с њим, и други зборници, часописи и листови који су излазили на нашем језику у Угарској и Бечу. Прва публикација за коју се зна да је пре других објавила драму је „Забавник“, књижевно-поучни алманах који је 1815. у Бечу покренуо Димитрије Давидовић као додатак својим „Србским новинама“. У њему је, за г. 1816, штампан Љубисав, „једна игра у једном дејству-акту“ Соломона Геснера. „Забавник“ је, док је излазио „у царствујушчем граду Вијени“, у св. за 1819. објавио и једну Коцебуову једночинку. Пре ЛМС, објавио је један позоришни комад и зборник Георгија Лазаревића „Цвеће“ (I), штампан у Будиму 1829 – комедију Пријатељи новосадског професора Лазара Лазаревића (в), а једну драму и „Србска зора“, забавник за 1836, такође штампан у Бечу. После њих, упоредо са ЛМС, дела из драмске књижевности објављивали су часописи и листови: у Новом Саду – „Даница“ (уредник Ђорђе Поповић Даничар), „Јавор“, „Матица“, „Позориште“, „Недељни лист“, „Шаљиви астроном“, „Српске илустроване новине“, „Стража“, „Невен“, „Стражилово“, „Даница“ (уредник Милутин Белановић), „Комарац“, „Стармали“ и „Пчелица“; и календари (доносили су их као посебан прилог): „Бачванин“ за 1890. и 1891, „Ласта“ за 1890. и 1891, „Сремац“ за 1891. и „Годишњак“ за 1892; у Бечу – „Србско-далматински магазин“ за г. 1854-1859 (и у св. за г. 1863, која је штампана у Задру, такође објављује један драмски текст), „Србска зора“, забавник за г. 1836.  (издавач Спиридон Јовић), „Немања“ и календар „Зимзелен“ за г. 1859. (издавач Александар Андрић); у Сремским Карловцима – „Бранково коло“ и календар „Зимзелен“ за г. 1849. (издавач Александар Андрић); у Згбу – „Српски забавник“ за г. 1884. и 1885. и календар „Србобран“ за г. 1895; у Сомбору – „Голуб“; у Панчеву – „Споменак“ и у Сремској Митровици – „Фрушка гора“ (в. Драмска дела у листу „Позориште“, Позоришни комади учасопису „Јавор“). Драмска дела штампана су такође и у Бгду, Нишу и Крагујевцу (код разних издавача – у засебним књигама, и у часописима, листовима и алманасима), на Цетињу (у часопису „Црногорка“, књижевном листу „Луча“ и годишњаку „Орлић“ за г. 1867, и засебно), у Мостару (код издавача Пахера и Кисића), Сарајеву (у часописима „Босанска вила“ и „Нада“), Дубровнику (у часопису „Срђ“, и засебно) и велик број хрватских издања позоришне литературе који је објављен у Згбу. Она овом приликом нису узета у обзир, јег се овим прегледом омогућује глобалан увид у издавачку делатност драмске књижевности на српском језику која се остваривала само на територији Угарске и у Бечу, где је било седиште централне власти аустроугарске монархије, дакле на подручју на којем је и СНП, углавном, распростирало своју делатност. Између два светска рата ЛМС у већим временским размацима објављује четири цела драмска текста, два краћа и два дужа, и одломке из више драма. Као издавач драмских дела у том раздобљу пажњу заслужује и новосадска Књижара „Славија“ Владе Лежимирца.

ЛИТ: С. Новаковић, Српска библиографија за новију књижевност, 1741-1847, Бгд 1869; В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик СКА, XLV, други разред, 58, Бгд 1907; Ј. Скерлић, Историски преглед српске штампе (1791-1911), Југословенска штампа, Бгд 1911; Т. Милитар, Штампа у Војводини, НСад 1939; Т. Милитар, Штампарство у Војводини, НСад 1940; Д. Кириловић, Каталог Библиотеке Матице српске, I, Српске књиге 1494-1847, НСад 1930; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, II, НСад 1951, с. 193-242; Д. Кириловић, Каталог Библиотеке Матице српске, II, Српске књиге 1848-1880, НСад 1955; Народна библиотека Србије – Каталог књига најезицима југословенских народа 1519-1867, Бгд 1973.

Л.

ИЗЛЕЧЕН ЈЕ  – шаљива игра у 1 чину. Према француском оригиналу написао: Фр. Тиц.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 27. VII 1867. у Вршцу (под називом Он је излечен; заједно са једночинкама: Први састанак и Он и она). За српску позорницу удесио: Јован Ђорђевић. – Д. Ружић (Светозар), Д. Ружићка (Драгиња). – Изведено 2 пута.

Премијера у СНП 19. II 1874. у НСаду (заједно са једночинкама: Шаран и Гренгоар). – Д. Ружић (Светозар), Д. Ружићка (Драгиња). – Изведено 2 пута.

В. В.

ИЗМЕЂУ ПОНОЋИ И ЗОРЕ (Okénko) – комедија у 4 чина. Написала: Олга Шајнпфлугова. Прво извођење  1931. у Народном дивадлу у Прагу, у нашој земљи 15. II 1934. у НП Бгд.

Прво извођење  у београдском НП Секција за Дб 31. V 1934. у Сремској Митровици.  Превео: Милутин Игњачевић. – Рд. С. Душановић; Ј. Јованесковић (Динибалка), И. Душановић (Ружа), С. Душановић (Др Јаков Јоханек), Д. Левак (Др Плевка), В. Савић (Полицијски комесар), Љ. Десимировић (Дивишек), Д. Тодић (Тонда), Н. Динић (Лојза), Ж. Моачанин (Носач).  – Изведено 6 пута.

В. В.

ИЗМИШЉЕНЕ ПРЕПРЕКЕ – позоришни комад у 3 чина. Написао: Лазар Стипић.

Прво извођење у СНП 27.  IX 1932. у Старој Пазови. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

ИЗРАИЛОВСКИ Стеван – балетски играч (Стенча-Гостивар, 1. VIII 1929 – Карлсруе, СР Немачка, 21. VIII 2018). У родном месту је завршио 4 разреда основне школе. Као стипендиста Савета за просвету и културу Среза НСад похађао је школу „Седлерс Велс“ у Лондону од 1. IX 1955. до 31. VII 1956. Играчку каријеру је започео 1949. у Уметничком ансамблу Централног дома ЈНА. У СНП је први пут ангажован од 1. X 1951. до 15. VIII 1960. Статус солисте добио је 1. X 1953. Као балетски играч боравио је у иностранству, у Минстеру (Вестфалија), од 15. VIII 1960. до 31. VIII 1961. У СНП је поново од 1. IX 1961. до 15. VIII 1963, када опет одлази у иностранство, где наставља играчку каријеру. Први пут се појавио у солистичкој улози 1951. као Кум у Охридској легенди. Одликовао се лепом фигуром, чистим линијама и солидном класичном техником. Непосредан у сценском изразу и танцовалан, остао је у сећању новосадске публике као врло успешан тумач лирских улога класичног балетског репертоара.

УЛОГЕ: Тибалд, Ромео (Ромео и Јулија), Дивљак (Рајмонда), Фрања (Копелија), Дон Хуан (Дон Хуан), Фаун (Поподне једног Фауна), Половчанин (Половецке игре), Бено и Зигфрид (Лабудово језеро), Вацлав (Бахчисарајска фонтана), Плава птица (Успавана лепотица), Grand pas de deux (Дон Кихот).

ЛИТ: Н. Грба, Жорж Бизе, „Кармен“, СВ, 22. XI 1952; А-м, Гостовање чланова Балета СНП-а у Суботици, Дневник, 12. XI 1954; А-м, Нови чланови ансамбла, Дневник, 6. IX 1955; Н. Грба, Извесно освежење, Дневник, 5. I 1957; М. Антић, „Бахчисарајска фонтана“, Дневник, 7. V 1957; Н. Грба, Бахчисарајска фонтана, Дневник, 10. V 1957; Др А. М., Опера и балет код нас, Зрењанин, 1957, бр. 248, с. 5; С., Премијера „Силвије“ Лео Делиба, Дневник, 5. VI 1958; В. С. М., Гостовање опере и балета СНП-а из Новог Сада, Сомборске новине, 1960, бр.  294, с. 5; Ј. Шулхоф, „Лабудово језеро“, Дневник, 24. I 1960; Ј. Шулхоф, „Охридска легенда“, Дневник, 22. XII 1961; М. Малетић, „Жизела“, Дневник, 9. III 1962.

Љ. М.

ИЗРАИЛОВСКИ-РЕКАЛИЋ Даница – в. РЕКАЛИЋ-ИЗРАИЛОВСКИ Даница