ЖИВОТИЋ Олга рођ. Киш – глумица (Шабац, 12. IV 1900 – Зрењанин, 4. VI 1987). У Ђеру (Мађарска) завршила је грађанску школу 1915. Глумачку каријеру започела је 1922. у Подринском повлашћеном позоришту, добро састављеној путујућој трупи којом је управљао њен муж Душан Ж. (в), даровит глумац, редитељ, позоришни управник, драматизатор и преводилац. У том позоришту, које делује у Ваљеву, Чачку, Крагујевцу, Крушевцу и другим већим местима Србије, она пролази кроз веома шаролик репертоар, играјући многе и разноврсне улоге, марљиво учећи од најбољих чланова трупе, нарочито од свога мужа и од истакнутих првака београдског НП који често гостују на сцени Ж. позоришта (Димитрије Гинић, Добрица Милутиновић, Жанка Стокић, Божа Николић, Раша Плаовић, Никола Гошић, Деса Дугалић и др.). Била је то изванредна школа за интелигентну, даровиту и амбициозну младу глумицу. У то време она, поред многих других улога, игра Порцију у Шекспировом Млетачком трговцу, насловне улоге у Станковићевој Коштани и Ташани, Дездемону у Отелу, Регину у Ибзеновим Аветима, Анђелију у Војновићевој Смрти мајке Југовића… Њен муж оснива 1950. у Бгду Мало позориште на „Славији“, које у низу г. са великим успехом негује водвиљски репертоар, нарочито лаку француску комедију,што је за Ж. прилика да се упозна и са овим сценским жанром. Од 1940. до избијања Другог светског рата ангажована је у НПДб у НСаду, где се одмах уврстила међу првакиње овог реномираног драмског ансамбла. Тегобне ратне г. провела је у избегличком Панчевачком позоришту. После ослобођења позвана је у обновљено СНП, у којем, сем две сезоне проведене у београдском НП (одакле је враћена у НСад по молби управе СНП), остаје до пензионисања, 31. XII 1959. Ту је остварила најплоднији део своје каријере као једна од значајних глумица и у југословенским размерама, истичући се нарочито у великим и сложеним драмским и трагичним улогама, које спадају у највиша глумачка остварења на послератној сцени СНП. Одликовала се маркантном и стаменом сценском појавом, ванредним дубоким и гипким гласовним органом (била је у младости и добра певачица), изврсном дикцијом и (мада родом Мађарица), осећањем за чистоту, преливе и акценте нашег језика. Јаког сценског темперамента и сценске сугестивности, студиозна, савесна, интелигентна и проницљива у карактеризацији ликова, Ж. је свој глумачки позив носила достојанствено и са ауторитетом. 23. II 1953. је у СНП прославила 30-огодишњицу уметничког рада улогом Јеле у Војновићевом Еквиноцију. Син Велимир и ћерка Љиљана удата Ребезов такође су глумци.

УЛОГЕ: Маркиза Матилда Спина (Хенрик IV), Ана (Супруга), Госпођа Мари Горски (Прогнани), Лили Мортар (Невине), Ана Николајевна (Најезда), Госпа Јула (Вода са планине), Ди-Ван (Свињарка), Агрипина Семјоновна (Туђе дете), Антигона (Антигона), Марселина (Фигарова женидба или Луди дан), Ката (Коштана), Стевка (Ивкова слава), Ана Андрејевна (Ревизор), Надежда Лавовна (Оклопни воз), Баруница Кастели (Господа Глембајеви), Гурмишска (Шума), Кручинина (Без кривице криви), Госпођа Маре (Дубровачка трилогија), Госпођа Хигинс (Пигмалион), Карењина (Живи леш), Јеле (Еквиноцио), Мартинова мати (На западним котама), Петрија (Хајдук Станко), Мајка (Крвава свадба), Госпођа Тереза (Догађај у месту Гоги), Војислава (Скендербег), Маре (Машкарате испод купља), Асунта (Тетовирана ружа), Вера Карповна (Дан одмора).

ЛИТ: Л. Дотлић, Луиђи Пирандело: Хенрик IV, Дан, 1940, бр. 267, с. 7; А-м, Јован Бокаи: „Супруга“, Дан, 1941, бр. 18, с. 7; Л. Дотлић, Гђа Олга Животић о себи и позоришту, Дан, 1941, бр. 71, с. 6; К. Георгијевић, Премијера „Најезде“, СВ, 19. III 1945; Б. Петровић, „Туђе дете“ од В. Шкваркина, СВ, 22. VII 1945; Б. Ч(иплић), „Негде у Москви“, СВ, 14. I 1946; Б. Ч(иплић), „Варвари“ Максима Горког, СВ, 25. IV 1946; А-м, Олга Животић, ВС, 1946, бр. 6, с. 14; Б. Чиплић, „Господа Глембајеви“ од Мирослава Крлеже, СВ, 29. XII 1946; Б., „Шума“ од А. Н. Островског, СВ, 25. III 1947; А-м, „Дан одмора“, ВС, 1948, бр. 14, с. 3; Ј. Виловац, Две премијере, СВ, 7. и 8. XII 1950; Б. Чиплић, Поводом пет драмских представа Војвођанског народног позоришта, ЛМС, 1951, књ. 368, с. 114; Б. Чиплић, Премијера „Дубровачке трилогије“ у Новом Саду, НС, 1951, бр. 9, с. 2; А-м, СНП прославило своју 90-годишњицу, НС, 1952, бр. 33. с. 11; О. Н(оваковић), Олга Животић, НС, 1952, бр. 36, с. 4; С. Берберски, „Мећава“ од Пере Будака, СВ, 30. XII 1952; Ј. Виловац, Пут и горак и леп, Дневник, 15. II 1953; Ј. Виловац, Војновићев „Еквиноцио“, Дневник, 1. III 1953; Л. Дотлић, Јубилеј првакиње новосадске Драме Олге Животић, НС, 1953, бр. 57, с. 1-2; О. Новаковић, „Еквиноцио“, НС, 1953. бр. 59-60, с. 2; Ј. Путник, „На западним котама“, НС, 1953, бр. 70, с. 2; В. Дубравчић, У свадбено јутро, Дневник, 13. III 1955; О. Новаковић, Варијације на представу „Крвава свадба“ од Лорке, НС, 1955, бр. 96-97; Д. Поповић, Славко Грум: „Догађај у месту Гоги“, ЛМС, 1955, књ. 376, с. 605; Ј. Виловац, „Машкарате испод купља“, Дневник, 11. X 1957; С. Ст(анић), Новосадски глумци за пензионисане другове, Дневник, 30. I 1960; М. Татић, Олга Животић – драмска хероина, Позориште, НСад 1972, бр. 5, с. 13.

В. П.

ЖИВОТИЋ Славка – драмска глумица (Тетово, 14. XII 1908 – Ниш, 17. X 1953). Девојачко презиме јој је Илић. Завршила је три разреда гимназије. Врло млада се  посветила позоришту у скопском НП, где је играла од 1923. до 1932. Од 1932. до 1941. била је у Београдском малом позоришту Душана Животића, а за време рата у Позоришту удружених глумаца. После рата била је члан ваљевског позоришта „Абрашевић“ (1945), београдског Градског позоришта (1946), па НП у Вршцу (1946/47. и 1948/49), а у међувремену је била у МНТ у Скопљу (1947/48). У СНП (ВНП) је провела две сезоне (20. VIII 1949 – 31. VIII 1951), а затим је прешла у нишко НП (1. IX 1951 – 17. X 1953), у којем је остала до смрти. У новосадско позориште је дошла у средњем животном добу, на прелазу из фаха младих љубавница и салонских дама у карактерне улоге – у сенци Душана Ж. (в), којем је била супруга у његовом другом браку.

УЛОГЕ: Госпођа Журден (Грађанин племић), Вида (Ожалошћена породица), Кајка (Сеоска учитељица), Маре Никшина Бенеша (Дубровачка трилогија), Јуца (Кир Јања).

ЛИТ: Б. Ч(иплић), Нушићева „Ожалошћена породица“ на сцени Војвођанског народног позоришта, СВ, 26. XI 1949; Ј. Виловац, „Вечити младожења“ Јаше Игњатовића, СВ, 12. V 1950; Ј. Виловац, „Дубровачка трилогија“ на новосадској сцени, СВ, 22. IV 1951.

Д. В.

ЖИВУЛОВИЋ Жика Серафим – новинар, књижевник и драмски писац (Мирово, Србија, 6. II 1925 – Београд, 20. II 2001). Отац му је био жељезничар и учесник Народноослободилачке борбе. Новинарством и књижевним радом почео је да се бави у Радио-Бгду 1947. Уређивао је емисију „Весело вече“ до 1957, када је постао стални сарадник „Борбе“ и „Спорта“ (у којем је почео да користи псеудоним Серафим), а од 1960. стални репортер „Политике“. Објавио је три књиге хуморески, заправо лаке сатире, на актуелне теме: Црвено јаје, Доживљаји хумористе и Лексикон историјских објективних тешкоћа. Написао је пет комедија, међу њима и Лево од савести, која је играна у Савременом позоришту у Бгду. У СНП су изведене две Ж. комедије: 1960. Три луда дана и 1968. Ружичасти педигре.

БИБЛ: Три луда дана, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 958; Ружичасти педигре, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1565.

ЛИТ: Ј. Виловац, Жика Живуловић Серафим: Три луда дана, Дневник, 27. XII 1960; С. Селенић, Жика Живуловић-Серафим: „Три луда дана“, Борба, 27. XII 1960: М. Кујунџић, Нојево јаје кнежеве унуке, Дневник, 23. XII 1968; Д. Клаић, Ружичасто позориште, Индекс, 8. I 1969.

В. В.

ЖИГРОВИЋ-ПРЕТОЧКИ Иван Фрањо – правни писац, комедиограф и преводилац (Беч, 12. VI 1856 – Загреб, 23. XII 1931). Син потканцелара и илирског књижевника Фрање Жигровића-Преточког. Као правник обављао је најразличитије управне службе, но увијек је у њему тињао очев списатељски жар, па се често окушавао у многим књижевним родовима, оставивши неколико комедија и пријевода казалишних дјела. Његов пријевод комада Гроф Монте-Христо (А. Дима Отац – Т. Мегерле) изведен је у СНП 1891.

П. Ц.

ЖИЗЕЛА (Giselle ou Les Wilis) – балет у 2 чина. Музика: Адолф-Шарл Адам. Либрето: Теофил Готје, Жан Корали и Верноа де Сен-Жорж. Прво извођење у париској Опери 28. VI 1841, у нашој земљи 24. VI 1926. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 11. III 1962. у НСаду. – Рд. и к-граф Г. Македонски, дир. И. Топлак, сц. и к. Д. Ристић, к. г.; М. Врховец (Жизела), С. Израиловски (Гроф Алберт), Ј. Андрејев (Берта), Ђ. Милошевић (Иларион), П. Јерант (Војвода од Курландије), М. Плавшић (Батилда), Х. Неделко (Вилфрид), Ј. Прокић (Жизелина другарица, Pas de trois), Ј. Михајловић (Жизелина другарица, Вила пратиља, Pas de trois), С. Васиљев (Жизелина другарица, Pas de trois), С. Хатвагнер, Р. Бозо, С. Илијћ, В. Филиповић, Е. Марјаш, А. Баранковски (Жизелине другарице), М. Тапавица (Мирта), М. Матић (Вила пратиља, Pas de deux), Ф. Хајек (Pas de deux). – Изведено 33 пута, глед. 14.071.

Обновљено као премијера у СНП 14. III 1967. у НСаду. – Рд. и к-граф Г. Македонски (по Коралију и М. Петипа), дир. И. Топлак, сц. и к. Д. Ристић, к. г.; Ј. Бјегојевић, к. г., Е. Марјаш-Брзић, Ј. Прокић (Жизела), Д. Новак, к. г., В. Покорни (Гроф Алберт), М. Поповић-Сенаши (Жизела, Мирта), С. Стојадиновић (Берта), Ж. Миленковић (Иларион), П. Јерант (Војвода од Курландије), М. Братоножић (Батилда, Вила пратиља), В. Јелкић (Вилфред), М. Јанковић (Жизелина другарица, Мирта, Вила пратиља), Н. Гарај, С. Донсков, О. Димитријевић, М. Ползовић (Жизелине другарице), Ј. Михајловић-Хајек (Жизелина другарица, Вила пратиља), С. Васиљев (Жизелина другарица, Вила пратиља), А. Баранковски (Жизелина другарица, Мирта), М. Матић (Вила пратиља, Pas de deux), Р. Вучић (Pas de deux). – Изведено 6 пута, глед. 3525.

Премијера у СНП 3. I 1971. у НСаду. – Рд. и к-граф Б. Тонин (по Ж. Коралију), дир. И. Топлак, сц. Д. Ристић, к. г., к. Д. Ристић и Б. Тонин; Е. Марјаш-Брзић (Жизела), Ф. Сван (Жизела, Берта), Ј. Прокић (Жизела, Берта), Џ. Савино (Гроф Алберт), В. Јелкић (Иларион), Ж. Новков (Војвода од Курландије), С. Стојадиновић (Батилда), М. Жилић (Вилфрид), М. Девић, Д. Новков, И. Љубојев, Т. Мошински (Жизелине другарице), М. Бошковић (Жизелина другарица, Вила пратиља), М. Бикицки (Жизелина другарица, Вила пратиља), М. Арабиен (Мирта), М. Матић-Миленковић (Pas de deux). – Изведено 17 пута, глед. 5153.

Премијера у СНП 9. III 1973. у НСаду. – Рд. и к-граф Г. Хаџи-Славковић (по Л. Лавровском), к. г., дир. И. Топлак, сц. и к. Д. Ристић, к. г.; Е. Марјаш-Брзић (Жизела), Б. Младеновић, к. г. (Гроф Алберт), Ј. Прокић (Берта), В. Јелкић (Иларион), П. Јерант (Војвода од Курландије), М. Грујић (Батилда), Б. Курунци (Вилфрид), М. Матић-Миленковић (Pas de deux), О. Рис, И. Игњатовић, Ж. Новков (Pas de deux), М. Девић (Жизелина другарица, Вила пратиља), Н. Бикицки (Жизелина другарица, Вила пратиља), С. Ђурковић, Н. Протић, И. Грња (Жизелине другарице), Б. Максић (Жизелина другарица, Мирта). – Изведено 9 пута, глед. 2736.

Обновљено као премијера 10. V 1977. – Рд. и к-граф Г. Хаџи-Славковић (по Лавровском), к. г., обновио С. Ђурић, к. г., дир. И. Топлак; сц. и к. Д. Ристић, к. г.; Е. Маријаш Брзић, И. Лукатели, к. г., Ј. Прокић (Жизела), Т. Русу, Р. Вучић, к. г., Б. Младеновић (Алберт), М. Миленковић (Берта), В. Покорни, к. г., Б. Курунци, Н. Узелац (Хиларион), В. Јелкић (Војвода), М. Грујић (Батилда и Вила пратиља), Ж. Новков (Вилфрид), Ј. Сремац, Е. Курунци, Р. Варга (Pas de deux), М. Рушкуц, С. Стојадиновић, Н. Бикицки, Т. Пандуровић (Жизелине другарице), Б. Максић (Мирта), Н. Бикицки, М. Рушкуц (Виле пратиље). Изведено 7 пута, глед. 2562.

Премијера у СНП 23. III 1982. у НСаду. – Рд. и к-граф М. Јовановић (кореографска редакција Л. Лавровски по Пероу), дир. И. Топлак, сц. М. Лесковац, к. М. Стојановић-Маурич, педагог-репетитор П. Хомутов, корепетитор З. Мулић и С. Блануша; Б. Његован (Жизела), Р. Варга, Ј. Константин (Гроф Алберт), Т. Чебски, М. Гиковски (Жизелина мајка), З. Радојчић, А. Христидис, Б. Курунци (Хиларион), Е. Л. Сирбу, А. Христидис (Војвода од Курландије), Л. Милер-Христидис (Батилда, Жизела, Мирта), Е. Саули, Н. Узелац (Вилфред), М. Рушкуц, Н. Антић, Н. Бикицки, М. Грујић, И. Грња, Т. Пандуровић, Ђ. Лукић, Д. Новков, Т. Чебски, М. Гиковски, А. Петрић, Г. Теглаши, М. Шарчевић (Жизелине другарице), М. Рушкуц, Н. Антић (Виле пратиље), А. Петрић, Г. Тот-Величковић, Д. Новков, Т. Чебски, М. Гиковски, М. Шарчевић, Г. Теглаши, А. Кетиг, Н. Бикицки, Т. Пандуровић, И. Грња, М. Грујић, Б. Марковић, Ђ. Лукић, С. Стојадиновић, И. Матаруга, Ђ. Нађ,  К. Вујновић, Б. Мандић, С. Петковић (Виле), Г. Тот-Величковић, Д. Новков, Н. Антић, Д. Роман, Р. Варга (Pas de deux), Н. Антић, Н. Бикицки, И. Грња, Ђ.  Лукић, Т. Пандуровић, М. Рушкуц, М. Гиковски, Д. Новков, А. Петрић, М. Шарчевић, М. Грујић, Б. Марковић, А. Кетиг, Ђ. Нађ, К. Вујновић, Б. Мандић, С. Петковић (Валцер), М. Грујић, А. Кетиг, Ђ. Лукић, Б. Марковић, И. Матаруга, Ђ. Нађ, С. Стојадиновић, М. Шарчевић, А. Петрић, Н. Бикицки, И. Фетаховић, Е. Л. Сирбу, З. Радојчић, Б. Курунци, В. Мандић, В. Чебски, Н. Узелац, Е. Саули, Ж. Новков, В. Халаку, М. Петровић (Сељачка игра). – Изведено 16 пута, глед. 9977.

ЛИТ: Л. Д(отлић), Најлепши балет романтичне епохе, Дневник, 11. III 1962; Ј. Шулхоф, „Жизела“, Дневник, 14. III 1962; М. Зајцев-Дорић, „Жизела“, Борба, 17. III 1962; М. Малетић, Жизела, Дневник, 9. III 1963; (Sz-es), A Giselle felújitása. Jovanka Bjegojević és Damir Novak, Maguar Szó, 14. III 1967;  Г. Д(ивјак)-А(рок), Јованка Бјегојевић и Дамир Новак у „Жизели“, Дневник, 14. III 1967; Ј. Шулхоф, Игра с препонама, Дневник, 19. III 1967; С. Савић, Поново Жизела, Дневник, 10. I 1971; И. Рацков, „Жизела“ Адолфа Адама у режији Бориса Тонина, Руковет, Суботица 1971, св. 3-4, с. 145; А-м, „Жизела“ у Зрењанину, Зрењанин, 1971, бр. 961, с. 5; С. Савић, Добра партнерска вежба, Дневник, 12. III 1972; М. Хаднађев, „Жизела“ Адолфа Адама, Позориште, НСад 1973, бр. 6, с. 3; С. Савић, Опет Жизела, Дневник, 26. III 1982; С. Савић, Игра с љубављу, Дневник, 15. XI 1982; С. Савић, Како играти Жизелу, Дневник, 24. X 1982; Д. Новков, Богат опус балетске уметнице, Позориште, НСад 1984, бр. 5/6, с. 17; Д. Новков, Прича о Жизели, Позориште, НСад 1984, бр 7/8, с. 8; Љ. Мишић, Руска школа класичног балета, Позориште, НСад 1985, бр. 2/3, с. 10-11.

Љ. М.

ЖИЈ Филип-Франсоа (Philippe Émile François Gille) – публициста, критичар, драматург и либретист (Париз, 10. XII 1831 – Париз, 19. III 1901). У француским новинама и часописима објављивао је своје текстове. У листу „Фигаро“ 1869. је писао позоришну хронику под псеудонимом Гвоздена маска (Le Masque de fer). Писао је критике дела француских књижевника (В. Игоа, А. Франса, П. Лотија, Е. Рената и др.) које је објављивао у зборнику Литерарна борба (La bataille littéraire) 1889-1893. Писао је либрета за опере Леа Делиба, Жака Офенбаха, Роберта Планкета и др., али је најпознатији по либрету за опере Лакме Л. Делиба 1883. у коауторству са Едмоном Гондинеом и Манон Жила Маснеа 1884. заједно са Анријем Мејаком. Познат је по коауторским делима, па је тако био сарадник Ежена Лабиша и А. Мејака и других. Био је ожењен ћерком композитора Виктора Масеа. СНП је извело опере Лакме (в) и Манон (в) по његовом либрету.

М. Л.

ЖИКИЋ Јефта – драмски глумац (Нови Бечеј, 1862 – Београд, 11. VIII 1909). Први пут је ступио на сцену у јуну 1885. у путујућој дружини Михаила Димића и у њој остао до краја 1886. Од 1887. до 1888. је у нишком „Синђелићу“, од 1889. до 1890. поново код Михаила Димића, а крајем 1890. у Крагујевцу, одакле се, са женом Катицом (в), пријавио у српску народну позоришну дружину. Од децембра 1891. до 23. II 1896. је у СНП у НСаду, до краја 1896. у аматерско-професионалном позоришту „Слога“ у Крагујевцу, од 1897. до 1899. у путујућој дружини Ђуре Протића, од 1899. до 1903. у трупи Димитрија Гинића, од 1904. до 1906. води сопствену путујућу трупу са седиштем на Цетињу, с малим прекидом 1905, када је управљао Градским позориштем у Шапцу; од 1906. до 1907. је у дружини Љубомира Рајичића Чврге и од 1908. до смрти у „Заједници“ Димитрија Гинића и Јована Стојчевића. Интелигентан и даровит, с правилном, изражајно јасном дикцијом, осведочавао се успешно у више разноврсних улога, али је био најбољи у три основна фаха – као драмски, карактерни и комични глумац. Извесно време је био цењен као један од најбољих глумаца у унутрашњости. У СНП је био запажен од почетка као добар глумац. „Од новајлија показао је Ж. да има дара за старачке улоге. И глас као да му је створен за приказивање стараца“ (поводом остварења улоге Павла Поповића у Сеоској лоли, „Позориште“, 1891).

УЛОГЕ: Вербен (Ђаволове стене), Пастор Шелер (Ева), Кадерис (Гроф Монте Христо), Антон Мел (Александра), Комисионар (Челик-човек), Патријарх Јеврем (Задужбина цара Лазара), Павле Поповић (Сеоска лола), Радослав (Ђидо), Франсоа (Досадан свет), Назаренац (Поп Доброслав), Сима Лазин (Јабука), Салерно (Млетачки трговац), Стражмештар (Шокица), Фра Паоло (Северо Торели), Писмоноша (Позоришно дело), Барна (Господска сиротиња), Лале (Балканска царица), Господин (Нервозне жене), Турчин (За круну), Трикош (Штедионица).

ЛИТ: -о-, Сеоска лола, Позориште, НСад 1891, бр. 18, с. 74-75; А-м, Добро нам дошли, Ново време, Земун 1892, бр. 88, с. 4; А-м, Народно позориште, Српске новине, Бгд 1892, бр. 281, с. 1; А-м, О премијери шаљиве оперете „Јабука“, Стража, НСад 1895, бр. 16, с. 3.

Б. С. С.

ЖИКИЋ-ГИНИЋ Катица – драмска глумица (Панчево, 1872 – Београд, 1925). Супруга глумца Јефте Жикића (в), а затим Димитрија Гинића (в). Први пут је ступила на сцену почетком 1891. у нишком позоришту „Синђелић“, а од децембра исте г.  до 23. II 1896. је члан СНП у НСаду. До краја 1896. је у путујућој дружини „Слога“ у Крагујевцу, од 1897. до 1898. поново у нишком „Синђелићу“, од 1899. до 1903. у позоришту на Цетињу, од 1903. до 1906. у путујућој дружини Димитрија Гинића, од 1906. до 1907. у дружини Љубомира Рајичића Чврге, од 1908. до 1909. у „Заједници“ Димитрија Гинића и Јоце Стојчевића, од 1910. до 1911. у Опери на Булевару Жарка Савића у Бгду, од 1912. до 1914. трећи пут у преорганизованом „Синђелићу“ под именом „Трифковић“. После Првог светског рата, од 1918. до 1919, члан је путујућег позоришта „Гундулић“ са седиштем у хотелу „Таково“ у Бгду под управом Љубомира Рајичића Чврге, од 1921. до 1922. код Душана Животића, а после тога се појављивала врло ретко јер се подавала алкохолу и боемском животу, који је убрзо уништио њено здравље. У путујућим трупама дуго је тумачила драмске и карактерне улоге и нарочито главне партије с певањем, у којима је остваривала своју највишу уметничку меру. Певала је лепим и прилично јаким сопраном.

УЛОГЕ: Дерта (Ева), Лемовица (Александра), Марија (Немања), Марија (Ђидо), Галамбошка (Мајка), Маријана (Нора), Манда (Шокица), Софија (Господска сиротиња), Јулија (Нервозне жене), Газдарица (Галеото), Магда Нифтон (Нијоба), Вобержеровица (Роман сиромашног младића), Агнија Петровна (Чикина кућа), Шалабелова (Штедионица), Жена из народа (Северо Торели), Назаренка (Поп Доброслав).

ЛИТ: А-м, Добро нам дошли, Ново време, Земун 1892, бр. 88, с. 4; Ј. Хр(аниловић), „Мајка“, Позориште, НСад 1895, бр. 10, с. 38-39; А-м, О одржаној представи „Нора“, Стража, НСад 1895, бр. 16, с. 3; М. С(ави)ћ, „Северо Торели“, Позориште, НСад 1895, бр. 25, с. 98-99; Ј. Хр(аниловић), „Чикина кућа“, комедија у 3 чина од И. И. Мјасницког, превео с руског Ј. Веселиновић, Браник, 1896, бр. 33, с. 1.

Б. С. С.

ЖИЛБЕР Жан (Jean Gilbert) – немачки композитор и диригент (Хамбург, 11. II 1879 – Буенос Аирес, 20. XII 1942). Право му је име Max Winterfeld. Музику је студирао у Килу, Зондерхаузену, Вајмару и Берлину. Дебитовао је као пијанист са петнаест г. у Хамбургу. Затим је деловао као диригент у Бремерхафену (1897), Хамбургу (1899), а касније у берлинском театру „Аполо“. Емигрирао је 1933: најпре је боравио у Мадриду и Паризу, да би 1939. прешао у Буенос Аирес, где је водио велики радио-оркестар „El Mundo“ и 1941. освојио прву награду за најбољу аргентинску филмску музику за тон-филм Chasta Susanna, који је сниман према његовој познатој оперети Keusche Susanne (Чедна Сузана). Од 1910. бавио се искључиво компоновањем оперета. Стварао је брзо и лако, тако да је до 1925. написао 57 музичко-сценских дела. Популарност је стекао делима насталим у периоду између 1910. и 1920, када, сем већ поменуте оперете Чедна Сузана, пише и познате оперете: Краљица биоскопа (Die Kinokönigin), Пољско имање (Polnische Wirtschaft), Луткица (Puppchen) и Дама у хермелину (Die Frau in Hermelin). Двадесетих г. настају дела која му доносе светску славу: Жена у пурпуру (Das Weib in Purpur), Анемари (Annemarie), Играчица Каћа (Katja die Täncerin)и Хотел град Лемберг (Hotel Stadt Lemberg). Био је изразит таленат за лаку и забавну музику. Његове популарне мелодије, оперете и маршеви били су у своје време веома омиљени. Са П. Линкеом (P. Lincke), В. Холендом (V. Holländ), Р. Нелзоном (R. Nelson) и В. Колоом (W. Kollo), Ж. сачињава групу која се сматра представником берлинске оперете. У СНП је 1925. извођена његова оперета Играчица Каћа.

М. Х.

ЖИЛНИК Желимир – редитељ (Ниш, концентрациони логор, 8. IX 1942 – ). Гимназију је завршио у НСаду, а Правни факултет у Бгду. Бавио се најпре аматерским, а затим професионалним филмским радом. Режирао је неколико играних и документарних филмова. Седамдесетих г. је био на привременом раду у СР Немачкој, где је снимио неколико кратких и један дугометражни филм. По повратку у земљу добио је позив од СНП да режира, као гост, Гастарбајтер оперу, комад који је на немачком језику написао у сарадњи са Предрагом Вранешевићем и Андријом Поповићем. Била је то његова прва и досад једина позоришна режија. Као слободан филмски радник режирао је три веома добре документарне драме за ТВ НСад и Бгд. Редитељ СНП Миленко Шуваковић (в) био му је ујак.

ЛИТ: М. Кујунџић, Радовање гњилом семену, Дневник, 26. I 1977; Ф. Пашић, Свуда пођи кући дођи, Вечерње новости, 28. I 1977; П. Матеовић, Аутор у сенци редитеља, Политика, 4. II 1977;  С. Св. Милетић, Отуђеност без заштите, Борба, 8. II 1977; П. Бакевски, Необична представа, Вечер, Скопље 11. VI 1977.

Ј. М.