ЖЕНСКИ ОРКЕСТАР (L’orchestre) – драма-концерт. Написао: Жан Ануј. Прво извођење у Паризу,  1962.

Први пут у нашој земљи у СНП 28. X 1967. у НСаду (заједно са једночинком Догађај у аутобусу). Превео: Драгослав Андрић. – Рд. Н. Петровић, к. г., сц. А. Нола, к. г., к. Б. Петровић, к. г., муз. Жорж Ван При; Ј. Бјели (Патриција), Д. Синовчић-Брковић (Палела), Љ. Раваси (Госпођа Ортанз), З. Кримшамхалов (Сузана-Делисија), М. Бањац (Ермелина), Д. Куцуловић (Леона), Д. Милосављевић Гула (Клавириста), Р. Којадиновић (Господин Лебонз). – Изведено 22 пута, глед. 4032.

БИБЛ: Жан Ануј, Оркестар. Превео Драгослав Андрић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1519.

ЛИТ: Г., „Женски оркестар“ и „Догађај у аутобусу“, Дневник, 28. X 1967; М. Кујунџић, Гулино вече, Дневник, 30. X 1967; Л. Геролд, A franciák jegyében, Magyar Szó, 1. XI 1967; П. Поповић, У  кругу неспоразума, Борба, 25. XI 1967.

Ј. М.

ЖЕНСКИ ПРИЈАТЕЉ (L’Ami des femmes) – комедија у 5 чинова. Написао: Александар Дима Син. Прво извођење 5. III 1864. у Паризу, у нашој земљи 30. XII 1895. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 28. III 1896. у НСаду. Са француског превео: Душан Л. Ђокић. – Рд. А. Лукић; М. Стојковић, Д. Спасић (Ријон), Д. Спасић, К. Васиљевић (Монтегр), М. Марковић Мика (Симероз), Ђ. Бакаловић (Таржет), Лука Поповић (Шантрен), М. Хаџи-Динић (Леверде), С. Стефановић (Јозеф), С. Бајин (Слуга), Т. Лукићка (Јованка Симероза), М. Тодосићка (Госпођа Леверде), С. Бакаловићка (Грофица Хакендорф), З. Ђуришићева (Балбина Леверде), Д. Туцаковићева (Собарица), Д. Весићева (Служавка).

Премијера у СНП 29. XII 1901. у НСаду. – Рд. М. Хаџи-Динић; Д. Барјактаровић, к. г. (Ријон), К. Васиљевић (Монтегр), А. Стојановић (Симероз), Ђ. Бакаловић (Таржет), М. Матејић (Шантрен), М. Хаџи-Динић (Леверде), Д. Илкић (Јозеф), Т. Лукићка (Јованка Симероза), М. Тодосићка (Госпођа Леверде), С. Бакаловићка (Госпођица Хакендорф), М. Тодосићева (Балбина Леверде), Л. Вујичићева (Собарица), С. Шикопарија (Слуга).

Обновљено као премијера 15. X 1903. у Осијеку. – Рд. М. Хаџи-Динић; Д. Спасић (Ријон), К. Васиљевић (Монтегр), М. Марковић Мика (Симероз), Ђ. Бакаловић (Таржет), М. Матејић (Шантрен), М. Хаџи-Динић (Леверде), Е. Слука (Јозеф), Т. Лукићка (Јованка Симероза), М. Тодосићка (Госпођа Леверде), С. Бакаловићка (Госпођица Хакендорф), З. Добриновићка (Балбина Леверде), Ј. Стојановићка (Собарица), С. Лијанка (Слуга). – Изведено од 1896. до 1903. најмање 20 пута.

ЛИТ: Ј. Хр(аниловић), Женски пријатељ, Позориште, НСад 1896, бр. 42, с. 166-167; А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац 1896, бр. 49, с. 1; А-м, Гостовање С. Н. П. у Осијеку, Браник, 1897, бр. 124, с. 3; А-м, Из позоришта, Ново време, Земун 1897, бр. 19-20, с. 4; А-м, У уторак 4 (16) августа о. г. комедија „Женски пријатељ“, Србадија, Велика Кикинда 1898, бр. 35, с. 3; О., У уторак 4. јануара усрећила нас је наша позоришна управа с комадом „Женски пријатељ“, Застава, 6. I 1900; С., Женски пријатељ, Позориште, НСад 1900, бр. 5, с. 18-19; (Ј.) Г(рчић), Женски пријатељ, Позориште, НСад 1902, бр. 1, с. 2-3; б., У суботу 29. децембра, приказала нам је дружина комедију „Женски пријатељ“, Застава, 3. I 1902.

Л. Д.

ЖЕНСКИ РАЈ (Le Paradis des femmes) – водвиљ у 4 чина, с певањем. Написали: Ксавије де Монтепен и Ектор Шарлије. Прво извођење у Паризу, 1865, у нашој земљи 30. I 1885. у НП Бгд.

Прво извођење у НП у НСаду 7. VI 1923. Превео: Драгутин Н. Јовановић. Увертира: „Француска весела игра“ од Карела Стрехе. – Рд. Б. Цветковић, дир. К. Стреха; Стеван Јовановић (Жил Совињи), М. Душановић (Едуард Морел), В. Ивановић (Симон), Д. Спасић (Мерило), С. Стојчевићка (Маргарита), М. Оливијери (Јованка), К. Цветковићка (Мадлина), Л. Лазаревић (Виљем), С. Савић (Петар), М. Пашко (Стеван), Д. Матејићка (Хортенза), Р. Кранчевићка (Малвина), М. Филиповићка (Амандина), Ј. Стојчевић (Редитељ), М. Вебле (Мартин), В. Јовановићка (Прва рибарица), М. Авировићева (Друга рибарица), З. Душановићка (Трећа рибарица). – Изведено 4 пута.

ЛИТ: К., „Женски рај“ – Народно позориште, Застава, 1923, бр. 128, с. 3.

В. В.

ЖЕНСКИ РАТ (Bataille des dames ou Un duel en amour) – шаљива игра у 3 чина. Написали: Ежен Скриб и Ерне Легуве. Прво извођење у Паризу, 17. III 1851, у нашој земљи у Згбу (трупа Казалишног одбора) 10. I 1855. под насловом Девојачка борба или Двобој за љубав.

Прво извођење у СНП 12. XI 1868. у НСаду. С немачког превео: Лаза Телечки. – Рд. А. Хаџић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Д. Ружићка (Грофица Отрвал), С. Максимовићка (Леона Вилгонтијева), Н. Недељковић (Х. Флавињи), Л. Телечки (Монришар), Д. Ружић (Грињон).

Премијера у СНП 28. III 1870. у Сомбору. – Рд. Д. Ружић; Д. Ружићка (Грофица Отрвал), С. Максимовићка (Леона Вилгонтијева), Н. Недељковић (Х. Флавињел), Д. Ружић (Г. Грињон), Н. Зорић (Монришар), В. Поповић (Нижи официр драгонски), Ђ. Соколовић (Жандарски официр), Л. Лугумерски (Жандар), К. Хаџић (Слуга).

Премијера у СНП 6. II 1873. у НСаду. – Рд. А. Хаџић; Ј. Маринковићка (Грофица Отрвал), Л. Маринковићева (Леона Вилгонтијева), Н. Недељковић (Х. Флавињел), А. Сајевић (Г. Грињон), Ђ. Пелеш, к. г. (Монришар), Ј. Божовић (Нижи официр драгонски), Г. Пешић (Жандар), П. Степић (Слуга).

Премијера у СНП 15. I 1900. у НСаду. – Рд. М. Хаџи-Динић; Т. Лукићка (Грофица Отрвал), М. Марковићка (Леона Вилгонтијева), Д. Спасић (Х. Флавињел), М. Хаџи-Динић (Г. Грињон), А. Лукић (Монришар), А. Ботић (Официр), В. Хорват, Е. Слука (Жандар), М. Николантић, С. Стефановић (Слуга).

Премијера у СНП 17. VI 1908. у Сенти. – Рд. Д. Спасић; Т. Лукићка (Грофица Отрвал), М. Марковићка (Леона Вилгонтијева), Д. Спасић (Х. Флавињел), М. Матејић (Г. Грињон), А. Лукић (Монришар), Н. Сланкаменац (Официр), Б. Николић (Жандар), С. Ђуркић (Слуга).

Премијера у СНП 31. III 1910. у Сомбору. – Рд. Д. Спасић; Т. Лукићка (Грофица Отрвал), М. Марковићка (Леона Вилгонтијева), Д. Спасић (Х. Флавињел), М. Матејић (Г. Грињон), А. Лукић (Монришар), В. Виловац (Официр), Ј. Антонијевић (Жандар), Б. Савић (Слуга). – Изведено од 1868. до 1910. најмање 44 пута.

ЛИТ: -С., Српско народно позориште у Н. Саду. Подлистак Заставе, 14. XI 1869; Л., Српско народно позориште, Матица, 1869, бр. 32, с. 756-758; -Т-, Женски рат, Позориште, НСад 1881, бр. 6, с. 22-23; П., Ст. Бечеј 23. 3. „Женски рат“, Застава, 1882, бр. 52, с. 6; -ћ, Вршац 26. 2. „Женски рат“, Застава, 1883, бр. 65, с. 1; А-м, У суботу, 15. јануара приказан је „Женски рат“, Застава, 16. I 1900; П., Женски рат, Позориште, НСад 1900, бр. 12, с. 47; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1900, бр. 75, с. 2; Л., Уторак, 4 . јула, имали смо пред собом старо парче: „Женски рат“, Србадија, Велика Кикинда 1900, бр. 45, с. 3; А-м, Позоришне вести, Позоришни лист, Бгд 1901, бр. 26, с. 146; А-м, „Женски рат“, шаљива игра у 3 чина од Скриба и Легувеа, Браник, 1901, бр. 138, с. 3; Ј., Женски рат, Позориште, НСад 1901, бр. 19, с. 130-131; -вић, У прошли уторак приказан је комад под натписом: „Женски рат“, Застава, 10. XI 1901; У., У четвртак давала је наша позоришна дружина у Земуну „Женски рат“, Народност, Панчево 1903, бр. 12, с. 3; Драг., У суботу 29. марта (11. априла) приказана је шаљива игра „Женски рат“, Наше коло, Сомбор 1908, бр. 15, с. 4-5; А-м, Женски рат, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 12, с. 45-46; -ић, Женски рат, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 14, с. 55.

Л. Д.

ЖЕРАЛДИ Пол (Paul Géraldy) – француски песник и драмски писац (Париз, 6. III 1885 – Нији на Сени, 10. III 1983). Право му је име Пол ле Февр (Paul Le Fèvre). Син је песника Жоржа Ле Февра. После матуре постао је секретар музиколога А. Лавињака и заинтересовао се за књижевност. Иако је почео да пише нешто раније, први већи књижевни успех постигао је тек збирком љубавних песама Ти и ја (1913). Затим је објавио поему Деда (1915),  једну књигу прозе под називом Рат, госпођо (1916), роман Увод (1923), књигу максима о еротици Љубав (1929), Пристаништа (1931), Видети, чути, осетити (1938), Човек и љубав (1951), Ви и ја (1960). Међутим, свој прави пут је нашао тек када се окренуо позоришту и сав се посветио њему. То је позориште особене врсте, са драмским и лирским елементима, прожето „патетичном љупкошћу“, и Ж. се у њему појављује као велики психоаналитичар љубави. Он је еротичар по превасходству. Оно што је успешно остварио у поезији вешто ће пренети и на сцену и уткати у драмске акције. Своје позоришне комаде је дефинисао као „лаке комедије“, истакавши на тај начин своју књижевну непретенциозност. За један његов комад је речено да је све у њему „упрошћено и сведено до голотиње Расинова позоришта“. Као и толики други француски модерни драматичари, и он у својим комадима слика углавном брачни троугао. Ж. је Француз буржуа у лепом смислу речи: онај који се тако мало познаје у Европи. Почео је 1906, објавивши једночину комедију Гледаоци, и додао јој, 1908, Комедију породицā са три једночине комедије (Жилбер и Марселен, Ви који пролазите, Перета). Затим ће наилазити његове комедије: Глиб (1910), С пуним правом (1911, са Р. Спицером), SOS (1913, са Р. Спицером), Сребрна свадба (1921), Љубав (1921), Матори момци (1922), Кад бих хтела (Si je voulais, 1924, са Р. Спицером), Робер и Маријана (1925), Њен муж (Son Mari, 1927, са Р. Спицером), Весељак (L’Homme de joie, 1929, са Р. Спицером), Кристина (1932), До, ми, сол, до (1934), Дуо (1938, по роману Г. Колет), Жилбер и Марселен (1945), Нека тако буде  (1946) итд. Занимљиве су саме по себи и Ж. успомене (Белешке једног драмског писца, 1922). СНП је 1932. давало његов комад Кад бих хтела (са Р. Спицером), а ДНП 1943. његову Љубав.

ЛИТ: Св. Петровић, Роберт и Маријана, У позоришту, Бгд 1928, с. 32-34; М. Предић, „Кад бих хтела“ од Пола Жералдија и Шпицера, Еуфрозина или Судбина глуме, НСад 1970, с. 90-92.

Ж. П.

ЖЕРБИДОН Марсел (Marcel Gerbidon) – швајцарско-француски драмски писац (Женева, 26. IX 1868 – Женева, 30. X 1933). У позоришту се јавио 1904. комадом Дантонови синови (Les Fils de Danton). Један је од последњих представника булеварске комедије, минуциозан посматрач наличја живота и драмски писац с много духа. Француска комедија је желела да сатиру Школа за кокоте (L’Ecole des cocottes, 1918), коју је написао заједно са Полом Армоном (в), и коју је СНП извело 1924, стави на репертоар, али под условом да писци промене наслов – што су они одбили. Дело је, иначе, у чистој молијерској традицији. Био је познат и као страстан фотограф-аматер. Имао је 87 фотографских апарата.

ЛИТ; Spectator, „Школа за кокоте“ – француски комад од Пол Ермона и Жербидона у преводу Арсеновића, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 23, с. 1-2; С. Зубац, „Schule der Kokotten“, Deutsches Volksblatt, 5. XI 1924; А-м, „Школа за кокоте“, Comoedia, 1924, бр. 12, с. 26.

С. А. Ј.

ЖЕРИ Алфред (Alfred Gehri) – француски драмски писац и новинар (Морж, кантон Вод, 28. III 1895 – Морж, кантон Вод, 8. I 1972). Иако је рођен у Швајцарској, све време између два рата живео је у Паризу. Био је уско повезан са позоришном трупом Жоржа Питоефа и неколико г. био њен секретар и администратор. Као драмски писац јавио се као тридесетогодишњак, и то једночинкама. Њихов је број био знатан – а ни успех није био мали. Једна од њих звала се Женидба сијамске браће (1925), друга Два стара пријатеља (1931), трећа, која је доживела више приказивања на страни, Централни биро идеја (1937). Већина њих  је приказивана у Паризу, али су неке прво извођење доживеле у француском делу Швајцарске, у Женеви (Страшни пријатељи, 1939) и у пишчевом родном месту (Један блажен дан, 1946). У послератном периоду знатан је његов допринос радио-драми (Господин Лекок, 1947) и оперети (На златном сунцу, 1955). Мада бриљантно писане, једночинке му нису донеле светску славу. Њу је, 1937, постигао једним комадом у три чина и девет слика, који јепод насловом Шести спрат (оригинални наслов Le Palier) ускоро био приказан у преко двадесет земаља, да би, три г. касније, био пренет и на филм. Женевско позориште комедије је, 1955, организовало изложбу на којој су приказани режија, сценографија и поједини извођачи овог комада на разним светским позорницама. Подстакнут успехом комада, Ж. је, у току рата (1943) и после њега (1953), написао још два сродна комада: Нови станари шестог спрата и Последњи станари шестог спрата. Прва извођења ових комедија била су у Лозани, односно у Цириху. Њихов успех није био раван успеху првобитне комедије. Ж. је значајан и као преводилац и прерађивач Гогољевог Ревизора и као аутор једне књиге исповести и утисака под насловом Роман једног комада (1947), у ствари биографије комада Шести спрат. СНП је 1939, две г. после премијерног извођења у Паризу, овај комад приказало својој публици.

С. А. Ј.

ЖЕРОМСКИ Стефан (Stefan Żeromski) – пољски романописац и драмски писац (Стравчин код Кјелца, 14. X 1864 – Варшава, 20. XI 1925). Тај се највећи пољски прозаиста XX века, кандидат за Нобелову награду (1924), бавио драмским стваралаштвом током целокупног свог књижевног рада; ипак, оно је било у другом плану, иза његове наративне прозе. Највећу популарност је стекло његово последње позоришно дело, тужна комедија под насловом Uciekła mi przepióreczka (Утекла ми препелица, 1925), у којој се аутор враћа омиљеном и често у романима коришћеном мотиву јунака-идеалисте, који жртвује љубав и добро име у циљу спасавања општих начела и вредности. Често је приказивана и историјска драма Sułkowski (написана 1910, приказана 1917), трагична историја Наполеоновог ађутанта. Посебно место у његовој заоставштини заузима несценска драма, заснована на револуционарним догађајима 1905, под насловом Róza (Ружа, 1908). Остали комади – Ponad śnieg bielszym się stanę (Постаћу бељи од снега, 1919) о пољско-совјетском рату и Biała rękawiczka (Бела рукавица, 1921), која приказује послератну моралну кризу – нису се задржали на репертоару. Подлегла је такође забораву у театру драма о галицијском покољу 1846. Turoń (Туроњ, 1923). Недавно је пронађена изврсна реалистичка драма Grzech (Грех), написана још 1897. Многи романи Ж., као што су Przedwiośnie (Уочи пролећа, 1925), Uroda życia (Милина живота, 1912), Wiatr od morza (Ветар с мора, 1922), Dzieje grzechu (Историјат греха, 1909), Wierna rzeka (Верна река, 1912), Popioły (Прах и пепео, 1904), Ludzie bezdomni (Бескућници, 1900), били су не једанпут адаптирани за позориште, филм и телевизију. Он је аутор који је радо и често превођен у Југославији. Од драмског стваралаштва приказана је ипак само драма Утекла ми препелица у преводу Јулија Бенешића – у НП у Сомбору 1928, а у СНП 1929. Нису, међутим, остварени пројекти приказивања тог комада у загребачком ХНК и љубљанском СНГ. На српскохрватски преведени су његови романи: Верна река (Згб 1914, Бгд 1950), Милина живота (Згб 1915), Повијест гријеха (Згб 1916, Љубљана, 1935), Приповетке (Бгд 1926), Уочи пролећа (Згб 1928, НСад 1953, Љубљана 1955), О војнику потуцалу (Бгд 1939), Бескућници (Згб 1944, Бгд 1956, Сарајево 1967), Прах и пепео (Бгд 1947), Сизифов посао (НСад 1954).

В. Кт.

ЖИВАНОВИЋ Бранислава – шаптач (Србобран, 25. V 1915 – ?). Завршила је основну школу. У СНП је радила као шаптач у Драми у сезони 1945/46. Од 1. IX 1951. до 30. IX 1959. је била члан Београдског драмског позоришта, а од 1. X 1959. до пензионисања, 1. IX 1969, Савременог позоришта у Бгду.

В. В.

ЖИВАНОВИЋ Ђорђе – лингвиста, слависта, полониста, професор универзитета, лектор, критичар и историчар књижевности (Београд, 23. XII 1908 – Београд, 23. III 1995). Рођен је у чиновничкој породици. Отац Стеван, демократа, једно време био је председник београдске општине. Мајка Наталија, домаћица, рано је преминула. Основну школу је учио у селу Вражогрнце, а први разред ондашње гимназије у Зајечару. Нижу гимназију до мале матуре похађао је у Другој мушкој у Бгду, где је био члан и председник књижевног одбора литерарне дружине која је покренула часопис „Покушај“. У Зајечару је положио малу матуру 1923. и више разреде гимназије и велику матуру 1927. Потом је у Бгду студирао историју југословенске књижевности и српскохрватски и старословенски језик код славних професора Павла Поповића, Павла Стевановића, Уроша Џонића, Александра Белића, Бранка Милетића, Стјепана Куљбакина, Миодрага Ибровца и Радована Кошутића. За време студија, које је завршио 1931, добио је две светосавске награде за радове: „Акценатски систем вражогрначког говора“ (1929) и „Милутин Ускоковић – човек и дело“ (1931). Током школовања показао је велико интересовање за филолошке науке и слушао, па и полагао испите и из предмета који нису били у студијском програму, али је захваљујући гимназијском професору Ж. Стефановићу љубав према лепом говору и акцентуацији код њега била стално присутна. По одслужењу војног рока, Ж. је током школске 1932/33. био стипендиста пољске владе. По повратку из Варшаве изабран је за асистента за Историју југословенске књижевности на катедри Павла Поповића и на том месту остао је до ослобођења земље. Још као студент, а и касније као асистент Београдског универзитета, певао је у Академском певачком друштву „Обилић“, с којим је обишао добар део Европе и слао сликовите извештаје „Правди“ (са Вердена, из Илиона и Нице). Докторску дисертацију „Срби и пољска књижевност“ одбранио је 1939, а промовисан је 5. III 1941, само месец дана пре почетка рата. Заробљен је као поручник југословенске војске и интерниран у Нирнберг. На захтев Београдског универзитета, заједно са двадесетак наставника, враћен је у Бгд на Факултет, а једно време је, касније, радио и у Народној библиотеци. Почетком 1943. је, по предлогу Веселина Чајкановића и Николе Радојчића, постављен за доцента, али је по ослобођењу тај избор поништен и Ж. је ускоро отпуштен из државне службе. Следеће две г. издржавао се дајући приватне часове из руског језика. Августа 1947. постао је редактор у издавачком предузећу „Просвета“, а јануара наредне г. лектор у београдском НП и предавач у Драмском студију при НП. Г. 1951. постао је доцент на Позоришној академији за предмет Изговор гласова и српскохрватска акцентуација, односно Народни језик. У почетку као стални, а потом као хонорарни наставник, предавао је на Позоришној академији све до 1967, када је овај предмет укинут. Ванредни професор је постао 1954, а 1959. редовни на Филолошком факултету у Бгду за пољски језик и књижевност, где је и пензионисан (1978). Почев од студентских дана, научно је заинтересован за проблеме акцентуације, славистике и историје књижевности. По завршетку студија сарађивао је у угледном научном часопису „Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор“, као и у „Венцу“, „Политици“, „Правди“, „Српском књижевном гласнику“, „Књижевном северу“ итд. У то време (1934) предавао је пољски језик преко радија (лекције штампане у часопису „Радио-Београд“ и у посебној књизи). И касније, током више од две деценије (1952-1973), на таласима Радио Бгда држао је предавања о језику и акцентуацији пре свега (преко 300 предавања). Сарађивао је у више научних часописа, наших као и пољских, чешких и славистичких уопште, учествовао на многобројним југословенским и међународним симпозијумима, а једно време је уређивао и „Анале Филолошког факултета“ у Бгду. Два пута је одликован високим орденом пољске владе: Официрским крстом Обновљене Пољске и Златним орденом за заслуге. Објавио је преко 400 студија, књига, есеја, критика, прилога и превода. Током три сезоне рада у београдском НП, а потом и хонорарно, лекторисао је педесетак представа, почев од Нушићевог Покојника, Малих лисица Лилијане Хелман, преко Хамлета, Хенрија IV, Сирана де Бержерака, Горског вијенца и Еквиноција И. Војновића. У Његошевом Горском вијенцу спровео је књижевну акцентуацију. У то време објавио је и први део књиге Проблеми позоришног језика. Поставио је најсолиднији основ књижевној позоришној акцентуацији у свим београдским позориштима, у Радио-драми Радио Бгда, одшколовао генерације студената позоришне уметности, низ младих лектора (као што су: Душан Михаиловић, др Бранивој Ђорђевић, Нада Андрејевић, др Љиљана Мркић) и врсних спикера (Драга Јонаш, Бранислав Сурутка, Мија Стевовић) и снажно утицао на правилан, књижевни, импостиран сценски говор у свим нашим позориштима, па и у СНП.

БИБЛ: J. Golabek – Ivo Vojnović, dramaturg Jugosłowianski, Прилози за књижевност, 1933, књ. XIII, с. 181-185; Нешто о Стеријином „Тврдици“, Прилози за књижевност, 1936, књ. XVI, с. 315-316; Мицкјевич и Његош, Прилози за књижевност, 1939, књ. XIX, с. 84-90; Језик и позориште, Позориште, Бгд 1948, с. 318-321; Проблеми позоришног језика, I, Рад, Бгд 1951, с. 116; Језик Зоне Замфирове, Бгд 1952, с. 59-67; Милан Токин, Стерија, Дневник, НСад 22. II 1957; Из легенде и стварности о Стерији, Зборник МС за књижевност и језик, 1962, књ. IX-X, с. 229-234; Један прилог решавању питања позоришног језика, Један век Народног позоришта у Београду, Бгд 1968, с. 168-186; Фредро у Народном позоришту у Београду, Филолошки преглед, 1969, бр. 1-4, с. 35-49; Једна Стеријина књига, Прилози за књижевност, 1975, књ. XLI, с. 224-227; Целокупна библиографија др Ђорђа Живановића, Анали Филолошког факултета,  1979, књ. XIII, с. 136-149; 1986, књ. XVII, с. 93-95.

Д. М.