ЕСМЕРАЛДА (La Esmeralda) – балет у 4 чина са прологом и епилогом. Музика: Чезаре Пуњи. Либрето: Жил Перо, по роману Виктора Игоа Звонар Богородичине цркве у Паризу. Прво извођење 9. III 1844, у Краљевском позоришту у Лондону.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 19. IV 1969. – Дир. И. Топлак, редакција либрета, к-граф и рд.И. Отрин, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић; С. Војкић, Д. Новков (Цигани), Ж. Новков, И. Игњатовић (Цигани, Pas de trois), М. Братоножић (Пакет, касније Гудула, Клопенова жена), С. Апостолов (Гренгоар), И. Отрин (Квазимодо), М. Матић (Флер д’ Ли, Pas de seul – Флер, Grand pas de deux), Н. Узелац (Феб, Pas de seul – Феб, Grand pas de deux), В. Јелкић (Клод Фроло), М. Сенаши (Есмералда), П. Јерант (Клопен Трулфу), Ј. Михајловић (Луиза, Pas de trois), Ј. Сремац (Ђали козица), Женски ансамбл (Адађо – пријатељице), Мушки ансамбл (Гавот – официри), М. Девић (Pas de seul – Дијана, Pas de quatre), Т. Мошински (Pas de seul – Амелоте), Д. Моцић, И. Љубојев (Pas de quatre), Р. Вучић (Pas de seul – Први официр, Pas de quatre). – Изведено 5 пута, глед. 2711.

Премијера у СНП 23. I 1976. – Дир. И. Топлак, к-граф и рд. И. Отрин, к. г., сц. В. Маренић, к. г., к. Б. Јовановић и Љ. Калчић, к. г.; Е. Марјаш-Брзић (Есмералда), Н. Узелац (Фебус), Ж. Новков (Клод Фроло), Б. Младеновић, к. г. (Квазимодо), Б. Максић, М. Матић (Флер), С. Стојадиновић (Гудула), В. Јелкић (Клопен), М. Грујић (Клопенова жена), С. Сувачаревић, к. г. (Гренгоар), Т. Чебски, М. Игњатовић, Д. Новков, А. Узелац (Циганке), В. Чебски, И. Игњатовић (Цигани), М. Рушкуц (Лујза), Т. Пандуровић (Амелоте), Ј. Сремац (Дијана), В. Радојевић (Козица Ђали).   – Изведено 11 пута, глед. 3805.

ЛИТ: В. Миросављевић, Пред сутрашњу премијеру у Балету СНП. Прича о лепој Циганки, Дневник, 18. IV 1969; Б. Рушкуц, Балетска премијера на новосадској сцени. Отринова „Есмералда“, Дневник, 22. IV 1969; И. О(трин), Први креатор „Есмералде“,  Позориште, НСад 1969, бр. 6-7, с. 3; М. Хаднађев, „Есмералда“ Чезара Пуњија, Позориште, НСад 1975, бр. 4, с. 7; С. Савић, Љубавна прича са тужним крајем. „Есмералда“ Чезара Пуњија у кореографији Ике Отрина, Дневник, 26. I 1976; М. Сујић-Виторовић, Једно од бољих остварења. Балет „Есмералда“ Чезара Пуњија, кореограф Ико Отрин, Политика, јануар 1976.

Љ. М.

ЕСТЕРАЈХЕР Рудолф (Rudolf Österreicher) – аустријски позоришни радник и драматичар (Беч, 19. VII 1889 – Беч, 23. X 1966). Син бечког лекара. Студирао је права у родном месту, али се рано одлучио за делатност у позоришту; брзо је постао глумац и кабаретист. Као талентован и духовит уметник уживао је после Првог светског рата лепу репутацију у Бечу, одакле је пред нацистима морао да се склони. После Другог светског рата био је управник Градског позоришта у Бечу. Поред народног комада  Gummiradler (1907), написао је комедије Das Bett Napoleons (1912), Die Sacher-Torte (1929) и оперете Die Faschingsfee (1917), Katja, die Tänzerin (са Леополдом Јакобсоном, 1923), која је, под насловом Играчица Каћа, у НП у НСаду изведена 1925. Спада у писце који су после велике популарности доста брзо прилично заборављени. Драмски комад изведен код нас писао је са Рудолфом Бернауером (в). Како тврди Бернауер у својим успоменама, знатан број комада које су он и Е. заједно написали настао је у Опатији, где су обојица чешће боравили. У СНП је 23. XI 1929. изведен Рај на земљи (Der Garten Eden, 1926), у преводу Ђуре Гавеле.

С. К. К.

ЕЧЕГАРАЈ Хосе (José Echegaray) – шпански научник, државник и драмски писац (Мадрид, 19. IV 1832 – Мадрид, 15. II 1916). Детињство је провео у Мурсији, где му је отац био професор грчког језика. Као четрнаестогодишњак се вратио у Мадрид и уписао се у Специјалну техничку школу. У току студија посебно се бавио изучавањем математике и физике. По завршеном школовању био је инжењер у Алмерији и Гранади. У 26. г. вратио се у Мадрид и постао професор у Школи у којој се образовао. У 34. г. је примљен у Мадридску академију егзактних наука. После пада Исабеле II постао је директор јавних радова и министар трговине. Идуће, 1869, изабран је за народног посланика. Четири г. касније постао је министар просвете, а г. дана затим министар финансија. Исте, 1874, јавио се, у 42. г. живота, као драмски писац. Први му је комад Контролна књига (El libro talonario, 1874), а први већи успех Осветникова жена (La esposa del vengador, 1874). И надаље се, нарочито између 1874. и 1898, сваке г. јављао са по једним, два, три, па и четири нова комада. Написао је укупно 63 позоришна дела. Његова Целокупна дела, објављена 1898, износе 9 томова; у њима недостаје 7 драмских комада, који су настали касније. Изабран је 1894. за члана Краљевске шпанске академије. Десет г. касније, 1904, био је први Шпанац који је добио Нобелову награду за књижевност (делио ју је са провансалским песником Фредериком Мистралом). Као драмски писац имао је огромног успеха. Поседовао је основну особину драматичара – да осећа потребу времена и захтеве публике. На прелазу између романтизма и натурализма умео је да усклади своје теме, заплете и обраде. А као добар математичар успешно је склапао своје комаде, не успевајући увек да оствари и психолошку уверљивост. Био је у ствари неоромантичар. За разлику од својих претходника, избегавао је историјске и легендарне теме и престао се служити стихом. Али је задржао теме части, дужности, неостварених љубави, прељуба и удеса. Није се стидео мелодрамских заплета и писао је комаде у којима има много суза, патњи и убистава. Но, као човек новијих нараштаја, умео је да унесе и савременије тонове и да се позабави друштвеним проблемима. Три су комада у којима је ово нарочито уочљиво: први је Лудак или светац (O locura o santidad, 1877), други Велики Галеото (El gran Galeoto, 1881) и трећи Дон Хуанов син (El hijo de Don Juan, 1892). Овај последњи је свакако одјек Ибзенових Авети, мада се мора водити рачуна и о библијској поруци по којој деца плаћају грехове отаца. Крајем прошлог века почело је опадање његове популарности. Нова генерација му је замерала форсиране и натегнуте ситуације, претеране страсти и романтичарску реторичност. По њој, његови су комади били вештачки прављени и застарели (у чему је било и доста истине). Нарочито се то осетило у доба добијања Нобелове награде, када се због тога подигла права бура. Заборављало се притом да је драмски писац, више но ма који други уметник, везан за тренутак свога деловања. СНП је приказало четири његова комада: 1895. Галеото, 1899. Мрља која чисти (Mancha que limpia, 1895), 1903. У долини (Terra baixa, 1903) и 1913. У балчаку мача (En el puno de la espada, 1875).

ЛИТ: Ј. Стефановић Виловски, Лудост или светлост… драма у 3 чина од Хосе Ечегареја, Јавор, 1888, св. 50, с. 798-799, св. 51, с. 806-807; Ј. Иблер, Galeotto, drama u 3 čina s predigrom, napisao Jose Echegaray, Народне новине, 1888, св. 54, с. 121; Б., Поштење или лудост, драма у три чина од Дон-Хоза Ечегареја, Будућност, 1893, св. 23/24, с. 7; А-м, Друштвена драма у 3 чина од Хосе Ечегарије: „Галеото“, Застава, 1896, бр. 31, с. 4; (Ј.) Г(рчић), Галеото, драма у три чина, с предигром, написао Хозе Ечегареј, прев. М. Миљковић, Позориште, НСад 1896, бр. 21, с. 2, 6-7; Ј. С(керлић), Дон Хосе Ечегареј, Одјек, 1905, бр. 72, с. 2-3.

С. А. Ј.

ЖАБАРАЦ Драгутин – драмски глумац (Београд, 1867 – Београд, 1939). Завршио је осам разреда гимназије са великом матуром. Први пут је ступио на сцену 1883. у путујућој позоришној дружини Михаила Димића у Нишу. Већ у раној младости, од 1883. до 1885, заједно са Димитријем Спасићем, водио је малу путујућу позоришну дружину основану у Неготину. Повремено је писао позоришне рецензије у дневној штампи, нарочито у „Вечерњим новостима“ (1905-1907). Кратко време је 1907. био члан СНП, а 1908. је водио сопствено путујуће „Драмско позориште“. Од 12. XI 1909. до 1911. је био у НП у Бгду, а затим је гледао и проучавао позоришта и слушао позоришну академију Хагемана у Хамбургу. После Првог светског рата губио се и безнадежно тонуо у боемију, у којој као глумац није нашао уметничку равнотежу. Био је врло интелигентан и даровит и у понеким путујућим дружинама, у којима се појављивао повремено, потврђивао се као драмски и карактерни глумац. Поуздано се зна да је имао у рукопису свој превод Пер Гинта Хенрика Ибзена, доста коректан а изражен српским позоришним стилом. У СНП је као почетник играо епизодне улоге.

Б. С. С.

ЖАБАРАЦ Јован – глумац и шаптач. Рођен је у Кикинди. Априла и маја 1872. био је члан путујуће позоришне дружине Лазе Поповића и са њоме гостовао у Вараждину и Карловцу. У СНП је за глумца и шаптача примљен 13/25. IX 1875. и у њему је остао до новембра 1879. Није позната ни једна његова улога.

В. В.

ЖАКЛИНА (Jacqueline) –  комад у 3 чина. Написао: Саша Гитри. Прво извођење у Паризу, 5. XI 1921.

Прво извођење  у нашој земљи у НП у НСаду  30. III 1927. Превео: Михаило Ковачевић. – Рд. М. Васић; Ј. Гец (Арман), М. Васић (Рене), И. Прегарц (Сузет), Д. Врачаревићка (Г-ђа Вилрој), Р. Кранчевићка (Марија). – Изведено 4 пута.

ЛИТ: А-м,  „Жаклина“ – Премијера 30. III, Застава, 1. IV 1927.

В. В.

ЖАН И НЕЛИ (Le Pêcheur d’ombres) – комедија у 4 чина. Написао: Жан Сарман. Прво извођење у Паризу, 15. IV 1921.

Прво извођење у нашој земљи у НП у НСаду 20. IX 1927. Преводилац непознат. Архива СНП не располаже плакатом.

Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Б. Војиновић; Стеван Јовановић (Жан),  Д. Врачаревићка (Нели), Љ. Јовановићева (Мајка), Б. Врачаревић (Рене), Р. Кранчевићка, Д. Спасић, Р. Летић. – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, „Жан и Нели“ од Ж. Сармана – Премијера, Застава, 1927, бр. 211, с. 3; К. Николић, „Жан и Нели“, комад у 4 чина од Жана Сармана, Нови Сад, 1927, бр. 33, с. 4.

В. В.

ЖАР ПТИЦА (L’Oiseau de Feu) – балет у 5 слика. Музика: Игор Стравински. Либрето: Михаил Михаилович Фокин. Прво извођење 21. VI  1910. у париској Опери (Руски балет Дјагиљева), у нашој земљи 31. X 1928. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 12. XII 1969 (са балетима Пасион и Агостино). – Ед. и к-граф Б. Тонин, дир. И. Топлак, , сц. С. Максимовић, к. С. Јатић; Ф. Сван (Жар птица), Е. Марјаш-Брзић, М. Матић-Миленковић, Ј. Прокић (Лепа Царевна), Д. Моцић (Иван Царевић), Ж. Л. Фонтаназ (Кашчеј Бесмртни). – Изведено 17 пута, глед. 7625.

ЛИТ: В. Миросављевић, Нови балетски израз, Дневник, 12. XII 1969; Б. Рушкуц, Поводом премијере новосадског Балета. Уместо аплауза, Дневник, 14. XII 1969; И. Рацков, Гостовање балета СНП-а из Новог Сада, Руковет, Суботица 1970, св. 1-2, с. 147-148; А-м, Балет из Новог Сада гостовао у Суботици, Суботичке новине, 16. I 1970.

Љ. М.

ЖЕДРИНСКИ Владимир Иванович  (Владимир Иванович Жедринский) –  сценограф, костимограф и карикатуриста (Москва, 30. V 1899 – Париз, 30. IV 1974). Студирао је  у Петрограду на Архитектонском факултету 1917-1919. и,  истовремено, у Кијеву на Академији ликовних уметности. Определивши се за позоришно сликарство и настанивши се 1920. у Југославији, ступио је 1921. у НП у Бгду (у које га је увео Јован Бијелић), најпре као сликар извођач, а затим као сценограф и костимограф и у њему остао до 1940. Прву самосталну инсценацију – Невероватни цилиндар краља Кристијана Б. Вукадиновића израдио је 1923. Од 1926. је радио и као карикатуриста у „Политици“. Био је члан групе „Облик“ и с њом, а и самостално, излагао широм земље и у иностранству. У загребачко ХНК прешао је 1940, а од 1950. је живео у Француској и повремено гостовао у Југославији. У СНП је, као гост, сценографски опремио три представе: Госпођу с камелијама 1935, Хамлета 1937. и Хасанагиницу М. Огризовића 1937.

ЛИТ: О. Милановић, Владимир Жедрински: сценограф и костимограф, Бгд 1986.

В. В.

ЖЕКИЋ Живко – власуљар и фризер, висококвалификовани радник (Сивац, 22. VII 1916 – Сивац, 21. XII 2006). Завршио је стручну школу и положио испит за квалификованог радника берберско-фризерске струке у Сивцу 1935. Радио је код приватних мајстора у Бгду и НСаду до маја 1942, а после ослобођења као руководилац аматерског позоришта „Будућност“ у Сивцу, одакле је 1. X 1952. дошао у СНП и у њему остао до 31. VIII 1958, када је прешао у београдско позориште „Комедија“. Поново је дошао у СНП 1. IX 1959. и  радио до пензионисања, 30. IX 1976. Комисија за превођење у виша стручна звања у СНП унапредила га је 1958. у висококвалификованог радника. Као борац одликован је Медаљом заслуга за народ (1945).

Р. Б.