ЕРКЕЊ Иштван (István Örkény) – мађарски књижевник (Будимпешта, 5. IV 1912 – Будимпешта, 24. VI 1979). Потекао је из јеврејске апотекарске породице, па је и сам, на будимпештанском Техничком факултету завршио фармацију и хемију (1934). Између два рата сарађује у часописима приповедном прозом о бесмислу грађанског живота, са видним примесама надреалистичког третмана стварности. Као војник у Другом светском рату упознао је злочиначку бит фашизма и одлучно се определио за социјалистичке идеје. По повратку из заробљеништва, бавио се драматуршким радом у будимпештанским позориштима. Ратна тематика доминира у његовој приповедној прози и у романима, али и тематика савременог радничког живота. Најпознатији његов роман Házastársak (Супружници) преведен је на више страних језика, а послужио је и као основа за један успешан филм. Писао је такође и комедије и драме. Његову трагикомедију Породица Тот (Tóték), у преводу Еугена Вербера, СНП је извело 11. XII 1969. Мадачев Камерни театар у Будимпешти је 2004. у његову част преименован у Е. театар.

БИБЛ: Тотови, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1616.

ЛИТ: Т. Колтаи, Мађарско позориште апсурда, Позориште, НСад 1969, бр. 2, с. 6.

Б. Кв.

ЕРКМАН Емил (Émile Erckmann) – француски романсијер и драмски писац (Фалзбург, 20. V 1822 – Линевил, 14. III 1899). Отац му је био књиговезац, продавац папира и штофова и власник позајмне библиотеке. Средње образовање је стекао у фалзбуршком колеџу. Пошто је матурирао, отишао је у Париз и уписао се на Правни факултет. У Паризу је слушао Мишлеа и Кинеа, бавећи се помало и политиком и усвојивши идеје Четрдесет осме. После Фебруарске револуције вратио се у Фалзбург и, заједно са Александром Шатријаном (в), који је у то време био васпитач у локалном колеџу, основао је револуционарни клуб и уређивао један крајње леви лист. У то доба је кренула и њихова сарадња, једна од најнеобичнијих за које се зна, а можда и од најнеопходнијих – јер су се среле две супротне природе које су се могле допуњавати. Писац је, по свим знацима, био Е., који је био тиха и повучена природа, насупрот Шатријану, који је био човек идеја, веома сналажљив, чак продоран. Први је имао да производи текстове, а други да се брине о њиховој прођи. Тако је и било. После једномесечног заједничког живота у Паризу, Е. се вратио у Фалзбург, достављајући у току наредних г. Шатријану приче, романе, позоришне комаде, есеје, које овај никако није успевао да пласира. То му је, најзад, успело 1856. и отада им је, под заједничким потписом Еркман Шатријан пут био отворен. Између 1860. и 1880. њихов се углед само уздизао. По завршеном Француско-пруском рату, после којег је Алзас припао Немцима, Е. је прешао у Сен-Бије, затим се настанио у Тулу, и најзад се, 1884, вратио у Фалзбург, где су га нови господари остављали на миру. Тада су се (1886) завадили: делимично због финансијских обрачуна (о којима се старао Шатријан), а много више због политичких неслагања. Спор се завршио 1890. осудом Шатријана. У међувремену (1889) Е. се преселио на француско тле, у Линевил, где је остао до краја живота. Њихово се дело (у ствари то је Е. дело) састоји од огромног броја прозних текстова и три позоришна комада: две драме и једне комедије. У СНП су приказани комедија Завађена браћа (Les Rantzau, 1868) и драма Јеврејин из Пољске (Le Juif polonais, 1869), прва 1887, а друга 1897.

ЛИТ: и, Завађена браћа, Позориште, НСад 1887, бр. 11, с. 42-45; -о-, „Завађена браћа“, позоришна игра у 4 чина од Еркмана и Шатријана, Браник, 1887, бр. 140, с. 3; (Ј.) Г(рчић), Завађена браћа, Позориште, НСад 1887, бр. 31, с. 142-143; -н-ћ, У уторак 4. фебруара давана је драма: „Завађена браћа“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 9, с. 2; М. Д., „Завађена браћа“, позоришна игра у 4 чина, са певањем, написали Еркман и Шатријан, превео М. П. Шапчанин, Весник, Панчево 1893, бр. 16, с. 2; А-м, „Јеврејин из Пољске“, позоришна игра од Еркмана – Шатријана. Превела Милка Марковић, Браник, 1898, бр. 72, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Јеврејин из Пољске, Позориште, НСад 1898, бр. 28, с. 122-123; А-м, У уторак 24. новембра први пут: „Јеврејин из Пољске“, Србадија, Велика Кикинда, 1898, бр. 67, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Српство, Вршац 1898, бр. 88, с. 3.

С. А. Ј.

ЕРМАН Јелена – оперетска певачица, руског порекла, рођена 1891. У Опери НП у НСаду била је чланица хора у сезони 1925/26. Певала је и солистичке улоге.

УЛОГЕ: Миа (Кнегиња чардаша), Мари (Игра у срећу), Мици (Карневалска вила), Продавачица цвећа (Пировање), Госпођа де Камб (Лепа пустоловина).

В. В.

ЕРНСТ Ото в. ШМИТ Ото Ернст

ЕРО С ОНОГА СВИЈЕТА – комична опера у 3 чина. Музика: Јаков Готовац. Либрето: Милан Беговић, према народној причи. Праизведба у ХНК у Згбу 2. XI 1935.

Прво извођење у СНП 27. II 1948. у НСаду. – Рд. Ј. Кулунџић, к. г., сц. М. Шербан, к. С. Шербан, к-граф М. Фроман, М. Олењина, дир. В. Илић, Д. Бабић, Л. Перлдик, В. Шафранек, В. Тополковић, Л. Бута; Ж. Цвејић, к. г., М. Зец, М. Хаднађев, М. Грозданић (Марко), Љ. Јанковић, Г. Гојковић (Дома), Е. Крже, З. Сесардић, З. Николић, Н. Мушицки, М. Липковић, М. Михлер, Д. Леђанац (Ђула), Д. Бурић, О. Бингулац (Мића), И. Варговић, В. Нецков (Сима), В. Даниљченко, К. Филеп-Фиштеш-Страјнић, Ј. Шевић (Чобанче), К. Марцикић (Момак). – Изведено 41 пут, глед. 23.675.

Премијера у СНП 1. X 1957. у НСаду. – Рд. Ј. Кулунџић, к. г., избор декора М. Лесковац, к. С. Шербан, дир. Л. Бута, В. Тополковић; М. Хаднађев, Р. Немет (Марко), Љ. Јанковић, М. Врчевић, Ј. Јечменица (Дома), А. Чепе, И. Давосир-Матановић, З. Николић, М. Михлер (Ђула), О. Бингулац, В. Цвејић (Мића), В. Нецков (Сима), К. Фиштеш, О. Секулић (Чобанче), К. Марцикић (Момак). – Изведено 64 пута, глед. 28.129.

Премијера у СНП 7. XII 1965. у НСаду. – Рд. М. Сабљић, к. г., сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, к-граф Б. Марковић, к. г., дир. Л. Бута, хорове спремио Е. Гвоздановић; Р. Немет, М. Хаднађев (Марко), М. Врчевић, Ј. Јечменица (Дома), И. Давосир-Матановић, А. Чепе (Ђула), В. Цвејић, А. Мандић (Мића), В. Нецков, Д. Мариновски, Ф. Пухар (Сима), К. Филеп, А. Животић (Чобанче), К. Марцикић (Момак). – Изведено 42 пута, глед. 19.938.

Премијера у СНП 22. X 1972. у НСаду. – Рд. М. Сабљић, к. г., сц. В. Маренић, к. г., к. С. Јатић, к. г., к-граф Б. Марковић, к. г., дир. М. Јагушт, к. г., Л. Бута, хор спремио Е. Гвоздановић; С. Дракулић, Р. Немет (Марко), А. Херћан-Бодрич, Ј. Јечменица (Дома), В. Ковач-Виткаи, И. Давосир-Матановић (Ђула), Ш. Мардешић, В. Цвејић (Мића), Д. Мариновски, Ф. Пухар (Сима), xxx, Г. Којадиновић (Чобанче), К. Марцикић (Момак). – Изведено 43 пута, глед. 18.421.

Премијера у СНП 12. IV 1981. у НСаду (пригодом отварања нове зграде). – Рд. К. Спаић, к. г., сц. Б. Дежелић, к. г., к. С. Јатић, к. г., к-граф С. Кастл, к. г., дир. М. Јаноски, хор спремио Ј. Ферик; С. Дракулић, Р. Немет (Марко), З. Николова, Ј. Јечменица, А. Херћан (Дома), В. Ковач-Виткаи, Б. Окљеша (Ђула), Ш. Мардешић (Мића), О. Енигареску, к. г., М. Милановић (Сима), Е. Хорват, Ј. Бали (Пастирче), Ј. Васиљев (Момак). – Изведено 28 пута, глед. 11.546.

БИБЛ: Јаков Готовац, Еро с онога свијета, комична опера у три чина. По народној причи спјевао Милан Беговић, Згб 1936.

ЛИТ: А-м, Премијера домаће опере „Еро с онога свијета“ у Новом Саду, СВ, 28. II 1948; А-м, „Еро с онога свијета“, ВС, 1948, бр. 15, с. 38; Ј. Шулхоф, Година дана рада Опере Војвођанског народног позоришта, ЛМС, 1948, књ. 362, с. 617; Н. Петин, „Еро с онога свијета“ на сцени новосадске Опере, СВ, 3. XII 1949; Д. Л., Изјава управника Јована Коњовића, НС, 1950, бр. 4-5, с. 3; М. Бабинка, У знаку јубилеја Опере, Дневник, 22. IX 1957; Б. Ђорђевић, „Еро са онога свијета“, Дневник, 25. I 1959; А-м, Оперске представе на сеоским позорницама, Дневник, 6. III 1959; Др А. М., Оперски циклус код нас, Зрењанин, 6. VI 1959; А-м, „Еро“ у Ковиљу, Дневник, 23. IV 1961; С. Ст., Јубилеј Љубице Јанковић, Дневник, 30. IV 1960; М. Хаднађев, Готовчев „Еро с онога свијета“, Позориште, НСад 1972, бр. 2, с. 1; А-м, Нови Еро, Дневник, 19. X 1972; Gy. Bordás, Éró a túlvilágról, Magyar Szó, 21. X 1972; А-м, Еро говори осам језика, Дневник, 22. X 1972; М. Хаднађев, Готовчев „Еро с онога свијета“, Позориште, НСад 22. X 1972; П. Мирковић, „Еро“ побрао овације, Политика експрес, 24. X 1972; Р. Поповић, Еро у Новом Саду, Политика, 24. X 1972; О. Панди, Духовито и надахнуто, Дневник, 29. X 1972; B. Bede, Éró a túlvilágról, 7 nap, Суботица, 3. XI 1972; И. Рацков, „Еро с онога свијета“ Јакова Готовца у режији Младена Сабљића, Руковет, Суботица 1972, св. 11-12, с. 493; С. Н., Новосадска опера у Италији, Политика, 18. VI 1974; B. Farkas, Szép siker az olasz testvérvárosban, Magyar Szó, 26. VI 1974; Д. Николић, Сусрети. Из клуба Остапа Бендера. Са Костом Спаићем који на велику сцену Српског народног позоришта управо поставља Готовчеву оперу „Еро с онога свијета“, Дневник, 9. IV 1981; А-м, „Еро“ број четири, Дневник, 12. IV 1981; Е. Гвоздановић, Ново рухо старог дела, Дневник, 14. IV 1981; Д., Реприза „Ере с онога свијета“ сутра, Дневник, 14. IV 1981; А-м, Разговор с Јаковом Готовцем. „Еро“ пева светом. Маестро прославио 85 година живота и три и по деценије своје популарне опере, Дневник, 26. IV 1981.

Ј. М.

ЕРСКИ Вишња – водитељ представа и шаптач (Загреб, 4. X 1943 – ). Гимназију је завршила 1963. у Згбу. Радила је као драмски шаптач и инспицијент у ХНК Згб од 1. III 1967. до 31. I 1980, а као службеник у Удружењу научних и стручних преводилаца Војводине у НСаду од 1. II до 15. XII 1980. У СНП је радила као шаптач и водитељ представа од 16. XII 1980 . до 17. I 1983. и од 11. I 1984. до 30. VI 1985. Од 17. I до 31. XII 1983. била је вршилац дужности директора Драмског центра СНП, а од 1. VII 1985. је радила као секретар УДУВ – до пензионисања и надаље хонорарно. Стеви Жигону је била асистент када је 1982. к. г. у СНП режирао Платонова.

Ј. М.

ЕРТЛ Рудолф – оперски певач, редитељ и вокални педагог (Дубравице крај Скрадина, 3. XI 1886 – Минхен, 24. X 1974). Музичку академију завршио је у Бечу 1915, а певачку каријеру отпочео 1916. у Згбу. Од 25. VIII 1919. до 31. VI 1945. (изузев сезона 1926/27. и 1927/28, које проводи у иностранству) један је од водећих солиста Београдске опере, у којој је остварио велик број главних баритонских улога. Од 28. XI 1945. до 28. VIII 1948. наставник је у Музичкој школи у Сарајеву, учествујући и у оснивању тамошње Опере. Од 28. VIII 1948. до 1. IX 1951. делује као професор Музичке школе „Исидор Бајић“ у НСаду и као приватни педагог (код којег је вокалну технику усавршавало и неколико истакнутих солиста Опере СНП). На оперској сцени у НСаду гостовао је 1921. као Гроф Луна у Трубадуру, 1922. као Скарпија у Тоски, 1924. као Евгеније Оњегин и Фигаро у Севиљском берберину, 1936. као Фигаро у Фигаровој женидби, у саставу београдске Опере, а после рата је к. г. тумачио Грофа Луну и Скарпију. Режијски је у СНП поставио Тоску (1949). Лирски баритон меког и племенитог тембра, али знатне носивости (што му је омогућавало да успешно тумачи и улоге предодређене за драмски баритон), музикалан, са изразитим смислом за вајање певачких фраза, интелигентан глумац, високе и достојанствене појаве, Е. је спадао међу наше истакнуте оперске певаче у времену између два светска рата.

ЛИТ: А-м, Из позоришта, Јединство, 10. IV 1921; А-м, „Тоска“, Застава, 17. VI 1922; Кр., Гостовање Београђана, Застава, 27. XI 1924; О. С(уботи)ћ, Гости из Београда, Застава, 11. XII 1924, О. С(уботи)ћ, Београдски гости у „Севиљском берберину“, Застава, 16. XII 1924; С. Зубац, „Der Barbier von Sevilla“, Deutsches Volksblatt, 27. XII 1924; А-м, 200 чланова оперског ансамбла и оркестра учествоваће у извођењу „Фигарове женидбе“, Дан, 1936, бр. 54, 59 и 61, с. 8; А-м, Војвођанско народно позориште извршило припреме за нову сезону, СВ, 14. IX 1948; Н. Петин, Опера „Тоска“ у Војвођанском народном позоришту, СВ, 19. III 1949; В. Поповић, In memoriam. Рудолф Ертл, Позориште, НСад 1975, бр. 5, с. 11.

В. П.

ЕРЦЕГОВИЋ-ДОМАНЧИЋ Мила – глумица (Сплит, 23. X 1907 – Осијек, 30. V 1986). Била је удата за Мату Доманчића. После основне школе и три разреда гимназије у родном граду, завршила је два разреда Земаљске глумачке школе у Згбу. На сцену је први пут ступила у НП у Сарајеву 1. VIII 1925. као Јудита у Стриндберговом Плесу мртваца. У овом театру је остала до 1927, а следећу сезону (1927/28) провела је у осјечком НК. Кратко је наступала у београдском „Слободном уметничком позоришту“ – „Theatre libre“ (уз Лидију Мансвјетову, Јована Геца, Петра Матића и Николу Јовановића), са којим је гостовала у НСаду у представама Пророк Јеремија и Свети шраф. Поставши миљеница новосадске публике, децембра 1929. је са групом глумаца СНП покушала да установи водвиљско позориште, али ова идеја није реализована па је убрзо отишла из НСада. Од 1929. до јула 1937. радила је у НП у Скопљу, 1937/38. у НП у Бгду, а у сезони 1938/39. у НП у Нишу. Члан НПДб била је од 1. VIII 1939. до 31. VII 1940. Окупацију је провела наступајући по провинцији, а одмах после рата се јавила на дужност у НСаду. Не одигравши ништа у овом театру, укључила се у поновно оснивање позоришта на Цетињу и неко време била члан његовог драмског ансамбла. Потом је била ангажована у НК у Осијеку, у којем је у сезони 1948/49. освојила Републичку награду за улогу Барунице Кастели у Крлежиним Глембајевима и где је 1. III 1952. прославила 25. годишњицу (као Хасанагиница у истоименој Огризовићевој драми). Затим је била ангажована у НП у Панчеву од јесени 1952. до 1. VIII 1953, па у НК у Дубровнику у сезони 1954/55, када је на Дубровачким љетним играма играла Краљицу у Хамлету. Од 1. IX 1958. је била запослена у НК у Тузли, а 1959. је прешла у НК у Осијеку. Г. 1963. је прославила 35. годишњицу глумовања (као Баруница Кастели у Глембајевима) и исте г. отишла у пензију. Била се специјализовала за жанр „драмских мајки“. Уз поменуте значајне су јој још и улоге које је остварила у Сарајеву и Тузли: Г-ђа Ворн (Занат госпође Ворн), Јеле (Еквиноцио), Клара (Леда), Лаура (У агонији).

УЛОГЕ: Олга (Вечна младост), Јованка (Моји ђетићи), Фортуна (Три бекрије), Дивна (Чучук Стана), Јелена (Каплар Милоје), Мара (Успомена на Соренто), Марија (Игра о муци Исусовој).

ЛИТ: А-м, Водвиљ позориште у Новом Саду, Нови Сад, 1929, бр. 48, с. 5; А-м, Мила Ерцеговић, Нови Сад, 1929, бр. 49, с. 3; А-м, Гец-Мијушковић: „Моји ђетићи“, Дан, 28. X 1939; Н. С., Премијера „Вечне младости“, Ми и ви, 11. XI 1939; J. Schulhoff, Örök ifjúság,Napló, 4. I 1940; А-м, Милорад Петровић: Чучук Стана, Дан, 5. I 1940; Л. Дотлић, Вечна младост, Дан, 5. I 1940; А-м, „Вечна младост“, комедија у три чина од Павла Шебешћена, Дан, 7. I 1940; Л. Дотлић, Успомена на Соренто, Дан, 29. II 1940; Т., Премијера Богдана Чиплића „Успомена на Соренто“, Правда, 2. III 1940; О. М., Страдање Христово, Дан, 3. III 1940; А. Глухоњић, Мила Доманчић-Ерцеговић, Позориште, Тузла 1963, бр. 2, с. 69-71; С. Врговић, Позориште из гледалишта, Позориште, НСад 1974, бр. 8, с. 19; Ј. Лешић, Сарајевско позориште између два рата, Сарајево 1976, с. 235-236; Љ. Станојевић, Отишла је краљица, Глас Славоније, Осијек 1986, бр. 43, с. 11.

В. В.

ЕРЧИЋ Властимир – историчар књижевности (Мачвански Причиновић, 21. XI 1927 – Шабац, 1. III 1991). Потиче из сеоско-занатлијске породице. Основну школу завршио је у родном селу. Будући да му је отац био абаџија, 1938. породица прелази у Шабац, у којем Е. завршава шест разреда гимназије. У НОВ је ступио децембра 1944. и остао до 28. I 1946, када је демобилисан. Седми и осми разред гимназије и велику матуру положио је 1946. у Шапцу, на Течају за ратом ометене ученике. Дипломирао је на Катедри за југословенску књижевност и српскохрватски језик Филозофског факултета у Бгду 1952. Радио је у Радио Бгду 1947. као редактор вести на српскохрватском, те као коректор, лектор и редактор издања „Техничке књиге“ у Бгду 1948. Од 1949. до 1952. у Гимназији у Прокупљу био је суплент па професор српскохрватског језика и књижевности. Г. 1953. изабран је за асистента на Филозофском факултету у Сарајеву. Од 1958. до 1960. био је лектор за српскохрватски језик на Филозофском факултету у Дижону. Докторирао је на Филозофском факултету у Сарајеву одбранивши тезу „Историјска драма у Срба од 1736. до 1860. године“. Од 1964. до 1966. доцент је на Катедри за југословенске књижевности Филозофског факултета у Сарајеву, потом је од 1966. до 1970. професор Више педагошке школе у Бгду – Одељење у Шапцу. Од 1970. ради у Народној библиотеци „Жика Павловић“ у Шапцу, најпре као управник, а од 1978. као саветник за питања библиотекарства. Научни саветник Института за књижевност и уметност у Бгду постао је 1983. Прве значајније радове објавио је у часопису „Живот“. Касније је сарађивао у „Питањима књижевности и језика“, „Изразу“, тузланском „Позоришту“, Годишњаку Института за изучавање југословенских књижевности и многим другима. Био је један од покретача и уредника часописа „Провинција“, члан уредништва часописа „Уствари“, Годишњака Историјског архива у Шапцу, те монографија Шабац 68 и Шабац у прошлости. Приредио је за штампу приповетке Симе Матавуља, а са словеначког, заједно са Станком Јанежом, превео је роман Мишка Крањеца Земља се с нама окреће. За историју књижевности и позоришта од изузетног су значаја Е. студије: Историјска драма у Срба од 1736. до 1860. и Мануил (Михаил) Козачинскиј и његова Траедокомедија. У првој даје преглед настанка и развоја историјско-драмског стваралаштва од Козачинског, преко Рајића, Стефана Стефановића и Стерије, до Матије Бана, откривајући, истовремено, вредности и домете који су читаву ову литературу кретали напред, али и дајући промишљену анализу њених драматуршко-поетских принципа. У монографији о Козачинском, поред животописа и опште анализе рада овог за нас знаменитог Кијевљанина, успешно покушава да реши датум и околности првог извођења његове Траедокомедије. Користећи све досад познате преписе и прераде Козачинсковог дела (Арсенија Поповића, Спиридона Јовановића, Саве Рајковића и Јована Рајића), Е. је и реконструисао драму у њеном највероватнијем првобитном облику, под називом ТРАЕДОКОМЕДИЯ содержащая в себѣ [два антепролога, пролог] тринадесят дѣйствий [и епилог]. Овај Е. рад, настао скоро двесто педесет г. после првог извођења Траедокомедије, оквалификован је као својеврстан научни подвиг и изузетан допринос нашој, и не само нашој, историји књижевности и театра.

БИБЛ: Историјска драма у Срба од 1736. до 1860, Бгд 1974; Мануил (Михаил) Козачинскиј и његова Траедокомедија, НСад Бгд 1980.

ЛИТ: Б. Поповић, Властимир Ерчић: „Историјска драма у Срба од 1736. до 1860“, Књижевне новине, 1974, бр. 145, с. 7; Л. Чурчић, Жива реч историје, Дневник, 29. III 1981; М. Радоњић, „Траедокомедија“ Емануила Козачинског и око ње, ЛМС, 1984, књ. 433, св. 3, с. 459-463; Ј. Христић, О „Траедокомедији“ Козачинског, Књижевна реч, 1984, бр. 230, с. 17; Н. Грдинић, В. Ерчић: „Мануил (Михаил) Козачинскиј и његова ’Траедокомедија’“, Зборник МС за књижевност и језик, 1984, књ. XXXII, св. 1, с. 149-150.

М. Р.

ЕСМАН Густав (Gustav Frederik Esmann) – дански драмски писац (Копенхаген, 17. VIII 1860 – Копенхаген, 4. IX 1904).  Његова комедија Слатка породица изведена је у СНП 1911.