ЕНГЕЉГАРТ Јевгенија (Евгения Энгельгарт) – оперетска певачица, руског порекла (Петроград, 1889 – ?). Члан оперског хора НП у НСаду била је од 1921. до 1927. Наступала је и у солистичким улогама.
УЛОГЕ: Прва вила (Никола Шубић Зрињски), Нина (Гроф од Луксембурга), Бајацо (Грађанин племић), Селма (Кнегиња чардаша), Паланка (Фраскита), Госпођа Керем (Циганска љубав), Госпођица из Лондона (Adieu, Mimi), Госпођа Шартрем (Лепа пустоловина), Ева (Корневиљска звона).
В. В.
ЕНИГАРЕСКУ Октав (Octav Enigarescu) – оперски певач (баритон), вокални педагог и редитељ (Букурешт, 13. VII 1924 – ?, 1993). Заслужни уметник СР Румуније (1962). У Букурешту, на одељењу Брашовског конзерваторијума, завршио је соло певање у класи А. Костескуа Дуке (1949). Као студент (од 1945) наступао је у разним позориштима у Букурешту. Од 1949. је био солиста опере у Клужу (дебитовао улогом Фигара у Севиљском берберину), а од 1955. у Румунском театру опере и балета (Букурешт), где ће касније бити и директор (1969-1971). Упоредо се бавио вокалном педагогијом на конзерваторијумима у Клужу (1953-1955) и Букурешту (1958-1968). Школа уметности у Трговишту (Румунија) носи његово име. Поседовао је драмски баритон великог волумена и импресивних висина, што му је, уз глумачко и сценско мајсторство, омогућило да реализује низ упечатљивих улога различитих карактера: Риголето, Јаго, Фалстаф, Магбет, Амонасро, Скарпија, Жерар (Андре Шеније, Ђордано), Ђани Скики, Бекмесер (Мајстори певачи, Вагнер), Тезеј (Едип, Енеску), Евгеније Оњегин, Кнез Игор и многе друге. За улогу Олега Кошевоја (Млада гарда, Мејтус) добио је Државну награду СР Румуније 1954. Гостовао је у многим земљама (Аустрија, Белгија, Холандија, Немачка, Италија, Француска, Пољска, Мађарска, Бугарска, Турска, бивша Чехословачка и бивши СССР) и био члан жирија угледних међународних певачких такмичења. Наступао је као концертни певач и солиста у вокално-симфонијским делима. У НСад долази 1978, из Русеа (Бугарска). У наредној деценији преносио је своје богато вокално и педагошко искуство као професор на Академији уметности, а на сцени СНП своју оперску уметност у двострукој улози: извођача и редитеља. Кроз његову препознатљиву певачку школу је прошао велик број солиста, чланова СНП (Б. Окљеша, М. Павловић, Д. Илић, Б. Вукасовић, Б. Јатић), али и оних који су оперску каријеру градили у иностранству (Т. Марковић, Б. Кнежевић, Б. Трајанов).
РЕЖИЈЕ: Тоска, Ђани Скики, Пајаци, Отело.
УЛОГЕ: Првосвештеник (Самсон и Далила), Марсел (Боеми), Скарпија (Тоска), Ђани Скики (Ђани Скики), Тонио (Пајаци), Млинар Сима (Еро с онога свијета), Родриго (Дон Карлос), Јаго (Отело), Луна (Трубадур), Жермон (Травијата), Амонасро (Аида), Риголето (Риголето), Набуко (Набуко), Ренато (Бал под маскама).
ЛИТ: G. Constantinescu, Opera, Musica, 1963, бр. 3, с. 40-42; В. Поповић, Риголето Октава Енигарескуа, Позориште, НСад 1973, бр. 6, с. 12.
М. Д. М.
ЕНКЕН Алфред (Alfred Hennequin) – белгијски драмски писац (Лијеж, 13. I 1842 – Сен-Манде, на Сени, 7. VIII 1887). Био је натурализовани Француз, иначе унук француског сликара и гравера Филипа Огистена Енкена (1763-1833). Извесно време провео је у једном дому здравља због душевне потиштености, које се никад неће ослободити. Писао је комедије из париског живота, сам или, најчешће, у друштву с пријатељима, као што је било уобичајено у француској драмској књижевности. Комедије су му углавном ситуационе, пуне духа, али и бесмислености у доброј мери. Ако је Пјер Вебер творац модерног водвиља, онда је Е. обновилац комичног жанра, и можда је његово позориште с правом названо „електричним позориштем, позориштем вртоглавог покрета“. Међу његовим сарадницима су се нашли А. Бисон, П. Вебер, А. Силвестр, Е. де Нажак, А. Делакур, А. Мило итд. Познатије су му комедије: Чекам ујака (1869), Три шешира (1871), Алина (1873, са А. Силвестром), Процес Ворадије (1875, као сарадник А. Делакура), Розадоминосови (1876), Остављено писмо (1876, са А. Делакуром), Ујак с надама (1876, са Делаком), Ружичасте маске (1876, са А. Делакуром), Беба (1877), Плава лисица (1878), Дојиља, (1879, као сарадник Е. де Нажака), Татина жена (1879, као сарадник А. Милоа), Нинета (1882, са А. Бисоном). Сматра се да му је најуспелија комедија Процес Ворадије. Е. и сâм има довољно сценске снаге да духовито развија своју комедију неспоразума, али ипак више воли да је удвостручује сценском виспреношћу својих сарадника. Запажено је да је према природи предмета умео да изабере и сарадника, показавши и са те стране да је човек од духа. Његове ситуације наилазе као поплава, гомилају се и стварају пометњу, збрку и урнебес. Док се гледаоци гуше од смеха, чини им се да се Е. јунаци неће искобељати из глиба у који су се увалили властитом простодушношћу и властитим будалаштинама. Али писац тек при расплитању интриге испољава своју сценску вештину. СНП је приказало његову комедију Дванаест дана затвора (са П. Вебером).
Ж. П.
ЕНКЕН Шарл-Морис (Charles-Maurice Hennequin) – француски драмски писац (Лијеж, 10. XII 1863 – Монтре, 3. IX 1926). Син је Алфреда Енкена (в). У почетку се бавио новинарством, уверен да ће му то бити животни позив. Али крв није вода, повео се за примером свога оца, напустио журналистику и посветио се позоришту. Почео је скромно, приказавши 1882. једночину комедију Плава птица. Потом ће до краја живота писати и приказивати комаде у многим париским позориштима, пре свега у театрима „Нувоте“ и „Пале-Роајал“. Биће то углавном, као и код његовог оца, комедије и водвиљи. Да се не би рекло да се користи очевом славом, у почетку је писао под псеудонимом М. Делрен (M. Delrun), али је од 1888. користио право име. Наравно, прво је писао под очевим утицајем и уз његову потпору, али се постепено ослобађао, већ кадар да сâм за два-три месеца направи комедију лишену свих конвенционалности, површних ефеката, тривијалних ситуација, импровизација и аргоа. Трудио се да се допадне гледаоцима и да их разгали. Увек је трагао за здравом веселошћу, изворном, непосредном, која проистиче из једноставне и притајене комике која се више заснива на ситуацијама него на изненађењима. „Прецизан техничар, непогрешан техничар, он је волео акцију, што више акције, увек акцију, тежећи врхунцу сцене што највећма увесељава“. Поступао је, отприлике, као Ж. Фејдо (с којим је сарађивао, уосталом). Између осталих, написао је комедије: Туђи џепови (1886), Одвећ врлине (1886, са оцем Алфредом), Сви су исти (1887), Чувар своје жене (1888), Застава (1893), Флерт удвоје (1912) и друге. У књижевном раду ће се удруживати са својим пријатељима и с пријатељима свог оца. Тако ће, на пример, са Ж. Фејдоом написати комедију Систем Рибадије (1892), са П. Вебером комедију Имате ли шта за царину? (обе 1912), Председниковица и Друга брачна ноћ (1922). Посмртно му је играна комедија Антоанета се не може изиграти (1927). Написао је и неколико оперетских текстова. На сцени СНП изведена је његова комедија Председниковица (са П. Вебером).
Ж. П.
ЕПИДЕМИЈА – драма у 4 чина. Написао: М. И. Расудов.
Прво извођење у нашој земљи у СНП 28. X 1900. у Великој Кикинди. Превела: Зорка Добриновићка. Подела узета са плаката представе одржане 12. XII 1901. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; К. Васиљевић (Евгеније Павлович Ордински), М. Марковићка (Иларија Георгијевна Ординцева), Д. Спасић (Виктор Александрович Карељин), С. Вујићка (Глафира Николајевна), М. Матејић (Иван Петрович Кузњецов), А. Стојановић (Анатол Григоријевич Порхалов), М. Радошевићева (Прва госпођа), Л. Вујичићева (Друга госпођа), Д. Илкић, С. Шикопарија (Слуга), Е. Слука (Свирач). – Изведено 11 пута.
Прво извођење у НП 27. IX 1923. у НСаду. – Рд. К. Васиљевић; В. Ивановић (Евгеније Павлович Ординцев), К. Цветковићка (Марија Георгијевна Ординцева), Стеван Јовановић (Виктор Александрович Карељин), Д. Васиљевићка (Глафира Николајевна), К. Васиљевић (Иван Петрович Кузњецов), М. Душановић (Анатол Григоријевич Порхалов), З. Душановићка (Прва госпођа), М. Јанковићка (Друга госпођа), Д. Бајић (Официр), М. Авировићева (Собарица Ординцева), Ј. Силајџић (Лакеј Ординцева), Љ. Стојчевић (Вођ), О. Кожај (Свирач). – Изведено 3 пута.
ЛИТ: А-м, У четвртак 29. новембра гледасмо први пут: „Епидемија“, Застава, 1901, бр. 270, с. 2; (Ј.) Г(рчић), Епидемија, Позориште, НСад 1901, бр. 33, с. 186-187, бр. 34, с. 190-191; А-м, Serbisches Theater, Gross-Becskereker Vochenblatt, 1902, бр. 23, с. 6; А-м, „Епидемија“ – Народно позориште, Застава, 1923, бр. 222, с. 3;С. Зубац, Новосадско народно позориште, Нова северна пошта, Суботица 1924, бр. 155, с. 14.
В. В.
ЕРВЕ Ронже (Ronger Hervé) – француски композитор, диригент и певач (Уден, Па-де-Кале, 30. VI 1825 – Париз, 3. XI 1892). Право му је име Ронже Флоримон. Музиком је почео да се бави још као члан дечјег хора цркве Светог Рока у Паризу. Касније је учио хармонију и композицију (код А. Елвара и Д. Обера). Каријеру започиње најпре као црквени оргуљаш (1839), да би дебитовао у Париској опери (1848) делом Дон Кихот и Санчо Панса, које се сматра првом француском оперетом. Следеће г. је ангажован за диригента позоришта „Одеон“ а 1850. прелази у „Театар де Пале Роајал“. Г. 1854. покреће једно мало позориште („Folies concertantes“), у којем у својству диригента, композитора, либретисте, сценографа, импресарија, а према потреби и машинисте, приказује мања музичко-сценска дела која се одликују саркастичним, бурлескним или фриволним акцентима. Пошто је са њима постигао велике успехе, прелази на целовечерње комаде. Приређивао је затим турнеје по Француској и Египту. Настањује се 1885. стално у Лондону, где у „Ковент-гардену“ води променадне концерте (сличне концертима Ј. Штрауса у Бечу). Пред крај каријере био је директор „Емпајер-театра“. Написао је преко 100 музичко-сценских дела, од којих су најпознатије комичне опере и оперете: Медвед и Паша (L’ Ours et le Pacha), Нове лудости (Les Folies nouvelles), Прогоњени хусар (Le Hussard persécuté), Кошута са роговима (La Biche aux Bois), Витези округлог стола (Les Chevaliers de la Table Ronde), Турци (Les Turcs), Мамзел Нитуш (Mam’zel Nitouche), Фла-фла, Баханалије (Bacchanale) и балети: Дилара, љубавна ружа (La Rose d’ amour), Дијана, Клеопатра и др. Као композитор и редитељ Е. је поседовао изразити смисао не само за пластично оцртавање ликова и ситуација и за ефектне градације, него и за музичко пародирање и сценску комику, особито у разузданим ведрим комадима. Музика му је изразито француска, грациозна, пикантна и допадљива у најбољем смислу те речи. Највећу популарност донела му је широм Европе извођена оперета Мамзел Нитуш. Како се Е. са својим пародистичким музичким комедијама јавља пре Офенбаха, сматра се да је управо он родоначелник француске оперете. У СНП је оперета Мамзел Нитуш више пута премијерно извођена.
М. Х.
ЕРВИЈЕ Пол (Paul Hervieu) – француски романсијер и драмски писац (Нејл на Сени, 2. IX 1857 – Париз, 25. IX 1915). Средње образовање је добио у Паризу, у Лицеју Кондорсе. Студирао је права и почео да ради као адвокат у Паризу. Затим се определио за дипломатску каријеру и 1886. положио испит за улазак у Министарство спољних послова. Наредне г. био је постављен за секретара треће класе при посланству у Мексику, али је исте г. поднео оставку. Написао је, под правим именом или под псеудонимом, велик број хроника, књижевних фантазија, приповедака и, нарочито, романа. У свим овим радовима одликовао се суптилном анализом, чиме ће се одликовати и у драмским текстовима које ће приказивати крајем XIX и почетком XX столећа. Два од њих су приказана и на новосадској позорници. То су Познај себе (Connais-toi, 1909) и Загонетка (L’ Enigme, 1901). Први је изведен 1911, а други 1930.
ЛИТ: И. Крнић, Paul Hervieu, Народне новине, 1900, св. 159; Д. Л. Стевановић, Позоришни преглед, Дело, 1901, књ. XXXV, с. 99-102; Ј. Грчић, „Познај себе“, комедија у 3 чина од Пола Ервијеа, Браник, 1911, бр. 220, с. 2; А-м, „Загонетка“, Застава, 27. V 1920; Ј. Марковић, Пол Хервје, предговор, Изабрана дела, I , Бгд б. г., с. VII-XXVIII; С . А. Јовановић, Француска и енглеска идејна драма (1850-1914), Бгд 1968, с. 49-50.
С. А. Ј.
ЕРВИН Ралф (Ralph Erwin) – немачки композитор и пијаниста (Билиц, Аустроугарска / Пољска, 31. X 1896 – логор Бон-ла-Ролан на Лоари, Француска, 15. V 1943). Право име му је било Ервин Вогел (Erwin Wogel) а на почетку каријере користио је псеудоним Хари Рајт (Harry Wright), који је убрзо, по савету свог музичког издавача, променио у Ралф Ервин. Школовао се у Бечу. Не завршивши средњу школу, учествовао је као добровољац у Првом светском рату од 1915. и био је рањен. После рата је студирао филозофију и бавио се изучавањем историје музике, а издржавао се свирањем у баровима и кабареима помало компонујући и мање музичке форме. Г. 1927. преселио се у Берлин, где је између осталог написао и музику за џез-оперету у три чина Ја те варам јер те волим (Ich betrüg dich nur aus Liebev), коју је СНП извело 1931. Знатнију популарност донела му је музика за филм Љубим Вашу руку, мадам (Ich Küsser Ihre Hand, Madame) из 1929, у којем је главну улогу играла чувена Марлен Дитрих. Почео је да ствара музику за немачку кинематографију а по доласку нациста на власт 1933. емигрирао је у Француску, где је наставио да компонује за француске филмове. Почетком Другог светског рата са супругом је депортован у логор Бон-ла-Ролан, где је 1943. и умро.
ЛИТ: М. Г., „Ја те варам јер те волим“, оперета од Р. Ервина на новосадској позорници, Југословенски дневник, 1932, бр. 40, с. 4; М., Премијера џез-оперете „Ја те варам јер те волим“, Нови Сад, 1932, бр. 7, с. 3.
В. В.
ЕРКЕЛ Екел (Ekel Örkél/Erkel) – мађарски композитор и диригент (Будим, 2. XI 1842 – Будимпешта, 10. VI 1893). Отац му је био композитор Ференц Еркел (в). Није био успешан у школовању па се запослио у бродоградилишту „Стари Будим“. Уз брата Ђулу, који је уз оца стицао музичко образовање, и он се прикључио учењу музике и убрзо је (1860) почео да наступа у оперском оркестру будимпештанског НП, где је до 1872. водио секцију удараљки. Поред редитеља Густава Бема 1875. је узнапредовао до диригента (Корневиљска звона, Орфеј у паклу, Лепа Галатеја, Микадо, Барон Циганин и друге оперете), а онда почео и сâм да компонује. Аутор је оперете Каталин Секељ (1880), као и музике за драмске комаде попут Лукачијеве Риђокосе, која је, са његовом музиком, на репертоару СНП била више од педесет г. (премијере 1890, 1900, 1910, 1928. и 1943).
В. В.
ЕРКЕЛ Ференц (Ferenc Örkél) – мађарски композитор, пијаниста и диригент (Ђула, 7. XI 1810 – Будимпешта, 15. VI 1893). Од 1827. до 1834. живи у Коложвару (Клужу), прво као професор музике код грофа Чакија, а онда као диригент у НП. Након тога одлази у Будимпешту, где је пијаниста у мађарском позоришту у Будиму и у немачком у Пешти. Од 1838. је музички директор и први диригент у тек основаном НП у Пешти, у којем се већ 1840. изводи његова опера Батори Марија. Ту се задржао до 1875, створивши од малог музичког ансамбла један од најбољих оркестара у Европи, којим су дириговали Вагнер и Берлиоз, док је он сам био чувен по својим интерпретацијама италијанског оперског репертоара. Оснива 1853. Филхармонијско друштво, чијим је концертима дириговао до 1869. Био је такође и први директор и професор Високе музичке школе у Будимпешти (1875-1889). О његовом животу је 1952. снимљен филм. Написао је велик број опера на теме из националне историје. Успела транспозиција националног мелоса у категорију оперске, односно симфонијске музике, чини овог аутора мађарским националним композитором и оснивачем њене опере. Најпознатија његова дела су, поред Батори Марије (1840): Хуњади Ласло (1844), Ержебет (1857), Банк Бан (1861), Шарлота (1862), Дожа Ђерђ (1867), Бранковић Ђерђ (1874), Херој без имена (1880), Краљ Стефан (1885). Компоновао је за хор и клавир, затим камерну музику. Аутор је и мађарске химне, пошто је победио на конкурсу 1884, као и увертире за прославу педесетогодишњице оснивања националног театра (1887). У СНП је извођен његов комад Банк бан.
Б. Р.