ЕВА (Eva) – позоришна игра у 5 чинова. Написао: Рихард Фос. Прво извођење у Немачкој 1882, у нашој земљи 21. IX 1891. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 23. XI 1891. у НСаду. Превео: Славко Св. Милетић. – Рд. В. Миљковић; А. Лукић (Гроф Дирен), С. Бакаловићка (Ева), В. Миљковић (Елимар), Д. Ружић (Јован Хартвиг), Д. Ружићка (Његова мати), Ј. Жикић (Пастор Шелер), Ј. Добриновићка (Вилхелмина), Ђ. Бакаловић (Пивар Хелигл), К. Жикићка (Дерта), Д. Спасић (Браун), Ј. Весићева (Брауновица), К. Васиљевић (Волер), М. Марковић (Др Емил Велер), С. Миљковићка (Тоанета), Л. Рајковић (Лечник), С. Стефановић (Леонхард), Д. Васиљевићка (Доротеја), В. Славнић (Слу­га грофа Дирена), Т. Станковић (Слуга Елимарев), Т. Ловренчићева (Болничарка), Т. Илић (Управитељ казненог завода). – Изведено 6 пута.

ЛИТ: □, Српско народно позориште, Застава, 1891, бр. 181, с. 2; Ј. Хр(аниловић), Ева, Позориште, НСад, 1891, бр. 27, с. 110-111, бр. 28, с. 114-115; Побратим, Српско народно позориште у Суботици, Браник, 1892, бр. 51, с. 3; Ј. Храниловић, „Ева“, позоришна игра у 5 чинова од модерног немачког писца Рихарда Фоса, превео Сл. Милетић, Јавор, 1892, бр. 7, с. 104-107.

В. В.

ЕВГЕНИЈЕ ОЊЕГИН (Евгений Онегин) – лирска опера у 3 чина (7 слика). Музика: Петар Иљич Чајковски. Либрето, према истоименом роману у стиховима А. Пушкина: Модест Иљич Чајковски и Константин Шиловски. Прво извођење у Москви, 29. III 1879, у нашој земљи 30. X 1897. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП у НСаду 8. X 1924. Превео: Милоје Милојевић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Е. Маријашец, дир. Ф. Селински; Н. Гукасов (Ленски), Е. Маријашец (Гремин), Н. Баранов (Оњегин), С. Писек (Трике), Б. Адамовићка (Татјана), И. Ардова (Олга), М. Оливијери (Ларина), В. Горскаја (Њања). – Изведено 7 пута.

Прво извођење у СНП 12. III 1955. у НСаду. – Рд. М. Маринц, сц. В. Маренић, к. г., к. С. Церај-Церић, к-граф Г. Македонски, дир. Л. Бута; М. Михлер (Ларина), И. Давосир-Матановић, А. Чепе (Татјана), М. Врчевић, Н. Крушлин (Олга), Љ. Котник, А. Мезеи, Љ. Јанковић, Ј. Јечменица (Филипјевна), Д. Дуић, В. Поповић (Оњегин), Р. Грујић, Д. Бурић, В. Цвејић (Ленски), М. Грозданић, М. Хаднађев, И. Кнежевић Гремин), Д. Балтић (Капетан), Р. Немет, И. Кнежевић (Зарецки), В. Цвејић, Б. Грубач, Ф. Кнебл (Трике). – Изведено 18 пута, глед. 5770.

Премијера у СНП 16. I 1969. у НСаду. – Рд. М. Сабљић, к. г., сц. М. Денић, к. г., к. Б. Јовановић, к. г., к-граф Б. Марковић, к. г., дир. М. Јагушт, И. Топлак; М. Скендеровић, А. Херћан-Бодрич (Ларина), М. Киринчић-Скиба, И. Давосир-Матановић (Татјана), Ј. Јечменица (Олга), М. Врчевић-Бута (Филипјевна), Д. Мариновски (Оњегин), В. Куцуловић (Ленски), С. Дракулић (Гремин), С. Матановић (Трифун Петровић), Д. Балтић (Зарецки), Ф. Кнебл (Трике). – Изведено 15 пута, глед. 5881.

БИБЛ: Евгеније Оњегин. Лирске сцене у три чина. Текст по Пушкину. Музика од Петра Илића Чајковског. Превео М., Бгд 1920.

ЛИТ: А-м, „Евгеније Оњегин“ од Чајковског, Застава, 7. X 1924; О. С(уботи)ћ, „Евгеније Оњегин“’ (Премијера), Застава, 10. X 1924; А-м, Гостовање новосадске опере и оперете, Нова северна пошта, Суботица 1924, бр. 394, с. 3; Н. Грба, „Евгеније Оњегин“ на сцени Новосадске опере, Дневник, 15. III 1955; Н. Петин, Пролећна премијера новосадске Опере, Евгеније Оњегин, НС, 1955, бр. 98-99; Д. Ћ., Новосадски „Евгеније“, Политика експрес, Бгд 14. I 1969; В. Миросављевић, Пред премијеру у Српском народном позоришту. Нова Татјана, Дневник, 15. I 1969; С. Божовић, Пред премијеру опере „Евгеније Оњегин”. Наглашена драматичност, Вечерње новости, 16. I 1969; Б. Рушкуц, Премијера у новосадској Опери. До Пушкина и назад, Дневник, 19. I 1969; О. Панди, A feljavult őszteljesitmény jegyében. Csajkovszkij Anyeginje az újvidéki Opera sízinpadán, Magyar szó, 23. I 1969; А-м, Чајковски на сцени СНП-а, Позориште, НСад 1969, бр. 3-4, с. 10; А-м, У опери „Евгеније Оњегин” гостују Милица Миладиновић и Шиме Мардешић, Дневник, 30. III 1969.

Ј. М. и В. В.

ЕВИЦА У ГРАДУ – комедија у 3 чина. Написао: Павле Шебешћен.

Праизведба у НПДб 27. IX 1938. у Сомбору. – Рд. Т.Танхофер, сц. М. Шербан; Б. Ћосићева (Евица), М. Ајваз (Пера), Љ. Филиповић (Директор), И. Петри (Његова жена), С. Пашалић (Јован), М. Петровићка (Олга), Ј. Петричић (Чавић), М. Миљуш (Павић), В. Савић (Орловић), Г. Николић (Др Ђурић), Ж. Станојевић (Нови послужитељ), В. Савићка (Собарица).  – Изведено 8 пута.

Прво извођење у НПДбС 10. I 1939. у Крагујевцу. – Рд. М. Стојановић, к. г., сц. М. Шербан; Н. Нешовић (Евица), В. Милин (Пера), С. Колашинац (Директор), М. Верешчагина (Његова жена), Р. Гојкић (Јован), З. Андрић (Олга), Р. Алмажановић (Чавић), М. Мирковић (Павић), М. Мајић (Орловић), Н. Смедеревац (Др Ђурић), Ф. Живојевић (Нови послужитељ), М. Јанићијевићева (Марица).  – Изведено 9 пута.

ЛИТ: А-м, „Евица у граду“ Шебешћен, Југословен, Кикинда 1939, бр. 508, с. 3; С., Позориште, Војводина, Вршац 1940, бр. 11, с. 3.

В. В.

ЕГИЋ Маријан – солист оперског оркестра, прва флаута (Сисак, 9. XII 1931 – ). Завршио је Војну музичку школу, па Средњу музичку школу „Исидор Бајић“ у НСаду. Од 1. IV 1945. до 31. III 1953. радио је као музичар у ЈНА. У СНП је био члан оркестра од 1. IV 1953. до 31. VIII 1957. По завршеној Музичкој академији у Бгду (1962, у класи проф. Ј. Срејовића) запослио се као професор у Средњој музичкој школи „Исидор Бајић“ у НСаду, а истовремено је, од септембра 1965. до јуна 1970, био хонорарно ангажован у СНП као солист у оркестру. Од 1981. је био доцент па ванредни професор Академије уметности у НСаду. Као члан Новосадског камерног ансамбла концертирао је широм Војводине и снимао за Радио НСад.

ЛИТ: А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 64.

В. В.

ЕГРЕШИ Габор (Gábor Egresay Galambos) – мађарски глумац и публициста (Ласлофалва, 3. XI 1808 – Пешта, 30. VII 1866). Мада се школовао за свештеника, већ 1833. ступио је први пут на сцену. Постао је један од оснивача НП у Пешти, његовим наступањем отворена је ова најважнија позоришна кућа Мађара. Играо је улоге љубавника, а касније је имао херојске роле. У револуцији 1848/49. играо је истакнуту политичку улогу као повереник Кошутове владе у Сегедину и вођа гериле. Због тога је био приморан да емигрира 1849. Рани повратак из емиграције могао је да захвали промени свога става, изјашњавању против Кошута. На сцену се вратио 1854. Постао је најистакнутији мађарски глумац, усавршавао се студијским путовањима у Беч, Минхен, Париз. Уређивао је један кратковеки позоришни лист, основао је позоришну школу, био њен први наставник и писац приручника, који ће се, врло вероватно, користити и за образовање првих српских професионалних глумаца. Е. је у извесном смислу коаутор драме Ђурађ Бранковић – он ју је довршио и приредио за сцену после смрти писца Кароља Оберњика (в), а био је и протагонист главне улоге. Извођење ове драме у Пешти 16. I 1860. било је повод велике манифестације мађарско-српског пријатељства. Присуство на представи великог броја српских омладинаца, двојезичне овације драми и тумачу насловне улоге, песма Лазе Костића „Гаврилу Егрешији“, која је тада изговорена у оригиналу и у преводу Калмана Тота на мађарски језик, сребрни ловоров венац украшен српском и мађарском тробојком којим су Е. тада овенчали – све то даје изразиту политичку боју овој манифестацији, што није остало непознато Бечу, судећи по шпијунским извештајима. Драма је била његово омиљено дело. Он је Ђурђа играо на свим својим многобројним гостовањима, окупљајући често посебне ad hoc дружине за њено извођење. На представи драме у Пешти 30. VII 1866. Е. је изгубио свест на позорници и после неколико часова умро. Та драма била је од 1865. стална јединица репертоара СНП, играна је у свечаним приликама и била нека врста индикатора политичких односа између Мађара и Срба. Он је био један од покретача Шекспировог култа код Мађара; до сличног покрета дошло је и код Срба. Све ово  упућује  на закључак да је Е. после 1860. био једна од  кључних личности мађарско-српског зближавања и пријатељства. Свему томе нема ни трага у његовом дневнику из 1849/50, који је штампан 1851. Напротив, његово писање о Србији је веома затамњено изразито србофобским ставом. Његов текст је пун нетачности, тешких а сасвим субјективних мишљења и оцена, крајњег нерасположења према Србији које иде чак до негирања националног бића. Има неких објашњења за то. У Србију, да би решио породичну ситуацију, Е. је дошао из Цариграда, од Турака који су пружали велику помоћ избеглим мађарским револуционарима. Е. је уз то био један од људи који су са романтичарско-националним илузијама желели братске односе с Турцима у име давнашњег, прадомовинског још, сродничког односа двају народа. У тренутку када је Е. писао свој дневник, као уосталом скоро у целом XIX веку, бити за Турке повлачило је аверзију према Србима. У револуцији 1848/49. Е. је деловао на терену где је нетрпељивост између мађарске и српске политике била довела до веома тешких, крвавих ратних сукоба. У тим биткама учествовали су добровољци из Србије војводе Книћанина. Људе које је гледао само преко пушчаног нишана, Е. је у Србији имао свакодневно у својој физичкој близини. Дакако, све ово не може да оправда, али може да објасни његово крајње нерасположење према Србији. Променом политичких односа између Мађара и Срба у апсолутизму, савезништво напредних снага оба народа шездесетих г. утицало је и на Е., што је он делом доказао, али није никада обелоданио у писаној форми.

БИБЛ: Törökorszégi napló (Турски дневник), 1851; A szinészet könyve (Књига о позоришној уметности), 1866; A szinészet iskolája (Школа позоришне уметности), 1879.

ЛИТ: Иштван Тот, Мађарске драме на српским позорницама. Оберњик-Егрешијев „Ђурађ Бранковић“, Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 240-247.

Б. Кв.

ЕДИП (Οιδιπός τυραννος) – трагедија у 2 дела. Написао: Софокле. Прво извођење у Атини, вероватно 425. п. н. е., у нашој земљи 1. IV 1895. у ХНК Згб.

Прво извођење у Н-Оп 14. IV 1932. у Сплиту. Превео: Милош Ђурић. – Рд. А. Верешчагин, сц. Ђ. Петровић; А. Гавриловић (Едип), А. Лескова (Јокаста), Ј. Мартинчевић (Креонт), М. Аћимовић (Тирезија), М. Ганза (Свећеник Зеусов), М. Ајваз (Гласник из Коринта), В. Веселиновић (Пастир Лајев), И. Лајтнер (Гласник из двора), Т. Танхофер (Први старац), Ј. Ракуша (Други старац), Стојан Јовановић (Трећи старац), А. Алигер (Четврти старац). – Изведено 16 пута.

БИБЛ: Есхил и Софокле, Одабране трагедије, прев. Милош Ђурић, Бгд 1926.

ЛИТ: М. Јевтић, Софоклова трагедија „Едип“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1932, бр. 20, с. 2; А-м, „Едип“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1932, бр. 20, с. 3; А-м, Грчка старокласична трагедија „Едип“ од Софокла, Нови Сад, 1934, бр. 43, с. 3.

В. В.

ЕЈ, ЉУДИ, ШТО СЕ НЕ ЖЕНИТЕ (O, diese männer)  –  шаљива игра у 4 чина. Написао: Јулије Розен. Прво извођење у Бечу, после 1869.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 1. VI 1877. у НСаду. За српску позорницу прерадио: Бранко Јовановић Муша. – С. Рајковић, к. г. (Сима Јагодић), Д. Ружићка (Мага), Л. Хаџићева (Савка), М. Рајковићка, к. г. (Јованка), Ј. Поповићева (Мутибарићка), Љ. Зорићева (Даринка), В. Марковић (Коста Звекић), С. Максимовићка, к. г. (Милева), П. Добриновић (Пера Луткић), С. Бошковић (Никола Славнић), Д. Ружић (Гавра Максић), Н. Зорић (Др Петковић), Б. Хаџићева (Сока), xxx (Ката),  Рајковић (Јован). – Изведено 4 пута.

Премијера у СНП 15. II 1884. у НСаду. – Д. Ружић (Сима Јагодић), Д. Ружићка (Мара), Л. Хаџићева (Савка), М. Рајковићка (Јованка), Ј. Добриновићка (Мутибарићка), Љ. Динићка (Даринка), М. Хаџи-Динић (Коста Звекић), С. Димитријевићка (Милева), М. Барбарић (Пера Луткић), М. Марковић (Никола Славнић), М. Димитријевић (Гавра Максић), А. Милосављевић (Др Петковић), И. Станојевић (Јован), Л. Петровићева (Ката). – Изведено 22 пута.

Премијера у СНП 22. VII 1905. у НСаду. – Д. Ружић (Сима Јагодић), Т. Лукићка (Мара), М. Тодосићка (Савка, Мутибарићка), М. Марковићка (Јованка), Ј. Стојановићка (Даринка), А. Стојановић (Коста Звекић), Д. Матејићка (Милева), П. Добриновић (Пера Луткић), М. Марковић (Никола Славнић), М. Матејић (Гавра Максић), А. Лукић (Др Петковић), С. Стефановић (Јован), Ј. Душановић (Совра). – Изведено 2 пута.

Премијера у СНП 5. X 1905. у Осијеку. – Рд. Д. Спасић; Д. Ружић (Сима Јагодић), Т. Лукићка (Мара), С. Бакаловићка (Савка), М. Марковићка (Јованка), Ј. Стојановићка (Даринка), М. Тодосићка (Мутибарићка), А. Лукић (Коста Звекић), Д. Матејићка (Милева), К. Васиљевић (Пера Луткић), М. Марковић (Никола Славнић), Д. Спасић (Гавра Максић), М. Николић (Др Петковић), С. Стефановић (Јован), М. Козловићева (Ката). – Изведено 2 пута.

Премијера у СНП 3. VI 1906. у  Сенти. – Рд. Д. Спасић; Д. Ружић (Сима Јагодић), Т. Лукићка (Мара), Д. Матејићка (Савка), М. Марковићка (Јованка), М. Тодосићка (Мутибарићка), Ј. Стојановићка (Даринка), А. Стојановић (Коста Звекић), С. Бакаловићка (Милева), П. Добриновић (Пера Луткић), М. Марковић (Никола Славнић), Д. Спасић (Гавра Максић), М. Николић (Др Петковић), С. Стефановић (Јован), М. Цицварићева (Сока), М. Козловићева (Ката). – Изведено 6 пута.

БИБЛ: Јулије Розен, Еј, људи, што се не жените, или под папучом, прер. Бранко М. Јовановић, НСад 1884.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), „Еј, људи, што се не жените?“, Позориште, НСад 1877, бр. 35, с. 139-140; Кеста, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1879, бр. 196, с. 2; (Ј.) Г(рчић), „Еј, људи, што се не жените?“, Позориште,  НСад 1879, бр. 7, с. 26-27; А-м,  Једно весело вече, Родољуб, Сомбор 1880, бр. 51, с. 417; С. М., „Еј, људи, што се не жените?“, Позориште,  НСад 1884, бр. 18, с. 70; С., „Еј,  људи, што се не жените“ – шаљива игра од Ј. Розена, прерадио Бранко М. Јовановић, Јавор, 1884, бр. 10, с. 315-318; (ъ), „Еј, људи, што се не жените“, шаљива игра од Розена, Српско коло, НСад 1884, бр. 13, с. 3-4; А-м, (Српско народно позориште у Земуну), Стражилово, 1885, бр. 28, с. 894-895; -ша, 10. 1. „Еј, људи, што се не жените“, од Ј. Розена, за српску позорницу удесио А. Јовановић Муша, Застава, 1886, бр. 6, с. 3; А-м, „Еј, људи, што се не жените!“, шаљива игра од  Розена, прерадио А. Јовановић Муша, Јавор, 1886, бр. 5, с. 152-154;  □, Српско народно позориште, Застава, 18. XII 1891; -р-, „Еј, људи, што се не жените!“, Позориште, НСад 1891, бр. 40, с. 163; М. Д., „Еј, људи, што се не жените“, шаљива игра  у 4 чина од Ј. Розена; прерадио А. Јовановић Муша, Весник,  Панчево 1893,  бр. 12, с. 2.

В. В.

ЕК Вернер (Werner Egk) – немачки композитор и диригент (Аухзесхајм, Баварска, 17. V 1901 – Ининг, 10. VII 1983). Студирао је на Конзерваторијуму у Аугзбургу, Франкфурту и Минхену. Неколико г. боравио је у Италији. Стални диригент Државне опере у Берлину постао је 1936. Од 1950. до 1953. био је директор и редовни професор композиције у Високој музичкој школи у Берлину. Као и његов учитељ Карл Орф (в), и Е. је тежиште свог уметничког деловања поставио у театар. Он је пратио развој савремене музике, служио се најразличитијим средствима, од врло смеле хармоније до блиставог колоритног оркестра, од цитата из страног, егзотичног фолклора до напева веома блиских песмама баварских сељака. Он је волео причу, али и реалност, те му је понегде полазило за руком необично стапање фантастике и стварности. Његова музика је свежа, чулна и духовита, јер он има веома развијен смисао за гротеску и карикатуру. Написао је 8 опера и 4 балета, а такође и низ дела која нису у вези са позориштем: сонате, кантате, свите, квартети, ораторијуми, концерти и друге оркестарске композиције. Идејни темељи овог композитора у сценском стваралаштву почивају на нужној победи правде и на одговорности коју појединац мора сам сносити за сопствене поступке. У том смислу значајне су му опере Колумбус, Пер Гинт и Ирска легенда (Irische Legende), као и балети Хуан од Царисе (Joan von Zarissa) и Абраксас (Abraxas). Најпознатије му је музичко сценско дело Чаробна виолина, које је 1983. било и на репертоару СНП.

М. Х.

ЕКАР Жан (Jean-François-Victor Aicard) – француски песник, романсијер и драмски писац (Тулон, 4. II 1848 – Париз, 12. V 1921). Средње образовање је започео у лицеју у Макону, али се, као дете Југа, што је био (и остао), није осећао срећним у тој школи, а нарочито не у тој средини. Једини светли тренутак је био када је недељом одлазио у оближњи Мили да посети великог Ламартина. Затим је прешао у лицеј у Ниму. Чим је матурирао, објавио је збирку стихова, препуну дивљења за старог песника. Временом је изградио сопствени поетски израз, који га је начинио највећим песником Провансе. Као драмски писац јавио се такође врло млад, у 22. г. живота. Комад Чика Лебонар (Le Père Lebonnard), своје најуспелије драмско дело, написано 1889, био је првобитно наменио Француској комедији, али га је пред публику изнео Антоан у своме Слободном позоришту. Ову грађанску драму у стиху одликују племенитост осећања и снага емоција; формални део јој је слабији. Ни једним претходним ни потоњим комадом (било их је укупно петнаестак) није успео да се домогне висина које је постигао овом драмом. Чика Лебонар је у НСаду приказан 1920.

ЛИТ: А-м, „Чика Лебонар“, Застава, 30. IX 1920.

С. А. Ј.

ЕКВИНОЦИЈО (Ekvinokcij) – опера у 4 чина. Музика и либрето (према истоименој драми Ива Војновића): Маријан Козина. Прво извођење 2. V 1946. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у СНП 7. XII 1963. у НСаду. – Рд. Е. Фрелих, дир. Л. Бута, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић; В. Цвејић (Иво), М. Врчевић (Јеле), М. Хаднађев (Франо), А. Чепе, И. Давосир (Аница), В. Поповић (Нико), И. Кнежевић (Влахо), Ф. Кнебл (Паво), А. Животић (Прва жена), А. Херћан (Друга жена), Ј. Јечменица (Трећа жена), В. Куцуловић (Први момак), Д. Балтић (Други момак), В. Нецков (Трећи момак). – Изведено 9 пута, глед. 2892.

ЛИТ: П. Бингулац, Еквиноцијо опера Маријана Козине, премијерски програм, СНП 1963/64.

В. П.