ЂУРИЋ-КЛАЈН Стана – музиколог, пијанисткиња, преводилац, музички критичар (Београд, 5. V 1908 – Београд, 18. II 1986). Основну школу, гимназију и музичку школу завршила је у Бгду. На Филозофском факултету студирала је упоредну књижевност и историју музике код Милоја Милојевића. Усавршавала се у Паризу, код Лазара Левија, а на Сорбони је завршила Течај из француске цивилизације. Од 1929. до 1941. по Југославији је као пијаниста одржавала солистичке концерте и наступала с камерним ансамблима, Београдском и Загребачком филхармонијом, оркестром „Станковић”, ансамблом „Collegium musicum“ и др. Члан Организационог одбора Коларчевог народног универзитета постала је 1932. и учествовала као извођач и предавач у раду Музичких часова. Од 1937. до 1945. радила је као професор у Музичкој школи „Станковић”, да би се после Другог светског рата окренула музикологији и музичкој критици. Од 1945. до 1948. била је референт за музику у Министарству просвете НР Србије, од 1950. до 1971. предавала је историју југословенске музике на Катедри за историју музике и музички фолклор Музичке академије у Бгду, од 1949. до 1974. била најпре секретар, а потом научни сарадиник и директор (1962-1974) у Музиколошком институту САНУ. Покренула је и уређивала (1932-1936, 1955-1966) музички часопис „Звук”, а са М. Живковићем и В. Ведралом „Музички гласник” (1938-1941). Прва је жена музиколог у Србији. Учествовала је на многим научним скуповима у земљи и иностранству, а теме њених радова биле су из историје српске и југословенске музике. Једна је од првих и најзначајнијих музичких лексикографа. Текстове је објављивала у најугледнијим светским музичким енциклопедијама, а била је уредник за српску музику у оба издања Музичке енциклопедије и у Енциклопедији Југославије. Сарађивала је и објављивала текстове у великом броју музичких и књижевних публикација, домаћих и страних часописа и листова, као и у радио-емисијама широм Југославије. Писала је о првом капелнику СНП Аксентију Максимовићу. Редовно је пратила и објављивала у „Политици” сва дешавања у Опери и Балету НП у Бгду, али и гостовања Опере и Балета СНП у Бгду. Приредила је за штампу књиге Петра Коњовића, Владимира Р. Ђорђевића и Војислава Вучковића. Приредила је Есеје о уметности за библиотеку „Српска књижевност у сто књига”, што је прва антологија српске музичке есејистике. Објавила је више књига, студија, чланака и есеја: Историјски преглед југословенских музичких часописа (1940), Музика и музичари (1956), Развој музичке уметности у Србији (1962), Историјски развој музичке културе у Србији (1971), Музичко школовање у Србији до 1914. године (1974), Оркестри у Србији до оснивања Филхармоније (1977), Акорди прошлости (1989), Млади дани Стевана Мокрањца (1980) и др.; затим редакција и предговора: Књига о музици П. Коњовића (1947), Прилози биографском речнику српских музичара В. Ђорђевића (1953), Записи Стевана Мокрањца (1966), Народне мелодије Црне Горе В. Васиљевића (1975) и др. Преводила је музиколошку литературу с француског, немачког, руског и словеначког језика, а као музиколог и музички критичар обележила је послератне деценије у развоју српске музичке науке и културе. Два пута се удавала, први пут за Владислава Рибникара, власника и директора „Политике”, а други пут за Хуга Клајна, неуропсихијатра и позоришног редитеља. Добитник је Октобарске награде Бгда 1974, Ордена за заслуге за народ са златном звездом 1978. и Седмојулске награде за животно дело 1982.

БИБЛ: Гостовање новосадске Опере у Београду. „Лабудово језеро”, Политика, 21. I 1961; Јосип Маринковић, у: Историјски развој музичке културе у Србији, Бгд 1971, с. 75-81; Потресна људска драма, Политика, 16. X 1975.

ЛИТ: Н. Херцигоња, Написи о музици, Бгд 1972, с. 115-147; М. Јефтић, Музика између нас: одговори 2, Књажевац–Бгд 1979, с. 85-95; Д. Адамовић, Разговори са савременицима, Бгд 1982, с. 107-110.

М. Л.

ЂУРИЧКО-ЈЕРЕМИЋ Томанија – в. ЈЕРЕМИЋ-ЂУРИЧКО Томанија

ЂУРИШИЋ Злата – глумица (Омољица, код Панчева, 26. X 1928 – Нови Сад, 21. III 1997). Детињство је провела у родном селу, где је завршила основну школу. У Панчеву се уписала у Учитељску школу, али је није завршила због избијања Другог светског рата. После рата радила је у Панчеву као чиновница и солиста у хору и глумица у КУД „Абрашевић”. Њен уметнички дар је запазио Сафет Пашалић, управник НП у Мостару, и понудио јој ангажман. Члан НП у Мостару постала је 1950. и у њему успешно играла до 15. VIII 1961. У СНП је прешла 16. VIII 1961. и у њему остала до пензионисања, 26. IV 1990. У НСаду је остварила значајне улоге захваљујући  великом глумачком дару. Била је лепог изгледа, пријатног гласа и сигурног сценског наступа.

УЛОГЕ: Марта Бол (Физичари), Елза Фанто (Двоструко лице), Коштана (Коштана), феферона (Халелуја), ххх (Плави зец), Шамикина девојка (Фамилија Софронија А. Кирића), Жоржета (Школа за жене), Њуа (Мушица), Млада сељанка (Мајка Храброст), Ранка (Чвор), Симка (Ожалошћена породица), ххх (Велики Мак), Дона Илона Цибар (Кавијар и сочиво), Констанција Боносије (Три мускетара), Јања (Пљусак), ххх (Кулосфера), Маре миш (Представа „Хамлета” у селу Мрдуша Доња, опћине Блатуша), Трећа грађанка (Посета старе даме), ххх (Новосадска променада), Жена (Смрт Смаил–аге Ченгијића), Косара (Ти си то), Бароница де Шампањи (Сламни шешир), ххх (Јама), Мајка Хасанагина (Хасанагиница), Лужарева (Краљ Бетајнове), ххх (Тамо где је било срце данас стоји сунце), Ђула (Гастарбајтер опера), Мадам (Политеиа или Инспекторове сплетке), Стара грешница (Олуја), Старица (Долња земља), Ђурђина Николин (Светислав и Милева), Сремица (Голубњача), Берта (Хеда Габлер), Баба Злата, Корифеј хора Врањанки (Коштана – Сан крик), Глас (Велико и мало), Мајка (Клопка за осам беспомоћних жена).

ЛИТ: В. У(рбан), Реалистичка представа, Дневник, 19. V 1964; В. Дубравчић, Зналачки али без страсти, Дневник, 21. V 1964; Ј. Виловац, Природни одрази животне међустопе, Дневник, 21. XI 1964; К. Савић, Коштана из незаборавних мостарских дана, Позориште, НСад 1974, бр. 10, с. 18; М. Р(адоњић), Злата Ђуришић (1928-1997), Алманах позоришта Војводине, 1998, бр. 31, с. 139.

М. Л.

ЂУРКИЋ Светислав – драмски глумац (Стари Бечеј, 30. V 1882 – Београд, 17. V 1957). Пре ступања у професионално позориште више пута је наступао у родном месту у предста­вама тамошње аматерске дружине. Почетком јуна 1908. ангажовао га је П. Добриновић за привременог члана-почетника СНП. Ангажман у СНП престаје му 15. III 1909. заједно са још осморо прекобројно и мимо одобреног предрачуна ангажованих глумаца и глумица. После тога краће време проводи у неким мањим путујућим позориштима, а од октобра 1909. до поткрај фебруара 1910. члан је Сарајевског веселог позоришта, које ради у Сарајеву и на гостовањима, најпре под управом Спасоја Ђокића Сарајлије, а затим Симе Станојевића Шућура. Крајем фебруара 1910. поново је ангажован у СНП за привременог члана, хористу и за мање улоге с певањем. Крајем септембра 1913, решењем УО ДСНП, престаје му ангажман у Српској народној позоришној дружини. За време Првог светског рата наступао је у једном путујућем позоришту које је гостовало на далматинском приморју, а најчешће се задржавало у Дубровнику, а затим извесно време провео у трупи коју су крајем 1916. основали Р. Динуловић, Н. Хајдушковић и Ф. Новаковић. У пролеће 1920. долази у НП у НСаду и у њему наступа до јесени, а од краја 1920. до 1922, затим од 1924. до 1928, и од 1. IX 1930. до краја јула 1931, када је пензионисан, члан је НП у Сарајеву. У међувремену (1922–1924. и 1928–1930), немирног духа и у непрекидном трагању за сценом која му највише одговара, променио је још неколико позоришта. У СНП је ушао као почетник, без искуства које захтева рад на професионалној сцени, па је за време првог боравка у Српској народној позоришној дружини добијао сасвим мале улоге. У другом периоду свог рада у СНП углавном је играо епизодне улоге и понеку по величини и значају средњу ролу. Коришћен је и у певачким улогама, али ни у њима не у водећима него спореднијима. Све време био је обавезан да са осталим млађим глумцима и глумицама пева у хору. Његов рад у СНП после Првог светског рата остао је скоро незапажен. Доцније, у НП Сарајево, стекавши већ искуство и неопходну стабилност, наступао је веома много у комедији, драми, водвиљу и комадима с певањем, и „испуњавао поверене му задатке, трудећи се да својим креативним уделом доприноси целини“.

УЛОГЕ: Милић (Ђидо), Огњан (Зидање Раванице), Алија (Женидба Милоша Обилића), Јован (Част), Панта Букало, Вајс (Сеоска лола), Мончи (Чар валцера), Сот (Краљевић Марко и Арапин), Петар (О туђем хлебу), Иван (Слепи миш), Грим (Разбојници), Бошко Југовић (Бој на Косову, Суботић), Ђура (Сузе), Ђурић (Саћурица и шубара), Трин (Библиотекар), Циганин (Зулумћар), Трећи сељак (Врачара, Мило), Четврти радник, Бележник (Лутка), Четврти војник (Шокица), Велики бележник (Барон Фрања Тренк), Девер (Крајишкиња).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Невен, Суботица 1912, бр. 21, с. 2; А-м, Завршетак рада српске народне позоришне дружине у Сушаку, Браник, 1913, бр. 112, с. 6; А-м, Из позоришта, Јединство, НСад 1920, бр. 402, с. 2; Ј. Лешић, Мали лексикон – Ђуркић Светислав, Позориште, Тузла 1972, јануар-фебруар, бр. 1, с. 96; Ј. Лешић, Позоришни живот Сарајева (1878-1918), Сарајево 1973, с. 268-269; Б. С. Стојковић, Путујућа позоришта од краја 19. века до Првог светског рата, Театрон, 1975, бр. 4, с. 32; Ј. Лешић, Сарајевско позориште између два рата (1929-1941), Сарајево 1976, с. 50.

Л. Д.

ЂУРКОВИЋ Димитрије – драмски редитељ, професор универзитета (Београд, 12. IX 1925 – Београд, 5. IX 2021). Матурирао је у Првој мушкој гимназији у Бгду (1944). Као ђак постао је 1938. члан дечјег Родиног позоришта. И сам је у гимназији и приватном стану организовао позоришне представе, у којима је био писац, редитељ и глумац. После ослобођења радио је најпре као новинар и филмски критичар у „Политици“, Радио Бгду и у часопису „Југославија“ (1945-1952). Кад је основана Академија за позоришну уметност, постао је студент прве генерације и на Одсеку за режију у класи проф. др Хуга Клајна дипломирао 1952. Дипломску представу, Довитљиву девојку Лопе де Веге, поставио је на сцени НП у Суботици. Први професионални ангажман добио је 1953. у крагујевачком НП, где је настојао да са још два млада редитеља, Миленком Маричићем и Јосипом Лешићем, уз подршку управника Љубише Ружића, ствара „ново позориште“. У две сезоне режирао је четири представе, од којих је последња (Наследство Миодрага Ђурђевића) изазвала противречне оцене и полемике у Клубу културних радника. После тога прешао је (1955) у СНП у НСаду, где је са великим успехом деловао до 1967 (и касније као стални гост), с тим што је две сезоне био у београдском Савременом позоришту (1961-1963). У СНП је уживао пуно поверење управника Милоша Хаџића, који је, по Ђ. речима, припадао „великим наследницима Јована Ђорђевића“. У СНП је остварио најзначајније своје режије и стекао углед редитеља којем се поверавају најтежи пројекти. Као редитељ посебно се интересовао за дела домаћих аутора, нарочито за текстове који истражују и презентују Војводину и XIX век на овом поднебљу. Четири г. је у СНП био директор Драме (1963-1967) и две г. уметнички руководилац Веселог театра „Бен Акиба“. Стварао је различите облике театра: спектакл и камерну игру, кабаре и мјузикл, „кутију“ и кружни театар, експеримент и забаву. Постављао је увек максимално амбициозне циљеве, опредељујући се и за ризик, тако да је поред представа врхунских домашаја имао и известан број мање успелих и неуспелих. Негујући култ позоришне пробе, за који верује да омогућава театру да се преобраћа из казивалишта у приказивалиште, припадао је оним ретким ентузијастима у уметности за које је истраживачки рад пун неизвесности важнији од проверених путева који воде до рутинских остварења. Суштина позоришног чина за њега је сукоб као непрекидно догађање у заједничком простору глумца и гледаоца. Зато је изузетну улогу придавао глумачком ансамблу, састављаном од способних и даровитих глумаца, спремних да „игру“ увек почну од почетка. Тражио је од њих потпуну сарадњу и много је полагао на проналажење и перфекцију чулног знака, при чему је, по његовом уверењу, битно да редитељ у борби за квалитет сачува „врело срце и хладну главу“. Његов позоришни став могао би се сажето свести на ове основне компоненте: темељна улога глумца и гледаоца, моторна функција пробе, једнаки третман премијере и реприза, критичност и отпор суревњивости, јединство тимског рада и ауторитета. Седам његових представа приказано је на ЈПИ у НСаду: добио је четири Стеријине награде (три за режију – Избирачица, Халелуја, Фамилија Софронија А. Кирића и једну за сценску адаптацију, Село Сакуле, а у Банату). Две награде за режију додељене су му на Сусретима војвођанских позоришта (Иркутска прича, Фамилија Софронија А. Кирића), а две редитељске награде примио је од Удружења драмских уметника Србије (Иркутска прича; Село Сакуле, а у Банату). Радио је и неколико режија у београдским театрима (Југословенско драмско позориште, Савремено позориште, Атеље 212) и у сомборском НП, а јула 1971. је у Катовицама, у Пољској, режирао Викторију Ђорђа Лебовића. Педагошки рад почео је као наставник глуме у Средњој позоришној школи у НСаду (1955-1957) и наставник за предмет Анализа текста у Драмском студију СНП (1966-1968), а пуни замах остварио је на универзитетима у Бгду и НСаду. На београдској Академији за позориште, филм, радио и телевизију (потоњем Факултету драмских уметности) изабран је 1969. за доцента позоришне режије, 1974. за ванредног професора и 1979. за редовног. У школској 1978/79. постао је, по позиву, и професор и шеф класе прве г. режије на Академији уметности у НСаду. Настојао је, док се није повукао у мировину, да се, у тимском раду наставника, у пракси испитују проблеми интегралне режије (позориште, филм, телевизија и радио, у оквиру исте класе), екипни рад и учење основних субјеката представе, т.ј. наставни систем у којем заједнички уче и раде студенти глуме и режије. Г. 2007. је у издању Позоришног музеја Војводине објављена монографија Димитрије Ђурковић, коју је приредио Петар Марјановић.

РЕЖИЈЕ: Песма, Сапутници, Хајде да се играмо, Небески одред, Оптимистичка трагедија, Тишина шума, Чаробњак који доноси кишу, Пукотина раја, Матуранти, Женидба председника кућног савета, Избирачица, Иркутска прича, Хамлет, Варалица у Бечеју, Вечити младожења, Народни посланик, Коштана, Халелуја, Плави зец, Фамилија Софронија А. Кирића, Госпођа министарка, Месечина за несрећне, Викторија, Зла жена, Плуг и звезде, Оскар, Село Сакуле, а у Банату, Каплар и цар, Та ваша прича, Беле ракете лете на Амстердам, Галеб, Занат госпође Ворен, Сентиментална представа, Зли дуси, Смрт трговачког путника, Тврдица или Кир Јања, Хеда Габлер.

ЛИТ: Ј. Максимовић, Давичова „Песма“, Дневник, 22. II 1956; О. Новаковић, Расточена „Песма“, НС, 1956, бр. 111; Д. Поповић, Давичо-Ђурковић: „Песма“, ЛМС, 1956, св. 3, с. 271; М. Бабинка, Јан де Хартог: Сапутници, Дневник, 20. III 1956; М. Кујунџић, „Небески одред“ Лебовића и Обреновића, Дневник, 28. III 1957; С. Селенић, „Небески одред“ Лебовића и Обреновића на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду, Борба, 28. III 1957; М. Чолић, Ђ. Лебовић и А. Обреновић: „Небески одред“, Политика, 18. V 1957; Б. Михајловић, Догађај Стеријиног позорја 1957, НИН, 2. VI 1957; Е. Финци, Коста Трифковић, Избирачица, Политика, 17. X 1960; Ј. Виловац, Вредносна инспирација, Дневник, 18. X 1961; Ј. Виловац, Природни одрази животне међуетапе, Дневник, 21. XI 1964; Е. Финци, Пут из смрти у живот, Политика, 24. XI 1964; С. Селенић, О животу и смрти, Борба, 27. XI 1964; В. Предан, Aplavzi za „Alelujo“, Дело, Љубљана 25. IV 1965; В. Стаменковић, Охрабрење за домаћу драму, НИН, 9. V 1965; М. Кујунџић, На недовршеном путу, Дневник, 10. II 1966; Ђ. Ђурђевић, Усковитлане сценске визије, Борба, 10. II 1966; В. Стаменковић, Продор савремености, НИН, 22. V 1966; М. Кујунџић, Питања без одговора, Дневник, 3. III 1968; Ж. Јовановић, После пакла, Вечерње новости, 5. III 1968; М. Первић, У име правде и истине, Политика, 8. III 1968; М. Мирковић, Звона увек звоне, Политика експрес, 3. IV 1968; Д. Поповић, Зоран Петровић: „Село Сакуле, а у Банату“, ЛМС, 1969, књ. 404, св. 1, с. 118-120; М. Кујунџић, До фолклора и даље, Дневник, 13. III 1969; М. Мирковић, Фолклорни урнебес, Политика експрес, 14. III 1969; Б. Михајловић Михиз, Сакуле су село у Банату, а тај Банат…, Политика, 16. III 1969; Д. Клаић, Летопис села Сакула, Индекс, 21. III 1969; С. Божовић, „Село Сакуле, а у Банату“, најбоља представа, Борба, 2. VI 1970; П. Мирковић, „Зли дуси“ у Новом Саду, Политика експрес, 8. X 1975; С. Божовић, Концерт о помереним личностима, Вечерње новости, 11. X 1975; М. Кујунџић, Код неспокојне даме, „Хеда Габлер“ Хенрика Ибзена у режији Димитрија Ђурковића, Дневник, 7. XII 1984; П. Матеовић, Феномен жене, Политика експрес, 6. I 1985.

П. М.

ЂУРКОВИЋ Никола – позоришни радник и књижевник (Трст, 12. V 1812 – Осијек, 25. XII 1875). Отац му се звао Стеван, мати Марија. Отац је побегао са женом из Рисна у Трст 1806. и онде остао све до 1826. О раним г. његовог сина, на жалост, не зна се ништа. Он је „Србин из Трста“, како га зову једне савремене новине. Као „музикално веома изображен човек“, он ће се, око 1840, наћи код кнеза Михаила, где кнежевски кружок поучава певању. Тада је члан Театра на Ђумруку. После Вучићеве буне (1842), која ће отерати кнеза из Србије, Ђ. прелази у Панчево, поставши онде „управитељем црквеног хармоническог нотног пјенија“. Ту се истиче не само као хоровођа него и као „гласослагатељ“ (композитор) веште руке, попут правог „художника“. Компоноваће (четрдесетак световних композиција) на стихове В. Живковића (в), на своје и на стихове других српских песника. У Панчеву Ђ. обнавља рад дилетантског друштва, које је било основано још 1838. Сем В. Живковића, помажу му трговац Ђорђе Тамбурић (Јасеновац, 1810 – Беч, 1881) и Александар Барић (Панчево, 30. XII 1811 – Панчево, 30. IV 1879), образован чиновник, одличан певач, преводилац дела Дон Рансудо де Колибрадос од Коцебуа. Панчевачки дилетанти почињу да раде под његовим руководством 16. I 1844. представом двеју Коцебуових краћих комедија Два оца и Пијаница у Ђ. преводу. Од магистрата је затражено, већ 4. III 1844, одобрење за оснивање сталног позоришта. У молби је чак споменута позоришна управа: три врховна надзорника и касира и два директора. То су Лазар Драгићевић (Зворник, 1770 – Панчево, 18.  X 1856),  Ђорђе Врсан (1789 – Панчево, 11. I 1873), Павле Костић (Липово, 1797 – Панчево, 15. XI 1867), А. Барић и Ђ. Тамбурић. Секретар у својству редитеља имао је бити Ђ. Набављена је богата гардероба у Пешти, а народна одела кројио је дилетант Стеван Алексић. Током 1844. и 1845. изведено је 11 позоришних комада, а 1846. само три. Наравно, репертоар се подешава према духу времена и расположењу публике која у себи носи „свети жар народољубија“. Позната су нека имена извођача Ђ. театра у Панчеву. То су: Александар и Недељко Барић, Александар и Григорије Влаховић, Јаков и Марија Крчединац, Драгиња Лозанићка, Ђорђе Огњановић, Екатерина Петровић, Емилија Тамбурић, Е. Поповић. Иако је са извођењима запао у кризу, Ђ. не мирује и не посустаје: 5. IV 1847. пише у Бгд. У име Српског панчевачког друштва поднео је  молбу Попечитељству просвештенија да може давати „јавна представленија театрална на Србском језику у Београду“ и замолио још и за „слободно употребленије од свију аљина и реквизита“ некадашњег Театра на Ђумруку. Кнез  одлучује 29. IV исте г. да се обоје одобри. Акцију за стварање позоришта у Бгду отпочиње нешто раније Београдско србско читалиште (покреће и своје новине, 3. I 1847). У међувремену, Ђ. је 22. III 1847. добио „пуномоћије“, с потписима деветоро својих глумаца, да може преговарати са Београђанима. У молби од 5. IV Ђ. је нагласио, у име Друштва, да ће давати „јавна представленија театрална на србском језику за собствену корист у сали ‘Код Јелена’“. Али је Читалиште опрезно: одлучује да се „прво привремени театер заведе“, да се у њему игра г. дана, „па истом кад се свет на театрална представленија привикне, онда да се почну купити прилози за стални театер“. За почетак, ипак, кнегиња Персида прилаже шездесет дуката цесарских. Позориштем управља одбор Читалишта; управитељ му је Ђ. Он је дужан све текстове подносити „на разглед и одобрење“ Стерији. Почиње се 15. V 1847. Приказује се Стеријин Милош Обилић, с прологом у стиховима В. Живковића, који почиње стиховима: „У топло крило Србије прамајке / пролеће муза, нејака, невешта, / да полет куша над Авалом кршном“. Тај полет је за десет месеци донео око 60 представа са око 45 изведених драма. На репертоару су биле домаће драме – Стерија, Л. Лазаревић, А. Николић, С. Стефановић, Ђ. Малетић, И. Кукуљевић Сакцински – и одабрани преводи/прераде. Од страних писаца најчешће се јавља А. Коцебу, али су давали и једну Шилерову драму. Међу великим бројем прерада има подоста са француским изворником, што је освежење у односу на дотадашњи репертоар српског позоришног живота. Ђ. преводи класичне писце, Молијера, Волтера, а међу извођеним писцима први пут сусрећемо Скриба. Осећа се општа тежња да се у комаде убацује певање, чему је особито склон управитељ и редитељ. „Ђурковић је познавао своју публику, па је свакој представи, била она трагедија или драма или комедија, додао песме, које су изврстни певачи, кадшто и уз пратњу војничке банде, на потпуно задовољство публике отпевали“ (Ђ. Малетић). Разуме се, најчешће пева Ђ., соло или у дуету. Банда је између чинова интерпретирала бучне маршеве. Испочетка критика у Бгду веома је хладно дочекивала представе, али под притиском Ђ. успеха код публике тај став се мења и Панчевци добијају пуну сатисфакцију за свој труд. Сем Ђ. главни глумци су потписници поменутог „пуномоћија“: Јаков Крчединац, будући телеграфиста који ће се после 1848/49. појавити у Бгду са својом трупом, али је дао само неколико представа; Марија Крчединац, његова жена, најбоља драмска глумица трупе, која ће играти и касније, 1858, али краткотрајно јер је од туберкулозе умрла; Ђорђе Павловић, истакнути комичар трупе; Јован Маринковић, уз Ђ. најбољи певач, касније глумац у СНП. Скромније успехе имају Ана и Стеван Алексић, Александар Станојевић, те Богослав-Радосав Петровић, за којег је забележено да је на сцени 1848. доживео привремени нервни слом играјући са сувише идентификације улогу лудог Милорада у Стеријином комаду Смрт Стефана Дечанског. Уз ове „потписнике“, успеха су имали и Петар Протић, који ће се бавити писањем, а умреће као шајкашки официр, Олга Поповић својом прекрасном појавом, извесна госпођица Момчиловић. Александар Живковић не помиње се у представама Театра „Код Јелена“, мада је међу пријављенима за прелазак у Бгд. Извесно је да ово није пун списак глумаца који су у Бгду радили са Ђ. Панчевцима су се, несумњиво, придруживали и београдски аматери, али њиховим именима, на жалост, данас не располажемо. Играло се на старински начин, све у стилу мелодрама, па се на крају комада праве тзв. „таблови“ или се пали бенгалска ватра. На жалост, Позориште „Код Јелена“ почиње да храмље већ у децембру 1847. И Ђ. се,  за сваки случај, обраћа магистрату у Панчеву да му одобри неколико представа; али је одбијен. Некако је претурио зиму у Бгду, приредивши последњу представу 9. III 1848. Затим напушта Бгд. Избила је „европска народна узрујаност“, планула револуција, и Ђ. постаје секретар Народног одбора, а многи његови глумци ће се морати одазвати војној обавези. Када се ситуација смирила, пред крај 1849. Ђ. опет даје две представе у Панчеву, у којима се појављују и нови извођачи: гђа Грујић и Александар Влаховић. Г. дана касније, 1850, Ђ. је дао још две представе, овог пута са ђацима, и то ће бити последње његове представе. Раскрстивши неочекивано с позориштем, 1. V 1851. постаје чиновник панчевачке агенције Дунавског паробродског друштва. У марту идуће г. премештају га у Будимпешту. Потом 1853. прелази у Солнок да би одатле, 25. VI 1859, отишао у Коморан. Већ 1. III 1862. шаљу га у Осијек. Ту 6. V 1865. напушта агенцијску службу и до смрти остаје књиговођа. Извршио је самоубиство, 25. XII 1875, на Божић, у Српској православној цркви у Осијеку. Био се оженио Екатерином Петровић, у Новом Бечеју 29. I 1853. С њоме је имао кћер Ирену (била је учитељица клавира и немачког језика, умрла у 73. г.) и сина Драгутина (умро, као кадет у Темишвару, у 22. г.). Ђ. је водио два српска позоришта: једно у Панчеву и друго у Бгду, посветивши им се с неизмерним одушевљењем, као истински романтичар. Он је песник, позоришни преводилац, прерађивач позоришних дела (не само пуки посрбљивач), позоришни организатор, глумац, редитељ, управник, композитор (црквене и световне музике), хоровођа, учитељ певања, соло певач; он је, дакле, многострука театарска личност. Глумачки живот је отпочео у Бгду, боравећи у њему за прве владе кнеза Михајла, „кад се била завела прва глумачка дружина државом плаћена“, као члан ансамбла Театра на Ђумруку. Напустио је Бгд августа 1842, када је и Ђумрукана обуставила рад. За Ђ. Малетића он је „честити Ђурковић“. Милош Поповић, уредник „Српских новина“ (1847), у ствари одаје хвалу Ђ. изјавивши захвалност београдском позоришном друштву „што заметак чини, из кога ће се временом Србска бина подићи“. И у Панчеву и у Бгду Ђ. воли пре свега да приказује дела српских писаца. Највећи је у његовом репертоару број оних комада које је сам прерадио за српску позорницу и чији аутори нису утврђени. На жалост, знатна је количина оних дела која су нам позната само по називима, јер нам недостају текстови ради истраживања. Стварајући репертоар за Позориште „Код Јелена“ (у Зданију кнеза Михаила, у Старом зданију), Ђ. је „пречинио“, према непознатом италијанском изворнику, Два наредника или Пример пријатељства, назначивши на штампаном делу (1850) да је „први пут представљено на Београдском позоришту 19. X 1847. а под управитељством преводитеља“. Испољио је лепе организаторске способности. Успео је да око себе и позоришта окупи младе људе и да их одушеви за живот на сцени, сâм занесен и опијен њиме. Савремена критика хвали његове потезе, како глумачке тако и редитељске. Он је својим позориштем практично допринео утирању путева глумачком професионализму у градској средини. Његово је место у историји српског позоришта високо.

БИБЛ: Љубав, Драгољуб, 1845, с. 176; Пијаница. Два оца, Сегедин 1845; Позив кнеза Лазара на Косовски бој, Зимзелен, 1847, с. 49-50; Два наредника или Пример пријатељства, Бгд 1850; Зори, Даница, 1866, бр. 23, с. 545; Глас матере Србије, Црногорка, 1871, бр. 22, с. 85.

ЛИТ: Ђ. Малетић, Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду, Бгд 1884, с. 15, 17-25, 141; М. Томандл, Споменица Панчевачког српског црквеног певачког друштва 1838-1938, Панчево 1938, с. VIII-X, 24, 26–53, 56-68, 70-88, 92, 96, 99, 100, 103, 104, 126, 127, 166, 208, 221, 222, 236, 238, 239, 249, 316–318; Г. Ковијанић, Позориште код „Јелена“, Грађа Архива Србије о Народном позоришту у Београду 1835-1914, Бгд 1971, с. 46-51.

Ж. П.

ЂУРОШЕВИЋ Веселин – глумац. У СНП је био ангажован у сезони 1921/22, заједно са супругом Маром Ђ. Играо је епизодне улоге. Познато је само да је наступио у комадима Месечар и Ревизор.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј 1922, бр. 46, с. 3, бр. 4-7, с. 2.

ЂУРОШЕВИЋ Мара – глумица. Са супругом Веселином Ђурошевићем (в) била је у СНП у сезони 1921/22.

ЕБЕРСТ  Антон – кларинетист  и музички писац (Вршац, 27. IV 1920 – Нови Сад, 22. II 2005). У  Вршцу је завршио војно-музичку школу, а затим наставнички одсек Музичке школе „Исидор Бајић“ у НСаду. Студирао је кларинет на уметничко-инструменталном одсеку Музичке академије у Бгду (професор Б. Брун) и дипломирао 1953. Од 1946. до 1958. био је прво наставник, а затим и професор Музичке школе „Исидор Бајић“, где је предавао кларинет и камерну музику. Од 1958. је радио као главни уредник музичког програма Радио НСада, али је и даље, до 1971, предавао кларинет у Музичкој школи. Од 1972. био је директор уметничке продукције РТВ НСад. Паралелно са педагошким радом одвијала се и његова уметничка делатност: свирао је као соло кларинетиста у Опери СНП, у Новосадској филхармонији и у Новосадском камерном ансамблу и наступао на многим концертима н НСаду, Суботици и Бгду. Био је један од првих чланова послератне Новосадске филхармоније и Опере и активно учествовао у оснивању нових музичко-уметничких група: Новосадског камерног ансамбла, Плесног оркестра Радио НСада, Новосадског камерног оркестра и Новосадског камерног хора. За успешну уметничку и педагошку активност додељено му је око 40 разних похвала, награда и признања, међу њима – Октобарска награда НСада (1970),  повеља града НСада, награда Искра културе, Вукова награда, Орден заслуга за народ и награда Ослобођења Војводине. Као музички писац, написао је и штампао двадесетак књига и уџбеника, првенствено музичко-педагошког и информативног садржаја. Од тога посебну пажњу заслужују књиге Кларинет и кларинетисти (преведена и на немачки, пољски и руски језик) и Методика наставе дувачких инструмената. „Све што може да буде предмет интересовања једног музичара извођача, или пак једног педагога практичара, све је то врло концизно, али и врло педантно-стручно, ушло у Еберстову књигу о кларинету. Ово дело представља праву малу енциклопедију акустичких, музичко-теоретских, естетских и чисто практичних појмова…“ (Н. Петин).

БИБЛ: Школа за кларинет – Лествица и акорд, I св. НСад 1954;  Оркестарски албум за кларинет, I свеска, НСад 1954; Оркестарски албум за кларинет, II св. НСад 1956;   Школа за кларинет – Лествица и акорд, II св. НСад 1957; Приручник за дувачке инструменте – Лествица и акорд, НСад 1958;  Шта треба да се зна о дувачким инструментима, НСад 1958;   Школа за све дувачке инструменте, I св. НСад 1960;  Кларинет и кларинетисти, НСад 1963, Вршац 1970;  Методика наставе дувачких инструмената, НСад 1964. и 1979,  Карлсруе 1968;  Музичка хроника столећа – Календар догађаја, НСад 1966;  Основна школа за кларинет, Згб 1967;  Музичка палета – Анегдоте, НСад 1969.  и 1971;  Основна школа за саксофон, Карлсруе 1970;  Музички бревијар Војводине, НСад 1972;  Концертни албум за кларинет и клавир, Књажевац 1974;  25 година Музичког одељења РНС-а, НСад 1974;  Музички аматери Војводине, НСад 1976;  Музички бревијар града Вршца, НСад 1978;  50 година Савеза удружења музичких уметника Југославије, НСад, 1980.

ЛИТ: Н. Петин, Кларинет и кларинетисти, књига А. Еберста, Ритам, Бгд 15. V 1964; В. Поповић, Антон Еберст неуморни прегалац на пољу музичке културе, Позориште, НСад  1997, бр.1-3, с. 59.

Н. П.

ЕВА (Eva) – позоришна игра у 5 чинова. Написао: Рихард Фос. Прво извођење у Немачкој 1882, у нашој земљи 21. IX 1891. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 23. XI 1891. у НСаду. Превео: Славко Св. Милетић. – Рд. В. Миљковић; А. Лукић (Гроф Дирен), С. Бакаловићка (Ева), В. Миљковић (Елимар), Д. Ружић (Јован Хартвиг), Д. Ружићка (Његова мати), Ј. Жикић (Пастор Шелер), Ј. Добриновићка (Вилхелмина), Ђ. Бакаловић (Пивар Хелигл), К. Жикићка (Дерта), Д. Спасић (Браун), Ј. Весићева (Брауновица), К. Васиљевић (Волер), М. Марковић (Др Емил Велер), С. Миљковићка (Тоанета), Л. Рајковић (Лечник), С. Стефановић (Леонхард), Д. Васиљевићка (Доротеја), В. Славнић (Слу­га грофа Дирена), Т. Станковић (Слуга Елимарев), Т. Ловренчићева (Болничарка), Т. Илић (Управитељ казненог завода). – Изведено 6 пута.

ЛИТ: □, Српско народно позориште, Застава, 1891, бр. 181, с. 2; Ј. Хр(аниловић), Ева, Позориште, НСад, 1891, бр. 27, с. 110-111, бр. 28, с. 114-115; Побратим, Српско народно позориште у Суботици, Браник, 1892, бр. 51, с. 3; Ј. Храниловић, „Ева“, позоришна игра у 5 чинова од модерног немачког писца Рихарда Фоса, превео Сл. Милетић, Јавор, 1892, бр. 7, с. 104-107.

В. В.