ЂУРЂЕВИЋ  Јелена – драмска глумица и певачица (Велики Бечкерек, 25. IV 1864 – Београд, 15. VI 1928). Потиче из занатлијске породице; девојачко презиме јој је Николић. Основну школу завршила је у  родном месту. Удајом за глумца Светислава Ђурђевића (в), 25. IX 1886, ангажована је за привременог члана СНП, на тромесечну пробу. Ангажман јој је престао 25. I 1887. због извесних несугласица са УО ДСНП, са отказним роком од месец дана. Од 15. III 1887. до 26. IV 1925, када је пензионисана, била је непрестано члан НП Бгд. Зна се да је са драмским ансамблом СНП наступила само у три места – у Великој Кикинди, Панчеву и Србобрану, и то у најмањим улогама, и певала у хору. У НП Бгд „готово четрдесет година, она је из дана у дан певала у позоришном хору. Започела је своју каријеру у репертоару народних комада с певањем, а завршила је у великом оперском хору“ („Позоришни годишњак“ НП Бгд, 1927/28). Одликована је Медаљом за грађанске заслуге (1923). Поименично није позната ни једна улога у којој је наступила за време свог кратког боравка у СНП.

ЛИТ: А-м, † Јелена Ђурђевић, Позоришни годишњак НП у Бгду 1927-1928, Бгд 1928, с. 43.

Л. Д.

ЂУРЂЕВИЋ Гордана – глумица (Беочин, 6. VI 1961 – ). Основну школу и гимназију „Јован Јовановић Змај“ завршила је у НСаду 1980. Завршила је и Балетску школу у НСаду. На Академији уметности у НСаду у класи Б. Плеше дипломирала је 1985. По завршетку студија, 1. XI 1985. постала је стални члан Драме СНП. Од дипломирања редовно учествује и у радио драмама Радио НСада, где је остварила преко петнаест улога. Већ у првим улoгама показала је свој завидни глумачки таленат и широк спектар трансформације. Из улоге у улогу брзо је уметнички сазревала и постала један од стубова Драме СНП. Свакој улози се даје до краја. Показала је разноликост у изразу па подједнако добро доноси и драмске и комичне улоге и увек је модерна у изразу. Пуну сценску изражајност постиже дубоким унутрашњим осећањима сваког лика који тумачи. Играла је у неколико филмова: Мемо 2003, Јесен стиже дуњо моја 2004, Седам и по 2005, Монтевидео, Бог те видео!, прва прича 2010, Монтевидео, Бог те видео!, друга прича 2012, Апофанија 2013; као и у ТВ серијама: Вратиће се родеи Заборављени умови Србије 2007, Горки плодови 2008, Неки чудни људи 2009, Фрау Ајнштајн 2011. Добитник је више награда: Годишње награде СНП за улоге: Десанака (Љубинко и Десанка, 1987), Агнеза (Думанске тишине,1988), Софи (Ручни рад, 1995), Гина (Путујуће позориште Шопаловић, 1996), Маркиза де Мертеј (Опасне везе, 1997), Награда „Вечерњих новости“ за најбољу епизодну улогу – Госпава (Мрешћење шарана) 1997. на Стеријином позорју; Златна медаља „Јован Ђорђевић” 2001, Стеријина награда за глуму за улогу Лоле (Cuba libre) 2001; Награда „Предраг Пеђа Томановић“, за најбоље глумачко остварење у току 2006. за улогу Марије Александровне Москаљове (Ујкин сан); Нушићева награда за животно дело у Смедереву, награда за глумца комичара и његово укупно уметничко дело, додељена на завршетку фестивала 24. позоришне свечаности „Нушићеви дани“ 2007; Награда за најбољу женску улогу на Међународном фестивалу у Вршцу (Београд некад и сад); Награда публике на Међународном фестивалу у Вршцу (Београд некад и сад); Награда „Жанка Стокић“ најистакнутијој глумици српског позоришта, Народно позориште, “Вечерње новости” и град Пожаревац, 2009; Велика награда Глумачких свечаности „Миливоје Живановић“ у Пожаревцу, за насловну улогу у представи Драга Јелена Сергејевна НП из Суботице, 2009.

УЛОГЕ: Јасна/Аристомаха (Археолошка искапања код села Диљ), Кћи – Силвија (Злочин на козијем острву), Десанка (Љубинко и Десанка), Ида (Слепи миш), Агнеза Бенеша/сор Беатрис (Думанске тишине), Фелиса (Клопка), Александра (Јегор Буличов), Гонерила (Краљ Лир), Кафина (Козодер у акцији), Црква Ружица (Бела кафа), (Међу јавом и мед’ сном), (А прах, све је прах), Јелисавета (Српска Атина), Софи (Ручни рад), Олга (Три сестре), Гина (Путујуће позориште Шопаловић), Лаки Топаловић (Маратонци трче почасни круг), Госпава (Мрешћење шарана), Маркиза де Мертеј (Опасне везе), Сека (Лаки комад), Госпа Пеза (Мера за меру), Милица Павловић (Сабирни центар), Татјана (Евгеније Оњегин), Сарка (Ожалошћена породица), Лола (Cuba libre), Ленче (Ослобођење Скопља), Контрабас (Женски оркестар), Пук (Сан летње ноћи), Јулка (Тужна комедија), Марија Александровна Москаљова (Ујкин сан), Госпођа Амалија (Је ли било кнежеве вечере), Вирџинија Вулф (Тајни дневник Вирџиније Вулф), Она (Љубавна прича), Елисавета Петровна (Сеобе), Госпођа Марпл (Најављено убиство), Тетка Олга (Оставите поруку), (Драги мој лажљивче), Јенте (Виолиниста на крову), Аспасија (Дух који хода), више улога (На Дрини ћуприја).

ЛИТ: М. Кујунџић, Моћ силе, немоћ разума, Дневник, 27. II 1986; П. Матеовић, Варљива ноћ, Политика експрес, 5. III 1986; В. Миросављевић, „Злочин“ на почетку, Дневник, 4. IX 1986; В. Копицл, Ведрина апсурда, Дневник, 23. XI 1986; П. Матеовић, Игра запретених ствари, Дневник, 7. IX 1987; В. Копицл, Сигурно за почетак, Дневник, 28. V 1991; В. Крчмар, Донети уверљиво психолошко стање, а остати у комедиографском жанру, Позориште, НСад, бр. 1-2, септембар-октобар 1994; Д. Николић, Све је само сећање, Дневник, 4. V 1995; В. Крчмар, Олга говори, Позориште, НСад, бр. 8-9, мај-јун 1995; А. Милосављевић, Стварност у позоришту, Време, 6. XI 1995; С. Милетић, Муке с маркизом, Лудус, 27. IV 1997; Н. Попов, Гордана Ђурђевић-Димић/Глума глуме, Дневник, 30. III 1997; С. Татић, Рекли су поводом награда, Позориште, НСад, децембар 1996 – март 1997; И. Меденица, Безопасне везе, Политика, 25. IV 1997; З. Т. Мирковић, Нема малих улога. Госпава у “Мрешћењу шарана” Аце Поповића – најдража улога, Вечерње новости, 16. VI 1997; И. Меденица, Свет живих у свет мртвих, Политика, 1. XI 1999; С. Милетић, Лола у царству зрикаваца, Билтен Стеријиног позорја, бр. 2, 2. VI 2001; Н. Јовићевић, Награђују ме када играм лујке, НС недељник, 2. VII 2001; Д. Николић, Гордана Ђурђевић-Димић/ја сам репертоарска глумица, Дневник, 8. VII 2001; Д. Николић, Без лажи и без милости, Дневник, 11. X 2001; Д. Николић, Чаробно, радосно, бајковито, тужно, Дневник, 15. XII 2003; Д. Николић, Остало је ћутање, Дневник, 8. XI 2004; И. Бурић, Гордана Ђурђевић-Димић/Црви са роговима; Позориште, НСад март 2007.

М. Л.

ЂУРЂЕВИЋ Ђорђе – оперски певач (Шимановци, Срем, 25. IX 1926 – Београд, 16. XII 2004). Био је учесник НОБ од маја 1942. Од 1945. до 1951. запослен је као официр ЈНА, капетан I класе. Потом се посветио оперској каријери. Завршио је Средњу музичку школу у НСаду у класи професора Р. Ертла 1952. Од 1952. до 1954. студирао је певање код З. Зикове. На Музичкој академији у Бгду дипломирао је 1958. у класи професора  Н. Цвејића. Професионалну певачку каријеру започео као члан хора Опере СНП, у којој је члан од 1. IX 1951. до 31. VII 1952, откада, као солист, припада Београдској опери. Интелигентан, студиозан, музикалан, обдарен гласом веома лепог и баршунастог тембра, развио се у одличног оперског уметника и на београдској оперској сцени са запаженим успехом остварио је низ истакнутих басовских улога. Неколико г. обављао је дужност директора Опере и Балета. Поред низа гостовања у саставу Београдске опере, гостовао је самостално у СССР, Италији, Шпанији, Грчкој, Португалији, Пољској, ЧССР, Белгији и Египту. Истакао се и као концертни и ораторијумски певач, често наступајући у земљи и иностранству. Низ високих награда освојио је на међународним музичким конкурсима у иностранству (Женева, Верчели, Вервије), као и на музичким конкурсима у земљи. Одликован је Орденом за храброст, Орденом заслуга за народ, Орденом братства и јединства, Орденом партизанске звезде III реда, Орденом рада са црвеном заставом, као и неким иностраним одликовањима.

В. П.

ЂУРЂЕВИЋ Иван – глумац и оперетски певач (Српски Алмаш /Rác Almás, Мађарска, 28. VI 1913 – Београд, 29. IX 1978). Потиче из српске свештеничке породице у Мађарској. Завршио је класичну мађарску гимназију у Сегедину и четворогодишњу средњу мађарску глумачку школу Удружења глумаца (Szinész Egyesületi Szini Iskola) у Будимпешти. Као студент статирао је и тумачио мање улоге у будимпештанским позориштима. Под именом Ivan Gyulay ангажован је у будимпештанском Оперетском позоришту „Tohnay“ (Fövárosi operet szinház) од 1934. до 1936; затим је у Београдској оперети од 1936. до 1938. Члан НП у Нишу био је 1938/39, НПДб од 1. VIII 1939. до 31. I 1940. За време рата кратко је радио у мањим београдским позориштима. Наступао је у казалишној екипи X корпуса 1944/45. Члан НК на Ријеци био је од 1946. до 1949, у Дубровнику 1949/50, позоришта „Комедија“ у Бгду 1956/57, Београдског драмског позоришта од 1957. до 1959. и Савременог позоришта у Бгду од 1959. до 1974. Пензионисан је 1. IX 1974. До рата је претежно и са успехом наступао у оперетском репертоару; после рата је остварио низ запажених карактерних улога.

УЛОГЕ: Сима Поповић (Госпођа министарка), Улански оберлајтнант фон Балочански (Господа Глембајеви), Фићфирић (Покондирена тиква), Директор (Јунак), Миљко (Чучук Стана), Глумац (Растанак на мосту).

ЛИТ: А-м, Јован Стерија Поповић, „Покондирена тиква“, Дан, 6. XII 1939; А-м, Милорад Петровић: „Чучук Стана“, Дан, 5. I 1940.

С. Ј.

ЂУРЂЕВИЋ Светислав – глумац (Уб, Србија, 1859. или 1860 – Београд, 15. V 1891). Пореклом је из богате трговачке породице са Уба, која га је послала на студије у Беч, али је он одбегао у глумце ступивши 1883. у путујуће позориште Фотија Иличића. Исте г. је ангажован у НП у Бгду. Члан СНП у НСаду био је од 1884. до 1886. Од 1887. је био у путујућем позоришту Ђ. Протића, а од 1887. до 1889. поново у београдском НП. Пошто је тешко оболео, повукао се са сцене и убрзо умро, у 32. г. Угледне појаве, талентован, природне и одмерене глуме, од мањих улога углавном у страној и домаћој историјској драми са лакоћом је прешао на веће роле у француској реалистичкој друштвеној драми и домаћој комедији. Бавио се и књижевношћу, написавши између осталог и комад из друштвеног живота Лажна исправа. Супруга Јелена рођ. Николић (в) такође је била глумица.

УЛОГЕ: Шваба (Наши сељани), Лаклов (Стрелан), Учитељ (Дебора), Лисјен де Мере (Посланички аташе), Лорд Меквел (Она је луда), Максимилијан Мор (Разбојници), Октав (Господар ковница), Младен Веровић (Нови племић), Макс Боден (Доктор Клаус), Поповић (На добротворну цел), Монтано (Отело), Доктор (Вампир и чизмар), Јовић (Добре воље), Кнез Волфганг (Очарани кнез), Франц Вагнер (Наследник), Тихомир (Добрила и Миленко), Душан Павловић (На позорници и у животу), Милен Димитријевић (Четири милиона рубаља), Дух (Фауст).

ЛИТ: Г., Српско народно позориште, Јавор, 1884, бр. 14, с. 442; П., Наше народно позориште, Застава, 1885, бр. 44, с. 4; М. С(ави)ћ, „Разбојници“, драма у пет чинова од Ф. Шилера, Браник, 1886, бр. 11, с. 3; А-м, Једна успела представа („Нови племић“), Наше доба, 1886, бр. 20, с. 3; А-м, (Српско народно позориште), Стражилово, бр. 3, с. 94-95; А-м, Домаћи гласови. Светислав Ђурђевић, Одјек, Бгд 1891, бр. 108, с. 3.

С. Ј.

ЂУРИЋ Загорка – драмска глумица (Ниш, 30. V 1909 – ?). Завршила је шест разреда гимназије. Први пут је ступила на сцену 1928. у полупрофесионалном позоришту у Штипу. Од 1930. до 1933. је у НП у Скопљу, од 1. IX 1933. до јесени 1934. у СНП у НСаду, у сезони 1934/35. у НП у Бгду – Секција за Дунавску бановину, од 1935. до 1938. у НП у Сарајеву, од 1. VIII 1938. до 31. VIII 1940.  у НПДбС и у сезони 1940/41. поново у НП у Сарајеву. У почетку је тумачила ликове девојака и младих жена, па прешла на карактерне улоге. Њена игра је била одмерена и природна.

УЛОГЕ: Пела (Сеоска лола), Салче (Коштана), Вида (Ожалошћена породица), Гиле (У канџама живота), Елианта (Мизантроп), Розаура (Слуга двају господара), Тереза (Меркаде), Марија (Зар Жералдина није анђео), Ирма (Мала Бираги).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште даје потпуно успеле представе, Слога, Сента 1933, бр. 43, с. 2; А-м, Народно позориште у Петровграду, Дан, 1935, бр. 15, с. 7; А-м, Премијера „Мала Бираги“, Југословенски дневник, 1935, бр. 36, с. 6; М. С. Кронић, Нови репертоар и нове снаге Народног позоришта кнеза намесника Павла, Дан, 1938, бр. 192, с. 4.

Б. С. С.

ЂУРИЋ Јован-Џон – редитељ, драмски писац, либретиста (Доњи Јаворањ, код Двора на Уни, 10. X 1932 – Београд, 16. X 2007). Школовао се у Костајници, Сиску и Бгду, где је 1957. завршио Позоришну академију – одсек за режију (у класи Вјекослава Афрића). Паралелно је студирао историју уметности на београдском Филозофском факултету, где је апсолвирао. По завршеном школовању, као редитељ провео је неколико сезона у позориштима Дубровника, Шибеника, Сомбора, Вршца, Лесковца, Шапца, Битоља, Зрењанина и Крагујевца. Г. 1961. запослио се у Радио Бгду као један од уредника Драмског програма. Писао је драмске и друге текстове, а носилац је многобројних признања на конкурсима за годишња радијска остварења у Бгду, Охриду и Дубровнику. Посебно место у његовој делатности заузима рад на драмско-музичким емисијама. СНП је 1976. извело балет Стамена по његовом либрету и са музиком Леа Перакија.

ЛИТ: Љ. Мишић, Национални балет „Стамена“, Позориште, НСад 1976, бр. 6, с. 3; Д. Н(иколић), Ромео и Јулија на бразилско-врањански начин, Дневник, 6. V 1976; С. Савић, Полетно, свеже, узбудљиво, Дневник, 11. V 1976; М. Хаднађев, „Стамена“ Леа Перакија, Позориште, НСад 1976, бр. 9, с. 7.

Љ. М.

ЂУРИЋ Милош Н. – филозоф и књижевник (Славонски Бенковац, 14. I 1892 – Београд, 7. XII 1967). Син је Николе Т. Ђурића, просветног радника и драматичара (1866-1941). Филозофију и класичну филологију изучавао је у Згбу и Бгду. Као гимназијски професор службовао је у Сремској Митровици, Земуну и Бгду. Докторирао је са тезом „Проблеми филозофије културе“ (1929). На Филозофском факултету у Бгду предавао је најпре филозофију, а затим се потпуно посветио класичној филологији. Почео се бавити књижевношћу као књижевни критичар (1912), али се постепено препустио есејистици. Био је сауредник два часописа: „Вихор“ (1914) и „Жива антика“ (1953-1967). Сарађивао је у СКГ, ЛМС, „Јавности“, „Видицима“, „Гласу СКА“, „Феријалцу“, „Политици“ итд. Од 1948. је предавао Античку драму на Академији за позоришну уметност. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности. Међу школском омладином избио је на глас у првом реду као беседник живе, оштре и ватрене речи и као зналац у чијој се глави роје дубоке и племените мисли. Остала су запамћена многа његова надахнута предавања одржана у малој сали Коларчевог народног универзитета. Он је, исто тако, с подједнаком снагом и широким замахом, темпераментни естетичар и филозоф и, у исти мах, прибрани есејист и преводилац. Његов преводилачки рад је и обиман и изванредно значајан. Он упознаје наш читалачки свет с најбољим класичним писцима, бирајући притом најзнаменитија дела. Што је за нас најважније, превео је дела (и сва у стиху) Аристофана (Облакиње, Птице, Лисистрата), Есхила (Прибеглице, Персијанци, Седморица против Тебе, Оковани Прометеј, трилогија Орестија),  Еурипида (Медеја, Хиполит, Ифигенија на Тауриди), Софокла (Антигона, Цар Едип). „У преводима старих грчких трагедија ослања се на обрасце и ритмове из народне песме, али те обрасце, кад је потребно, превазилази и преображава“ (Б. Ковачевић). Као преводилац извео је прави уметнички подвиг када је учено, књижевно, веома вешто, и на махове маестрално, превео ремек-дела епске поезије, Хомерове епове Одисеју (1963) и Илијаду (1965). Преводи су му скоро редовно узорни у сваком погледу, али им нарочиту вредност даје укусна и пребогата лексика прожета народним духом. СНП се послужило његовим преводима Антигоне (Софокле) и Лисистрате (Аристофан).

БИБЛ: Трагедија Есхилова и њена етика, СКГ, 1930, бр. 2, с. 114-125, бр. 3, с. 181-192; Трагедија Еврипидова и њена етика, Феријалац, 1933, бр. 5-6, с. 187-194; Аристофан о трагичарима, СКГ, 1934, бр. 6, с. 446-452; Етика и политика у Есхиловим Хикетидама, Јавност, 1935, бр. 3, с. 62-65; Етика и коб лепоте у Софокловим „Трахињанкама“, Јавност, 1935, бр. 30, с. 758-760, бр. 31, с. 779-781; Етика у Софоклову „Ајанту“, СКГ, 1935, бр. 4, с. 279-286, бр. 5, с. 368-377, бр. 6, с. 455-461; Владарска наредба и неписани закон у Софокловој Антигони. Прилог проучавању историје грчке етике. Расправа Милоша Ђурића. (Примљено на скупу Академије филозофских наука 20. априла 1956), Глас СКА, 1936, књ. 171, с. 121-157; Тајна смрти и гроба у Софоклову „Едипу Колонском“, Јавност, 1936, бр. 4, с. 83-87; Етички значај Еурипидове Медеје, Јавност, 1936, бр. 31, с. 690-694, бр. 32, с. 711-714; Етика и политика у Есхиловој трагедији, Посебна издања СКА, Бгд 1937, књ. CXIX; Стварност и привид у Софоклову „Цару Едипу“, Јавност, 1937, бр. 30-31, с. 565-568, бр. 32-33, с. 609-613; Момачки понос и женска страст у Еурипидову Хиполиту, Видици, 1938, бр. 12, с. 341-343, бр. 13-14, с. 386-389.

ЛИТ: А. Цесарец, Мистификација једне етике, Пламен, 1919, с. 24-32; В. Ћоровић, Милош Ђурић о Смрти мајке Југовића, Књижевни југ, 1919, бр. 1, с. 43-45; Д. Прохаска, Милош Ђурић: Смрт мајке Југовића, Југославенска њива, 1919, бр. 2, с. 31-32; Б. Ђуришић, Увод у српску филозофију хероизма, Савременик, 1919, бр. 3, с. 156-158; С. Стефановић, Милош Ђурић: Мит о сунчевој сестри. Жива философија, ЛМС, 1925, бр. 1-2, с. 108-111; К. Атанасијевић, „Одабране трагедије Есхила и Софокла“, СКГ, 1926, бр. 8, с. 637-638; В. Глигорић, Неохуманисти, Стожер, 1931, бр. 9-10, с. 244-250; А-м, Др. Милош Ђурић, Владарска наредба и неписани закон у Софокловој Антигони. Прилог проучавању историје грчке етике, СКГ, 1936, бр. 8, с. 628-630; Д. Невенић-Грабовац, Хомерова Илијада, превод, увод и регистар Милоша Н. Ђурића, Књижевне новине, Бгд 1965, бр. 253, с. 3-4; Д. Невенић-Грабовац, Преводилачко дело Милоша Н. Ђурића, Књижевне новине, 1967, бр. 317, с. 8; Д. Невенић-Грабовац, In memoriam Милошу Н. Ђурићу, Прилози за књижевност, језик и филозофију, 1968, књ. 34, св. 1-2, с. 174-176; Д. Невенић-Грабовац, Поводом награде „Др Милош Н. Ђурић“ – О трогодишњици смрти, Мостови, Бгд 1970, св. 4, с. 335-339.

Ж. П.

ЂУРИЋ Никола Т. – драмски писац (Крајишка Шаговина, Славонија, 7. IX 1866 – Београд, 13. IX 1941). Завршио је Учитељску школу у Пакрацу и службовао као учитељ у Славонском Броду, Славонској Пожеги, Новој Градишки и Земуну до 1897, затим у Згбу до 1920, када постаје чиновник у Министарству народног здравља у Бгду. У Згбу је уређивао „Нови нараштај“ (1908, 1912-1914, 1919). Писао је приче за децу и за одрасле (објавио је већи број радова о трезвености) и позоришне комаде у стиху. За приповетку Радиша Павловић добио је награду Матице српске 1908. У СНП су изведена два Ђ. комада – Омер и Мерима 1911. и Војвода Дечански 1927.

БИБЛ: Имотски кадија, трагедија у 5 чинова, Згб 1919; Војвода Дојчин, трагедија у 5 чинова, Бгд 1925; Омер и Мерима, трагедија у 5 чинова, Бгд 1926; Дин Зејнел Стојковића, војвода дечански, Бгд 1927.

В. В.

ЂУРИЋ Реља – драмски глумац (Крагујевац, 20. IX 1905 – Београд, 5. IV 1989). Завршио је шест разреда гимназије и три разреда зуботехничке школе. Први пут је ступио на сцену 1. XII 1922. у путујућем позоришту Михаила Лазића Чичка у Велесу и у њему остао до маја 1924. Од 15. V 1924. до 31. VIII 1933. је у НП у Скопљу, од 1. IX 1935. до 1. X 1935. у СНП у НСаду, од 1. XI 1935. до 1. IX 1938. у НП у Сарајеву, од 1. IX 1938. до 1. IX 1939. у НПДбС, од 1. IX 1939. до 1. IX 1940. у НП у Бањој Луци, од 1. IX 1940. до 15. IV 1941. поново у НП у Сарајеву и од 1941. до 30. IX 1961. у НП у Бгду, одакле је отишао у пензију. Био је глумац разноврсног изражајног дијапазона: дуго је тумачио лирске љубавнике, па карактерне и драмске партије и певао све значајније улоге у комадима с певањем. Лепе појаве и развијеног емоционалног живота, деловао је осећајно, топло, неусиљено и врло пријатно у улогама лирских љубавника. Та осећајна топлина зрачила је и из његових драмских партија. У певачким улогама деловао је снажно и лепо добро развијеним, култивисаним и доста високим тенором, који је имао и необичне баритонске дубине. У карактерним улогама био је реалистички одмерен и природан.

УЛОГЕ: Стева Драгић (Сеоска лола), Милић (Ђидо), Иво Лединић (Еквиноцио), Драган (На леђима јежа), Чеда (Госпођа министарка), Ромео и Лаерт (Ромео и Јулија), Лакрдијаш (Богојављенска ноћ), Аљоша (Браћа Карамазови), Џек Чесни (Карлова тетка), Александар Блументал (У канџама живота).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште у Суботици, Народна реч, Суботица 1934, бр. 3, с. 2; А-м, Народно позориште у Петровграду, Дан, 1935, бр. 22, с. 8; Д. М., „Богојављенска ноћ“ на новосадској сцени, Дан, 1939, бр. 27, с. 4.

Б. С. С.