ЂОРЂЕВИЋ Милица – глумица; члан СНП била је у сезони 1912/13. Изгледа да се на гостовању СНП у Згбу у мају 1913. договорила о преласку: од 29. VIII 1913. до почетка Првог светског рата била је члан Драме ХНК у Згбу. После рата је била у привременом ангажману (2. I 1919 – 6. XI 1919) у НП у Бгду. Познато је само да је у СНП играла у комаду Љубав од Потапенка.

ЛИТ: А-м, С. Н. П. у Загребу, Застава, 23. V 1913.

В. В.

ЂОРЂЕВИЋ Обрен – шаптач и глумац (Сарајево, 1893 – Сарајево, 1962). Почео је 1910. у Вишеграду у путујућој трупи Мише Милошевића улогом Ђорђа Перића у Девојачкој клетви. У СНП је био шаптач кратко време пред Први светски рат. „Сељакао се из мјеста у мјесто, из трупе у трупу. Рат га затиче у позоришној трупи Петра Ћирића, као добровољац одлази на фронт…“ (Енциклопедија НП Сарајево, 1971). После рата је, од 1920, био у НП у Сарајеву све до пензионисања, 1950, радећи као шаптач и повремено наступајући у малим епизодним улогама. Са Боривојем Јевтићем је у сезони 1936/37. уређивао лист „Сарајевска сцена“.

ЛИТ: Ј. Лешић, Ђорђевић Обрен, Позориште, Тузла, 1972, бр. 1, с. 96.

В. В.

ЂОРЂЕВИЋ Пера – билетар. Од 6. X 1881. до 30. IV 1883. био је запослен у СНП на продаји улазница и истовремено као администратор листа „Позориште“. У Матицу српску је примљен 1. V 1883. најпре за хонорарног писара а касније је био дневничар.

ЂОРЂЕВИЋ Славољуб-Славко – глумац (Београд, 14. V 1925 – Нови Сад, 5. IV 1989). Завршио је Трговачку академију у Бгду. Како је одмалена волео позориште, одмах по дипломирању постао је глумац. Важио је за глумца луталицу јер је често мењао позоришта: од 1946. до 1951. био је у Сремскoј Митровици, од 1951. до 1953. и  1955/56. у Панчеву, 1953/54. у Светозареву, 1954/55. у Смедереву, 1956/57. у Шапцу, од 1958. до 1960. у Шибенику, 1960/61. у Цетињу, од 1961. до 1968. у Сомбору и у СНП од 16. VIII 1968. Улоге је градио слојевито. Ликове је доносио природно, глумачки чисто и снажно, са изузетно дубоким осећањима. Имао је изразити осећај за сценски покрет. Највећи број улога и најзначајније улоге остварио је на сцени СНП јер је најдуже био у овом позоришту, али и у осталим театрима остварио је запажене улоге и сматрали су га репрезентативним глумцем. Добитник је више награда и признања: Удружења драмских уметника СР Србије за улогу Ахмеда у Хасагиници, на Сусрету војвођанских позоришта за улогу др Марка Бикара у Раванграду, Похвала Музичке омладине Југославије за ширење музичке и опште културе.

УЛОГЕ: xxx (Велики Мак), Панта Пубић (Ружичасти педигре), Продавац мекика (Зона Замфирова), Вилијам Батлер (Ветар у гранама Сасафраса), Ципријани (Породица Тот), Херберт (Сексирама), Џилберт (Све због баште), Кастерак (Три мускетара), Сајмон Стимсон (Наш град), Лука Лукич Хлапов (Ревизор), Директор (Кулосфера), Злочинац, Лекар, Павек (Добри војник Швејк), Апотекар (Ромео и Јулија), Сељак (Представа „Хамлета” у селу Мрдуша Доња, опћине Блатуша), Слуга Боби (Посета старе даме), Оберштер Драгутин Гаврилов (Награжденије и наказаније), Комшија (Ти си то), Полуган (Вучјак), Костиљов (На дну), Сочивица (Општи интерес), Крајшек (Политичко вјенчање), Ахмед (Хасанагиница), Мрњон (Пуч), Крнец (Краљ Бетајнове), Журжин (Сакуљани, а о капиталу), Играч (Политеиа или Инспекторове сплетке), Чича (Док црвена јесен друмовима хода), Рајнер (Коме откуцава часовник), Анта (Покојник), Кулио Бинташовски (Пасквелија), Бернард (Афера), Кочибаша (Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови), Таса (Сумњиво лице), Ватрогасац (Бидерман и паликуће), Учитељ (Светислав и Милева), Петрин (Платонов), др Марко Бикар (Раванград), Гладница, Месечина (Сан летње ноћи), Манојло (Протекција), Медвед (Мој тата социјалистички кулак), Старац (Злочин на козјем острву), Гинеколог (Роман о Лондону).

ЛИТ:  К. Савић, Први вестерн на „Бен Акиби”, Позориште, НСад 1969, бр. 1, с 5; А-м, Нови члан СНП-а Славко Ђорђевић, Позориште, НСад 1969, бр. 1, с. 17.

М. Л.

ЂОРЂЕВИЋ-ГАВРИЛОВИЋ Катарина-Каја – драмска глумица (Београд, 7. VII 1901 – Крушевац, ? ).  Први пут је играла, аматерски, врло запажено Катицу у Кир Јањи у београдском „Абрашевићу“. Професионално је почела да се бави глумом 1920. у путујућем позоришту „Гундулић“ Љубомира Рајичића Чврге у Крагујевцу. Од 1922. до 1923. је у Подрињском позоришту Душана Животића, 1924. у „Веселом позоришту“ Бране Цветковића у Бгду, од 1924. до 1929. у Градском позоришту у Нишу под управом Љубомира Рајичића Чврге. Од 1930. до 1931. је  у СНП у НСаду, од 1931. до 1932. у Београдском малом позоришту Душана Животића, од 1932. до 1933. поново у НП у Нишу,  од 1934. до 1935. у НП Бгд – Секција за Дб, од 1935. до 1944. опет у НП у Нишу и од 1945. до пензионисања, 1952, је глумица и редитељ у НП у Крушевцу. Тридесетогодишњицу уметничког рада прославила је у НП у Крушевцу 5. III 1952. као Ката у Коштани. Врло лепог лика, осећајна, динамична и непосредна у изразу, у почетку је успешно тумачила сентименталке, младе девојке и љубавнице уносећи топлине и женствености, а затим, у зрелијем узрасту, драмске и нарочито карактерне улоге и жене из патријархалног света у реалистичном стилу.

УЛОГЕ: Зона (Зона Замфирова), Гина (Ожалошћена породица), Марија Лујза Воазен (Крадљивац), Дорис (Дорис решава питање брака), Лисијена (Осма жена), Марина проводаџика (Народни посланик), Стана (Коштана), Марица (Сумњиво лице), Мејра (Зулумћар), Басја (Бог освете), Регина (Париска сиротиња), Маријана (Две сиротице), Дактилографкиња (Топаз), Јованка (Брак без љубави), Тетка Даца (Госпођа министарка), Хедица (Три девојчице).

ЛИТ: Б. К. Митровић, Наше позориште, Војводина, Вршац 1931, бр. 17, с. 2; А-м, Гостовање Српског народног позоришта у Сенти, Слога, Сента 1931, бр. 16, с. 2; Сведин (С. Динчић), „Народни посланик“ од Б. Нушића, Југословенски дневник, 1934, бр. 178, с. 2; Сведин (С. Динчић), „Коштана“ од Боре Станковића, Југословенски дневник, 1934, бр. 179, с.  5; Г. Р., „Крадљивац“, Југословенски дневник, 1934, бр. 224, с. 3; А-м, „Крадљивац“ од А. Бернстена, Југословенски дневник, 1935, бр. 26, с. 6; -th, „Dorris löst des Eheproblem“, Deutsches Volksblatt, 5. II 1935; С. Д., „Осма жена“ од А. Савоара, Југословенски дневник, 1935, бр. 28, с. 10, бр. 30, с. 6; А-рн, „Ожалошћена породица“, Југословенски дневник, 1935, бр. 48, с. 6.

Б. С. С.

ЂОРЂЕВИЋ-КОСТИЋ-ОРОЗОВИЋ Вукосава-Вука в. КОСТИЋ-ОРОЗОВИЋ-ЂОРЂЕВИЋ Вукосава-Вука

ЂОРИЋ Никола В. – преводилац, песник, драмски писац, професор филозофије и лекар (Смољанац код Пожаревца, 1. V 1859 – Скопље, 29. X 1913). Ујак Миливоја Живановића (в),  због којег се овај велики глумац и једно време првак СНП одлучио за позорницу. Пошто је завршио основну школу и нижу гимназију у Пожаревцу и матурирао у Првој београдској гимназији (1877), дипломирао је филозофију на београдској Великој школи (1881). Једно време је био професор у београдској гимназији, а потом је студирао и дипломирао медицину у Бечу (1891). Учествовао је  у српско-бугарском рату 1885, а затим низ г. био управник болнице и окружни лекар у Скопљу. Са првим песмама јавио се у еминентном часопису „Отаџбина“ још као студент, 1880, а сарађивао је и у другим часописима. Упоредо са лекарском праксом, поезијом се бавио целог живота. Написао је и два спева – Марков топуз и Косовска епопеја – и песме Љубице (1892). Рукопис косовског спева пропао је приликом повлачења скопске болнице кроз Албанију 1915. Ђ. је испевао шест великих, махом историјских драма у стиху. Дебитовао је на сцени НП у Бгду трагедијом у 5 чинова с певањем Сликар или Вереник и драги (1879). Ускоро су му приказане и објављене две трагедије: Везир Абоговић и Видосава. Његова трагедија Момир, која, као ни првопоменута није штампана и чији је рукопис изгубљен, приказана је 1890. У међувремену је у ЛМС објавио изванредан препев Расинове Федре у римованим александринцима (1885), а г. дана касније и трагедију Владислав, краљ угарски (штампане у засебним књигама). Те исте, 1890, у ЛМС је штампана и Ђ. трагедија Кринка. У београдском позоришту дебитовао је као преводилац комада у стиховима, чак и пре него што се прочуо као песник. У пролеће 1878, у размаку од месец дана, приказана су два његова препева: трагедије Освалда Махлаба Папа и краљ и Шилерове романтичне трагедије Јованка Орлеанка под називом Орлеанка девојка, а следеће, 1879, – три. Наиме, само недељу дана после драматичаревог дебија премијером оригиналне трагедије Сликар или Вереник и драги, приказана је први пут и драма З. Х. Мозера Дебора, крајем августа исте г. трагедија Х. Лаубеа Димитрије (касније играна под називом Лажни Димитрије, а у СНП Лажни цар Димитрије), а крајем новембра и Расинова Федра. У Бгду је још крајем 1883. приказана и Гетеова трагедија Клавиго, такође у Ђ. препеву. Мада је бирао класична и популарна дела значајнијих писаца, његови преводи, осим Расинове Федре, нису објављени нити сачувани. Мада су му драме штампане у НСаду, од шест оригиналних дела и шест превода на сцени СНП приказани су само преводи Мозенталове Деборе (1885) и Лаубеовог Лажног цара Димитрија (1896).

БИБЛ: Н. В. Ђорић, „Кринка“, трагедија у 5 чинова, ЛМС, 1890, књ. 162, с. 105, књ. 163, с. 110, књ. 164, с. 76.

ЛИТ: -ша, 4. 1. „Дебора“, позоришна игра у 4 чина од Мозентала, превео Н. В. Ђорић, Застава, 1886, бр. 4, с. 2.

Д. М.

ЂУЛА –  слика из шајкашког народног живота у 2 дела. Написао: Лазар Марковић Мргуд.

Праизвођење у СНП 17. XII 1904. у НСаду (заједно са једночинком Моравка). – Рд. Д. Спасић; А. Лукић (Тома Раднов „Баба“), Т. Лукићка (Јеца), К. Васиљевић (Стева), М. Матејић (Милан), Ј. Барјактаровићка (Милица), К. Виловчевица (Ружа),  Д. Васиљевићка (Ђула), М. Тодосићка (Пела), М. Николић (Милош Лазић), А. Стојановић (Душан), Ј. Душановић (Општински бележник), П. Добриновић (Дерић), С. Лијанка (Судац), В. Виловац (Полицај), В. Турински (Добошар), Ђ. Бакаловић (Први ратар), С. Стефановић (Други ратар), Ђ. Маџарић (Трећи ратар), Д. Матејићка (Прва жена), Д. Николићка (Друга жена), Ј. Стојановићка (Трећа жена), Д. Кранчевић (Први лицитант), М. Стефановић (Други лицитант). – Изведено 5 пута (играно и под називом Под новим слеменом).

БИБЛ: Л. Марковић Мргуд, Под новим слеменом, НСад 1906.

ЛИТ: -а-, „Ђула“, слика из шајкашког живота у два дела. Написао Л. М-д, Браник, 1904, бр. 282, с. 3; =, И опет „Ђула“, Браник, 1904,  бр. 286, с. 4; Ј. Хр(аниловић),  Ђула, Позориште, НСад 1904, бр. 31, с. 158-159; Ђ., Српско народно позориште, Трговачке новине, 1904, бр. 50, с. 2; М. С(ави)ћ, Ђула, Позориште, НСад 1904, бр. 33, с. 186-187; (Ј.) Г(рчић), Српско народно позориште, Бранково коло, 1905, бр. 7, с. 222-223; А-м, У недељу 19. феб. увече дат је комад „Под новим слеменом“, Слога, 1906, бр. 9, с. 2-3; А-м, Српско народно позориште, Бранково коло, 1906, бр. 8, с. 255; М. С(ави)ћ, „Под новим слеменом“, сељачка драма у три чина, ЛМС, 1906, књ. 237, с. 113; А-м, Књижевност, Илустровани гласник, 1906, бр. 1, с. 20.

В. В.

ЂУНЂЕНАЦ-ГАВЕЛА Злата – оперска певачица, сопран (Чазма, 11. III 1898 – Загреб, 26. VI 1982). Студирала је на Конзерваторијуму у Згбу, а затим две г. у Бечу. Од 1919. до 1926. била је чланица Загребачке опере, од 1926. до 1930. Београдске, од 1931. до 1937. Љубљанске, а од 1937. до 1947. поново Београдске. Од 1947. до 1952. је радила као професор на Музичкој академији у Љубљани, а од 1955. до 1964. професор Музичке академије у Бгду. Гостовала је у Прагу, Брну, Бечу, Берлину и Трсту. Глас јој је био топао и вибрантан, особеног тембра, као да је био саткан од тананих влакана сребра, злата и свиле, гибак и страстан. Изванредна глумица, интелигентна, широког изражајног дијапазона, са много сценског нерва и темперамента, али и са не мање мере и склада, била је велики освајач публике, једна од најбољих и најзанимљивијих оперских уметница које смо имали између два рата. У СНП је гостовала у улози Виолете у Травијати два пута: 2. VI 1948. и 3. XI 1951, затим као Мими у Боемима 1. XI 1951. и Шарлота у Вертеру 10. XII 1952.

ЛИТ: В. Поповић, Записи из позоришта, НСад 1982, с. 257-259.

В. П. и В. В.

ЂУРАНЕЦ Марио (Mario Gjuranec) – оперски певач, тенор (Загреб, 31. VII 1907 – ?, 2004). Певање је учио најпре приватно код Иване Арнолд и М. Мајцена, а касније у Прагу код Ф. Каприја. На загребачкој Музичкој академији студирао је виолину (М. Граф и Л. Миранов). Био је члан дечјег и оперетског хора ХНК у Згбу (1925), где је повремено наступао и у мањим солистичким улогама. У мјузиклу Пепељуга, под диригентском палицом Јакова Готовца, играо је Краљевића. Сестра Гита такође је била певачица па су понекад заједно концертирали. Уз клавирску пратњу Ловра Матачића, 1935. је одржао концерт и тада га је запазила и шира публика. После Међународног певачког такмичења у Бечу 1936. добио је ангажман у Моравској Острави и ту се представио у улози Турида у Кавалерији рустикани. Од 15. XI 1940. до 6. IV 1941. био је члан НПДб у НСаду, потом солист Радио Згба, а после ослобођења деловао је у Опери у Сплиту (1945-1947), у Сарајеву (1947-1953. и 1956/57), у Ријеци (1953-1956) и од 1957. у Скопљу, где је 1965. прославио 30-огодишњицу уметничког рада. Био је певач гипког, светлог гласа и живахног сценског темперамента. Повукавши се са сцене, посветио се педагогији: од 1965. до 1970. предавао је певање у приватним школама у Минхену и Грацу; г. 1988. је у властитој наклади објавио у Згбу Трактат о педагогији умјетничког пјевања; током 1991. је повремено држао предавања на Лењинградском позоришном институту.

УЛОГЕ: Барон Шобер (Три девојчице), Менгоне (Апотекар).

ЛИТ: А-м, Вечерас Бановинско позориште даје премијеру – приказује се „Апотекар“ од Хајдна, Дан, 12. II 1941; Ђ. Игњатовић, Двема оперским премијерама Бановинско позориште обнавља оперу у Н. Саду, Дан, 13. II 1941; -off, Operabemutató a noviszádi szinházban, Napló, 14. II 1941; А-м, Реприза опере „Апотекар“ – гостовање гђе Катарине Јовановић, Дан, 21. II 1941.

В. П.