ЂОРЂЕВИЋ Војин – секретар позоришта и драмски глумац (Београд, 4. II 1898 – Београд, 4. VIII 1985). Основну школу и гимназију завршио је у Бгду. Као добровољац прешао је 1915. са српском војском Албанију и убрзо се настанио у Француској. У Болијеу крај Нице посећивао је матурски течај и играо као ђак-аматер у позоришту 1917. у режији Пере Добриновића, који је тамо такође живео као избеглица. После рата вратио се у Бгд, где је 1918. матурирао. Отада је радио активно као новинар у више београдских дневних и недељних листова („Недељне информације“, „Филм и мода“, „Темпо“), сарађујући највише у културној и спортској рубрици. Од 1923. до 1927. је секретар позоришта и члан Драме НП у НСаду. Ђ. је био свестрани позоришни делатник: писао је дечије комаде и то за одрасле, управо за професионалне глумце (Снежана, Мачак у чизмама, Биберче), радио на развијању филмске уметности и на филмској продукцији – створио је, као сценариста и редитељ, први документарни дугометражни филм Београд – престоница Југославије (1932), организовао више гостовања значајних европских глумаца и разних културно-уметничких приредаба у Бгду и широм земље. За комад Биберче добио је 1954. награду Савеза културно-уметничких друштава АПВ. Као секретар у НП у НСаду био је добар организатор и пун иницијативе, а као глумац био је врло употребљив и запажен у неколико карактерних улога.

УЛОГЕ: Бошко (Идеали), Први момак слагалишта (Председниковица), Алфредов секретар (Моја беба), Кочијаш (Антонија), Жандарм (Фраскита), Салих паша (Војвода Брана), Корнелије (Хамлет), Ухода (Бој на Косову).

ЛИТ: А-м, Војвођанско позориште, Comoedia, 1923, бр. 4, с. 20-21.

Б. С. С.

ЂОРЂЕВИЋ Драгослав – писац и преводилац са руског (Закута, 14. I 1887 – Београд, 11. III 1973). Основну школу завршио је у Крагујевцу, где је похађао и гимназију – из које је избачен због учешћа у штрајку. Матурирао је у Бгду. Ту је – на Филозофском факултету – дипломирао педагогију и филозофију (1912). Учествовао је у Првом светском рату и био тешко рањен. Предавао је у гимназијама у Параћину, Бгду, Фавершаму (Енглеска) и Суботици. Од 1920. до 1921. налазио се у дипломатској служби у Лондону. Боравак је искористио и за стручно усавршавање. Биран је на разне дужности: велики жупан и градоначелник Суботице, начелник Министарства просвете, помоћник министра просвете, члан Државног савета и члан Сената, бан Врбаске и Вардарске бановине. Бавио се педагошким, научним и организационим питањима. Оснивач је „Академског педагошког друштва“ Београдског универзитета. Песме и приповетке објављивао је од 1903. Нешто доцније почео је да преводи са руског (Горки, Арцибашев), да пише педагошке и политичке огледе и да уређује алманахе и каталоге. Ђ. превод романа М. Арцибашева Сањин драматизовао је Милан Беговић (прво извођење у НО-п 1929. у Осијеку).

БИБЛ.: Филозофска настава у средњој школи, Бгд 1930; Три народа па ипак унитарна држава, Бгд 1939; М. Арцибашев, Сањин, превео Д. Ђорђевић, Бгд 1910, Згб 1917.

ЛИТ.: A-м, Сањин, роман М. Арцибашева, прев. Д. П. Ђорђевић, Депеша, 1910, бр. 10, с. 3; А-м, Сањин, Радничке новине, 1910, бр. 5, с. 3; М. М. Јовановић, Сањин, Арцибашев, роман с руског Д.  П. Ђорђевић,  Наша школа, Пожаревац 1909-1910, бр. 9, с. 278-280; Л. Р., Сањин, роман oд М. Арцибашева, с руског превео Д. П. Ђорђевић, Дневни лист, 1910, бр. 6, с. 3; Б. Лазаревић, М. Арцибашев, Сањин, Ново време, 1910,  бр. 35, с. 1-2; С. Музикравић, Сањин, роман М. Арцибашева, с руског превео Д. П. Ђорђевић, Радничке новине, 1910,  бр. 9, с. 2-3; Д. Поповић, Сањин од Арцибашева, Борба, 1910, св. 3, с . 113-119; С. Поповић, Сањин, Недеља, 1910, бр. 3, с. 4;  Љ. Длустуш, Арцибашев, Сањин, с руског превео Д. П. Ђорђевић, Хрватска обрана, 1917, бр. 293, с. 6-7; Н. Б(артуловић), М. Арцибашев: Сањин, Књижевни југ, Згб 1918,  бр. 2, с. 86-87; С. Црњевић, О Сањину, Хрватска просвета, 1918,  бр. 2, с. 47-48.

Б. К-ћ

ЂОРЂЕВИЋ Душан Крцун – глумац (Ваљево, 26. IX 1921 – Београд, 17. III 1971). После завршене гимназије студирао је на Музичкој академији у Бгду. Глумачку каријеру започео је 11. IX 1946. у НП на Цетињу и у њему је остао до 3. IX 1950. Од 3. X 1950. до 1. IX 1951. члан је НП у Котору, од 1. IX 1951. до 31. III 1952. Хумористичког позоришта у Бгду; у СНП је од 1. VIII 1952. до 31. VIII 1953, у НК у Осијеку од 1. IX 1953. до 31. VIII 1954, од 1. IX 1954. до 30. IX 1959. у Београдској комедији и од 1. X 1959. до смрти у Савременом позоришту у Бгду.

УЛОГЕ: Лука (Манде), Анта (Покојник), Млади господин који долази у посету (Стаклена менажерија), Гусман (Дон Жуан).

ЛИТ: О. Н(оваковић), „Покојник“ Нушићев, НС, 1952, бр. 49-50, с. 5;  Ј. Виловац, С. Берберски, Тенеси Вилијамс: „Стаклена менажерија“, СВ, 12. XII 1952; О. Новаковић, Тенеси Вилијамс на новосадској сцени, НС, 1952, бр. 52, с. 1-4; О. Лакићевић, In memoriam. Умро Душан Крцун-Ђорђевић, Борба, 18. III 1971.

В. В.

ЂОРЂЕВИЋ Ђорђе – оперски певач, тенор (Базел, Швајцарска, 26. VI 1910 – ?). Музичко образовање је стекао у Бгду а на сцени се први пут појавио у НК у Осијеку. У Сарајевској опери је био ангажован (1946-1952) као члан хора и епизодист. Од 1952. до 1954. је солист Опере СНП. Са успехом је тумачио епизодне улоге. Од 1955. је живео у Бгду, где је, као оперетски солист, наступао у Позоришту на Теразијама и у Београдској комедији.

УЛОГЕ: Артуро (Лучија ди Ламермур), Сполета (Тоска), Горо (Мадам Батерфлај), Гастон (Травијата), Лампионар (Манон Леско), Судија (Бал под маскама).

В. П.

ЂОРЂЕВИЋ Зорица – драмски шаптач и водитељ представа (Београд, 25. III 1941 – Нови Сад, 14. IX 1995). Основну школу завршила је 1956. у Бгду; кратко време је била службеник у Фабрици обуће „Пролетер“ у Бгду. Удајом за глумца Славољуба Ђорђевића (в) определила се за рад у позоришту: у НП у Сомбору радила је као шаптач од 16. VIII 1965. до 30. IX 1968,  а у СНП као шаптач и водитељ представа у Драми од 16. IX 1970. до смрти.

Ј. М.

ЂОРЂЕВИЋ Јован – оснивач и управник СНП, председник Артистичког одсека, драматург, редитељ, потпредседник ПОСНП и подначелник ДСНП, оснивач НП у Бгду, секретар МС, министар, професор, новинар и уредник, члан Српског ученог друштва(Сента, 25. XI 1826 – Београд, 21. IV 1900). Отац Филип био је економ и трговац у Сенти, мајка Ана је рођена Малешевић. Три српска и један мађарски разред основне школе завршио је у Сенти, а нижу гимназију у Сегедину; више разреде гимназије учио је у НСаду, Сегедину и Темишвару; матурирао је 1845. у Пешти где је био питомац Текелијанума. Студије медицине започео је, такође, у Пешти, завршио је три г. студија. Након револуције 1848, како пише, није могао да настави студије 1849/50. јер је његов отац „коначно упропашћен био“, а Текелијина годишња стипендија од 60 форинти није била довољна. Покушао је да обнови студије 1850/51, но није нашао стипендију па се вратио у Сомбор. Његова прва песма Спомен својој љубезној сестри Милици објављена је 1842. Први пут је упознао позоришну уметност у Сенти где је гледао мађарско аматерско позориште, инспирисан почео је да глуми са вршњацима. У Пешти је био један од вођа српске омладине. Са Светозарем Милетићем уредио је зборник омладинских песничких дела Славјанку (1847), у којој је објављена и његова епска песма Кнез Паво. Није одобравао напад Милетићеве пожунске групе на прву књигу песама Бранка Радичевића. Присуствовао је 1848. Мајској скупштини у Сремским Карловцима. Током рата 1848/49. након што су његови били збринути, одвојио се од породице и отишао је у Врањево, а потом у Земун, Бгд, па у Лежимир где је код тетке боравио од септембра од краја рата. У Земуну се упознао и шест недеља дружио са Бранком Радичевићем. Од јесени 1850. радио је у Сомбору као чиновник у канцеларији великог жупана Исидора Николића, а започео је и веома плодотворан рад на стварању позоришног репертоара на српском језику. Са групом младих људи 1850. основао је српско дилетантско позориште Друштво српских добровољаца за које преводи Шилеров комад Сплетка и љубав. После краћег службовања 1851/52. у Лугошу и Темишвару, изабран је за професора Српске православне велике гимназије у НСаду (1852–1857). Предавао је латински језик, историју и географију, а факултативно и француски језик. Његов ученик, песник Л. Костић, сећао се да је био најпопуларнији и најмилији наставник. Професорски рад прекинуо је због сплеткарења групе конзервативних новосадских грађана окупљених око Јована Хаџића, Вуковог противника. Напустио је НСад и 1858. је провео у Пешти, где је постао секретар МС и уредник ЛМС. Објавио је само три св., али је утицао на нову оријентацију листа. Нападали су га због правописних новина и прогресивног духа, био је приморан да поднесе оставку и да се врати у НСад. Од Данила Медаковића преузео је 1859. у НСаду уређивање “Србског дневника”, листа либерално-демократског грађанства, уређивао га је до августа 1864, када су власти забраниле даље излажење. Потом је прихватио нови правац, који је најавио Светозар Милетић у свом чувеном туцинданском тексту. Један је од главних идеолога и креатора културно-просветних програма у Милетићевом покрету. У “Србском дневнику” објавио је две веома значајне серије чланака: једну о потреби реорганизације МС, а другу о нужности оснивања сталног позоришта на српском језику. Сматрао је да модерна нација не може да се хомогенизује без сопствене културе и неговања језика, као и да је допринос позоришта најделотворнији. Иницирао је оснивање СНП, чији се рад одржавао уз његово несебично залагање. Био је један од првих који су дали прилоге за СНП, поклонио је 100 форинти, том приликом прикупљено је 170 форинти и два дуката. Од јула 1861. био је потпредседник ПО и председник Артистичког одсека, потом управитељ, драматург, понекад и редитељ (1862–1868). Стварао је репертоар, бирао и преводио драмска дела, а написао је и драмску алегорију Маркова сабља (Сабља Краљевића Марка).Алегорија Маркова сабља, поетизован преглед националне историје, била је будилац националне свести Срба у Војводини. Песма Народна химна (Боже правде)на музику Даворина Јенка прихваћена је као српска државна химна; 1882. прерадио је текст химне. Превео је или прерадио (посрбио) 25 драма са немачког, француског и мађарског језика: Расејани (1861), Лудница (1862), Вампир и чизмар (1863), Стари бака и његов син хусар (1863), Сплетка и љубав (1863), Ђурађ Бранковић (1865), Лек од пуница (1867), Вежбање у брачном животу / Вежбање за брачни живот (1867), Он је излечен (1867), Доктор Робин (1867), Гроф Есекс (готово сасвим превео; представљено под фирмом Јоксића 1869), Лудвиг XI (1870), Милион (1870), Вилински прсти (1870), Анђео поноћи (1871), Звонар богородичине цркве (1872), Тартиф (1873), Стриц (1876) и друга дела. Глумци су му дали надимак Фотер (од нем. Vater– отац). Отворио је и школу за усавршавање глумаца у којој је предавао. За седам г. колико је водио СНП, остварено је сто премијера, што је изузетан успех. Под његовим руковођењем СНП је обишло готово све српске крајеве. Приликом обележавања 25-годишњице СНП, Милорад Шапчанин је написао Пролог њему у част, отприлике трећина спева посвећена је Ђорђевићу. Шапчанин је и приликом обележавања педесетогодишњице Ђорђевићевог књижевног рада написао дужу песму У славу Јована Ђорђевића. Кад је оценио да његова помоћ није била више неопходна новосадском позоришту, прихватио је позив кнеза Михаила Обреновића да и у српској престоници оснује стално позориште. У Бгд прелази 1868. са делом новосадске позоришне трупе, као и са сестром и нећацима Јованом, Андријом и Стеваном Сремцем. Кнежева обећања након атентата су делимично испуњавана. Бирократија је ометала његов рад и лично напредовање. Пошто је, ипак, успео да позориште осамостали, поднео је оставку као управитељ (интендант) и вратио се професорском раду. За директора полугимназије у Шапцу постављен је 1874. Четири г. касније прелази у Бгд за директора прве гимназије (1878–1880). Био је и професор и директор Учитељске школе и професор Више девојачке школе. Предавао је латински језик и географију тадашњем престолонаследнику Александру Обреновићу (1886–1892). Као члан дворске пратње путовао је у Русију и Аустрију. У Великој школи (1889–1893) био је професор историје. Као стални члан Главног просветног савета и члан Српског ученог друштва, дуго г. ради на реформисању средњошколског система у Србији. Г. 1892. прослављена је 50-годишњица његовог књижевног рада. Краткотрајно је 1893. био министар просвете у либералној влади. И поред свог родољубља и самопрегорног рада за опште добро трпео је многе неправде које су биле плод људске пакости, злобе и кратковидости. Радикали су га држали у затвору од 1. (13) IV 1893, амнестирали су га и пустили у јануару 1894. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге. Стар и болестан, живео је повучено у кругу многобројне породице и рођака о којима се старао. Радио је готово до смрти, предавао је историју на Војној академији (1895–1897) и бавио се писањем. Посебно културно-историјски значај имају његови занимљиви мемоарски текстови, живописни, надахнути националним духом, човекољубљем и толеранцијом. Мемоари обухватају период од студентских дана у Пешти до догађаја 1848/49, представљају субјективну али целовиту слику предреволуционарног времена и саме револуције. Као критичар од 1860. залагао се за приближавање књижевности реализму. Објавио је са коментаром белешке са Благовештенског сабора (1861), саставио је уџбеник Општа историја у сликама и животописима (1892) и студију Српско-маџарско пријатељство (1895). Потписује и биографски портрет Чучук-Стане, жене Хајдук Вељка Петровића (1903). Постхумно је публикован рад Врховно жупанство Исидора Николића Србоградског (1911). Саставио је и Латинско-српски речник (1886). Лист “Позориште” је у понедељак 22. V (3. VI) 1900. објавило његов лик на насловној страни и текст о његовој личности и његовом раду. Цео његов рад око позоришта била је непрекидна борба за опстанак позоришта. Указао је и на то какав треба да буде управник позоришта: „Управитељ позоришта треба исто тако да уме рачунати као и трговац; а исто тако да буде одушевљен за идеју позоришта, као што је песник одушевљен за поезију, вештак за своју вештину, учењак за своју науку. Овај рачун и ово одушевљење не дају се лучити једно од другога ни у најмањем ни у највећем позоришном послу, јер су свуда спојени једно с другим, и морају бити спојени.“ Сматрао је да се мора радити и главом и срцем, да је догод се тако ради народно позориште на својој правој висини и да може не само опстати него и напредовати. Предочавао је да је пропаст позоришта неминовна ако се од опште ствари прави приватна, ако се у народном добру траже сопствени интереси и терају сопствени ћефови. Савременици га описују као симпатичну појаву, благог, ведрог лица, човека чисте душе и доброг срца, увек коректног, као ванредно пријатног и милог човека који је мудро и слатко беседио. Веровао је у необичну моћ истине и у победу онога што је добро. Био је пун пожртвовања за опште добро, прекаљени и пожртвовани родољуб, који никада није клонуо у борби за народне интересе. Волео је и необично је ценио лепоту, имао је фин и истанчан укус. Био је изузетно образован, ценио је посебно старогрчку културу. Живео је попут некакавог мудрца из старог света. У НП у Бгду 12/25. IV 1892. обележена је педесетогодишњица његовог рада, свечаној представи његове Маркове сабље присуствовао је и краљ Александар са намесницима, који га је позвао у своју собу да му и лично честита јубилеј. Добио је многобројне телеграме честитки из свих крајева Србије, међу којима и следећи: „Педесет година неокаљана рада честита и других педесет окаљане радости жели захвални ваш ученик Лаза Костић“. Краљ Милан Обреновић одликовао га је Орденом Светог Саве III степена, а Александар Орденом Светог Саве II степена. На опелу у београдској саборној цркви говорио је Драгиша С. Милутиновић, професор Велике школе, који је нагласио да Ђорђевићев цео јавни рад припада „просвети српскога народа, коју је ширио средством књижевности, школе и позоришта с оне и ове стране Саве.“ Сахрањен је на Новом гробљу у Бгду, парцела бр. 8 до православне Цркве Светог Николе.

БИБЛ: Аутобиблиографија (непотпуна) Ђорђевићевих штампаних и нештампаних радова: Шта сам кад написао, ЛМС, књ. 272, 1910, 59–63, (приредио Милан Шевић); Из мојих старих успомена, Јавор 1892. бр. 30, с. 465, 466; бр. 31, с. 483, 484; бр. 32, с. 497-499; бр. 33, с. 515-517; бр. 34, с. 229, 230; бр. 35, с. 545-547; бр. 36, с. 561; бр. 37, с. 578-580; бр. 38, с. 595-597; бр. 39, с. 609-611; бр. 40, с. 625-628; бр. 41, с. 643-646; Допуне и исправке за „Грађу за историју српског позоришта“, Позориште, 1874, бр. 13, с. 44, 50; бр. 14, с. 53-55; бр. 15, с. 57-59; бр.16, с. 61, 62; бр. 17, с. 65, 66; бр. 20, с. 77, 78; бр. 21, с. 81-83; бр. 22, с. 85, 86; бр. 23, с. 89, 90; бр. 24, с. 93-95; бр. 25, с. 97, 98, бр. 26, с. 102, 103; бр. 27, с. 105, 106; бр. 28, с. 109-111; бр. 29, с. 113, 114; бр. 30, с. 117, 118; бр. 31, с. 121, 122; бр. 32, 126, 127; бр. 33, с. 129-131; бр. 34, с. 133, 134; бр. 35, с. 137, 138; бр. 36, с. 142, 143; бр. 37, с. 145, 146; бр. 38, с. 150, 151; бр. 39, с. 154, 155; бр. 40, с. 157, 158; бр. 41, с. 161, 162; бр. 42, с. 165-168; бр. 43, с. 173, 174; Ј. Ђорђевић, Захвалница, Браник, 1892, бр. 56; Грађа за историју српског народног позоришта, Позориште, 1896, бр. 14, с. 53, 54; бр. 15, с. 57, 58; бр. 16, с. 61, 62; бр. 17, с. 65, 66; бр. 18, с. 69, 70; бр. 19, с. 73, 74; бр. 20, с. 77-79; бр. 21, с. 81, 82; бр. 22, с. 85; бр. 23, с. 89, 90; бр. 24, с. 93, 94; бр. 25, с. 97, 98; бр. 26, с. 101, 102; бр. 27, с. 105, 106; бр. 28, с. 109, 110; А-м (Ј. Ђорђевић), Народно позориште, Србски дневник, бр. 95 (1 дец. 1860); А-м (Ј. Ђорђевић), Народно позориште II Србски дневник, бр. 98 (11 дец. 1860); А-м (Ј. Ђорђевић), Народно позориште, Србски дневник бр. 13 (12. II 1861); Ј. Ђорђевић, Шта намъ садъ валя чинити за наше позориште? Србски дневник, бр. 36 (7. V 1861).

ЛИТ: О. (Илија Огњановић), Јован Ђорђевић, Јавор, 1892. бр. 1, с. 1-4; О. (Илија Огњановић), Јован Ђорђевић, Јавор, 1892. бр. 2, стр. 18-20; А-м, С јубилеја Јована Ђорђевића, Јавор, 1892. бр. 22, с. 347-351. О. Јован Ђорђевић, Позориште, 1892, бр. 5, с. 17, 18; бр. 6, с. 21, 22; бр. 7, с. 25, 26; бр. 8, 29, 30; бр. 9, с. 33, 34; бр. 10, 37, 38; бр. 11, с. 41, 42; А-м, Јован Ђорђевић, Позориште, 1900, бр. 46, с. 185–193; Н. Јоксимовић, Јован Ђорђевић, Браник, 1900, бр. 44–45; Ј. Туроман, Јован Ђорђевић, Годишњак СКА XIV, 1901, с. 223–232; Милан Ђ. Милићевић, Додатак Поменику од 1888, Бгд 1901, с. 38–39; Антоније Хаџић, Јован Ђорђевић, Бранково коло, 1901; Андра Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Згб 1903, с. 19–21; М. Шевић, Аутобиографске белешке Јована Ђорђевића, ЛМС, 1910; Д. Кириловић, Јован Ђорђевић о себи, Гласник Историјског друштва у Новом Саду, IX, 1936, с. 100–114; Б. Ковачек, Јован Ђорђевић, НСад 1964; Б. Ковачек, Преписка између Јована Ђорђевића и Антонија Хаџића 1859–1895, НСад 1973.

Н. С.

ЂОРЂЕВИЋ Лепосава – драмска глумица (Врање, 6. VII 1906 – Београд, 26. IV 1983). Девојачко презиме јој је Поповић; супруга је глумца Бранка Ђорђевића (в). Завршила је четири разреда гимназије. Први пут је ступила на сцену 1. III 1921. у НП у Скопљу. Од 1921. до 1922. је у СНП у НСаду, затим код Душана Животића и у путујућој трупи свога супруга и Драгутина Левака, од 1928. до 1929. је у Градском позоришту у Нишу, од 1930. до 1934. у Градском народном позоришту у Пожаревцу, од 1. IX 1934. до 31. VII 1935. у НП у Бгду – Секција за Дб, од 1935. до 1936. у Градском народном позоришту у Крагујевцу, од 1936. до 1941. у НП у Скопљу, од 1941. до 1944. у НП у Нишу, од 1944. до 1947. у НП у Шапцу и од 1948. у НП у Бгду. Пријатне појаве и лика, осећајна и непосредна, играла је доста дуго са много шарма кокоте, љубавнице и различите драмске улоге, а у зрелијој доби карактерне улоге врло одмерено и природно. У њеној уметничкој игри било је скоро увек лепог склада и правог тона. Њена дикција је била коректна у артикулацији и у пријатној интонацији.

УЛОГЕ: Госпођа Спасићка (Ујеж), Софка (Нечиста крв), Лола (Трафика Њене екселенције), Татјана Петровна Урантијева (Товаришч).

ЛИТ: А-м, Новосадска дружина под управом Петра Крстоношића, Панчевац, 1922, бр. 130, с. 7.

Б. С. С.

ЂОРЂЕВИЋ Манојло Призренац – књижевник, публициста (Призрен, 3. I 1851 – Београд, 23. VI 1896). Потекао је из познате призренске породице, која се 1855. преселила у Бгд, где је Ђ. завршио основну школу, четири разреда гимназије и три реалке. Једно време је радио као писар практикант и уједно је почео да се бави писањем. Из политичких разлога напустио је Бгд и од 1872. до 1877. живео је у Прагу, где је 1872. био члан редакције „Славјанског мира”. Неколико г. је провео у затвору због објављивања текста политичке садржине. По повратку у Србију краће време је провео у Црној Гори, 1882. се вратио у Праг, где су га  ухапсили и протерали. Г. 1884. прешао је у Згб, где је сарађивао са многим часописима и написао нека своја значајнија дела. После неколико г. вратио се у Бгд, где је радио као уредник и новинар; био је оснивач и секретар Уставотворног одбора 1888, потпредседник и председник Удружења новинара Србије 1892. и један од оснивача Књижевно-уметничке заједнице. Велику сензацију изазвао је када је 1890. дао „оставку на књижевно дело” због незадовољства организацијом и материјалном бедом у друштву. Међутим, наставио је са писањем, али од 1893. није објављивао на српском језику. Од 1894. до 1896. био је шеф  Прес-бироа. Током живота залагао се за права Срба који су били под турском влашћу. Написао је пет драма које су игране у позориштима: Златна грива, Динамит, Слободарка, Отровница, Спрема се на бал. Писао је приповетке и песме, а неке од њих су објављене само у часописима. Преводио је са немачког, чешког, руског и пољског језика, а нека његова дела су превођена на чешки и немачки језик. Био је власник и уредник „Народног ослобођења”, „Српске речи”, са Ђ. Поповићем власник и уредник „Домаћег пријатеља”, уредник и сарадник „Српских новина”, сарадник „Младе Србије”, „Отаџбине”, „Србадије”, „Јавора”, „Српског забавника”, „Виенца”, „Народних новина”, „Србобрана”, „Позора”, „Босанске виле”, „Дневног листа”, „Стражилова”, ЛМС, „Бранковог кола”, „Зоре”, „Словенског света”, „Панчевца”, „Световида”. Одликован је Таковским крстом, Орденом Светог Саве IV реда, Даниловим орденом III реда, а за историјску трагедију Слободарка добио је награду МС. Свом презимену додао је Призренац из љубави и носталгије према родном граду. У СНП су игране његове драме Слободарка (1896) и Јасмина и Ирена (1899).

БИБЛ: Вилино коло или Смрт кнеза Михаила М. Обреновића, Бгд 1868; Слободарка, НСад 1881; Драматски списи, Златна грива, Динамит, Згб 1885; Ситнице и крупнице с пута од Загреба до Сомбора (у 1885. години), Згб 1885; Четири божићње приповетке: Положајник, Препорођена, Из ината, Божићња икона, Згб 1886; Крвав јаглук, Ниш 1890; Може ли се помоћи нашем народу у Старој Србији, Бгд 1891; За краља и отаџбину, Бгд 1893.

ЛИТ: А., Манојло Ђорђевић–Призренац, Босанска вила, 1. IX 1896; А., Манојло Ђорђевић Призренац, Ново време, 1896, бр. 51, с. 3; Ј. Грчић, Портрети и писма, IV, Згб 1926, с. 191.

М. Л.

ЂОРЂЕВИЋ Милан – песник, приповедач и преводилац (Рума, 10. X 1845 – Рума, 28. IX 1884). Основну школу завршио је у родном граду, прва два разреда гимназије у Сремској Митровици, трећи и четврти разред у НСаду, а вишу гимназију у Сегедину, где је и матурирао 1865. Потом је студирао филозофију у Пешти и Бечу, а у Прагу је дипломирао. Своје прве књижевне радове (песме и новеле) читао је у омладинским дружинама у градовима где је студирао („Слога“ у Сегедину, „Преодница“ у Пешти, „Зора“ у Бечу). У Прагу је положио докторат из чисте филозофије 1869, а потом је, све до 1873, био гимназијски професор у НСаду. Једно време је, из политичких разлога, боравио у Бгду (1872). Уређивао је „Завичај“ и „Српски лист“, а био и активнији сарадник „Младе Србадије“ и „Заставе“. Шест г. после положеног доктората студирао је права у Згбу (1875-1876) и у Бечу (1880-1881). Повукао се 1882. у Руму, где је остао до краја живота. У родном граду бавио се и политичким радом и био заступник Руме на саборима у Сремским Карловцима и Згбу. Писао је песме и објављивао их још као ученик у часопису „Даница“ (1862), а потом песме и приповетке у више листова и часописа. Дуже време је био члан Књижевног одељења МС. За СНП је превео Шилеровог Дон Карлоса (прем. 22.  XII 1873), али овај превод није ни штампан ни сачуван. Његов стари превод комада Два наредника (са италијанске прераде Карла Ротија I due Sergenti) А. Верешчагин је дотерао и представу режирао у ДНП 1942.

ЛИТ: Ј., „Дон Карлос“, Позориште, НСад 1874,  бр. 3, с. 11;  Ј., Дон Карлос, Позориште, НСад 1874,  бр. 59,  с. 243.

Д. М.

ЂОРЂЕВИЋ Милена – драмска глумица (Чачак, 23. IX 1908 – Лондон, 18. VIII 1999). Отац јој је једно време био дворски берберин краља Петра. Завршила је четири разреда гимназије после које јој је понуђена стипендија за вишу гимназију, али како је тадашње схватање било да девојке не треба даље школовати, родитељи су је послали да заврши поштански курс после којег се запослила на железници и финансијски помагала породицу. Међутим, незадовољна таквим послом побегла је са једном путујућом глумачком трупом и у њој започела глумачку каријеру. Члан НПДб је била од 1. VIII 1936. до 31. VII 1938. Удала се 1939. за Душана Станојловића, виолинисту, и до почетка рата живела у Бгду, где је неко време играла у Повлашћеном позоришту удружених глумаца. После рата више није радила јер се противила комунистичким начелима. Крајем седамдесетих отпратила је сина у изгнанство у Енглеску, где је остала до краја живота.

УЛОГЕ: Јеца, Ленка (Сеоска лола), Стана (Коштана), Лујза (Две сиротице), Буба (Београд некад и сад), Драга (Подвала), Анушка (Дани нашег живота), Шегрт Наце (Пут око света), Ана (Покојник), Савка (Др), Ружица (Ујеж), Даница (Ожалошћена породица), Мара, Марија (Скакавци), Адријана (Господин Алфонзо), Јекица (Мрак).

ЛИТ: А-м, Позориште, Глас народа,  Сомбор 1936, бр. 44, с. 3; А-м, Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине кнеза намесника Павла у Сенти, Дан, 1937, бр. 256, с. 4; В., Српско народно позориште из Новог Сада у Панчеву, Панчевачка недеља, 1937, бр. 186, с. 2; А-м, Гостовање СНП у Србобрану, Србобрански гласник, 1937, бр. 2, с. 2.

В. В.