ЂОРДАНО Умберто (Umberto Giordano) – италијански композитор (Фођа, 27. VIII 1867 – Милано, 12. XI 1948). Композицију је студирао на Конзерваторјуму у Напуљу, а затим се посветио готово искључиво компоновању опера. Спада у групу композитора који су деловали уз Пучинија (в), дакле оних оперских композитора који су трајно или повремено били присталице веристичког правца. Већина  њих постигла је знатан успех само са по једним делом у којем је сабрано све најбоље што су могли дати. Иако је написао већи број клавирских композиција и соло песама, једну симфонију, једну свиту за гудачки квартет, 10 опера и 2 музичке комедије, највећи успех постигао је операма Андре Шеније и Федора. Његове опере су сценски веома ефектне, мелодијски допадљиве, продорне и дотеране инструментације. У свом плодном стваралаштву остао је веран веристичкој опери. У СНП је његова најпознатија опера Андре Шеније доживела два премијерна извођења (1951. и 1957).

М. Х.

ЂОРЂЕ – комедија у једном чину. Написао: Аркадиј Тимофејевич Аверченко.

Прво извођење у НП у НСаду 16. I 1924. са Аверченковим једночинкама Дон Жуан, Јака нарав и Тежак случај, под заједничким насловом Књижевно вече Аркадија Аверченка. Превео: Љубомир Максимовић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

ЂОРЂЕВА ВЕРИДБА – драма  непознатог писца, непознатог жанра и обима.

Прво извођење у СНП 1914. у Ст. Пазови. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

ЂОРЂЕВИЋ  Бранко-Дрда – драмски глумац (Пожаревац, 6. I 1896 – Београд, 2. X 1975). Завршио је три разреда учитељске школе. Први пут је ступио на сцену, понесен родољубивим заносом, 15. VIII 1914. у НП у Скопљу (под управом Бранислава Нушића) и у њему играо до повлачења 1915. У току рата, од 1917. до 1918, играо је у војничком позоришту IX пука на солунском фронту, а после ослобођења, 1919, у позоришту I армије; 1920. је у путујућој дружини Удружења глумаца, чији је иницијатор био значајни глумац Сава Тодоровић; од 1921. до 1922. је у СНП у НСаду. Пошто је неколико сезона провео у трупи Душана Животића, са глумцем Драгутином Леваком  је извесно време водио путујуће позориште. Од 1928. до 1929. је играо у Градском позоришту у Нишу, од 1930. до 1934. је био члан, редитељ и управник Градског народног позоришта у Пожаревцу, од 1. IX 1934. до 31. VIII 1935. је у НП у Бгду – Секција за Дунавску бановину, од 1935. до 1936. у Градском позоришту у Крагујевцу, од 1936. до 1941. у НП у Скопљу, од 1941. до 1944. у НП у Нишу, од 1944. до 1947. у НП у Шапцу и од 1947. до 1955. у Београдском драмском позоришту. Повремено је учествовао у хумористичким емисијама на Београдској телевизији. Четрдесетогодишњицу глумачког рада прославио је 17. V 1954. у Бгду у улози Александра Бемића у комаду Каролина ријечка. Интелигентан, лепо образован, нарочито у позоришном смислу, био је свестрано студиозан и продубљено је обрађивао драмске и карактерне ликове, а у игру је уносио врло динамичан темперамент и разноврсност у уметничком изразу. У зрелијем добу се истицао и у комичним улогама показујући смисао за хумор.

УЛОГЕ: Митке (Коштана), Маринко (Ђидо), Марко (Нечиста крв), Чеда Урошевић (Госпођа министарка), Макс Франк (Слепа богиња), Урантијев (Товаришч), Др Филантроп (Продавница ваздуха).

ЛИТ: А-м, Новосадска дружина под управом Петра Крстоношића, Панчевац, 1922, бр. 35, с. 1; В., Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј 1922, бр. 52, с. 2; А-м, Наше позориште, Банатске новине, Вршац 7. IV 1927; С. Д., „Свети пламен“ од В. С. Мома, Југословенски дневник, 1935, бр. 19, с. 6; А-м, Стари Хајделберг, Југословенски дневник, 1935, бр. 22, с. 6; С. Фишлер, „Товаришч“ у извођењу Бановинског позоришта, Дан, 1936, бр. 130, с. 7.

Б. С. С.

ЂОРЂЕВИЋ Александар (старији) – глумац и шаптач (Неготин, 19. V 1903 – Београд, 19. VI 1984). Основну школу, два разреда гимназије и подофицирску школу завршио је у Неготину. Први пут је ступио на сцену 3. I 1925. у Нишу, у путујућој трупи Петра Христилића. У сезони 1926/27. био је суфлер у НП у НСаду; 1927/28. био је члан НП у Скопљу, од 1928. до 1931. Градског позоришта у Нишу, од 1931. до 1933. НП у Пожаревцу, од 1933. до 1936. Повлашћеног позоришта Динић-Раденковић, у сезони 1936/37. Трупе ДСНП, од 1. VIII 1937. до 31. VII 1938. НПДб. После рата био је поново глумац у НСаду, у СНП – у сезони 1946/47, а од 1947. до 1953. радио је као глумац и инспицијент у ЈДП у Бгду.

УЛОГЕ: Милан (Сеоска лола), Човек с ногом (Пут око света), Хаџи Тома (Коштана), Пера (Госпођа министарка), Мића (Ожалошћена породица), Сава Савић (Протекција), Хибнер (Ревизор), Срески писар (Два цванцика), Никифоров (Оклопни воз), Младен Ђаковић (Покојник).

ЛИТ: А-м, Позориште, Глас народа, Сомбор 1936, бр. 43, с. 3; С. Д(инчић), Корупција на сцени, Дан, 1936, бр. 227, с. 6; А-м, СНП успело да освоји симпатије Србобранаца, Србобрански гласник, 1937, бр. 3, с. 3; В., Гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Панчеву, Панчевачка недеља, 1937, бр. 186, с. 2.

В. В.

ЂОРЂЕВИЋ Александар – глумац (Брестовац, код Лесковца, 28. VII 1948 – Нови Сад, 21. X 2004). Завршио је Школу за квалификоване раднике металске струке и потом се уписао у новосадски Драмски судио, одакле је као полазник наступао у представама СНП у сезони 1971/72. Одмах по завршетку студија примљен је 24. VIII 1972. за сталног члана СНП. Лепе појаве и чисте дикције, увек озареног лица и младалачког изгледа. Одмах по ангажовању постао је један од незамењивих глумаца у репертоару СНП. Играо је најразличитије улоге. За улогу Светислава у Светиславу и Милеви награђен је 1984. на Данима комедије у Јагодини.

УЛОГЕ: Играч (Наш град), xxx (Каплар и цар), Кафански момак (Ревизор), xxx (Кулосфера), xxx (Добри војник Швејк), Бенволио (Ромео и Јулија), Алфредов син (Посета старе даме), xxx (Шума која хода), Лајтнант Пребислав Краковац (Награжденије и наказаније), xxx (Новосадска променада), Клеонт (Грађанин племић), Френк Гарднер (Занат госпође Ворен), Митар (Вучјак), Аљошка (На дну), Кукумен Јон (Општи интерес), Милан, Први гном, Ђорђе, Њушкало (Љубавно писмо), Љутимер (Пуч), Бернард (Смрт трговачког путника), Бернард (Краљ Бетајнове), Која, Лакица, Десетар, Момак (Сакуљани, а о капиталу), Новинар (Политеиа или Инспекторове сплетке), Господин Ђурић (Покојник), Федерико (Субота, недеља, понедељак), Александар (Драги Антоан), Други станар (Пасквелија), Жандар (Преноћиште), xxx (Наш Тито), Кристијан (Афера), Трифић (Зла жена и џандрљиви муж), Феликс Кромберг (Слике жалосних доживљаја), Милош Мргодић (Долња земља), Тонко (Чешаљ), Светислав (Светислав и Милева), Војницев (Платонов), Милош Поповић, Владан Ђорђевић, Љубиша, Станоје Главаш (А трње је за човека), Филострат (Сан летње ноћи), Средовечни змај (Песми хвала), Светислав (Протекција), Милиционер (Господа и другови), Странац (Злочин на козјем острву), Бјелајев (Роман о Лондону).

ЛИТ: К. Савић, Најважнији је рад, Позориште, НСад 1974, бр. 8, с. 8.

М. Л.

ЂОРЂЕВИЋ Бранивој – лектор и професор дикције (Шабац, 22. I 1924 – Београд, 19. V 1991). Потекао је из трговачке породице. У Бгду је завршио Драмски студио и Филозофски факултет, а докторат филолошких наука положио је на Филозофском факултету у Сарајеву. Прошао је пут од глумца, затим лектора и редитеља, до редовног професора Факултета драмских уметности и Факултета политичких наука (новинарски смер) у Бгду. Његов лекторски рад протеже се на сва позоришта Србије, на многобројне радио и телевизијске емисије и тонску обраду домаћих играних филмова. Радио је у Драмском студију СНП као професор дикције. У СНП је к. г. режирао Јавленија и позорја (1971) и као лектор радио на представи Човек је човек (1984).

БИБЛ: Акценат, квантитет гласа и дисање у говору на сцени (докторска дисертација), Позоришни живот, Бгд 1962, бр. 19-20; Елементи српскохрватске дикције, Бгд 1970; Српскохрватски позоришни језик, Бгд 1974.

М. Д.

ЂОРЂЕВИЋ Велимир – драмски писац, преводилац, правник (Вршац, ? – околина Сарајева, после 1878). Права је дипломирао у Бечу. Прву службу је добио у Сремским Карловцима као бележник у Магистрату, а затим је отишао у Загреб, где је радио као чиновник у Министарству финансија, па је потом прешао у Сарајеву где је радио као судија. Несрећним случајам је убијен на дужности у околини Сарајева. Прво драмско дело које је написао је Американски двобој изведено је у ХНК 1872. Написао је и комад Слика покојне госпође Жанет који је такође изведен у ХНК 1873. Написао је либрето за оперу Амелија Ивана Зајца, према Шилеровим Разбојницима 1872, затим оригинални либрето за народну оперу Ђурађ Бранковић Ивана Зајца у част пунолетства кнеза Милана Обреновића, али је дело остало недовршено. У СНП је изведена његова једночинка Сви смо измирени 1875. Писао је и песме, али их није објављивао. Бавио се и превођењем, превео је Вјенчани, веселу игру А. Вилбранта.
БИБЛ: Сви смо измирени, Бгд 2003.
ЛИТ: А., Американски двобој, Виенац, 1872, бр. 12; М. Зец, Новости на нашем позоришту, НаН, 1873, бр. 50 и 52; М. Савић, Наши стари – Велимир Ђорђевић, Застава, 1927, бр. 181, 182; В. Ћоровић, Зајчева опера „Ђурађ Бранковић“, Звук, 1935, бр. 3, стр. 101; О. Марковић, Предговор у: Сви смо измирени, Бгд 2003, с. 7-12.

М. Л.

ЂОРЂЕВИЋ Влада – шаптач; члан СНП био је у сезони 1910/11.

ЂОРЂЕВИЋ Владан – лекар, књижевник и преводилац (Београд, 21. XI 1844 – Баден код Беча, 31. VIII 1930). Право име му је било Ипокрит. Медицину је завршио у Бечу 1868. Од 1871. је у Бгду, најпре као војни лекар, затим лични лекар кнеза, односно краља Милана. Основао је Српско лекарско друштво (1872), покренуо „Српски архив за целокупно лекарство“ (1874), био иницијатор за оснивање Српског друштва Црвеног крста (1876). За време српско-турског рата био је начелник санитета Моравско-тимочке војске, па начелник Санитетског одељења Врховне команде (1877/78). Израдио је и спровео кроз Народну скупштину Закон о народној санитетској служби (1879) и Закон о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља (1881). Покренуо је и уређивао часопис „Отаџбина“ и недељни лист „Народно здравље“, основао Београдско друштво за гимнастику и борење. Заступао је Србију на међународним хигијенским конгресима у Торину, Женеви и Бечу. Двапут је био владин повереник у Народној скупштини, једном и посланик, а председник Београдске општине био је 1884. У српско-бугарском рату био је начелник санитета Врховне команде, а потом министар просвете и црквених послова и заступник министра народне привреде од априла 1888. до фебруара 1889, када је пензионисан. Од 1891. до 1894. је посланик Србије у Атини, а од 1894. до 1897. у Цариграду. Од 1897. до 1900. је председник владе и министар иностраних дела, од 1900. до 1905. живи у Бечу. Од 1906. је поново у Бгду. За време Првог светског рата био је конфиниран у Аустрији. Промовисан је 1925. за почасног доктора Београдског универзитета. Био је члан Српске академије наука, најпре дописни (1888), па редовни (1892). Сарађивао је у многим листовима и часописима, где је објављивао приповетке, драме, путничке црте, успомене, књижевне студије и критике, радове из политичке, дипломатске и ратне историје, природних наука, медицине и хигијене. Преводио је са немачког, француског, руског и новогрчког. У СНП је 1870. изведена његова драма Народ и великаши, а 1920. његов превод Молијеровог Тврдице.

БИБЛ: Народ и великаши, драма, Бгд 1868; Ж. Б. П. Молијер, „Тартиф“ и „Тврдица“  (превели Ј. Ђорђевић и В. Ђ.), Бгд 1895.

ЛИТ: В. М. Суботић, Доктор Владан Ђорђевић. Педесетогодишњица књижевнога рада 1860-1910, Бгд 1910; М., Др Владан, Вечерње новости, 1910, бр. 56, с. 1-2; С. Јовановић, Смрт Владана Ђорђевића, Правда, 1930, бр. 235, с. 3; Р., Успомене на Владана Ђорђевића, Правда, 1930, бр. 236, с. 1-2.

В. В.