ДИМА Душан Ј. – лекар, преводилац и драмски писац (Фурлог, код Лугоша у Банату, 20. II 1853 – Рума, 11. IX 1931). Гимназију је завршио у Пешти. Тамо је студирао медицину као текелијанац од 1875. до 1881. Запослио се био на краће време као лекар у Итебеју. Убрзо је изабран са градског физика у Руми, где је остао до смрти. Повремено се бавио књижевношћу и превођењем. Са мађарског је превео стиховану комичну приповетку Бркови Јаноша  Арања. Написао је драму Растављен, коју је 1897. извело СНП на гостовању у Руми. Репризе није било.

Б. Кв.

ДИМАНОАР Филип (Philippe Dumanoir) – француски драмски писац (Гаделуп, 31.  VII 1806 – По, 16. XI 1865). Право му је име Филип-Франсоа Пинел (Philippe-François Pinel). Познат је и изван Француске као плодан водвиљист; написао је око сто седамдесет дела. Писао је и сам, са доста дара, али је то чешће чинио у сарадњи са другима. У његовим комедијама се прославила Виржинија Дезаже (1797-1875), тумачећи враголасте и веселе улоге. То је била она глумица што је освајала публику „упорним дражима и духовитошћу“ и водила главну реч у позоришту „Фоли-Нувел“, које ће дуго радити под њеним именом. Имао је више сарадника, међу којима су били: Е. Скриб, А. Денери, А. Буржоа, Т. Баријер, Ж. Бајар, Е. Бризбар, Л. Клервил, Е. Араго, Л. Тибуст, В. Масе, Ди Мерсан, А. де Керанију. Осим оних које су код нас у своје време биле приказане, написао је комедије: Маркиза де Претентај (1835), Ришељеово прво оружје (1839, као сарадник Ж. Бајара), Индијана и Карло Велики (1840),  Адвокати (1852, са Клервилом), Кулисе живота (1852, са Клервилом), Школа јагањаца (1855, награђена једночинка), Валентина Дармантијер (1861, са А. Денеријем), Дом без деце (1863). СНП је извело његова дела: Ћушка пошто-пото, Виконт Леторијер (са Ж. Бајаром), Црни доктор (са А. Буржоаом), Дон Цезар од Базана (1844, са А. Денеријем), Каплар Симон (Стари каплар, 1853, са А. Денеријем), Драмске лудорије (1853, са Л. Клервилом) и Јованка што плаче и Јованка што се смеје (1860, са А. де Керанијуом).

ЛИТ: Ђ. Малетић, Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду, Бгд 1884, с. 396-398, 925-932.

Ж. П.

ДИМИТРИЈЕВИЋ Божидар – глумац. Почео је да наступа 1884. код Фотија Иличића у Мостару. Члан СНП био је од 1885. до 1887. Од 1887. је био у НП у Бгду, а затим неко време у нишком „Синђелићу“. У сезони 1898/99. похађао је Конзерваторијум у Паризу. Од 1902.  до 28. XI 1907. је поново био члан НП у Бгду, са прекидом 1904, када је опет боравио у Паризу ради стручног усавршавања.

УЛОГЕ: Стеван (Наши сељани), Букало (Сеоска лола), Перовођа (Фабрицијусова кћи), Жером (Стрелан), Јаков (Дебора), Рацман (Разбојници), Фабијан (Асунта Леонијева), Сенатор (Отело), Слуга (Очарани кнез), Мирко (Добрила и Миленко), Ученик (Фауст), Пасторија (Црна пега), Виљем Пит (Пит и Фокс).

ЛИТ: П., Наше народно позориште, Застава, 1885, бр. 44, с. 3-4; М. С(ави)ћ, „Наши сељани“ од Мите Поповића, Браник, 1885, бр. 36, с. 2; М. Ш. М., „Наши сељани“, позоришна игра у 3 чина из народног живота, написао Мита Поповић, музика од Ј. Пачуа, Јавор, 1886, бр. 3, с. 85-91.

Б. С. С.

ДИМИТРИЈЕВИЋ Вићентије – драмски глумац (рођен, вероватно, у Сарајеву, 1863 – ?). Од 1881, када је први пут ступио на сцену, четири г. провео је у путујућим позориштима, од тога две у трупи Фотија Иличића. Из Сарајева се 9. VI 1885. нуди СНП, у које је примљен у јесен 1885. и у њему остао до децембра 1887, када потпуно напушта позориште. Тумачио је успешно епизоде или мало веће какактерне улоге. Када је последњи пут наступио у Фаусту, децембра 1887, рецензент „Позоришта“ је изразио жаљење због његовог одласка: „Г. В. Димитријевић (Ученик) изишао је последњи пут у својој улози, као члан наше позоришне дружине. Играо је врло добро. Наше позориште изгубило је у г. В. Димитријевићу доста ваљаног приказивача шаљивих и наивних улога. Зато му кажем: Сретно му било, гдегод ходио!“

УЛОГЕ: Стеван (Наши сељани), Перовођа (Фабрицијусова ћерка), Жером (Стрелан), Јаков (Дебора), Рацман (Разбојници), Фабијан (Асунта Леонијева), Сенатор (Отело), Слуга (Очарани кнез), Мирко (Добрила и Миленко), Ученик (Фауст), Пасторија (Црна пега), Виљем Пит (Пит и Фокс).

ЛИТ: М. С(ави)ћ, „Наши сељани“ од Мите Поповића, Браник, 1885, бр. 36, с. 2; П., Наше народно позориште, Застава, 1885, бр. 44, с. 3-4; М. Ш. М., „Наши сељани“, позоришна игра из народног живота у 3 чина, написао Мита Поповић, музика од Ј. Пачуа, Јавор, 1886, бр. 3, с. 85-91; К-ћ, Фауст, Позориште, НСад 1887, бр. 35, с. 163.

Б. С. С.

ДИМИТРИЈЕВИЋ Ђорђе – новинар и преводилац (Светозарево, 2. V 1935 – ). Завршио је Високу школу за новинарство у Паризу, где је и студирао 1959-1962. и 1963-1965. Отада је новинар у новосадском „Дневнику“ до 1970, па дописник „Вечерњих новости“ из НСада. Затим се преселио у Бгд, где је као слободни новинар објављивао у „Борбиним“ издањима. Преводио је са француског и енглеског на српскохрватски и са српскохрватског на француски. За СНП је, 1967/68, превео комад Пекарова жена М. Пањола, али комад није изведен. У „Дневнику“ и „Вечерњим новостима“ писао је о представама и догађањима у СНП.

БИБЛ: Ко те пита за паре?, Дневник, 3. XII 1967; Гулино откриће и покриће, Дневник, 3. I 1968; Двеста динара за Марјаш, Дневник, 14. I 1968; Сретни умиру двапут, Дневник, 21. I 1968; Новосадски балет излази у свет. Уговор који води у Европу, Дневник, 9. IX 1969; Аплаузи за две звезде, Дневник, 8. II 1970; Може ли Балет СНП-а кренути у свет. Амбасадор културе и државне јасле, Дневник, 22. II 1970; Креће ли Балет у високо друштво?, Позориште, НСад 1970, бр. 5, с. 2-3; Линија по сваку цену, Вечерње новости, 5. VI 1972; Тика – тепа по македонски, Вечерње новости, 31. VII 1972; О позоришту на отвореној сцени, Вечерње новости, 14. VIII 1972.

В. В.

ДИМИТРИЈЕВИЋ Љубомир – диригент, Суботичанин. Хонорарно је дириговао представама НПДб у сезони 1937/38. када је гостовало у Суботици.

ДИМИТРИЈЕВИЋ Маја – глумица, преводилац (Загреб, 10. I 1926 – Београд, 19. VIII 1997). Дипломирала је глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Бгду. Члан Југословенског драмског позоришта била је од 1952. Остварила је велик број значајних улога у делима Нушића, Трифковића, Костића, Војновића, Држића, Крлеже, Гогоља, Достојевског, Чехова, Горког, Шекспира, Гончарова, Блока, Стриндберга, Лорке, Сартра, Коктоа, Конгрива, О’Кејсија, Есхила, Софокла, Еурипида, Молијера, Лопе де Вега, Калдерона, Шеридона… Највеће и најбоље улоге је остварила у режијама свог професора Бојана Ступице, Мате Милошевића и Томислава Танхофера. У једном тренутку своје уметничке каријере окренула се монодрами и ту постигла завидне резултате. Монодраме је изводила широм Југославије, а гостовала је у већини европских градова, као и у САД. На њеном репетоару биле су монодраме: Salba pro notam Џ. Голсвортија, Мила К. Трифковића, У ноћи К. Трифковића, Мала шала А. П. Чехова, Белутци В. Попе, Тражим помиловање Д. Максимовић, Записи о црном Владимиру С. Раичковића, Људски глас Ж. Коктоа, Доња Росита Ф. Г. Лорке, Даринка из Рајковца С. Пешића, Камена успаванка С. Раичевића, Докле – Мајка Ђ. Радишића, Пре доручка Ј. О’Нила, Сновиђење из Гранаде Ф. Г. Лорке, Рашамон Р. Акутогаваа, Под маском – Госпа Штелцерова М. Крлеже, Љубавне исповести Софије Маловразић Р. Смиљанића, Одлазак В. Петровића, Дневник Софије Толстој Л. Толстоја, Горка Д. Ковачевића, Јача А. Стриндберга, Надежда Петровић К. Амброзић – М. Беловића, Норвешки шал Ђ. Стојчића, Милена Павловић-Барили М. Беловића, Три живота Исидоре Данкан З. Сагалова. „Маја у говорној радњи тражи особене боје, ритмове, интензитете, пластику, стил. Она одгонета природу осећања. Бежи од уопштености, вербализма, интонативности. Унутрашњу радњу гради емотивним вибрацијама своје сценске истините игре“ (Бранко Плеша). Супруг јој је био познати редитељ Мирослав Беловић. На Фестивалу монодраме и пантомиме додељује се награда која носи њено име. СНП је 1953. извело драму Музички пајаци Л. Зилахија у њеном преводу. Објавила је две збирке песама.

БИБЛ: Сама на сцени, Бгд 1996.

ЛИТ: М. Мирковић, Маја Димитријевић, Сцена, 1997, бр. 5-6, с. 72-73; Б. Плеша, Оживеће, опет, у краљевству речи и говора, Позориште, НСад 1997, бр. 1, 2, 3, с. 63-64; П. Волк, Београдско глумиште, Бгд 2001, с. 700-701.

М. Л.

ДИМИТРИЈЕВИЋ Мита – књижевник, политичар и дипломата (Крагујевац, 18. XII 1879 – Београд, 4. XI 1952). У књижевном свету је био познат као Мита Оливера, назван тако према једној својој младалачкој поеми. Отац му се звао Јован, мати Јелена. Основну школу и гимназију похађао је у Крагујевцу (1896). Факултетске студије је најпре завршио на Великој школи у Бгду, затим (права) у Паризу (1904). Радио је прво као гимназијски професор у Бгду (1904), потом као чиновник Министарства иностраних дела у Бгду (1905), по конзулатима на територији Турске (1906-1912) и у Софији (1912-1915). За време Октобарске револуције, као саветник нашег посланства у Петрограду, касно је извршио задатак – евакуацију Југословенског добровољачког корпуса. Још је краће време био наш дипломатски представник у Софији (1919), па је ускоро пензионисан (1923). Бавио се политиком и четири пута био биран за народног посланика Радикалне странке (1920-1935). Пред Други светски рат постао је помоћник министра просвете (1941). У почетку је објављивао стихове, још у младости (1897-1913), у разним српским часописима и листовима. То су биле углавном младалачке исповести у не тако богатим варијацијама, песме о природи, родољубиве песме. Окушао је, затим, срећу и у приповедној прози (Приче, 1909), али се није снашао. Сарађивао је у „Грађанину“, „Делу“, „Бранковом колу“, „Звезди“, „Искри“, „Новој искри“, „Босанској вили“, „Зори“, „Нади“ (Сарајево), „Колу“, „СКГ“, „Епохи“, „Вољи“, „Демократији“, „Политици“, „Правди“, „Времену“, „Јутарњем листу“, „Животу и раду“…, али је много више радио на драми. Изгледало је чак једно време да ће се озбиљније посветити драматургији. Почео је 1911, када му је НП у Бгду извело Рачуне, друштвену драму у три чина, која је наговештавала извесне његове сценске могућности. Ометен ратом, наставио је да пише драме 1925. Тада му је ХНК у Згбу приказало Пировање (у НП у Бгду 1926). Затим ће му бити изведена два дела, оба прво у Згбу: Љубавник своје жене (1929) и Сестра Леке Капетана (1931). НП у Бгду му је извело и комаде Вечити Вавилон (1934) и Кањош Мацедоновић (1940). У Бгду су после Првог светског рата били неповерљивији према њему као драмском писцу, па је он стога као београдски књижевник нашао уточиште на загребачкој сцени. Као драмски писац, на жалост, није успео да нађе властити стил. Сувише је лутао тражећи теме и драматуршке поступке. Пошао је од друштвене драме, покушавши да прикаже предратне и поратне нарави; позабавио се визијом народне епике и написао драму у неодређеним стиховима; претворио је у сценско казивање једну старозаветну легенду да би свој драмски рад завршио сасвим неоригинално, драматизацијом новеле Стјепана Митрова Љубише Кањош Мацедоновић. Дела су му између два рата извођена и на позорницама у Скопљу и Сарајеву. За НП у Бгду превео је сам Самсона А. Бернстена (1909) и, у сарадњи са У. Петровићем и Св. Петровићем, у прози, Орлића Е. Ростана (1910). У рукопису је оставио дела: Добрица Милутиновић и Наше позориште крајем прошлог и почетком овог века. У СНП је 1926. изведено његово Пировање.

БИБЛ: Оливера, Бгд 1902; Приче, Бгд 1909; Једно симболично пророчанство народне песме, Епоха, 1919, бр. 109, с. 1; Зборник у славу Филипа Вишњића, Живот и рад, 1936, бр. 148, с. 117-119.

ЛИТ: П. Поповић, Реферат Главном просветном савету о књизи: „Оливера“ од Мите Димитријевића, Београд, 26. јуна 1902, Просветни гласник, 1903, бр. 1, с. 28-30; Б. Лазаревић, Рачуни, комад у три чина из београдског живота, од Мите Димитријевића, СКГ, 1911, бр. 11, с. 879-883; Б. Лазаревић, Мита Димитријевић, у: Импресије из књижевности I, Бгд 1912, с. 187-193; Др Р. Младеновић, Око драматизовања народне поезије. „Сестра Леке Капетана“ од Мите Димитријевића, Београдске општинске новине, 1932, бр. 2, с. 159-160; А-м, „Вавилон“ од г. Мите Димитријевића, Политика, 1934, бр. 9447, с. 10; Semper idem (Д. Д. Живаљевић), Вечити Вавилон, Живот и рад, 1934, бр. 122, с. 1144-1145.

Ж. П.

ДИМИТРИЈЕВИЋ Михаило – драмски глумац. Члан СНП био је 1887. Играо је претежно епизодне карактерне и комичне улоге. Према неким оценама био је даровит и веома употребљив глумац. Игра му је била реалистична, али му је недостајао пријатан глас. „Колико је орган г. М. Димитријевића у многим улогама на штету његовог представљања незгодан, толико му је у улози каваљера Димона (Распикућа) баш услуге чинио, те кад се сложи са промишљеном игром његовом, имали смо верну слику Француза, који је одушевљен за природом и природношћу“ (Позориште, НСад 1887). „У млађег г. Димитријевића“ – хвалио га је даље овај рецензент – „истиче се клица комичара“. О његовој природној игри сведочи још рецензија комада Завађена браћа Еркмана-Шатријана, опет у новосадском „Позоришту“ 1887: „М. Димитријевић, као Ђорђе Ранцау, без сумње је кадар и зрелим схватањем својим а и одмереним, сваког излишног афектовања и театралисања слободним извођењем задовољити и најстрожије захтеве“.

УЛОГЕ: Басанио (Млетачки трговац), Руденц (Виљем Тел), Димон (Распикућа), Ђорђе Ранцау (Завађена браћа).

ЛИТ: С., Распикућа, Позориште, НСад 1887, бр. 10, с. 38-39; А-м, Управни одбор Друштва за Српско народно позориште, Браник, 1887, бр. 7, с. 4; (Ј.) Г(рчић), Завађена браћа, Позориште, НСад 1887, бр. 31, с. 142-143.

Б. С. С.

ДИМИТРИЈЕВИЋ Михаило-Диле – драмски глумац (Београд, 5. XI 1876 – Нирнберг, 1942). Глумачку каријеру започео је у путујућој дружини Ђуре Протића 1890. У њој је остао до 1891, када је примљен у НП у Бгду. Од 1898. до 1899. је у ХНК у Згбу, од 1900. до 1906. у Бранином позоришту у Бгду, од 1906. до 1911. у НП у Бгду, с јесени 1911. кратко у СНП у НСаду, од 1911. до 1913. поново у НП у Бгду, од 1913. до 1914. у НП у Скопљу. Међуратни период провео је у НП у Скопљу и у НП у Бгду, непрестано се селећи из једнога у друго. Од 1941. до смрти играо је у заробљеничком позоришту „Боем“ у Нирнбергу.

УЛОГЕ: Бимбаша (Зулумћар), Клаудије (Хамлет), Порфирије (Љубав, Потапенко).

ЛИТ: У., Зулумћар, Застава, 17. XII 1911; Ј. Грчић, „Хамлет“, трагедија од Виљема Шекспира, Браник, 1911, бр. 242, с. 1-2.

Б. С. С.