БАЈИЋ Исидор – композитор, диригент, функционер ДСНП (Кула, 16. VIII 1878 – Нови Сад, 16. IX 1915). Отац Владимир државни чиновник и мајка Марија, рођ. Јовановић. Завршио је Велику српску православну гимназију у НСаду, где је учио виолину и клавир. Рано је почео да компонује, већ као ученик шестог разреда, а две г. касније дириговао је гимназијским хором. Студирао је права на Универзитету у Будимпешти (1897-1899); ове студије је прекинуо због музичких студија, али их је завршио касније (1909) у Клужу. Током боравка у Будимпешти дириговао је свим тамошњим српским певачким друштвима на концертима и православним богослужењима. Студирао је хармонију и композицију на Музичкој академији у Будимпешти (1899-1901). По дипломирању вратио се у НСад и радио као редован учитељ у Гимназији, где је предавао музику, појање и певање, дириговао хоровима, припремао музичке програме за Светосавске беседе и писао музику за сценска дела. Покренуо је Српску музичку библиотеку у жељи да се објављују нотни записи домаћих аутора, а издао је и седам бројева часописа „Српски музички лист“. Био је члан ЕО ДСНП (1904-1907) и члан ПО ДСНП (1906, 1909-1914). Основао је музичку школу (1909) у НСаду, која и данас ради под његовим именом. Аутор је више музичких уџбеника, разних објављених и рукописних текстова о музичком животу, певачким друштвима, црквеном појању, школском и музичком просвећивању, о раду својих савременика, о концертима… Компоновао је једну оперу, његово најпознатије дело, Кнез Иво од Семберије (1911) према историјској драми Б. Нушића, која садржи елементе романтичне и веристичке опере; затим оперете: Седам гладних година, Ксеније и Ксенија; музику за позоришне комаде: Сеоска лола, Чучук Стана, Дивљуша, Шаран, Пркос, Ракија, Максим Црнојевић, Горски вијенац, Златија, Мена, Горски вијенац, Сваком своје, Максим, Сан деспота Ђурђа у Хебу, Ускочкиња, Страшан дан… Његово обимно композиторско стваралаштво обухвата и песме за глас и клавир, клавирске минијатуре, хорске и оркестарске композиције, тамбурашке сплетове, дела за камерне ансамбле, симфоније, а бавио се и мелографским радом. Б. не припада врху српског музичког стваралаштва, али велику заслугу има као музичар и културни посленик у тадашњем целокупном музичком животу. Многе његове песме које су извођене на сцени СНП данас се певају и сматрају се народнима (Јесен стиже дуњо моја, Српкиња, Еј, ко ти купи…).

БИБЛ: О новој музици у „Сеоској лоли“, Позориште, НСад, 1904, бр. 25, с. 134; Песме за певање. Компоновао Исидор Бајић, I и II, у: Јован Живојиновић, Додатак уз „Српске забаве“ I и II, НСад 1909.

ЛИТ: В. Ђорђевић, Исидор Бајић, Музички гласник, Бгд 1922, бр. 9; Ј. Грчић, Портрети с писама IV, Згб 1926;  М. Милојевић, Исидор Бајић, у: Музичке студије и чланци II, Бгд 1933, с. 48-55; А. Добронић, У спомен Исидора Бајића српског композитора, Гласник Српске православне цркве, 1935, бр. 33; С. Ђурић-Клајн, Исидор Бајић, ЛМС, 1950, књ. 365, св. 3-4, с. 183-186; В. Ђорђевић, Оглед српске музичке библиографије до 1914. године, Бгд 1964; В. Перичин, Музички ствараоци у Србији, Бгд 1969; Х. Ђурић, Школовање Исидора Бајића и његове преокупације у Будимпешти, Звук, Бгд 1978, бр. 4, с. 5-28; М. Џепина, Друштвени и забавни живот старих Новосађана, НСад 1982.

М. Л.

БАЈИЋ Марија – драмска глумица (Бела Црква, 1875 – Крушевац, 1920). Супруга глумца и популарног позоришног певача Петра Бајића (в). Од 1899. до 1900. је у трупи Петра Крстоношића, од 1900. до 1902. у Орфеуму Михаила Бакића у Бгду, од 1902. до 1903. у „Србадији“ Димитрија Нишлића, од 1907. до 1908. у дружини „Тоша Јовановић“ Михаила Лазића Чичка, 1909. код Љубомира Рајичића Чврге, од 1910. до 1911. у „Заједници“ Радомира Павићевића, Николе Тодоровића и Симе Бунића, од 1912. до 1913. у Повлашћеном позоришту „Трифковић“, од 1913. до 1914. поново код Михаила Лазића Чичка, 1919. кратко у СНП у НСаду и 1920. у обновљеном „Гундулићу“ у „Такову“ у Бгду. Исте г. је и  умрла од срчаног обољења у Крушевцу. Била је врло осећајна драмска глумица с врло лепом дикцијом и нарочито одлична певачица, једна од најбољих и најомиљенијих у унутрашњости.

Б. С. С.

БАЈИЋ Петар – драмски глумац (Бела Црква, 6. V 1871 – Београд, 10. IV 1949). У почетку се бавио трговином у очевој радњи, али је убрзо запажен као добар певач. Први пут је ступио на сцену 1896. у путујућој дружини Петра Крстоношића, затим, 1898. је наступао у путујућој трупи Ђуре Протића, од 1899. до 1900. у Орфеуму Михаила  Бакића у Бгду, од 1900. до 1903. у „Србадији“ Димитрија Нишлића, од  1907. до 1908. код Михаила Лазића Чичка, 1909. код Љубомира Рајичића Чврге, од 1910. до 1911. у „Заједници“ Симе Бунића, од 1912. до 1913. у Повлашћеном позоришту „Трифковић“, од 1913. до 1914. поново код Михаила Лазића Чичка, од 1918. до 1920. у „Гундулићу“ Љубомира Рајичића Чврге код „Такова“ у Бгду, од 1921. до 1922. у Подрињском позоришту Душана Животића, од 1922. до 1923. у СНП у НСаду, од 1923. до 1924. у Суботичкој оперети под управом Радивоја Динуловића, од 1924. до 1925. поново код Д. Животића, од 1925. до 1926. поново у СНП, од 1927. до 1931. у Градском позоришту у Битољу и од 1932. у трупи Љубомира Рајичића Чврге, где је и пензионисан. Као пензионер радио је хонорарно до 1941. у НП у Скопљу. Био је добар реалистични карактерно-комични глумац, али се највише истицао, захваљујући снажном, пријатном тенору, као певач у оперетама и у комадима с певањем. Дуго је био цењен као један од најбољих певача у комадима с певањем на српској сцени у унутрашњости. У СНП је играо само мале епизодне улоге.

Б. С. С.

БАЈИЋ Станислав – управник (Нови Сад, 16. VIII 1915 – Београд, 6. VIII 1989). Потиче  из грађанске породице. Основну школу (1921-1925) и гимназију (1925-1933) завршио је у НСаду, а правни факултет у Бгду (1933-1937). Прве књижевне радове, песме, објавио је 1925. У заробљеништву у Немачкој (1942-1943) био је редитељ и управник логорског позоришта. Када је октобра 1946. дошао на дужност управника СНП, није имао довољно практичног позоришног искуства, али је имао доста знања из лектире и љубав за позориште, коју је носио од ране младости. И пре ангажмана у СНП учествовао је у анализама репертоара, које је, у првим г. после рата, организовао Агитпроп Покрајинског комитета. Интелигентан, широког образовања, аналитичан дух, систематичан и савестан на послу, брзо је улазио у проблеме са којима се као управник сусретао. Дела предвиђена за репертоар Драме студиозно је читао, опредељујући се за национални и руски класични репертоар и савремене совјетске писце (уз две мађарске оперете и драматизацију Дикенсове приповетке Цврчак на огњишту). За стил његовог рада били су карактеристични присуство на пробама и представама и склоност да се упушта у расправе у којима је био умни и елоквентни говорник. На жалост, Б. је прекратко деловао у СНП (до јула 1947) да би се у њему исказао у пуној својој вредности. Б. је свестрана позоришна личност: писао је позоришне критике (стални критичар „Књижевних новина“, 1954,  и „Савременика“, 1955-1959, а спорадично се јављао у „Политици“, „Борби“, „Нашој сцени“, „Позоришном животу“ и „Позоришту“ у раздобљу између 1947. и 1958; две критике у „Борби“ 1950. написао је заједно са Д. Поповићем), студије, расправе и чланке о позоришним темама и проблемима и драмска дела за позоришну сцену, радио, филм и телевизију. Осим драме Црв (1951), која, упркос литерарној вредности, делује схематски и поједностављено, доцнија и досад неизвођена драмска дела писао је са даром, у високој интелектуалној и литерарној комбинаторици, преузимајући, на свој начин, ликове и проблеме, технику и стих из дела највећих драмских  писаца (нарочито Молијера). У наше помодно време та дела, у елегантној „старинској“ одећи, позоришта нису била вољна да прихвате. Најбољи од тих драмских текстова у суштини су слободна, самостална и мисаона интерпретација неких „вечних тема“ светске литературе. Последње три деценије активног радног века Б. је, као професор историје светског позоришта и драме на Универзитету у Бгду (1949-1979), постао један од најсвестранијих и најдубљих познавалаца позоришта – кроз  његову историју, и теорију о њему.

БИБЛ: Две премијере „Ливнице“, НС, 1950, бр. 12; Поводом премијере у Н. Саду, НС, 1951, бр. 7;  Јаша Игњатовић, Лаза Костић и оснивање СНП, НС, 1951, бр. 31-32;  Легенда и стварност, Дневник, 1961, бр. 5407; Редитељ, драмски аутор и глумац, Позориште, НСад 1971, бр. 7 и 8.

ЛИТ: Г. Д(ивљак)-А(рок), Жива присутност, Дневник, 1965, бр. 6630; Д. Попов, Наш гост Станислав Бајић, проф. Академије за позориште, филм, радио и телевизију (Бгд): Такозвана криза театра, Дневник, 27. XII 1971; В. Илић Илијашевић, Бајић Станислав, Лексикон  писаца Југославије, III, НСад 1972, с. 130-131.

П. М.

БАЈИЋ Станка – модискиња, висококвалификована радница (Жабаљ, 1. VII 1917 – Нови Сад, 18. III 1985). Положила је 1938. мајсторски испит у НСаду. До доласка у СНП, пре рата и краћи период за време рата, радила је као приватни мајстор, а после рата била је запослена у Потрошачкој задрузи, Ранапозу, Градском комитету КПЈ, Народном одбору Првог рејона, „Пиониру“ и у Матици српској у НСаду. У СНП је ступила на рад као главна модискиња 1. XI 1957, а у пензију се повукла, на лични захтев, 30. VI 1972, када је и награђена од стране  Стручног већа Техничке службе СНП. Б. је као модискиња веома успешно опремила многе представе СНП; у своме раду је увек остваривала пуну сарадњу и разумевање са костимографима.

Р. Б.

БАЈКА О КУРЈАКУ (A farkas) – драма у 4 слике. Написао: Ференц Молнар. Прво извођење у Будимпешти, 9. XI 1912.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 14. V 1913. у Панчеву. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: М. Марковићка, Д. Спасић, М. Матејић. – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, „Бајка о вуку“ од Молнара, Браник, 1913, бр. 205, с. 3; А-м, Српско народно позориште у Н. Саду, Застава, 1913, бр. 235, с. 2.

В. В.

БАЈЧЕТИЋ Предраг – редитељ (Београд, 22. V 1934 – Београд, 30. V 2018). Завршио је Одсек режије на Академији за позоришну уметност у Бгду 1956, у класи Хуга Клајна. Био је помоћни редитељ у ЈДП у Бгду од 1956. до 1960, затим редитељ до 1965. Од 1964. делује као наставник глуме на Факултету драмских уметности у Бгду. Као помоћни редитељ сарађивао је са Бојаном Ступицом, Матом Милошевићем, Бранком Гавелом и Томиславом Танхофером. Као гост режирао је у „Атељеу 212“, у НП Бгд и у Дечјем позоришту „Бошко Буха“. На сцени СНП поставио је Мајку Храброст Б. Брехта 1967. У Ослу (Норвешка) повремено је држао семинаре за студенте глуме од 1970. до 1976. и режирао у Позоришту „Ворт“ у Молдеу (Норвешка). Као редитељ и адаптатор текстова радио је за ТВ и Радио Бгд. Са Матом Милошевићем награђен је Златним венцем за најбољу представу на фестивалу Малих сцена у Сарајеву 1962. (Међу јавом и мед сном), као и Стеријином наградом на Стеријином позорју  1962. за режију Открића.

РЕЖИЈЕ: Мајка Храброст.

ЛИТ: L. Gerold, A „Kurázsi mama“ Ujvidéken. Bemutató elötti beszélgetés a rendezövel és a színészekkel, Magyar Szó, 19. X 1967; Г. Д(ивљак)-А(рок), Брехтов свет у част октобра, Дневник, 20. X 1967; М. Мирковић, Јеванђеље по Брехту, Политика експрес, 24. X 1967; М. Кујунџић, Драматика светла и боја, Дневник, 24. X 1967; С. Селенић, Од страха и сажаљења, Борба, 28. X 1967; М. Первић, Рационалне емоције, Политика, 1. XI 1967; М. Харпањ, Новосадска „Мајка Храброст“, Индекс, НСад 18. XI 1967.

С. Ј.

БАКАЛОВИЋ Ђура – драмски глумац и певач (Сремски Карловци, 15. VI 1858 – Београд, 2. XI 1942). Завршио је основну школу и четири разреда гимназије („Oberschule“) у Сремским Карловцима, као и књижарски и словослагачки занат у Патријаршијској штампарији. Био је потомак старог сликара и иконографа Георгија Бакаловића. Извесно време се бавио и новинарством па је био и одговорни уредник новосадске „Заставе“. Глумачку каријеру почео је у Позоришној дружини глумца Светислава Динуловића око 1880, а затим у разним позоришним дружинама играо је под именом Ђорђе Глишић. Био је и члан путујућих трупа Марка Суботића, Петра Ћирића, Ђокице Протића и члан хора ХНК у Згбу. У СНП у НСаду ступио је 30. XII 1887. и са малим прекидима у њему остао све до пензионисања 1908. После Првог светског рата (у сезони 1919/20) играо је у СНП у НСаду хонорарно. Прославио је јубилеје: 25-огодишњицу у Осијеку 19. XI 1905. као Роберт у Библиотекару (и исте г. у истом комаду са истом ролом у НСаду) и 40-огодишњицу, већ као пензионисани глумац, у НСаду. Играо је комичне роле („драстичну комику“), као и мање улоге са певањем у народним комадима, опери и оперети. Био је одличан у своме фаху. Улоге је спремао веома студиозно. Важио је за ванредно интелигентног глумца. Био је ожењен својом колегиницом Саром (в), одличном глумицом СНП, и са њом у браку имао сина Лазара, којег су после развода дали на усвојење управнику путујућих позоришта Ђ. Протићу, те је под његовим презименом остварио каријеру официра српске војске.

УЛОГЕ: Радоје (Максим Црнојевић), Јован (Љубавно писмо), Роберт (Библиотекар), Каплар Лорио (Мамзел Нитуш), Готлиб Хаспе (Златан паук), Практикант (Протекција), Биго (Париска сиротиња), Голубан (Немања), Други гробар (Хамлет), Поп Мићо (Горски вијенац), Бопчински (Ревизор), Тибо (Пустињаково звоно), Сељак (Јованчини сватови), Мартин (Проба за оперу).

ЛИТ: Т. О(стојић), Разбојници, Позориште, НСад 1891, бр. 15, с. 62-63; Ј. Хр(аниловић), „Наш пријатељ Некљужев“, Браник, 1892, бр. 14, с. 4; Ј. Хр(аниловић), Цезаров тестамент, Позориште, НСад 1896, бр. 31, с. 122-123; К. Суботић, Како су играли наши глумци у Митровици, Застава, 29. X 1897; А-м, „Максим“, шаљива игра у три чина од Мите Калића, Браник, 1898, бр. 63, с. 3; А-м, У уторак, 22. фебруара гледамо: „Златан паук“, Застава, 24. II 1900; А-м, Српска народна позоришна дружина, Невен, Суботица 1901, бр. 7, с.102; Ј. Хр(аниловић), Луда посла, Позориште, НСад 1901, бр. 24, с. 150-151; А-м, Прослава 25-годишњице, Застава, 22. X 1905; А-м, Бакаловићева прослава, Застава, 2. IV 1925; А-м, Бакаловићева јубиларна представа, Застава, 9. IV 1925; М., Четрдесетпетогодишњи јубилеј, Застава, 10. IV 1925; А-м, Бакаловићев јубилеј, Застава, 12. IV 1925; А-м, Седамдесетогодишњица, Застава, 26. VI 1927; А-м, Најстарији југословенски глумац живи у Новом Саду – Чика Ђура Бакаловић на Видовдан навршује 80 година, Време, Бгд 1938, бр. 5902, с. 5; Л. Дотлић, Прва и последња представа „Ревизора“ у Н. Саду, ВС, 1946, бр. 3, с. 13.

С. Ј. Д.

БАКАЛОВИЋ Сара – драмска глумица (Сремска Митровица, октобра 1858 – Београд, 13. XII 1938). У неким изворима наводи се да јој је право име Савета; она сама, међутим, изјавила је да јој крштено име Смиља и да је рођена октобра 1864 (?). О њеном пореклу се још увек мало зна. Почела је да глуми 1883. у путујућој позоришној дружини Ђуре Протића, где затиче некадашњег трговачког и књижарског помоћника Ђуру Бакаловића (в), који је од 1880. био у неколико путујућих позоришта. Фебруара 1885. венчава се с њим и до краја 1887. у Протићевој дружини, заједно с мужем, путује по Босни, Херцеговини, Далмацији, Црној Гори, Хрватској (Лика, Крбава, Банија) и Славонији. Први пут је наступила пред новосадском публиком 3 (15) I 1888. у улози Маргарете, праље, у Путу око земље за осамдесет дана, одиграној за ангажман. У СНП је, међутим, примљена 5 (17) I 1888. за привременог члана и у њему непрекидно остаје до 31. VII 1911. пошто је 11 (24) VII 1911. била пензионисана са 1104 круне годишње пензије, са образложењем да „је у ансамблу непотребна“. Од 1891. има статус сталног члана СНП. У лето 1905. гостовала је са Б. Ђ. Нушићем и једном групом новосадских глумаца у Сарајеву. У улози Кларе Болије, у Господару ковница, прославила је 1 (14) II 1908, у НСаду, 25–огодишњицу уметничког рада. Брачни пар Бакаловић, после шест-седам г. брака, није живео у складној заједници, што се и јавно манифестовало обостраним тешко разумљивим поступцима. Оптерећени многобројним дуговима, који су превазилазили њихове материјалне могућности, у условима непрекидних путовања којима је било изложено СНП, они су јединог сина, Лазара (рођеног 1891), дали на усвојење управнику путујућег  позоришта Ђорђу Протићу и пристали да дете добије његово презиме. Ђ. Бакаловић, због неслагања са Саром, од 1. V 1892. до 30. VIII 1893. није био у ангажману у СНП и они пуних 16 месеци живе одвојено. Вративши се 1. IX 1893. поново у српску народну позоришну дружину, Сара и он су заједно до краја 1907, када Ђура, изнудивши своје пензионисање, дефинитивно напушта и СНП и Сару, која убрзо потом прелази Пери Добриновићу (в). Почетком 1913. Б. са Добриновићем одлази у Бгд, и с њим, крајем 1915, у јеку најжешћих борби које воде српска и црногорска војска у Првом светском рату против бројно надмоћнијих непријатеља, одлази из Скопља у избеглиштво, у Грчку. У Атини, у Народном позоришту „Димотикон“, наступа 12. I 1916, у улози Маргерите у Дон Пијетру Карузу, у којем је насловну улогу тумачио П. Добриновић. С њим ће, крајем 1916, боравити извесно време у Риму, а 1917. у истој представи наступити с њиме у Ници, у Француској. По завршетку Првог светског рата сву бригу посвећује своме мужу, Добриновићу, бди над њиме, брижно га негује и омогућује му да, иако већ начетог здравља, и даље ради у позоришту. Б. је била добро грађена, веома лепе, пријатне појаве, привлачна жена. Имала је косу чудно плаве боје, носила мушку фризуру (што је у првој деценији XX века на ондашњи свет деловало скоро шокантно), увек врло елегантна, отмених манира. Глас јој је био невеликог обима, милозвучан, нежан. У приватном животу је, тврде њени савременици, била блага, осећајна, понекад заводљиво враголаста, неодољиво шармантна. Еманципована, лишена свих предрасуда, није много полагала на конвенције и свој живот је подешавала властитим схватањима и проводила га по својој мери. И поред тога, држала је до свога угледа и своје професије и била радо примана у сва друштва. Интелигентна и амбициозна, користила је сваку прилику да употпуни своја глумачка сазнања и сценска искуства: 1894. борави у Будимпешти и тамо гледа, за време гостовања, велику италијанску трагеткињу Елеонору Дузе у неколико њених значајних креација. На почетку каријере критика јој је замерала недостатак сценског темперамента и сматрала њене гласовне могућности недовољнима да говорним делом улоге до краја изрази лик који тумачи. У то време она тумачи роле лирски расположених и нежних девојака и младих жена, сентименталне љубавнице и размажене кћери; доцније, са више искуства и рационалнијим коришћењем својих снага, преузима и са успехом остварује улоге драмског фаха које захтевају отменост, елеганцију и смисао за лаку конверзацију. Тумачи и неколико хероина, премда није имала орган који би је изразитије могао определити за такву врсту репертоара. Од новембра 1902. била је обавезна да наступа и у драмским улогама с певањем, као солисткиња.

УЛОГЕ: Амалија (Распикућа), Серафина (Мехурићи), Зорка (Смрт краља Стевана Дечанског), Јулча (Риђокоса), Јелица (Нови племић), Наташа (Наш пријатељ Некљужев), Амалија (Разбојници), Кети (Кин), Регана (Краљ Лир), Јелисавета (Вукашин), Лујза (Диран и Диран), Босиљка (Сеоска лола), Мерседа (Гроф Монте Христо), Вукосава (Задужбина цара Лазара), Клара Болије (Господар ковница), Марија (Позоришно дело), Дездемона (Отело), Дона Карихо Еспехо (Златан мајдан), Јелена (Женска влада), Василида (За круну), Офелија (Хамлет), Стана (Хајдук Вељко), Цецилија (Присни пријатељи), Драгнија (Поход на север), Наташа (На дну), Петра (Народни непријатељ), Вукосава (Смрт мајке Југовића), Лора (Камен међу камењем).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште. „Мехурићи“, Застава, 11. II 1890; Пр., Наш пријатељ Некљужев, Позориште, НСад 1890, бр. 45, с. 179; А-м, Српско  народно позориште „Вукашин“, Вршачки гласник, 11. XI 1890; А-м, Српско народно позориште. „Доктор Робин“, Вршачки гласник, 25. XII 1890; -О-, Гроф Монте Христо, Браник, 1891, бр. 146, с. 4; □, Српско  народно позориште. „Диран и Диран“, Застава, 8. XI 1891; Ј. Грчић, „Позоришно дело“ од Левијевице, Браник, 1895, бр. 33, с. 1; Ј. Хр(аниловић), Отело, Позориште, НСад 1895, бр. 28, с. 111; А. Прерадовић, За круну, Застава, 10. V 1895; М., Разбојници, Позориште, НСад 1896, бр. 7, с. 26; С., Српско народно позориште. „Разбојници“, Застава, 14. I 1896; С., Српско народно позориште. „Златан мајдан“,  Застава, 14. I 1896; С., Српско народно позориште „Женска влада“, Застава, 17. I 1896; А-м, Сара Бакаловић, „Годишњица“ – велики српски народни календар за 1897, с. 61; Ј. Хр(аниловић), Присни пријатељи, Позориште, НСад 1898, бр. 15, с. 70; С., Хамлет, Позориште, НСад 1900, бр. 31, с. 123; А-м, Господар ковница, Браник, 1900, бр. 153, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Васантасена, Позориште, НСад 1901, бр. 30, с. 174; (Ј.) Г(рчић), Краљ Лир, Позориште, НСад  1902, бр. 7, с. 26; T. Z., Shakespeare. „A valencei kalmár“, Bácska, Zombor 11. IV 1904; Л. (Марковић) М(ргу)д, Отело, Браник, 1904, бр. 260, с. 3; Л. (Марковић) М(ргу)д, Васантасена, Браник, 1904, бр. 269, с. 4; (Ј.) Г(рчић), Поход на Север, Позориште, НСад 1904, бр. 39, с. 218; Л. (Марковић) М(ргу)д, Поход на Север, Браник, 1904, бр. 291, с. 3; А-м, Српско народно позориште. „Млетачки трговац“, Сриемске новине, Вуковар 29. IX 1907; Ј. Грчић, Сара Бакаловић (поводом 25-годишњице), Браник, 1908, бр. 26, с. 2; А-м, Прослава С. Бакаловићке, Трговачке новине, НСад 7. II 1908; (Ј.) Г(рчић), Бакара, Позориште, НСад 1909, бр. 4, с. 14; (Ј.) Г(рчић), Ајдук Вељко, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 6, с. 22-23; (Ј.) Г(рчић), Камен међу камењем, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 10, с. 38-39; М. П., Летимичан осврт на минулу новосадску сезону, Бранково коло, 1910, бр. 7, с. 110; (Ј.) Г(рчић), Разбојници, Ново Позориште, НСад 1910, бр. 12, с. 203; А-м, Читуља – Смрт Смиље-Саре Бакаловић, Ви и  Ми, 1. I 1939.

Л. Д. и В. В.

БАКАЛОВИЋ-ЛАНЕР Мара в. ЛАНЕР-БАКАЛОВИЋ Мара