БАЈАР Жан (Jean-François Alfred Bayard) – француски драмски писац (Шарол, Сон-е-Лоар, Француска, 17. III 1796 – Париз, Француска, 20. II 1853). Међу својим савременицима истакао се као један од највреднијих мелодраматичара и водвиљиста. Мелодрама, као што се зна, „меша врсте до у несклад“, па ваљда због тога и стиче неограничену наклоност најшире публике. Она, у ствари, није ништа друго до „трагедија за уживање простодушнога света“. Таква је позоришна дела стварао Б. Написао је, нешто сâм а много више у сарадњи са другима, преко двесто позоришних комада. Велик број међу њима чине његови популарни једночини комади који су преплављивали не само париске него и све европске позорнице. Тако је, на пример, између осталих, дао либрето за оперу Г. Доницетија Кћи пука (у сарадњи са Ж.-А. Сен-Жоржом). На жалост, Б. комади су на наше позорнице доспевали у немачким прерадама. Једино Стојан Новаковић преводи његову Шеснаестогодишњу краљицу (La reine de seize ans, из 1828) са оригинала, али под називом Краљица девојка (1863). Гушче буковачко прерадио је Јован Ђорђевић, али не према оригиналу, како изгледа, него према адаптацији В. Фридриха. Као сви водвиљисти, и Б. угађа укусу своје публике која у позоришту прижељкује пре свега дирљиве људске судбине и, у накнаду за своје сузе – што више грохотног смеха. У грађењу сцене му помажу пробрани сарадници, појачавајући његове драматичарске могућности. Али и кад ствара сам, он то чини невероватно вешто, скоро акробатски. Сарадници су му, између осталих, били драматичари: Е. Скриб, Ф. Диманоар, Г. Лемоен, Т. Соваж, Г. де Ваји, Л.-Б. Вандербирш, Ж.-А. Сен-Жорж, П. Мерсије, Ф. де Курси, П. Дипор, Мелвил, Теолон. Издвојмо, из мноштва, само неколико најпознатијих комада:  Пожар (L’incendie, 1829, са П. Дипором), Судница за троваче (La chambre ardente, 1833, као Мелвилов сарадник), Две креолке (Les deux créoles, 1835, са Л.-Б. Вандербиршем), Париски колотер (Le Gamin de Paris, 1836, са Л.-Е. Вандербиршем), Плава птица (L’oiseau bleu, 1836, са Варнером), Отац почетнице (Le père de la débutante, 1837, као Теолонов сарадник), Витез од Еона (Le chevalier d’Éon, 1837, са Ф. Диманоаром), Кћи пука / Марија, кћи пуковније (La fille du régiment, 1840, као сарадник Ж.-А. Сен-Жоржа), Две круне (Les deux couronnés, 1842, са Ф. Диманоаром), Муж на селу (Le Mari à la campagne, 1844, са Ж. де Вајиом), Рукавица и лепеза (La Gant et l’eventail, 1846, са Т. Соважом). На сцени СНП изведени су Б. комади: Париски колотер (са Л.-Е. Вандербиршем), Краљица девојка, Рукавица и лепеза (са Т. Соважом), Виконт Леторијер (Le Vicomte de Létorières, са Ф. Диманоаром), Гушче буковачко (Le Naise de Saint-Flour, са Г. Лемоеном), Претенденат и протектор (са Г. Лемоеном, по немачкој преради В. Фридриха Prätendent und Protektor), Муж на селу  (са Ж. де Вајиом) и Марија, кћи пуковније (са Сен-Жоржом).

ЛИТ: Др М. Јовановић, Краљица девојка, Јединство, 1870, бр. 26,  с. 2; Ђ. Малетић, „Рукавица и лепеза“, Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду, Бгд 1884, с. 664 – 672.

Ж. П.

БАЈАЦО – в. ПАЈАЦИ

БАЈАШЕВИЋ Божидар – оперетски певач. Од 1. I до 16. II 1913. био је у СНП на пробном ангажману.

БАЈЕР Јозеф (Joseph Bayer) – аустријски диригент, виолинист и композитор  (Беч, Аустрија, 6. III 1852 – Беч, Аустрија, 12. III 1913). Виолину и композицију студирао на Бечком конзерваторијуму (Ј. Хелмесбергер, А. Брукнер). По завршеним студијама, од 1870. је виолинист дворског оркестра, а од 1885. диригент Балета у Бечкој опери. Сем музике за шаљиве сценске игре написао је више оперета и двадесетак балета, од којих су најпознатији: Бечки валцер (Wiener Walzer), Сунце и земља (Sonne und Erde), Црвено и црно (Rouge et noir), Свет у слици и игри (Welt in Bild und Tanz), Вила лутака (Puppenfee) и др. У СНП је 1972. и 1981. извођен његов најуспелији балет Вила лутака.

М. Х.

БАЈЕРЛАЈН Франц Адам (Franz Adam Beyerlein) – немачки приповедач и драматичар (Мајсен, Немачка, 22. III 1871 – Лајпциг, Немачка, 27. II 1949). Пореклом је из трговачке и поседничке породице; завршио је кнежевску школу у месту рођења, затим је на универзитетима у Фрајбургу (Freiburg i. Br.) и Лајпцигу студирао филозофију, филологију и државне науке; живео је као слободан књижевник у Лајпцигу и заузимао критичан став према немачком друштву свога доба. Романом Јена или Седан (Jena oder Sedan, 1902) постигао је велик успех; то дело спада у најјаче антиратне и антиимперијалистичке литерарне творевине прве деценије 20. столећа. Његова драма Zapfenstreich (1904), код нас преведена и изведена, представља оштар протест против војних припрема из којих ће настати Први светски рат; постигла је велик успех у Француској, Енглеској и Америци, па је природно што се појавила и на нашем репертоару убрзо после праизведбе. Својим даљим делима – романима Das graue Leben (1902), Stirb und verde (1910), Land will leben (1933) итд. Б. је по свом поетском изразу остао умерени натуралиста, чак и онда када је у Немачкој епоха стварног натурализма већ припадала прошлости. После Другог светског рата о Б. је на немачком језику писано врло мало. У СНП је изведен његов комад На починак (Der Zapfenstreich, 1904): 22. IX 1904. у Кикинди, а 18. I 1905. у НСаду, у преводу Јована Грчића.

С. К. К.

БАЈЗА-СЛАВИК Ивана – драмска глумица (крај Новог Марофа, 12. XI 1834 – Загреб, 28. V 1882). У загребачком казалишту је наступала од 1854. у хрватским и немачким представама, а од 1860. само у хрватским. Једна је од најистакнутијих глумица ХНК у доба стварања ансамбла. У почетку је играла трагичне јунакиње – била је прва наша Марија Стјуарт и Теута (1864). Касније је играла салонске даме, карактерне улоге, мајке и старице. Учествовала је у историјском гостовању ХНК у Бгду 1862. У пролеће 1869. гостовала је у трима представама СНП: Саћурица и шубара, као Маргарита у Нелској кули и Марија у Гвозденој образини. Оболела је од туберкулозе, којој  је и подлегла у 48. г.

В. В.

БАЈИН Стеван – глумац, члан СНП од 1895. до 1896. Играо је епизодне улоге.

УЛОГЕ: Послужитељ (Златан мајдан), Слуга (Женска влада), Жозеф (Булинарови), Краљев козак (Хетман), Слуга (Женски пријатељ), Дворанин (Хамлет), Официр (За круну), Стева (Јабука), Лефрер (Мајчин благослов).

С. Ј. Д.

БАЈИЋ Драгољуб – глумац и шаптач (Скопље, 1900 – Француска, 1966). Отац му је био војни музичар; завршио је четири разреда средње школе. У НП у НСаду га је довео Хинко Маржинец 1922; у њему је остао до 1925, када је отишао у Француску.

УЛОГЕ: Баклашев (Васкрсење), Кафански момак (Народни посланик), Стефано, Други племић, Први Јеврејин (Млетачки трговац), Учитељ музике (Грађанин племић), Иван (Главна ствар), Јоса (Сумњиво лице), Вукан (Растко Немањић).

ЛИТ: А-м, Новосадско Народно позориште, Comoedia, 1925, бр. 3, с. 26-27.

В. В.

БАЈИЋ Живојин – правник (Београд, 10. VIII 1939 – Нови Сад, 21. II 2008). Завршио је Правни факултет у НСаду 1968. До доласка у СНП радио је на правничким пословима у угоститељском предузећу „Парк“ у НСаду, у „Инексу“ у НСаду, у угоститељском предузећу „Водице“ у Водицама и у „Југовонбау“ у Савезној Републици Немачкој, одакле је дошао у СНП 1. XII 1974. на радно место помоћника директора ООУР Техничка служба. Од 26. IX 1979. радио је као руководилац сектора обезбеђења, а 28. VII 1989. је распоређен  за вишег референта продаје па за продуцента и коначно за организатора гостовања у Маркетингу СНП. Од 15. II 1997. био је директор радне јединице Одржавање и обезбеђење СНП, а од 20. XI 1998. шеф протокола пословодства Радне заједнице СНП, где је остао до 31. I 2000, када је прешао у Јавно предузеће „Информатика“. Сарађивао је са листом „Позориште“, где је објављивао поглавито разговоре са истакнутим члановима техничког особља, али и са понеким оперским уметницима, и популарне стручне чланке из области права и законитости: У позоришту – иза сцене (Стеван Хорват), 1980, бр. 5-6, с. 10; Две љубави Тибора Хартига, 1980, бр. 5-6, с. 19; Костим за генерације (Софија Малић и Наталија-Ружа Сивачки), 1980, бр. 7-8, с. 9; Право решење (Самоуправни споразум између Стеријиног позорја и СНП-а), 1980, бр. 9, с. 3; Последња посета Милану Ајвазу, 1980, бр. 9, с. 4; Тако је почело (25 година Стеријиног позорја), 1980, бр. 9, с. 7; Од Крњеуше до Новог Сада (Миле Керкез), 1980, бр. 9, с. 16; Читав живот са песмом (Душан Балтић), 1982, бр. 5-6, с. 17; Допис из Крстура, 1984, бр. 1, с. 9; Имао је два хобија (Живојин Илић Миле), 1984, бр. 1, с. 10; Породична традиција (Јелица Икрашев), 1984, бр. 3-4, с. 15; Са задовољством радио све послове (Душан Банковачки), 1984, бр. 5-6, с. 16; Пут у позориште (Боривоје Бељански), 1984, бр. 5-6, с. 16; Телефон на позорници (сећања Ранка Бељанског), 1984, бр. 7-8, с. 15; Српско народно позориште у Крстуру, 1984, бр. 9-10, с. 17; Предратне и ратне позоришне године (Ранко Бељански), 1984, бр. 9-10, с. 17; Одилија припремана с ентузијазмом (Дијана Крстић), 1985, бр. 6, с. 5; Послератне позоришне године (Ранко Бељански), 1985, бр. 9, с. 15; Наши пензионери (Стеван Прокић), 1991, бр. 10, с. 47.

Р. Б.

БАЈИЋ Илија – лекар, преводилац (Нерадин, Срем, 29. VII 1870 – Сремска Митровица, 13. I 1956). Гимназију је учио у Винковцима, Сремским Карловцима и Осијеку (матурирао 1888). Медицину је студирао у Бечу, где је дипломирао 1895. и стекао докторат. У аустријској престоници је упознао Змаја и у дружини „Зора“ почео свој књижевни рад. Од 1894. до 1896. био је на специјализацији у Минхену, затим у Грацу, где му је понуђено место асистента на универзитету, што је он одбио и 1897. отворио приватну праксу у Згбу. У Сремској Митровици је од 1901. био градски физикус пуне четири деценије; све време је држао јавна (за народ) предавања о здравственој култури и напредне курсеве за здравствене раднике свих профила. Почетком Другог светског рата власти НДХ су га отпустиле; после рата је водио службу поликлинике до пензионисања, 1948. Био је члан управе Српског лекарског друштва, председник митровачког Црвеног крста и један од значајнијих чланова Радикалне странке у свом крају. Као велики познавалац археологије и историје Сремске Митровице, био је један од оснивача Градског музеја (данас Музеј Срема). Говорио је грчки, латински, немачки, француски, чешки, мађарски и есперанто и са тих језика преводио медицинска и књижевна дела. Превод целокупних Хајнеових дела остао му је у рукопису. Своје књижевне радове ретко је штампао. Стручне радове објављивао је у „Медицинском прегледу“. Написао је Хигијену, уџбеник за средње школе. Б. рукописи чувају се у породичној архиви. Између осталог, са чешког је превео драму Звони трећи пут! Вацлава Штехе (у СНП премијерно изведена 1912).

БИБЛ: Вацлав Штеха, Звони трећи пут!, весела игра у три чина, прев. др Илија Бајић, Мостар 1905.

ЛИТ: Р. Јеремић, Прилози за Биографски речник Срба лекара Војвођана 1756-1940, НСад 1952; В. Станојевић, Српско лекарско друштво 1872-1972, Бгд 1972.

В. Кч.