КОЛАРОВИЋ Љубица

КОЛАРОВИЋ Љубица – драмска глумица (Врањево, 23. III 1836 – Београд, 25. II 1890). Треће дете свештеника Луке Поповића, који је српској позорници дао пет кћери и два сина: сем Љубице још и Катицу Поповић, Драгињу Ружић (в), Јецу Добриновић (в), Софију Вујић (в) и Лазу и Пају Поповића (в). Основну школу завршила је у Врањеву а у родитељској кући, као и све Лукине кћери, добила је и нешто шире образовање. Глумом се почела бавити 1861. у дилетантском позоришту у Земуну. У дружину Јована Кнежевића (в) ступила је тек по њеном одласку из НСада, почетком 1861; после другог гостовања Кнежевићевог путујућег позоришта у НСаду, које траје од 10. VI до 16. VII 1861, напустила је његову трупу и 17. VII 1861. ступила у тек основано СНП, којем је дан раније већ била приступила и њена сестра Драгиња, а затим, 23. VII 1861, први пут је наступила на новосадској сцени, у представи комада Мушки метод и женска мајсторија. За време гостовања у Вуковару, 8. XI 1861. у СНП је ангажован и Димитрије Коларовић (в), с којим се венчала 5/17.  V 1862, за време боравка српске народне позоришне дружине у Суботици. Од 13. VI је била редован члан новосадског Позоришта. Из СНП је 4. V 1863. иступила и до краја августа исте г., заједно са сестрама Драгињом и Софијом и зетом Димитријем Ружићем, играла је у ad hoc формираној путујућој позоришној дружини свога мужа, пре тога отпуштеног из СНП због сукоба са Л. Телечким (в) у Осијеку. Од 15. IX 1863. до пред крај априла 1864. била је са мужем у ангажману ХНК Згб, а од 1. V 1864. поново је постала члан СНП. Због тешког прекршаја Д. Коларовића Управни одбор ДСНП је 19. IX 1865. отпустио из ангажмана и њу и мужа, али је тај закључак, на молбу 63 потписана сомборска грађанина, 10/22. II 1865. суспендован од извршења до првог ма и најмањег Коларовићевог ексцеса. У СНП је, после тога, била непрекидно до 26. IX 1868, када је разрешена дужности: још 16. VIII 1868. изабрана је на конкурсу за редовног члана НП у Бгду, које је тада било у оснивању. Од 1. X 1868. до средине октобра 1881. била је члан НП у Бгду, с прекидом од 10. VI 1873. до 7. III 1874, када је београдско Позориште било затворено због тешке финансијске кризе; за то време је наступала с мужем најпре у дружини Ђорђа Пелеша, у арени Вајфертове пиваре, а зиму 1873/74. обоје су провели у Шапцу у трупи Милоша Цветића (в) и Ђуре Рајковића (в). Вративши се 7. III 1874. са осталим глумцима у поново отворено НП Бгд, у њему је 19. III 1879. постала стални члан. Средином октобра 1881. ступила је са мужем у ангажман у ХНК Згб и од 27. X 1881. до 14. V 1882. наступала на загребачкој сцени. Вративши се почетком јуна 1882. у Бгд, управа београдског Позоришта „је није могла примити због њезиног нагло оронулога здравља. На тај начин, по позоришним правилима, није имала право на пензију. Али јој управа, одлуком од 10. октобра 1882, одреди 1000 динара годишњега издржавања, више него што би имала пензије по годинама службе на београдској позорници. Ово је издржавање давано до смрти“ (М. Шапчанин, Извештај из 1890). Већ у Згбу јој је нагло почео да слаби вид, а после повратка у Бгд болест њених очију знатно се погоршала, тако да је непосредно пред смрт била скоро слепа. Верује се да је и њено слепило, као и Алексе Бачванског и Тоше Јовановића, било проузроковано плинским осветљењем на позорници НП у Бгду. Њен живот није био нимало лак. Удата за даровитог и несумњиво способног глумца Димитрија Коларовића, али необузданог и, нарочито у млађим годинама, склоног сукобима и изгредима, она је са достојанством стрпљиве, одане супруге и узорне мајке делила с њиме све недаће које су га, његовом кривицом, стално сналазиле. У условима непрекидних путовања и промена места у којима СНП гостује, она се шездесетих г. XIX века са двоје мале деце ломатала по банатским, бачким, сремским и славонским друмовима да би, као што је навела у једном писму Ј. Ђорђевићу, могла „на обшти жртвеник србског рода… буди икакав корак принети“. У Великом Бечкереку је 12. V 1867. примила вест да јој је изненада умро двоипогодишњи син Тима; због тога је представа Суботићеве Прехвале морала бити прекинута после првог чина. Оставши с једним, старијим дететом, Зорком (Тодосић – в), чинила је све што може да се и њена кћи изгради у врсну глумицу и до краја остане верна позорници. Слепило и нежељено удаљавање са позорнице тешко је подносила, што јој је нарушило здравље, још одраније начето тешким животом и не баш сређеним породичним приликама. Била је повисока, складно грађена, изразитог лика, правилних црта, крупних очију са лепо извијеним обрвама; глас јој је био мало тамније обојен и добро је певала, тако да је у младости наступала и у певачким улогама. У својим првим представама деловала је као да се плаши сцене и публике. Доцније, стекавши искуство и самопоуздање, афирмисала се као једна од најбољих глумица код Срба друге половине XIX века. Са улога сентименталних љубавница и размажених девојака, које јој нису „лежале“, прешла је на веома широк репертоар у којем је сугестивно тумачила драмске мајке, хероине, отмене жене из високих кругова и драмске карактерне роле. У тим улогама испољила је снажан темперамент, истанчану сензибилност, смисао за психолошко продубљивање лика и изврсну дикцију. Уз М. Гргурову (в) била је, несумњиво, најистакнутија глумица београдске позорнице седамдесетих г. XIX века. Празнину која је у НП Бгд настала њеним повлачењем са сцене попунила је изванредна уметница Вела Нигринова.

УЛОГЕ: Султана (Силом болесник), Маркиза де Леспар (Жена што кроз прозор скаче), Стана (Ајдук Вељко), Монтиница (Војнички бегунац), Вукосава (Милош Обилић, Стерија), Неда (Краљева сеја), Љубица (Мејрима), Мара (Ђурађ Бранковић), Мати (Женидба и удадба), Зорка (Смрт Стефана Дечанског), Сара (Покондирена тиква), Леди Милфорд (Сплетка и љубав), Пуница (Пркос), Лепосава (Звонимир), Зелида (Ајдуци), Милева (Светислав и Милева), Ана (Ричард III), Кнегиња Марија (Добрила и Миленко), Јелисавета (Марија Стјуарт), Перуника (Сеоба Србаља), Баруница Ронкрол (Ђаволови записници), Марија Терезија (Човек без предрасуде), Лукреција Борџија (Лукреција Борџија), Амалија (Карташ), Амалија (Госпође и хусари), Стара Фадета (Цврчак).

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Даница, 1861, бр. 35, с. 559; А-м, Србско народно позориште, Даница, 1862, бр. 1, с. 15; А-м, Народно позориште, Јавор, 1862, бр. 4, с. 32; А-м, У четвртак, 9. авг.: „Силом болесник“, Србски дневник, 11. VIII 1862; А-м, Србско народно позориште, Даница, 1862, бр. 28, с. 459; А-м, Винковци, у суботу, 4. јулија: „Милош Обилић или Бој на Косову“, Србски дневник, 19. VII 1864; А-м, Theater, Esseker Lokalblatt und Landbote, 7. XII 1864; А-м, Србско народно позориште, Матица, 1865/66, бр. 3, с. 68/69; J., Samstag. den 11. November, Gross-Becskereker Vochenblatt, 18. XI 1865; А-м, Србско народно позориште, Матица, 1865/66, бр. 26, с. 619-620; С. Д., У Суботици, 25. марта, Застава, 31. III 1866; J., Samstag, den 25. März wurde bei vollen Hause gegeben, Gross-Becskereker Vochenblatt, 30. III 1867; А-м, Гостовање Српског народног позоришта, Србија, Бгд, 31. X 1867; А-м, Краљевско српско народно позориште – Преглед за годину 1886, Бгд 1887, с. XLIII; А-м, Љубица Коларовић, Браник, 1890, бр. 20, с. 5; А-м, Љубица Коларовић, Позориште, НСад, 1890, бр. 24, с. 94-95; А-м, Љубица Коларовићка, Јавор, 1890, бр. 8, с. 128; А-м, Љубица Коларовић, Женски свет, НСад, 1890, бр. 5, с. 47; А-м, Љубица Коларовић, Нова искра, Бгд, 1899, бр. 20-21, с. 552; Ж. Марковић, Извештај Јована Ђорђевића о стању у Српском народном позоришту 1865, ЛМС, 1959, књ. 584, с. 567; Л. Дотлић, Шекспирова прослава у Новом Саду 1864, Позоришни живот, Бгд, 1964, бр. 24, с. 37-38; М. Т. Николић, Извештај Милорада Шапчанина о десетогодишњем раду Народног позоришта у Београду од 1880. до 1890, Бгд 1968, с. 500; В. Колаковић, Љубица и Димитрије Коларовић, Сцена, НСад, 1969, бр. 6, с. 278-292; Л. Дотлић, 17 чланова славне глумачке династије, Позориште, НСад, 1971, бр. 6, с. 15.

Л. Д.