ДОБРИНОВИЋ Зорка

ДОБРИНОВИЋ Зорка – драмска глумица и преводилац (Нови Сад, 11. VII 1872 – Београд, 31. XII 1904). Глумачку каријеру почела је под девојачким презименом Ђуришић. Отац јој се звао Јован, мати Софија-Сока рођ. Мирић. Њене сестре – Љубица Хаџи-Динић (в) и Александра Милојевић (в) – такође су биле глумице. Основну школу завршила је у НСаду а Вишу женску школу у Бгду. Нема података о њеном даљем школовању, али се зна да је успела да за оно време стекне лепо образовање; добро је владала француским, руским и чешким и веома успешно преводила са тих језика. Пошто је 23. I 1890. у НП у Бгду одиграла за ангажман улогу Еме у Доктору Клаусу А. Ларонжа, 21. II 1890. примљена је за привременог члана београдског НП, у којем је остала до краја лета 1894, углавном као певачица и тумач мањих улога. У јесен 1894. ангажована је за привременог члана СНП; дуго јој је требало да се снађе у ансамблу у којем су, и вредношћу и ауторитетом, доминирали Димитрије Ружић (в), Драгиња Ружић (в), Пера Добриновић (в), Јеца Добриновић (в) и Софија Вујић (в), моћан и веома утицајан породични круг не само у глумачкој дружини него и у органима ДСНП. После Јецине смрти (2. II 1898), 45-огодишњи П. Добриновић остварује сентименталну везу са 26-огодишњом Зорком Ђуришић, чиме се удаљује од свога дотадашњег круга. С тим у вези је, ваљда, и одлука Позоришног одсека ДСНП, донета на седници одржаној 13. VIII 1898, да се са њоме за наредну сезону не продужи уговор о ангажману. Ипак је на седници од 20. VIII 1898. привремено задржана у дружини јер је П. Добриновић изјавио Одбору да ће се њоме оженити када приреди годишњи помен Јеци. Венчали су се 5. XII 1898. у Великој Кикинди. Приликом обнављања уговора, 13. VIII 1899, постала је стални члан СНП, у којем ће остати до своје преране смрти. За време боравка СНП у НСаду, „Позориште“ 4. XI 1904. јавља да је тешко оболела пренета у Бгд, где ће морати бити оперисана. Онде је утврђено „да се операција није дала више извести“. После непуна два месеца, у београдској болници је и умрла тек што је закорачила у 33. г. живота. Била је мала растом, ситна, филигрански а складно скројене фигуре, лепушкаста, љупка и живахна. Била је и певачица: имала је „танак, готово кончаст, но угодан гласић“. Иако образована, интелигентна и веома амбициозна, није у почетку имала успеха на сцени, бар не код критике, мада се веома трудила да на што бољи начин извршава своје уметничке обавезе. Доцније, све више се потврђивала као изузетна интерпретаторка сасвим младих девојака, од 14-15 г., па и млађих девојчурака и дечака. „Ко ју је једаред видео у тим мушкарачким улогама, а нарочито као Перу у ’Јованчиним сватовима’, није могао да се надиви грацији покрета јој и милоти наивног детињлука, који је ванредно вешто и природно умела да прикаже“ (Ј. Грчић у „Позоришту“, 1904). О њеној малој Маријети у представи комада Тако ти је то у свету, дете моје Ђ. Галине исписује савремени критичар прави панегирик: „То је било тако љупко, тако златно дете, да би га на јави родитељи по вас дан љуљушкали на крилу и љубили му паметно чело. Ситни крој уметничине фигуре већ ју је предестиновао био за ту улогу, но то је у целини ове њене одиста јединствене креације био још најмањи део према оном, што је уметница својим даром, својим умењем додала свом грацијозном екстеријеру“. Рецензент још наводи да је после ове њене улоге „добио респекта од те мале женице, јер је сад на њеној страни и публика, која је сва била изненађена и усхићена тим прекрасним ликом на позорници“ (Ј. Грчић у „Позоришту“, 1901). Са успехом је још играла и девојке безазлене, враголасте и тананог сензибилитета. Таман је успела да у ансамблу СНП и репертоару освоји шири простор, а изненадна смрт прекинула је њену каријеру која је баш тада била у пуном остваривању. Сахрањена је у Бгду 1. I 1905. У њеном преводу са руског СНП је приказало комаде: Двеста хиљада И. И. Мјасницког (1898), Епидемија М. И. Расудова (1900), Као пиле у кучинама И. И. Мјасницког (1901) и Јунаштво В. В. Билибина (1919); у њеном преводу са француског СНП је извело Црвени талар Е. Бријеа (1902) и Пргавог човека Е. Лабиша и Марк-Мишела (1903). Такође, још 1900. превела је са чешког либрето за Сметанину Продану невесту, коју је СНП извело 1911. Један превод из 1899. са руског остао јој је неизведен: На крају овог века, комедија у два чина коју је према пољском оригиналу за руску позорницу прерадила С. Ф. Горајска (Сјеверска). СНП јој није извело ни превод са француског Бомбињачког посланика А. Бисона, али није искључено да је Посланик у Бомбињаку, којег је НП у Бгду приказало 1907, њен превод.

УЛОГЕ: Љубица (Ђидо), Нериса (Млетачки трговац), Глаша (Зец), Јудита (Вечити закон), Ана Сергијевна (Окови), Савка (Женска влада), Хета Грифинова (Ниоба), Кети (Карлова тетка), Паула (Отмица Сабињанака), Савета (Циганин), Хедвига (Луда посла), Манданићка (Васантасена), Јелена (Добре воље), Пера (Јованчини сватови), Јулка (Крив), Маријета (Тако ти је  то у свету, дете моје), Синђа (Јасмина и Ирена), Жофика (Риђокоса), Сузана (Господар од ковница), Бела (Господска сиротиња), Марта (Последње љубавно писмо), Катица (Кир Јања), Габријела (Дупла пуница), Паулина (Цезаров тестаменат), Катарина Ивановна (Двеста хиљада), Дезире (Фромон и Рислер), Цецилија (Булинарови), Станка (Тако је морало бити), Тоанон (Мадам Сан-Жен), Госпава (Гордана), Драга (Шваља), Ана (Мале руке), Назаренка (Поп Доброслав), Лидија (Нитуш), Сељанка (Пустињаково звоно).

ЛИТ: (Ј) Г(рчић), „Ђидо“, Позориште, НСад, 1895, бр. 4, с. 15;  Ј. Хр(аниловић), „Вечити закон“, Позориште, НСад, 1895, бр. 5, с. 18; Ј. Грчић, „Последње љубавно писмо“, Позориште, НСад, 1895, бр. 39, с. 1; М. С(ави)ћ, „Господар од ковница“, Позориште, НСад, 1895, бр. 24, с. 94-95; (Ј) Г(рчић), „Господска сиротиња“, Позориште, НСад, 1895, бр. 29, с. 114-115; М. С(ави)ћ, „Кир Јања“, Позориште, НСад, 1895, бр. 43, с. 170-171; С., „Женска влада“, Застава, 1896, бр. 9, с. 3; Ј. Хр(аниловић), „Булинарови“, Браник, 1896, бр. 12, с. 2; Ъ, Српска народна позоришна дружина у Новом Саду, Застава, 1897, бр. 84, с. 2; Ј. Хр(аниловић), „Цезаров тестаменат“, Позориште, НСад, 1896, бр. 31, с. 122-123; Ј. Хр(аниловић), „Двесто хиљада“, Позориште, НСад, 1898, бр. 23, с. 102-103; (Ј) Г(рчић), „Риђокоса“, Позориште, НСад, 1898, бр. 25, с. 110; А-м, У уторак, 1. фебруара – „Отмица Сабињанака“, Застава, 1900,  бр. 26, с. 2-3; А-м, У петак, 11. фебруара, гледасмо „Карлову тетку“, Застава, 1900, бр. 33, с. 2; А-м, У четвртак, 24. фебруара, приказан је комад „Добре воље“, Застава, 1900, бр. 44, с. 3; А-м, У петак је приказана први пут „Дупла пуница“, Застава, 1900, бр. 51, с. 3; С., „Циганин“, Позориште, НСад, 1900, бр. 34, с. 134; (Ј) Г(рчић), „Луда посла“, Позориште, НСад, 1900,  бр. 45, с. 182; Ј. Хр(аниловић), „Васантасена“, Позориште, НСад, 1901, бр. 30, с. 174-175; Ј. Хр(аниловић), „Мадам Сан-Жен“, Позориште, НСад, 1901,  бр. 32, с. 182-183; (Ј) Г(рчић), „Тако ти је то у свету, дете моје“, Позориште, НСад, 1901, бр. 35, с. 194; Ј. Хр(аниловић), „Крив“, Позориште, НСад, 1901,  бр. 36, с. 198-199; Ј. Хр(аниловић), „Фромон и Рислер“, Позориште, НСад, 1901, бр. 38, с. 206-207; А-м, „Тако је морало бити“, Браник, 1901, бр. 138, с. 2-3; А-м, У уторак, 4 (17) децембра, гледасмо први пут „Крив“, Застава, 1901, бр. 275, с. 3; б, У четвртак, 13 (26) о. м. гледали смо дело „Господар од ковница“, Застава, 1901, бр. 280, с. 3; Ј. Грчић, Српско народно позориште, Бранково коло, 1901, бр. 22 и 23, с. 692-695, 727-733; Ј. Грчић, Зорка Добриновићка, Позориште, НСад, 1904, бр. 41, с. 225-227; А-м, Зорка Добриновић, Бранково коло, 1904, бр. 51-52, с. 1656.

Л. Д.