ДОБРИНОВИЋ Петар-Пера

ДОБРИНОВИЋ Петар-Пера – глумац, редитељ, управник СНП (Београд, 10. VII 1853 – Нови Сад, 21. XII 1923). Његов отац Јован је до Буне 1848. у Сремским Карловцима имао властиту берберску радњу. Потом је прешао у Бгд и тамо наставио берберски занат, радећи и као „хирург“, који је вадио зубе и стављао пијавице оболелима од високог притиска. После основне школе Д. је завршио три разреда ниже гимназије, што је по очевом мишљењу било довољно за берберина, те је тако постао шегрт у његовој радњи, где је калфа био потоњи славни глумац Тоша Јовановић. Њих двојица су и заједно посећивали НП и на сцени гледали познате глумце, које су већ познавали из бербернице. Јовановић је, загрејан одмалена за театар, напустио берберски занат и добио ангажман у НП. Кад га је млади Д. видео као Душана у драми Смрт Стевана Дечанског толико се и сам одушевио за позориште да је, на Јовановићеву препоруку, марта 1870. ступио у тадашњу прву српску глумачку школу. Глуму је учио код изузетно надареног уметника Алексе Бачванског, а предавали су му и Јован Ђорђевић, Јован Бошковић и др. У школи је провео свега осам месеци, а кад је она 7. XI 1870. укинута, на предлог Бачванског Ђорђевић му је као управник издао декрет којим је примљен за привременог члана београдског НП са пет цесарских дуката месечне плате. Већ је као ђак статирао на представама, а једном је примио улогу одбеглог глумца у представи Пепељуга и успешно положио тај испит. Видевши у њему перспективног глумца, управа му је обећала да ће га послати у Праг или у Беч на усавршавање, али је све остало на обећању. Незадовољан својим статусом у НП, отишао је 1871. у дружину Лазе Поповића, која је тада гостовала у Горњем Карловцу. Освојио је публику живахним приказивањем лика Мише, шегрта у комаду Јожефа Сигетија и преради Јована Ђорђевића Вампир и чизмар. Јуна 1872. позван је да се врати у НП и у њему је играо док позориште није, због финансијске кризе, 10. VI 1873. привремено затворено. Био је међу београдским глумцима који су остали без посла и од којих је Димитрије Коларовић саставио дружину. Трупа је давала представе у београдској Пивари, а прелазила је и у Земун. Д. је већ тада запажен као добар комичар. Тумачио је комичне улоге Грге у Фрајденрајховим Граничарима, Цветка у Сиглигетијевом Војничком бегунцу, Тошице у Трифковићевој Избирачици и др. Глас о његовој надарености и успеху код публике дошао је и до Згба, одакле га је позвао директор драме ХНК Адам Мандровић нудећи му 40 форинти месечно, али је он понуду одбио јер је имао обавезу да се брине о мајци и о три сестре и два сестрића, још ученика Мерничке школе. Вероватно се и плашио непознате средине, с друкчијим менталитетом, јер кад га је А. Хаџић позвао да пређе у СНП у НСаду – није се колебао: на гостовању у Вршцу 25. VIII 1873. ускочио је у представу Илије Округића Саћурица и шубара у улози Брице. Пред новосадском публиком први пут се појавио 21. XII 1873. као Јован у Трифковићевом Љубавном писму. У СНП је провео пуне четири деценије као глумац, редитељ (од 1886) и као привремени (1905) а затим и стални управник (од 1906. до 1910). Кад је 1. VII 1898. славио 25-огодишњицу уметничког рада у СНП, на новосадској позорници поздравио га је начелник СНП др Лаза Станојевић, говорећи о његовим глумачким квалитетима: „Та има ли кога међу поштованим посетиоцима нашег позоришта кога Добриновић није разонодио? Има ли тих ледених уста да их Пера Добриновић није насмејао? Има ли тог каменитог срца, а да га Пера Добриновић није својом вештачком (= уметничком) и смишљеном игром занео? Ал’ ко би могао и набројати све врлине уметника првог реда Пере Добриновића!“ Слављеника је управа СНП наградила срсбрним ловоровим венцем, а представници новосадске публике предали су му лепо израђену кутију, у којој је око једног већег дуката било поређано 16 малих дуката. Већ после две г. (1875) управа НП звала га је да се врати у Бгд, са 1500 динара годишње плате, а 1876. је добио и примамљиву понуду из Згба – 60 форинти месечне плате, плату и преко распуста и једну корисницу (представу чији приход иде у његову корист). Објашњење Љубомира Лотића да Д. није хтео да напусти СНП из захвалности према управнику Тони Хаџићу зато што му је овај једном приликом поклонио „леп зимски капут са астраханом“ не само да је наивно него је и неприхватљиво. Д. је осећао да су овде били његови корени из којих је црпао снагу, са овог тла се инспирисао у креирању својих ликова, а војвођанска публика га је најбоље примала и разумела. Три пута је одликован Орденом Светог Саве: V реда 1894, IV реда 1909. и III реда 1920, а 1921. Орденом Белог орла V степена. Двадесетпетогодишњицу рада у СНП обележио је 1. VII 1898. у НСаду као Јорик у Новом комаду шпанског аутора дон Мануела Тамаја, а 40-огодишњицу 10. XI 1910. као Целестин у популарној оперети Мамзел Нитуш. У НСаду се три пута женио и све три супруге биле су глумице – Јелисавета рођ. Поповић, Зорка рођ. Ђуришић и Сара Бакаловић (први муж јој је био глумац Ђура Бакаловић). У новосадском позоришту добијао је све време најбоље оцене, стајао је „у сваком погледу на врхунцу своје глумачке уметности“, али се после 1910. почело опажати „да је веома отежао“ (и иначе је био дебео) и да „његове креације нису имале више ону свежину као раније“. Нема сумње да му је позиција као уметника била пољуљана и због тога што је уједно обављао и дужност управника позоришта, што није била његова права вокација. Позоришни одсек ДСНП му је 1909. приговорио да не обавља своје дужности како треба. Једанаест чланова позоришта поднело је априла 1908. тужбу против њега, те му је због тога дат строги укор и упућен позив да убудуће не чини изгреде, да пази на достојанство позоришне дружине и да са глумцима поступа као са браћом. Исти одсек му је пребацивао што као управник није довољно утицао на глумце да се одуче од конвенционалног тумачења и лоших манира у игри. Тражено је од њега да сваки преступ глумаца кажњава најстрожом глобом или ће се у противном против њега поступати с највећом строгошћу. А глумци су већ били незадовољни и платом и условима рада. Њихов меморандум са жалбама и жељама је одбијен. Д. као управник није био у стању све то да решава и поднео је оставку. Грешка је била што се и примио тог посла, јер он као велики уметник није разумевао нити волео администрацију, није умео да се према својим колегама са сцене опходи друкчије него пријатељски, није респектовао УО ДСНП нити је марио шта пише критика, а што је најгоре, сматра М. Томандл, није имао драматуршког талента – да одабира репертоар. Како је рекао Петар Коњовић, његова игра је представљала врсту школе на позорници; требало је само да игра, да креира и учи друге, а не да се бави управитељским пословима. Он је прави мајстор глуме, додао је познати композитор, и велика је штета што на даскама није чувао своје место. Почетком 1913. је, жељан промене, са својом трећом супругом Саром отишао у Бгд, где није дуго играо јер је избио Први светски рат. Крајем 1915, у јеку најжешћих борби које су водиле српска и црногорска војска против бројно надмоћнијих непријатеља, њих двоје су из Скопља избегли у Грчку. У Атини, у театру „Димотикон“, играли су 12. I 1916: он у насловној улози а она као Маргерита у комаду Дон Пијетро Карузо; крајем 1916. боравили су неко време у Риму, а 1917. су у истој представи наступили у Ници, у Француској. По завршетку Првог светског рата Сара се одрекла глумачке каријере да би се потпуно посветила Д. здрављу тако да је он могао да настави да игра: у београдско НП се вратио 2. V 1919. и у њему је играо и режирао, увек одушевљено дочекиван на сцени. Педесетогодишњицу глумачког рада прославио је 2. III 1923. у Бгду комадима Чикина кућа И. И. Мјасницког и Дон Пијетро Карузо Р. Брака. Путујући са Милошем Црњанским од Бгда до НСада. после Првог светског рата, Д. се, како наводи П. Волк, исповедио познатом писцу: „Тихо ми исприча, облизујући се, све што је слатко при јелу, при смеху, са женом. Лечим нас – рече ми – од крви, беса и убијања. Навикли смо се на коље, на клање и сву ћемо земљу попрскати крвљу, а земља је, господине, за ваљушкање, добре вечере и винограде, с небом пуним звезда. За секе с белим коленима, за мале прасце. Тако ми бога за њих је земља“. У НСад јс дошао 21. XII 1923. да обележи 50-огодишњицу уметничког деловања и 70-огодишњицу живота улогом Јована у Љубавном писму, истом оном ролом којом је и започео каријеру у СНП. Новосадска публика је у Дунђерсковом позоришту нестрпљиво очекивала да га као великана театра поздрави, а он се у гардероби у великој нервози шминкао. Имао је проблема и са оком, јер га је у једној ранијој прилици повредила затрована боја од шминке. И срце му је тих дана попуштало, а требало је поново да изађе пред своју верну публику. Пријатељима је узбуђено рекао: „Ја ово нећу преживети“, што се и десило. Умро је од срчане капи у гардероби, маскиран, спреман да на знак звона изађе на сцену. Вест о његовој смрти публика је примила с великом констернацијом и тугом. НСад је 22. XII 1921. приредио величанствсни испраћај његових посмртних остатака. Пред кућом у Шафариковој улици, где је лежао, пријатељи су се смењивали током целе те хладне ноћи, одајући му последњу пошту. Погребну поворку чинили су многобројни грађани, ђаци свих школа, културна и музичка друштва, певачко друштво „Невен“, позоришни хор, а напред је ишла војна музика и ношени су безбројни венци. Са балкона старог здања Матице српске на Тргу ослобођења од њега се опростио управник позоришта др Брана Војновић: „Читаве генерације одушевљавале су се твојим речима, загрејавале твојим осећањима, заносиле твојим тумачењем лепог, узвишеног и истинитог“. Поворка се споро кретала ка Железничкој станици, успут су све радње биле затворене, заставе извешане на пола копља, а народ је немо стајао на тротоарима. На станици су старији глумци сандук однели до вагона. Ту су се од великог глумца опростили прота Милан Ћирић и проф. Милан Јовановић у име ДСНП. У Бгду је испраћај од Саборне цркве до Новог гробља био више него скроман. Како је забележио Живко Милићевић у „Политици“, да је умро какав сироти амалин, пратња би била већа него она што је пратила доајена југословенског глумишта. Иако је био, како га је Вељко Петровић описао, „малецан, прави патуљак, округао, пуначак, пупав“, уз физиономију у којој се мало шта могло назрети од талента осим живих очију, ипак је успевао уметничким дијапазоном да превазиђе и најбоље глумце свога времена. По речима Милана Грола, био је велики глумац, већи и од своје славе. Слободан Јовановић је уживао гледајући га на сцени. У „Српском прегледу“ 1895. је, одушевљен његовом игром, написао: „Пера Добриновић има један дар који не верујем да још ко међу нашим глумцима у овај мах има. Кад игра, нама изгледа да он своју игру импровизује, да је и ствара у исто време кад је игра“. Глас му је био чист, природан, пун боје и варијација, носио је разноврсну маску и шминку, а имао чудесно моћну игру очију. У ствари, како је с правом речено, сама његова људска природа била је јака и неисцрпна. И на седељкама, кажу његови савременици, блистао је шалом и песмом. Остварио је у комичном, карактерном и драмском фаху неколико стотина различитих а увек погођених ликова. Чак и у безначајним и осредњим делима умео је да оствари улоге које се памте и подижу квалитет представе. У свакој креацији давао је оно што је најзначајније у глумачкој уметности – дубоку људску садржину. Тумачио је Шекспирове ликове (Ричарда III, Јага, Луду), Молијерове (Оргона, Жеронта), Калдеронове, Гетеове, Шилерове, Гогољеве (Градоначелника у Ревизору), Чеховљеве и многе друге. Хваљена је његова улога Исидора Леша у драми критичког реализма Посао је посао О. Мирбоа. Још је бољи био у националном репертоару, у Стеријиним, Трифковићевим, Костићевим, Нушићевим делима и онима из „народног живота с певањем“ (Мита Крадић у Сеоском лоли, Максим у Ђиду), као и у оперетама и опери (Јованчини сватови, са Цијуковом као партнерком). Како је рекао Милан Предић, „садржај комада где је Добриновић играо, био је сам Добриновић“. Предић његову улогу Стеријиног Кир-Јање сматра правим ремек-делом: умео је, вели, да постави комичног тврдицу, којем се смеју и којег варају, као човека који пати и болно се грчи од своје страсти и похлепе. У целој историји српског позоришта заузима, истиче Предић, највише место. Први је од глумаца којем је подигнут јавни споменик – пред зградом СНП у Новом Саду 1982, рад Миланка Мандића; у фоајеу СНП налази се и његова биста (рад Сретена Стојановића, 1951). Двадесетих г. портретисао га је Урош Предић (тај портрет у уљу налази се у Позоришном музеју Војводине у НСаду). Једна новосадска улица, код Футошког парка, носи његово име. Г. 1922. режирао је кратки пропагандни филм против алкохолизма Трагедија наше деце (чува се у Југословенској кинотеци) и у њему играо улогу пијаног оца који злоставља породицу; то је једини снимак Д. глуме, који на жалост не илуструје чувену реалистичну игру, тада већ остарелог, болесног и филму невичног, великом драмског уметника.

РЕЖИЈЕ: Фабрицијусова ћерка, Господар ковница, Нови племић, Доктор Клаус, Вампир и чизмар, Убица, Црна пега, Перишонов пут, Каврга, Поклон, Мој џеп, Марија, кћи пуковније, Штромфајеви, Лијонски улак, Љубав их измирила, Буњевка, Огледало, Свилени рубац, Риђокоса, Задушни Филип, Протекција, Краљ Лир, Кобан спомен, Војнички бегунац, Вукашин, Радничка побуна, Диран и Диран, Неће варошанку, Три жене у један мах, Александра, Дојчин Петар, Задужбина цара Лазара, Немања, Ђидо, Вечити закон, Досадан свет, Окови, Мајка, Ђаволови записници, Поп Доброслав, Краљевић Марко и Арапин, Јабука, Млетачки трговац, Шокица, Брачна срећа, Северо Торели, Позоришно дело, Господска сиротиња, Марија, Балканска царица, Зец, Нервозне жене, За круну, Златан мајдан, Женска влада, Булинарови, Нијоба, Еманципована, Цезаров тестамент, Чикина кућа, Задушне жене, Мајчин благослов, Хамлет, Бангалоз, Лепа Галатеја, Јованчини сватови, Карлова тетка, Себичњак, Нов комад, Двеста хиљада, Лажни цар Димитрије, Јасмина и Ирена, Циганин, Прибислав и Божана, Ханела, Нора, Отело, Каплар Симон, Штедионица, Честитам.

УЛОГЕ: Јован (Љубавно писмо), Кишбиров, Петко (Циганин), Андрија (Крштено писмо), Паж (Дон Карлос), Луц (Ноћ уочи нове године), Ризото (Сеоска лола), Јулиус (Уњкава комедија), Лансло (Присни пријатељи), Званичник (Мишел Перен), Круни (Виљем Тел), Ђура (Роб), Кларин (Живот је сан), Коста (Ћушка пошто пото), Јован (Жене у уставном животу), Ђак, Миланко (Грабанцијаши), Јурго (Сан и јава), Петар (Три брачне заповести), Јован (Министар и свилар), Гроф Сусекс (Катарина Хауардова), Алберт (Карташ), Понс (Звонар Богородичине цркве), Пистол (Кин), Јован (Дипломата старе школе), Хенрик (Звонар Павловске цркве у Лондону), Јероним (Госпођа од Сен-Тропеза), Ђорђе (Тајни агент), Ранко (Српске цвети), Кошељев (Марина царица), Валтазар (Ромео и Јулија), Петар (Воденичарова ћерка), Штрајт (Седи с миром), Путник (Глувак), Петар (Тера опозицију), Полидор Вандељ (Ала су смешни ти мужеви), Рејмон (У сну и на јави), Едмунд (После венчања), Загорецки (Ко много зна много и пати), Давид (Младенци), Лакај (Нашла врећа закрпу), Валтазар (Јединица), Јосиф (Проводаџија), Шенеман (Ултимо), Чамџија (Дон Цезар од Базана), Вајсенборн (Социјалне демократе), Пера Луткић (Еј, људи, што се не жените), Богдан (Добрила и Миленко), Прашковић (Варошани на селу), Срета (Весели двори), Црнац (Низ бисера), Звездан Љубић (Последња воља), Пера (Злочинчева марама), Патрик (Ловудска сиротица), Ханибал Молвиц (Наши робови), Мусија (Потурица), Златко Славујевић (Љубав није шала), Младен Марковић (Фрише-фире), Миша (Вампир и чизмар), Пикар (Две сиротице), Фриц Хаберланд (Великоварошани), Кир Јања (Кир Јања), Оскар Риго (Дружина), Бемјевр (Марија Стјуартова), Герлиц (Прилепчиво), Карло (Драги ујак), Едгар Лажоншер (Милион), Гроф Сципион де Франкарвиљ (Језуита и његов питомац), Владислав Хуњади (Ђурађ Бранковић), Шелман (Марија и Магдалена), Стражар (Крвави престо), Племић Бок (Путници), Мелмајер (Очина маза), Отац Мауз (Човек без предрасуде), Џексон (Бертрам морнар), Ланселот Габо (Млетачки трговац), Тома (Цар Јован), Јован (Покондирена тиква), Франц Ренцијус (Окаљано поштење), Макса Недић (Рат у мирно доба), Јаша Јамбрековић (Пера Сегединац), Пера (Наши сељани), Брица (Дебора), Гроф Скарпа (Посланички аташе), Калуђер (Разбојници), Мулине (Господар ковница), Бругер (Асунта Леонијева), Омер Ружић (Нови племић), Лубовски (Доктор Клаус), Станко Павловић (На добротворну цел), Јаго (Отело), Миша (Вампир и чизмар), Марић (Добре воље), Вилхелм Фрим (Очарани кнез), Газда Таса (Четири милиона рубаља), Валентин (Фауст), Марешал (Све за сина), Рок (Убица), Валентин (Распикућа), Дима (Пријатељи), Слап (Пит и Фокс), Перишон (Перишонов пут), Ваја (Каврга), Ујак Шпанагел (Поклон), Димитрије Морошан (Мехурићи), Павле (Мој џеп), Паспарту (Пут око света за 80 дана), Мија (Свекрва), Филип (Марија, кћи пуковније), Бертолд Хефлинг (Златан паук), Вилмош (Штромфајеви), Шопар (Лијонски улак), Јован (Љубав их измирила), Стипе (Буњевка), Панта Звекић (Свилени рубац), Јован (Риђокоса), Маркиз Маникам (Из захвалности), Филип Хернадија (Задушни Филип), Срећко Керенић (Сељак као милионар), Аћим (Протекција), Дворска будала (Краљ Лир), Цветко (Војнички бегунац), Нестор (Вукашин), Кокардје (Диран и Диран), Разбојник (Јаквинта), Пуковник фон Вилдермут (Неће варошанку), Хајцелман (Ђаволове стене), Годифет (Три жене у један мах), Света (Врачара), Митар (Дојчин Петар), Хомољац Живко, Игуман Арсеније (Задужбина цара Лазара), Максим (Ђидо), Константин Тодорка (Мати), Гаја Шуваклијин (Поп Доброслав), Божо (Шокица), Амадеј Бонвал (Брачна срећа), Барон Ротек (Позоришно дело), Балинт Чома (Господска сиротиња), Иван (Марија), Гуслар (Балканска царица), Спјешњев (Зец), Шамоазен (Нервозне жене), Дон Адам (Златан мајдан), Булинар (Булинарови), Петар Дан (Нијоба), Стеван Борић (Еманципована), Масијас (Цезаров тестамент), Бабриков (Чикина кућа), Хуберт (Задушне жене), Пјер (Мајчин благослов), Милош (Црногорци), Гашпаровић (Бангалоз), Мидас (Лепа Галатеја), Јован (Јованчини сватови), Баберлин (Карлова тетка), Ђука (Максим), Дитреси (Себичњак), Јорик (Нов комад), Метелкин (Двеста хиљада), Пера Маринков (Крајишкиња), Гвозден Грбић (Девојачка клетва), Марић (Добре воље), Палмиро Тамбурини (Луда посла), Целестин (Мамзел Нитуш), Јованча Мицић (Обичан човек), Алил Бојичић (Гордана), Енглберт Штромајер (Мали људи), Аркадјев (Као пиле у кучинама), Смирнов (Медвед), Ђурађ (Цар проводаџија), Мита Крадић (Сеоска лола), Марко Митровић (Пучина), Белами (Пустињаково звоно), Војвода Драшко (Горски вијенац), Вилхелм Гизен (Код белог коња), Ђорђе (Под старост), Дерић (Ђула), Јанковић (Тако је морало бити), Сент Роз (Позоришне лудорије), Мата Грба (Дивљуша), Исидор Леша (Трговина је трговина), Тома Мелентијевић (Свет), Велики бележник (Барон Фрања Тренк), Барон Лебур (Бакара), Марцел Рајнер (Добросретник), Јоаким XIII (Чар валцера), Ватрослав Дел (Неверни Тома), Франк (Слепи миш), Мирко Берметић (Резервистина женидба), Стојан (Народњак), Веселин (Чучук Стана), Стари Груц (Земља, Шенхер), Сократ (Ксеније и Ксенија), Мађарски генерал (Ђурађ Бранковић), Стари генерал (Идеали), Муштвић (Три бекрије), Која (Пркос), Панта Динарић (Шаран), Мирко Берметић (Резервистина женидба), Дрводеља Реми (Жена из народа), Кесерић (Гушче буковачко), Јован (Проба за оперу).

ЛИТ: А-м, Извештај привремене управе Српског народног позоришта о радњи и стању Српске народне позоришне дружине на Главној позоришној скупштини 18. августа о. г., Застава, 1874, бр. 98, с. 1; Б., „Уњкава комедија“, Позориште, НСад, 1874, бр. 10, с. 39; Н., „Стари бака и његов син хусар“, Позориште, НСад, 1874, бр. 59, с. 247;  С. С., О успешном гостовању СНП-а у Вел. Кикинди, Застава, 1875, бр. 109, с. 4; С., „Граничари“, Позориште, НСад, 1876, бр. 19, с. 75; А-м, Српско народно позориште, Фрушка гора, Сремска Митровица, 1878, бр. 9, с. 70, бр. 10, с. 93, бр. 14, с. 109; Кеста, Српско народно попзориште у Вршцу, Застава, 1879, бр. 196, с. 2; К. Р., „Кир Јања“, Позориште, НСад, 1879, бр. 47, с. 187; -СТ-, „Кир Јања“ од Јована Ст. Поповића, Јавор, 1879, бр. 18, с. 574-576; А-м, Гледали смо „Низ бисера“, Родољуб, Сомбор, 1880, бр. 51, с. 416-417; Н., Путници, Позориште, НСад, 1881, бр. 15, с. 58;  Та, Извештај са гостовања СНП у Сентомашу, Застава, 1882, бр. 91, с. 2; С. М., „Великоварошани“, Позориште, НСад, 1882, бр. 42, с. 82; М. Д-ћ, „Пера Сегединац“, Српске илустроване новине, НСад, 1882, бр. 20, с. 119-123, бр. 21, с. 138-141, бр. 22, с. 154-155; -ћ, „Сеоска лола“, позоришна игра у 3 чина од Е. Тота, Застава, 1883, бр. 65, с. 2; А-м, Наше народно позориште, Српско коло, НСад, 1884, бр. 52, с. 906; А-м, Из позоришта, Садашњост, Кикинда, 1884, бр. 17, с. 3; А-м, Народно позориште, Српство, Вршац, 1884, бр. 43, с. 2-3; А-м, Српско народно позориште у Земуну, Стражилово, 1885, бр. 23, с. 734, бр. 25, с. 799; А-м, Демонстрација у Српском народном позоришту, Браник, 1886, бр. 27, с. 3; А-м, Једно успело виђење „Отела“, Наше доба, НСад, 1886, бр. 30, с. 3; А-м, „Војнички бегунац“, Наше доба, Сомбор, 1886, бр. 7, с. 3; М. Д-ћ, „Циганин“, позоришна игра у 3 чина с певањем од Е. Сиглигетија, Браник, 1887, бр. 134, с. 4; А-м, Прослава двадесетпетогодишњице Српског народног позоришта у Новом Саду, Стражилово, 1887, бр. 2, с. 3; П., Циганин, Позориште, НСад, 1890, бр. 41, с. 163; А-м, Одликовани, Браник, 1894, бр. 142, с. 3; Т. О(стојић), „Врачара“, Позориште, НСад, 1891, бр. 23, с. 94-95, бр. 24, с. 98-99; Ј. Грчић, Петар Добриновић, Стражилово, 1892, с. 188-189; М. Савић, Петар Добриновић, Јавор, 1892, с. 137-138; А-м, „Љубавно писмо“ од К. Трифковића, Весник, Панчево, 1893, бр. 11, с. 2; Н., Српско народно позориште у Земуну, Ново време, Земун, 1893, бр. 1, с. 3; Нил, Српско народно позориште у Карловцима, Застава, 1894, бр. 27, с. 3; Ј. Грчић, „Марија“ од Милана Савића, Браник, 1895, бр. 39, с. 1; А-м, О премијери представе „Поп Доброслав“, Стража, НСад, 1895, бр. 15, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Мајка, Позориште, НСад, 1896, бр. 8, с. 30-31; А-м, СНП у Суботици, Суботичке новине, 1896, бр. 24, с. 1; А-м, Добриновић Пера, „Орао“, Српски илустровани календар за 1897. годину, с. 132; А-м, Добриновић Петар, „Годишњица“, Велики српски календар за 1897. годину, с. 62; Ј. Хр(аниловић), Двадесетпетогодишњица Пере Добриновића, Браник, 1898, бр. 77, с. 1; А-м, Прослава двадесетпетогодишњег глумовања Пере Добриновића и Андре Лукића, Позориште, НСад, 1898, бр. 27, с. 119; А-м, Глумачки јубилеј, Бачванин, Суботица, 1898, бр. 12, с. 2; Љ., Позоришне искрице – Пера Добриновић и Андра Лукић, Србадија, Велика Кикинда, 1898, бр. 1, с. 23-27; А-м, Прослава српских уметника, Цариградски гласник, 1898, бр. 29, с. 2; А-м, Опростна представа Српског народног позоришта у Вуковару, Сриемске новине, Вуковар, 1899, бр. 78, с. 3; К. Суботић, Како су играли наши глумци у Митровици, Застава, 1900, бр. 161, с. 2; А-м, Пера Добриновић и Андра Лукић, Бранково коло, 1900, бр. 46, с. 1470; А-м, Добриновић као гост, Позоришни лист, Бгд, 1901, бр. 28, с. 154; Д. М. Јанковић, Добриновић као Кир Јања, Српски књижевни гласник, 1901, бр. 20, с. 75; Г., Нитуш, Позориште, НСад, 1901, бр. 13, с. 106-107; Његошевац, „Горски вијенац“ на позорници, Бранково коло, 1902, бр. 6, с. 190-192; А-м, Пера Добриновић, редитељ Српског новосадског позоришта, Босанска вила, 1903, бр. 9, с. 161-163; Ј. Хр(аниловић), Код белог коња, Позориште, НСад, 1904, бр. 20, с. 114-115; А-м, Српско народно позориште, Невен, Суботица, 1904, бр. 5, с. 76-77, бр. 6, с. 88-89; Ђ. М., Српско народно позориште, Трговачке новине, 1904, бр. 48, с. 2; Л. (Марковић) М(ргу)д, Српско народно позориште, Браник, 1905, бр. 29, с. 3; П., Гостовање г. П. Добриновића, Одјек, 1905, бр. 65, с. 1-2; А-м, Извештај привременог управитеља Пере Добриновића о раду Српске народне позоришне дружине, поднесен Главној скупштини Друштва за Српско народно позориште, Браник, 1906, бр. 1-2, с. 7-8; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Трговина је трговина“, позоришна игра у три чина од Октава Мирбоа, Браник, 1907, бр. 265, с. 4, бр. 266, с. 3; А-м, Српско народно позориште. Рад г. Пере Добриновића, привременог управитеља, Вечерње новости, 1907, бр. 73, с. 4; У., Једна глумачка творевина Пере Добриновића. Улога Исидора Леше у комаду „Посао је посао“ од Мирбоа, Дневни лист, 1907, бр. 143, с. 2; Јосин (Ш. Рајчић), Српско народно позориште, Невен, Суботица, 1908, бр. 5, с. 37-38, бр. 6, с. 44-45, бр. 7, с. 53; З. Бочарски, Господину Пери Добриновићу, управнику СНП-а, Застава, 1909, бр. 256, с. 3; А-м, Јубилару, Пери Добриновићу, о његовој четрдесетогодишњици, Стармлади, 1910, бр. 18-19; А-м, Добриновићева прослава, Слога, 1910, бр. 44, с. 4; А-м, Јубилеум Пере Добриновића, Српство, НСад, 1910, бр. 63, с. 3; А-м, Јубилеј Пере Добриновића, Бранково коло, 1910, бр. 41, с. 656; Љ. Лотић, Петар Добриновић, Бранково коло, 1910, бр. 43, с. 673-675, бр. 44, с. 691-693; А-м, Четрдесетогодишњица Пере Добриновића, Невен, Суботица, 1910, бр. 12, с. 95-96; А-м, Један јубилеј, Вечерње новости, 1910, бр. 286, с. 2; А-м, Пера Добриновић, Трговачке новине, 1911, бр. 30, с. 6; Д., Гостовање г. Пере Добриновића на Цетињу, Браник, 1912, бр. 80, с. 4; А-м, Пера Добриновић умировљен, Браник, 1912, бр. 229, с. 3; А-м, Добриновићево гостовање у Београду, Браник, 1913, бр. 14, с. 3; С., Част, Самоуправа, Бгд, 27. IV 1914; А-м, Гостовање Пере Добриновића, Јединство, 1919, бр. 26, с. 2; Л. Марковић, Пера Добриновић на филму, Јединство, 1924, бр. 1356, с. 5; В. М. Ђ., Добриновић Пера, Новости, Бгд, 1921, бр. 1, с. 3; А-м, Гостовање Пере Добриновића, Застава, 1922, бр. 83, с. 2; О. С(уботи)ћ, Смрт Пере Добриновића, Застава, 1923, бр. 294, с. 1; Б. Прешић, Пера Добриновић, Јединство, 1923, бр. 1337, с. 2-3; М. Световски, Пера Добриновић је умро, Comoedia, 1923, бр. 7, с. 6-8; Б., Пера Добриновић, Радикалски гласник, Велики Бечкерек, 1923, бр. 106, с. 2; Ж. Милићевић, Трагичан јубилеј „Љубавног писма“, Политика, 1923, бр. 5627, с. 4; М. Грол, Пера Добриновић, Одјек, 1923, бр. 1, с. 2; В. Велмар Јанковић, Посвећено Пери Добриновићу, Новости, 1923, бр. 903, с. 3; О. Суботић, † Пера Добриновић, Застава, 1923, бр. 194, с. 1-2; П. Коњовић, Велики комед је умро, Театар, 1923/24, бр. 9, с. 2-3; М. Црњански, Добриновић компонован са успоменама, Путеви, Бгд, 1924, бр. 3-5, с. 119-120; М. Савић, Шта нестаје с Пером Добриновићем, Одјек, 1924, бр. 15, с. 2-3; Ј. Грчић, Пера Добриновић као глумац, редитељ и управитељ, Јединство, 1924, бр. 1390, с. 2-3, бр. 1392, с. 2-3, бр. 1393, с. 2-3; В. Глигорић, Пера Добриновић, Раскрсница, 1924, бр. 10, с. 53-55; Ј. Протић, Један „интервју“ са Пером Добриновићем, Дан, 1935, бр. 14, с. 6; В. Петровић, Лик једног великог уметника, живот и глума Петра Добриновића, Политика, 9-11. IV 1939; Б. Стојковић, Петар Добриновић, Глас Матице српске, 1939, с. 56-57; Ж. Петровић, Ситнице о Пери Добриновићу, Српска сцена, 1942, бр. 19, с. 641-646; В. Димић, Сећање на Перу Добриновића, Ново време, 1943, бр. 518, с. 4; Ј. Ракитин, Сећања на Перу Добриновића, НС, 1950, бр. 6, с. 2-3; Т. Манојловић, Пера Добриновић, ЛМС, 1951, књ. 367, с. 39-145; А-м, Рукописи Пере Добриновића, НС, 1953, бр. 67, с. 2; А-м, Највећа звезда наше сцене, Дуга, 24. I 1954; Л. Д(отлић), „Ситнице“ о великом глумцу, Календар МС, 1958, с. 77-81; Р. Веснић, Стара гарда, Дневник, 1960, бр. 5068, с. 14; Д. Михаиловић, Модерни Јаго Пере Добриновића, Борба, 19. VI 1960; Л. Дотлић, Заблуде Пере Добриновића, Позориште, НСад, 1970, бр. 6, с. 4-5; Ф. Пашић, Пера Добриновић, Телевизија Бгд 1984; П. Волк, Пера Добриновић, НС 1986; М. Ђоковић, Пера Добриновић, у: Сто најзнаменитијих Срба, Бг – НСад 1993, с. 338-342.

Д. П-в