ПУТНИК Јован – редитељ (Бела Црква, 25. XII 1914 – Београд, 22. IX 1983). Мати му се звала Добрила, рођена Вујић, а отац Василије био је адвокат и доктор правних наука. Филозофски факултет и Драмски одсек Музичке академије П. је завршио у Бгду. Још као студент Академије (1937) постао је у НП Бгд асистент редитеља Хрисана Цанкова (У логору Мирослава Крлеже), потом Радомира Плаовића (Вода са планине Р. Плаовића и М. Ђоковића), те Вере Греч, Поликарпа Павлова и др Ериха Хецла. Незадовољан стеченим знањем, одлучио је да заврши курс Жака Делкроза, у Музичкој школи „Станковић“, код Луја Давича, а потом је похађао предавања и вежбе у Институту за покрет Рудолфа фон Лабана у „Helerauschule“ у Лаксенбургу, крај Беча, и Студиј Мери Вигман у Дрездену, а проблеме сценског простора проучавао је у Студију следбеника Декура у Паризу. У Бечу се упознао и са учењем С. Фројда и уметношћу М. Рајнхарта, а гледао је и три представе Вахтангова, о чему је забележио: „Вахтангов ми је показао да је такозвано реалистичко позориште, позориште транспоновања података из стварности, у ствари – позориште илустрације, позориште копије… Он ми је открио, отворио широко поље у којем имагинација прераста у математичку формулу података и обратно. Стога и сматрам да ми је право осећање за ’мој театар’, ако тако могу да кажем, открио Вахтангов“. Пун утисака, по повратку у земљу 1939. приредио је на Коларчевом народном унивезитету, заједно са Вером Крстић и Силвијем Бомбарделијем, играчко-мимско-музичко-говорно-рецитаторски програм синтетичке „новоигре“, који ће публика убрзо заборавити, а прогресивна критика оквалификовати као „некритичну дрскост“. Од домаћих редитеља изузетно је ценио Б. Гавелу, Ј. Кулунџића, М. Фотеза, Р. Плаовића, Б. Ступицу, М. Милошевића, Б. Ханауску, С. Јана и упозорио на, још младог, Д. Мијача. Увек трагалац, увек незадовољан и увек путник, режирао је у Белој Цркви (Савремена сцена и Театар „Жарко Васиљевић“), у НПДб, СНП и Позоришту младих у НСаду, у ЈДП, „Атељеу 212“, Београдском драмском, Београдској комедији, у Савременом и НП, у Драмском студију „Врачар“, Есперантском позоришту, Театру поезије и Дому омладине Бгда, у „Theatre entre deux mondes“ у Паризу, у народним позориштима Зенице, Сарајева, Пуле, Шапца, Лесковца, Вршца, Суботице, Зрењанина, Сомбора, Панчева, Ниша и Крагујевца, у загребачком ХНК, МНТ у Скопљу, у Позоришту лутака у Нишу и Крушевачком позоришту, у којем је до последњег дана био уметнички руководилац и редитељ. Потписао је и остварио више од 220 премијера. Писао је песме, приповетке и драме (две штампане у Белој Цркви – Свет као ми, 1936. и Низ стрмен, 1937, а остале у рукопису: Женидба врапца подунавца, 1945; Лењин, 1945; На Дунаву ноћ, 1951; Руђер Бошковић, 1953; Вук, 1953; Антон Маврак, 1974; Насрадин у Травнику, 1974; Америчке приче, 1976; Хероји не умиру, 1976; Будућност је почела, 1976. и Велики пут, 1977). Начинио је и велик број драматизација: Гроб у житу (по Ћопићу, 1946), Зелено, волим те зелено (по Лорки, 1954), Кротка (по Достојевском, 1960), Смрт Смаил-аге Ченгића (по Мажуранићу, 1963), Метаморфозе (по Кафки, 1965), Пасха носача Самуела (по Самоковлији, 1966), Дервиш и смрт (по Селимовићу, 1967), Ветрови корачају (по Ж. Васиљевићу, 1969), Хроника о Мармеладовима (по Достојевском, 1973), Њеточка Њезванова (по Достојевском, 1974), Стојанка, мајка кнешпољка (по С. Куленовићу, 1974), Титов напријед (по Назору, 1975), Бајка о рибару и рибици (по Пушкину, 1975), Црвене тице (по Б. Миљковићу, 1976), Доживљаји Чичикова (по Гогољу, 1977), Ветар над Србијом (по Лази Лазаревићу, 1977), Лабудово језеро (по Чајковском, 1980). Руководио је научноистраживачким пројектима из области психологије и логике, објавио на десетине радова из теорије позоришта и естетике. Био је суплент и професор Гимназије белоцркванске, професор и директор Учитељске школе у Вршцу, професор у Учитељској и Вишој социјално-педагошкој школи у Згбу, новинар „Правде“, „Дневника“ и „Вечерњих новости“, уредник Радио-Бгда, намештеник Дома слепих и глувонемих у Земуну, директор драмā, професор Средње позоришне школе у НСаду, Позоришне академије у Бгду, професор и директор Драмског студија у Зрењанину, кловн тужног лика у Паризу. Ипак, редитељ је у њему потиснуо и педагога и публицисту. Током пет и по деценија позоришног рада испољавао је изузетну истрајност, ретко сретану радозналост, одушевљење, понесеност и упорност ствараоца који је почињући ново увек почињао од почетка. Занесен театром, остао му је веран и до краја ропски одан, неретко истичући: „А када једнога дана и томе дође време отићи ћу срећан што сам доживео најлепшу од свих људских љубави, љубав људских снова – позориште“. Иако је умро у Бгду, по властитој жељи сахрањен је у Белој Цркви. НСаду и СНП био је привржен целог живота. Од 17. V 1940. до 31. VII 1941. био је редитељ НПДб, од 1. III 1951. до 31. III 1952. редитељ Опере и од 1. IV 1952. до 31. VIII 1955. редитељ Драме СНП (од 1. IV до 1. XII 1952. и директор Драме). У НПДб је дебитовао је режијом Срећних дана К. А. Пижеа, у Опери СНП Пучинијевом Мадам Батерфлај, а у Драми Лоркиним Домом Бернарде Албе. Његова сарадња са СНП није престала одласком у Бгд – наставио је да режира к. г. и у Драми и у Опери СНП, за које је и драматизовао Мажуранићев спев о Смрти Смаил-аге Ченгића, у форми сценског ораторијума у четири става, потчињавајући притом реч тону а тон експресији. Био је уверен да је представа промишљање сна, а не његова материјализација. Стога су у његовим режијама драмских дела елементи визуелног, светлосног и звучног постајали основна одређења представе, док је у презентацији оперских дела увек настојао да изнађе и оствари срећан спој музичког израза са драмско-сценским вредностима либрета. Режијама и у Драми и у Опери П. је дао један од највећих доприноса формирању уметничке физиономије СНП, којом се оно, с правом, поносило и у земљи и у иностранству. А ако у њима ваља тражити градацију онда се она у Опери, свакако, кретала од Мадам Батерфлај, преко опере Андре Шеније до Орфеја, Кармен, Трубадура и Отела, а у Драми од Дома Бернарде Албе, преко Љубави дон Перлимплина до Скендербега и непоновљиве Страдије, у којој је цео свој редитељско-истраживачки концепт усмерио ка минуциозном изналажењу универзалног у односима појединца, друштва и власти, свесно лишавајући представу било каквих временских условности. Ако је Мата Милошевић режијом Ожалошћене породице проникао у стил и начин новог, дотад другачијег поимања и интерпретирања Нушића, онда је П. Страдијом утро пут свеобухватнијем и целовитијем виђењу театра, простора, игре и глумца – истовремено. По неконвенционалним бојама сатирично-алегоријске живописности и по изнађеној редитељској формули, његова Страдија представља датум у историји нашег савременог позоришта. П. је добитник више награда Удружења драмских уметника Србије и БиХ, републичких смотри позоришта Србије „Јоаким Вујић“, Хрватске и БиХ, Републичке награде БиХ „27. јул“, Скупштине Града Зенице, али и трију Стеријиних награда: за режију Домановић–Михизове Страдије (СНП, 1959), ванредне награде за режију – за сценску валоризацију поетске драматургије М. Настасијевића у представи Код вечите славине (НП Зеница, 1967) и за драматизацију романа Дервиш и смрт М. Селимовића (НП Зеница, 1968).

РЕЖИЈЕ: Срећни дани, Авети, Невине, Волшебни магарац, Мадам Батерфлај, Слепи миш, У долини, Орфеј, Кармен, Дорица плеше, Отмица из сераја, Отело (Верди), Четири грубијана, Трубадур, Дом Бернарде Албе, Хвалисави војник, Људи без вида, На западним котама, Крвава свадба, Лек за жене или Уображена болесница, Скендербег, Љубав дон Перлимплина, Страдија, Смрт Смаил-аге Ченгића, Јерма.

БИБЛ: Импресије о једној награђеној драми, НС, 1951, бр. 25-26, с. 4-5; Егзистенцијализам на позорници, НС, 1951, бр. 29-30, с. 5; Стеријино позориште, НС, 1951, бр. 31-32, с. 9; Записи о савременим драмским темама, НС, 1952, бр. 49-50, с. 4; Орфеј-човек, НС, 1952, бр. 37, с. 3; О опери „Кармен“ од Ж. Бизеа, НС, 1952, бр. 45-46, с. 6; Реализам у позоришту, Стражилово, 1953, бр. 14; О васпитању позоришног укуса, Позорница, 1953, бр. 2; Пијанистички концерт Мелите Лорковић, Дневник, 25. X 1953; Зилахијеви „Музички пајаци“ у Српском народном позоришту, НС, 1953, бр. 67, с. 7; „Ђидо“ на сцени СНП, Дневник, 15. XI 1953; Обнова Пучинијеве „Тоске“ на сцени СНП, Дневник, 17. XI 1955; Поводом премијере балета Новосадске опере, Дневник, 22. XII 1953; Премијера савремене домаће драме у Новом Саду, НС, 1953, бр. 68, с. 2; „Ђидо“ у Српском народном позоришту, НС, 1953, бр. 69, с. 3; „На западним котама“ Јована Коњовића, НС, 1953, бр. 70, с. 2; Уместо рецензије „Хајдук-Станка“, НС, 1954, бр. 75-76, с. 3; О оправданом и неоправданом репертоару, НС, 1954, бр. 80, с. 4; Игра над временом, НС, 1954, бр. 84-84, с. 1; Мере и безмерја, НС, 1954, бр. 90-91, с. 1; За катедру књижевно-позоришне естетике, НС, 1955, бр. 92-93; с. 1; Питање речника у позоришту, НС, 1955, бр. 92-93, с. 3; Даворје за Јоана Стерију, НС, 1955, бр. 102-103, с. 1; Дечанско позориште, НС, 1955, бр. 102-103, с. 6; „Мој живот у уметности“ К. С. Станиславског, НС, 1955, бр. 104-105, с. 9; Вердијева „Аида“ у Новом Саду, НС, 1955, бр. 106-107, с. 1; Имагинација и позориште, НС, 1955, бр. 106-107, с. 5; Репертоарска политика (Проблеми и анализа), НС, 1956, бр 111, с. 1; „Српско позориште у Војводини“ др Миховила Томандла, НС, 1956, бр. 111, с. 9; Стеријина драматургија (Зар није време?), НС, 1956, бр. 112-113, с. 3; О раду Новосадске опере и позоришној критици, Трибина, 1956, бр. 139, с. 9; Психолошки основи Брехтовог позоришта, НС, 1958, бр. 134-135, с. 1; Три фазе ангажованости (Рефлексије о југословенском позоришту), Дневник, 6. XII 1964; Нацрт за једну аутобиографију, Сцена, 1978, бр. 6, с. 32-35; Поводом једне формуле позоришног феномена Питера Брука, Сцена, 1978, бр. 6, с. 66-70.

ЛИТ: А-м, Пошто је завршено ангажовање чланова у Бановинском позоришту почело је спремање репертоара, Дан, 2. VIII 1940; А-м, Нову сезону Народно позориште Кнеза Намесника Павла отпочеће новоангажованим уметничким снагама, Дан, 9. VIII 1940; Л. Дотлић, „Срећни дани“, Дан, 10. XII 1940; Л. Д(отлић), Књижевник г. Јован Путник, редитељ Бановинског позоришта, о савременој режији, Дан, 11. XII 1940; Л. Дотлић, „Авети“, Дан, 19. XII 1940; А-м, Хенрик Ибзен: „Авети“, Дан, 25. I 1941; Н. Петин, Пучини: „Мадам Батерфлај“, СВ, 7. VI 1951; Н. Петин, Поводом премијере „Мадам Батерфлај“ у Новом Саду, НС, 1951, бр. 11, с. 1; Н. Петин, Штраусов „Слепи миш“, СВ, 15. VII 1951; Н. Грба, Д’Алберова опера „У долини“ на новосадској сцени, СВ, 24. I 1952; Ј. Шулхоф, Премијера Д’Алберове опере „У долини“, НС, 1952, бр. 36, с. 1; Ј. Виловац, Импресије са једне пробе, СВ, 28. II 1952; Ј. Виловац, Поводом премијере „Дом Бернарде Албе“, СВ, 7. III 1952; С. Костић, Последња драмска премијера у Новом Саду, НС, 1952, бр. 38, с. 2; Н. Грба, „Орфеј“ на сцени новосадске опере, СВ, 25. III 1952; Н. Петин, Глуков „Орфеј“ на новосадској позорници, НС, 1952, бр. 39-40, с. 2; А-м, Промене у управи новосадског позоришта, НС, 1952, бр. 39-40, с. 8; Ј. Виловац, Јосип Кулунџић: „Људи без вида“, Дневник, 14. VI 1953; О. Новаковић, Јосип Кулунџић: „Људи без вида“, НС, 1953, бр. 63-64, с. 2; В. Дубравчић, У свадбено јутро, Дневник, 13. III 1955; М. Бабинка, Национална и интимна драма у рукама савесног редитеља, Дневник, 4. V 1956; М. Бабинка, Освежење у репертоару, Дневник, 23. X 1956; М. Бабинка, Лорка на новосадској сцени, Дневник, 2. II 1957; М. Бабинка, А младић, где је младић?, Дневник, 5. II 1957; М. Кујунџић, Савремено тумачење старе сатире, Дневник, 7. XII 1958; О. Новаковић, Атрактивни почеци, НС, 1958, бр. 136-137, с. 9; М. Кујунџић, „Страдија“ у новој концепцији, Дневник, 24. V 1959; В. Стаменковић, Савремена драма на Стеријином позорју, Књижевне новине, 1959, бр. 94, с. 11; Д. Поповић, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 148-155; Е. Финци, Више и мање од живота, II, Бгд 1961, с. 45-49; Ј. Шулхоф, Смео покушај, Дневник, 10. IV 1965; Г. Дивљак-Арок, Прва премијера „Смаил-ага Ченгијић“, Дневник, 1. X 1963; М. Кујунџић, Оживели Мажуранић, Дневник, 2. X 1963; С. Селенић, У знаку експеримента, Борба, 7. XI 1963; М. Будак, Напуштена класична режија, Дневник, 20. VI 1964; В. У(рбан), Сатира дуга даха, Дневник, 31. I 1965; М. Кујунџић, Поново оживљени Домановић, Дневник, 8. XI 1966; Ј. Виловац, Аплаузи на отвореној сцени, Дневник, 12. XII 1966; А-м, Обновљени „Трубадур“, Дневник, 20. XII 1966; М. Кујунџић, Пуне очи, празно срце, Дневник, 18. I 1967; С. Кисић, Десет година сталног извођења „Страдије“, Политика, 1. IV 1967; В. Ракић, Музичка фарса, Дневник, 21. IV 1967; Ј. Шулхоф, Блештава ревијска оперета, Дневник, 28. IV 1967; А-м, Десет година сталног извођења „Страдије“, Позориште, Тузла, 1967, бр. 3, с. 369; Ђ. Ђурђевић, Редитељска путовања Јована Путника, Позориште, Тузла 1968, бр. 3, с. 333-344; И. Рацков, „Трубадур“ од Ђ. Вердија, у режији Ј. Путника а у изведби Опере Српског народног позоришта из Новог Сада, Руковет, Суботица 1970, бр. XVI, с. 255; М. Радоњић, Сценско транспоновање литературе, Сцена, 1972, бр. 3-4, с. 141-166; Д. Поповић, У позоришту, НСад, 1973, с. 88-89; Ј. Поповић, Позоришне критике, НСад 1974, с. 144-147; М. Дамњановић, Позоришни редитељ као стваралац, Сцена, 1978, бр. 6, с. 35-37; В. Прижмохт, Стваралачки процес редитеља Јована Путника, Сцена, 1978, бр. 6, с. 31-40; Р. Лазић, Систематика редитељске уметности, Сцена, 1978, бр. 6, с. 40-66; А-м, Редитељ Јован Путник на Југословенским позоришним играма – Стеријином позорју, Сцена, 1978, бр, 6, с. 70-72; А-м, Режије Јована Путника, Сцена, 1978, бр. 6. с. 72-75; А-м, Најлепше жеље и наде, Дневник, 3. I 1982; Ј. Ћирилов, Јован Бата Путник, Политика, 26. IX 1983; М. Радоњић, Јован Бата Путник (1914-1983), Позориште, НСад 1983, бр. 1-2, с. 14; З. Јовановић, Јован Путник (1914-1983), Каталог 29. ЈПИ, НСад 1984, с. 99-100.

М. Р.