КОЗАЧИНСКИ Мануил/Емануил

КОЗАЧИНСКИ Мануил/Емануил – књижевник (Јампиљ, вероватно онај који се данас налази у Билогирском региону Хмељничке области, Украјина, између 1699. и 1703 – Слуцк, данас Минска област, Белорусија, 4/15. VIII 1755). Рођен је у племићској породици. Отац му се звао Александар и био је пољског порекла. Основно образовање стекао је у родитељском дому, а пре 1720. употпунио га је на московској Славенско-грчко-латинској академији. Од 1720. до 1733. похађао је Кијевску академију и путовао по северним словенским земљама и Немачкој. На молбу митрополита београдско-карловачког Викентија Јовановића, а по налогу кијевског митрополита Рафаила Заборовског, К. је, са још дванаесторицом професора из Кијева, преко Љвова, Хирива, Шатораљаујхеља, Шарошпатака, Токаја, Дебрецена, Великог Варадина (Nagyvarad, данас Орадеа у Румунији), Бечеја и Петроварадина стигао у Сремске Карловце почетком октобра 1733. и одмах отпочео рад на обнови и организовању школа, тако да је Collegium slaveno-latinum carloviciense прве ученике примио већ крајем октобра. Поред латинског језика и поетике, које је предавао четвртим и петим разредима, током прве школске г. написао је, у славу Викентија Јовановића, Траедокомедију, колико се зна – вероватно први драмски текст новијег времена код Срба, о смрти Уроша V, припремио је са ученицима и, према сведочењу књижевника и историчара Јована Рајића, извео 1734, можда 15. јуна. Наредне школске г. предавао је реторику и поетику, школске 1735/36, поред наставе реторике, прихватио је и дужност префекта (управитеља) Карловачких школа, а 1/12. X 1736. изабран је за ректора свих славенско-латинских школа на територији Београдско-карловачке митрополије и главног, катедралног (архидијецезалног) проповедника. По жељи митрополита Јовановића, крајем јануара 1737. отишао је у северинско-лепавинску епархију „тамошње свештенство поучавати“. У Северину, код Бјеловара, 13/24. II 1737. произведен је у ђакона, а 20. II / 3. III рукоположен за јереја иако није био ожењен. Изузетно успешна просветна и просветитељска каријера К. прекинута је смрћу Викентија Јовановића (6/17. VI 1737). Након четворогодишњег боравка у Карловцима, не успевши да реши свој материјални положај и осећајући, преласком патријарха Арсенија IV из Пећи у Бгд, нетрпељивост око себе, заједно са осталим професорима био је спреман да се врати у Украјину. Пошто су многи ранији договори, поготову они који су се односили на принадлежности магистара и ректора, остали нереализовани, писмом су се обратили патријарху тражећи помоћ. Невољан да у сложеним околностима, изазваним најездом Турака са југа, решава још и проблеме украјинских професора, патријарх им је на разговоре послао свог архиђакона Јована Георгијевића, који ће им, на основу записа Ј. Рајића, кратко и јасно саопштити: „Идите к ономе ко вас је дозвао и најмио, и од њега иштите плату своју, а нама нисте за потребу“. После овакве поруке К. и друговима није преостало ништа друго до да, преко Беча, крену кућама. Због неисплаћених принадлежности и поступка патријарховог у Бечу су се жалили и руском посланику. После поднете жалбе и посланикове интервенције на Двору уследила је „наредба… Дворског ратног савета заповеднику београдском… да испита истинитост навода тројице… професора… те у позитивном случају исплати их из заоставштине митрополита“ Јовановића. Да ли су професори и ректор икада добили заслужену плату не зна се. Извесно је да су у Сремским Карловцима и Бгду боравили још у првој половини 1738. и да су у Кијев стигли у јулу или августу. Потом је краће време боравио у Видубицком манастиру, на Дњепру, али се убрзо, на позив свог заштитника митрополита Заборовског, вратио у Кијев. Од 18/29. IX 1739. до 31. VII / 11. VIII 1746. био је стални професор филозофије и богословних наука, те префект и повремени вршилац дужности ректора Кијевске академије. Пошто му је Синод озбиљно замерио што је, као неожењен, дозволио да у Северину буде рукоположен за свештеника, К. се поново, јануара 1740, замонашио и том приликом своје мирско име Мануил променио у калуђерско – Михаил. Одлазећи са Академије К. је неколико месеци опет боравио у Видубицком манастиру. Почетком новембра 1746. произведен је за игумана Манастира у Гађачу, на североистоку Полтавске области, а септембра 1748. за архимандрита Манастира Свете Тројице у Слуцку. Доделом овог чина постао је не само намесник Митрополије кијевске него и архимандрит Белорусије. Будући прва црквена личност Белорусије, био је радо виђен гост и веома утицајна личност на двору кнеза Хјеронима Радзивила. Чини се основаном претпоставка да га је 1753, на путу за Кијев, посетио у Слуцку Ј. Рајић и да су, том приликом, редиговали Рајићеву верзију Траедокомедије. Непуне две г. касније, тешко оболео од жутице, умро је у Слуцку 4/15. VIII 1755. По сопственој жељи сахрањен је на гробљу Манастира Свете Тројице. Професор, песник и монах, К. је за собом оставио многобројна дела. Писао је уџбенике реторике, поетике и филозофије, али и песме, посланице, пригодне стихове, дијалоге, диспуте, моралитете, проповеди, панегирике, драме. За историју наше књижевности и позоришта К. је значајан пре свега као аутор Траедокомедије, првог извођеног драмског текста насталог код Срба, колико је до данас познато, затим као његов редитељ и зачетник школске драме и школског позоришта код Срба у крајевима северно од Саве и Дунава, у данашњој Војводини, али и као утемељивач књижевности на славеносерпском језику. Траедокомедија је написана под јаким утицајем барокне поетике и театра, потом украјинске драмске литературе онога времена (Феофан Трофимович: Милост божја и Феофан Прокопович: Владимир), али ништа мање, добрим делом, и под псеудоисторијским набојем српске прошлости, а писана је у тзв. пољском тринаестерцу, који ће постати „доминантан стих у српској поезији XVIII века, чак и у адеспотним песмама такозване грађанске лирике“. У првих седам, од укупно тринаест слика К. жели да прикаже успон и врхунац моћи српске средњевековне државе, од Немањића до цара Душана, те да објасни разлоге који су довели до њене пропасти у време Уроша V. У преосталих шест он пажњу усредсређује на похвалу мудрости, учености и моралне исправности и на истицање изузетног значаја тадашњих поглавара српске цркве у Кесарији за управљање и просвећивање народа, који више није имао „от својега рода царја“. Драма се завршава представљањем свих шест Карловачких школа (Аналогије, Инфиме, Граматике, Синтаксиса, Поезиса и Реторике) и химном у славу њиховог оснивача Викентија Јовановића. Траедокомедија није никада изведена у СНП, мада су у „руковет драмских одломака“ Јавленија и позорја (в) унете неколике сцене из Рајићеве прераде (Пролог, монолози Сербије и Мајке, сцена између Мајке и двеју отроковица), чиме је публици, истина из друге руке, омогућено да се колико-толико упозна са језиком и драматургијом овог драмског дела. Траедокомедија није штампана, али је, судећи по многобројним преписима, радо читана и извођена. Користећи све досад познате рукописе и прераде (Арсенија Поповића, Спиридона Јовановића, Саве Рајковића, Јована Рајића и тзв. „Одломке“ Радослава Грујића), др Властимир Ерчић (в) је реконструисао К. драму у њеном највероватнијем првобитном облику и 1980. објавио под називом ТРАЕДОКОМЕДИЯ содержащая в себ# (два антепролога, пролог) тринадесят д#йствий (и епилог). Без К. Траедокомедије, његове режије и извођења драме у Сремским Карловцима (вероватно 1734) наше позориште и литература били би кудикамо сиромашнији, а ко зна колико би још дуго Срби у Аустрији чекали на упознавање са домашајима оновременог европског драмског стваралаштва, па самим тим и на појаву Јоакима Вујића и Стерије. Овако, увођењем Траедокомедије у историју европског театарског стваралаштва XVIII столећа, у Војводини отпочиње континуирани развој савременог позоришног живота код Срба.

БИБЛ: Тпаедокомедија, препис Арсенија Поповића (пре 1750), ркп. у Националној библиотеци „Сечењи“ у Будимпешти, Inventarium codicum manuscriptorum ecclesiastico slavorum Bibliothecae Széchényianae, in quarto 2; Траедокомедија, препис Спиридона Јовановића (1750), ркп. у Музеју Српске православне цркве у Бгду (Грујићева оставина), Рукописне књиге, бр. 127; Траедокомедија, препис Саве Рајковића (1780), ркп. у Библиотеци Матице српске, сигн. РР 294; Траедокомедија, препис и допуне Јована Рајића (1794), ркп. у Библиотеци Матице српске, сигн. РР 396; Трагедїа сир#ечь печалная пов#сть ω смерти… Уроша Пятагω…, приредио и допунио Јован Рајић, Будим 1798; Траедокомедия, у: Властимир Ерчић, Мануил (Михаил) Козачинскиј и његова Траедокомедија, НСад-Бгд 1980, с. 437-565.

ЛИТ: Ј. Рајић, Историја катихисма православних Србаља у цесарским државама, Панчево 1884; Д. Руварац, Архимандрит Јован Рајић (1726-1801), Сремски Карловци 1901; Пл. А. Кулаковскiй, Начало русской школы у Сербовъ въ XVIII в#к#, Санктпетербургь 1903; Т. Остојић, Од велике сеобе до Доситеја, Сремски Карловци 1905; П. А. Заболотский, Очерки русского влиянiя в славянских литературах новаго времени; Русская струя в литературе сербскаго возрожденiя, Варшава 1908; Р. Грујић, Српске школе (1718-1739), Бгд 1908; Ј. Скерлић, Српска књожевност XVIII века, Бгд 1909; Р. Грујић, Прилози за историју српских школа у првој половини XVIII века, Споменик Српске академiје наука, 1910, бр. 42, с. 117-143; М. Савiћ, Почеци позоришних представа у Војводини, у: Споменица за Српско народно позориште 1861-1921, НСад 1921; С. Матић, Белешке о стварању српског позоришта, Гласник Историјског друштва, НСад, 1935, бр. VIII, с. 220-222; С. Шумаревiћ, Позориште код Срба, Бгд 1939; С. Димитријевић, Узајамне везе Срба и Руса у прошлости, Бгд 1948; К. Петровiћ, Историја српске велике православне гимназије карловачке, НСад 1951; М. Кићовiћ, Школско позориште код Срба у току XVIII и на почетку XIX века, Зборник радова Српске академије наука, 1952, бр. 2, с. 102-125; Українськi письменики, Бiо-бiблiографiчнiй словнiк, I, Кiїв 1960; З iсторiї українсьской та iнних слов’янських мов, Кiїв 1965; Р. Аћiмовiћ, Школство и просвета код Срба у XVIII веку, Бгд 1966-1967; Р. Мизь, Емануїл Козачинськiй автор первої сербської драми, Шветлосц, 1967, бр. 5, с. 1-9; М. Д. Рогович – В. М. Нiчик, Фiлософська думка в Кiево-Могилянськiй академiї. Мануйло Козачинський, Фiлософська думка 1, Кiїв, 1969, бр. 1, с. 98-116; М. Павић, Историја српске књижевности барокног доба (XVII и XVIII века), Бгд 1970; М. Д. Рогович, Проблема знака в логiцi Хрiстофора Чарнуцького та Мануйла Козачинського, Мовознавство, Кiїв, 1971, бр. 5, с. 46-55; В. Ерчић, Историјска драма у Срба од 1736. до 1860, Бгд 1974; Споменица „Библиотекара“ о 250-годишњици штампарија српских књига, Бгд 1976; Л. Чурчић, Жива реч историје, Дневник, 29. III 1981; О. Мишанич, Книга про Мануїла Козачинського, Радянське лїтературознавство, Кiїв 1981, с. 88-92; E. Pachtchenko, Monographie sur Mikhail Kozatchinski, Bulletin d’information de la UNESCO, Moscou 1983, с. 75-77; М. Павић, Рађање нове српске књижевностi, Бгд 1983; Ј. Деретић, Историја српске књижевности, Бгд 1983; М. Павић, Драма о цару Урошу, Политика, 10. XII 1983; М. Радоњић, О „Траедокомедији“ Емануила Козачинског и око ње, ЛМС, 1984, књ. 443, св. 3, с. 459-463; Ј. Христоћ, О Траедокомедији Козачинског, Књижевна реч, 25. III 1984.

М. Р.