simon-bokanegra

PODELAO AUTORUO DIRIGENTUO REDITELJKISADRŽAJFOTOVIDEO
Đuzepe Verdi – 200 godina od rođenja
SIMON BOKANEGRA
(Giuseppe Verdi: Simone Boccanegra)

Opera u tri čina s prologom

Libreto: Frančesko Marija Pjave, prema istoimenoj drami Antonija Garsije Gutijeresa
Dirigent: Aleksandar Kojić
Reditelj: Katerina Panti Liberoviči (Caterina Panti Liberovici), Italija
Scenograf: Serđo Marioti (Sergio Mariotti), Italija
Kostimograf: Kristina Ačeti (Cristina Aceti), Italija
Hor pripremila: Vesna Kesić Krsmanović

ULOGE

Simon Bokanegra, plebejac, dužd Đenove
Vasa Stajkić / Dragutin Matić, k.g.

Marija Bokanegra, njegova kći,
odrasla pod imenom Amelija Grimaldi
Ljiljana Lišković, k.g. / Danijela Jovanović / Verica Pejić

Jakopo Fijesko, patricij, njen deda
Branislav Jatić / Goran Krneta

Gabriele Adorno, mladi patricij
Aleksandar Saša Petrović / Branislav Cvijić

Paolo Albijani, kancelar
Željko R. Andrić / Nebojša Babić

Pjetro, senator
Ivan Dajić / Goran Krneta

Kapetan
Igor Ksionžik / Branislav Cvijić

Amelijina pratilja
Jaroslava Benka Vlček

Marijin duh
Marijeta Virag / Sofija Stanić

Marija, devojčica
Jana Vasić / Nevena Stankov

Vojnici, građani Đenove, senatori, mornari,
zanatlije, zatvorenici

Hor

ORKESTAR I HOR SNP-a

Asistent reditelja: Katarina Mateović Tasić
Asistenti scenografa: Anjeze Belato (Agnese Bellato), Italija i Nada Danilovac
Asistent kostimografa: Snežana Horvat
Libreto preveo i prilagodio za titl: Ivan Svirčević
Koncertmajstor: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Korepetitori: Danijela Hodoba Leš, Strahinja Đokić
Sufler: Aleksandra Majtan
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Dejan Teodorović
Dizajn svetla: Marko Radanović
Prevodioci s italijanskog: Jelena Lagator, Jelena Badovinac i Zoran Marović

Mesto i vreme radnje: Đenova, od 1339. do 1363. godine.

Prvo izvođenje: Venecija, teatar „La Feniče“, 12. marta 1857.
Konačna verzija: Milano, teatar „La Skala“, 24. marta 1881.
Prvo izvođenje u Srpskom narodnom pozorištu: 20. juna 1967.
Premijera: 12. decembra 2013, scena „Jovan Đorđević“ 19.00

Predstava traje oko tri sata s jednom pauzom.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

ĐUZEPE VERDI
(Le Ronkole 10. X 1813 – Milano 27. I 1901)

verdiPorodica mu je bila skromnog porekla, ali njegov talenat je brzo otkrio jedan porodični prijatelj, Antonio Bareci, koji ga je prvo odveo da uči kod dirigenta orkestra u Busetu, a zatim ga je poslao na usavršavanje u Milano. Ali, Verdija nisu primili na Konzervatorijum, i on se obratio jednom privatnom učitelju, Vinčencu Lavinji, s kojim je produbio svoje znanje o italijanskoj i nemačkoj muzici. Ubrzo su ga pozvali u Buseto za dirigenta orkestra, tamo se oženio Margeritom, kćerkom svoga dobročinitelja. Godine 1838. vratio se u Milano gde je njegova prva opera, Oberto, grof od San Bonifacija (Oberto, Conte di San Bonifacio, Skala) doživela priličan uspeh, ali je njegovo sledeće delo, komična opera Jedan dan kraljevanja ili Lažni Stanislav (Un giorno di regno ili Il finto Stanislao, Skala, 1840), doživela potpun neuspeh. To je bio najtužniji period u Verdijevom životu. Bio je razočaran zbog nerazumevanja publike i izmučen teškim porodičnim nesrećama: preranom smrću žene i dvoje dece. Iz depresije ga je izvukao libreto Nabuka, za koji je s oduševljenjem napisao muziku i koji je postigao veliki uspeh u Skali, 1842. Cenzura je zapazila političku težinu Verdijeve ideje u toj operi, gde je individualna drama bila predstavljena u mnogo širem kontekstu kolektivne drame, a sledeća opera, po Grosijevom romanu, Lombarđani u prvom krstaškom ratu (I Lombardi alla prima crociata, Skala, 1843), pala je u nemilost cenzora.

To su bile godine grozničavog rada, kako bi postigao konačno priznanje: između 1844. i 1850, Verdi je komponovao operu Ernani, po romanu Viktora Igoa (Venecija, 1844), po Bajronu Dva Foskara (I due Foscari, Rim, 1844), po Šileru Jovanku Orleanku (Giovanna d Arco, Milano, 1845), Alzira, po Volteru (Napulj, 1845), Atila (Venecija, 1846), Magbet, po Šekspiru (Macbeth, Firenca, 1847), Razbojnike po Šileru (I masnadieri, London, 1847), Gusar po Bajronu (Il corsaro, Trst, 1848), Bitka kod Lenjana po Gveraciju (La battaglia di Legnano, Rim, 1849), Lujza Miler po Šileru (Luisa Miller, Napulj, 1849), Stifelio (Stiffelio, Trst, 1850). Kao već bogat čovek, živeo je s pevačicom Đuzepinom Streponi s kojom se venčao 1859, na imanju Sant Agata, koje je kupio u blizini rodnog sela, i na kojem je sagradio lepu vilu. Tu se posvetio komponovanju svojih velikih remek-dela: Rigoleto (Rigoletto, Venecija, 1851), Trubadur (Il trovatore, Rim, 1853), Travijata (La traviata, Venecija, 1853). To je vreme njegove najveće slave. Otada će Verdi sve manje komponovati, i to gotovo uvek po narudžbini. Za parisku Operu napisao je Sicilijansko večernje (I vespri siciliani, 1855), za Feniče u Veneciji Simon Bokanegra (1857), za Rim Bal pod maskama (Un ballo in mFrensis Pulenkaschera, 1859), koji je imao problema sa cenzurom, za Petrograd Moć sudbine (La forza del destino, 1862), opet za Pariz Don Karlo (Don Karlos, 1867). Kavur je, u ime ujedinjene Italije, zahtevao da on bude član prvog parlamenta. U politici je Verdi bio desničarski liberal, a njegov oprezni konzervatizam osećao se i u muzičkom životu, u njegovom suprotstavljanju simfonijskoj muzici i Vagnerovoj umetnosti. Povodom otvaranja Sueckog kanala, Ismail-paša ga je pozvao da napiše Aidu (Kairo, 1871), i on joj se posvetio s posebnim oduševljenjem, smatrajući je svojim poslednjim operskim delom. Godine 1874, duboko potresen Manconijevom smrću, napisao je Misu rekvijem (Messa da requiem). Njegov izdavač, Rikordi, i Arigo Boito, ubedili su ga da se vrati operi, i 5. februara 1887. Skala je trijumfalno pozdravila njegov novi rastanak sa scenom, Otelo, koji još jednom nije morao da bude i konačni rastanak. Navaljivanja Boita i Rikordija naterala su već osamdesetogodišnjeg Verdija da se drugi put okuša u jednoj komičnoj operi. Falstaf (Skala, 1893) postigao je srdačan i dirljiv uspeh, ali nije bio shvaćen, jer se mnogo razlikovao od onog Verdija kojeg je publika poznavala i volela.

Nadživeo je sve svoje savremenike s kojima se nadmetao ili ih je voleo, Donicetija, Merkadantea, Rosinija, Vagnera, svoje dve žene, i svoj vek. Poslednje godine proveo je posvećen crkvenoj muzici: napisao je Te Deum (1896) i Stabat Mater (1897), odnosno baveći se domom za stare muzičare koji je dao da se sagradi u Milanu.
/Vodič kroz operu, priredio Đoakino Lanca Tomazi/

Verdijeve opere do sada izvedene na sceni Srpskog narodnog pozorišta:
Trubadur, Travijata, Rigoleto, Bal pod maskama, Aida, Otelo, Don Karlos, Nabuko, Simon Bokanegra, Moć sudbine, Magbet.

ALEKSANDAR KOJIĆ

aleksandar-kojic-1Rođen u Novom Sadu. Posle završenih osnovnih i specijalističkih studija dirigovanja, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavao se na nekoliko različitih majstorskih kurseva: u Beogradu kod prof. Uroša Lajovica, Beču kod prof. Marka Stringera (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Majncu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Erwin Ortner i Frieder Bernius, Meinz), Utrehtu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Timothy Brown, Utrecht), kao i na radionicama za staru muziku (Helmuth Rilling – Mainz i Ton Koopman – Utrecht). Nakon povratka u Srbiju sarađuje s kamernim orkestrom Camerata academica iz Novog Sada i biva angažovan kao dirigent Omladinskog simfonijskog orkestra Srednje muzičke škole „Isidor Bajić”. Ubrzo, 2010. godine, dobija poziv za mesto dirigenta u Operi Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu. Od avgusta 2012. do aprila 2014. bio je direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta.

Pored standardnog operskog repertoara, dokazao se i na polju moderne opere. Izvođenje opere Mileva, savremene kompozitorke Aleksandre Vrebalov, nagrađeno je Godišnjom nagradom Srpskog narodnog pozorišta za najbolju opersku predstavu u 2012. godini. Francuska televizija ARTE snimila je izvođenje i emitovala ga šest meseci, nakon čega je Mileva ušla u prvih 15 svetskih produkcija koje je ova televizija snimala tokom 2012.

U proteklih nekoliko godina Kojić je gostovao u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK) u Zagrebu i HNK Ivana pl. Zajca Rijeka (Hrvatska), Segedinskoj operi (Mađarska), Teatru Opere i Baleta u Krasnojarsku (Rusija).

Operski i baletski repertoar: Verdi (Travijata, Trubadur, Aida, Simon Bokanegra, Nabuko, Rigoleto) Pučini (Boemi, Madam Baterflaj, Toska), Čajkovski (Pikova dama, Evgenije Onjegin, Krcko Oraščić), Mocart (Don Đovani), Doniceti (Ljubavni napitak, Pozorišne zgode i nezgode), Rosini (Seviljski berberin), Kalman (Kneginja čardaša), Britn (kamerna opera Okretaj zavrtnja), Gotovac (Ero s onoga svijeta), Bize (Karmen), Vrebalov (Mileva), Orf (Karmina burana), Bajić (Knez Ivo od Semberije), Đ. K. Menoti (Telefon), S. Barber (Partija bridža), P. Hindemit (Tamo i natrag), M. Teodorakis (Grk Zorba), P. Maskanji (Kavalerija rustikana).

Godišnja nagrada Srpskog narodnog pozorišta:
– za dirigovanje opere Pikova dama P. I. Čajkovskog, 2012.
– za praizvedbu opere Mileva A. Vrebalov 2012.
– za Gala koncert povodom 150. godišnjice rođenja Riharda Štrausa 2015.
– za redakciju partiture i dirigovanja koncertnim izvođenjem opere Knez Ivo od Semberije Isidora Bajića, povodom obeležavanja sto godina od smrti kompozitora, 2016.


REČ DIRIGENTA

Simon Bokanegra – 46 godina posle

Opera Simon Bokanegra spada u retke operske naslove inspirisane životom istorijskih ličnosti. Priča o srednjovekovnom, đenovskom duždu Simonu Bokanegri i njegovoj karakterstičnoj vladavini, zaokupljala je Verdijevu pažnju više od 20 godina. Bokanegra, gusar u službi republike Đenove, prvi je vladar u istoriji te republike izabran iz naroda. Takav gest izazvao je revolt uglednih građanskih porodica Fijesko, Adorno i Grimaldi koje su se godinama smenjivale na đenovskom tronu. Njegovo umeće vladanja, te pokušaj pomirenja dveju zavađenih republika, Venecije i Đenove, ostaje do danas jedinstven primer očuvanja reda među političkim neistomišljenicima, zavađenim oko trgovačkih interesa i prevlasti na moru.

Prva verzija opere, nastala 1857, nije imala uspeh kod publike. Sam Verdi je, takođe, bio svestan slabosti svoje nove opere, pa je odlučio da je ostavi po strani. Usledili su veliki uspesi sa naslovima koje je potom napisao: Bal pod maskama, Moć sudbine, Magbet (finalna verzija), Don Karlo i Aida. Punih deset godina nakon velikog uspeha s operom Aida (1871), Verdi se ponovo vraća operi Simon Bokanegra. U radu na novoj verziji, ključnu ulogu imao je Verdijev prijatelj i saradnik Arigo Boito. Budući i sam dobar kompozitor i libretista, Boito je poptuno izmenio već postojeći libreto. Preuredio je redosled svih scena, napisao Prolog i dodao prvom činu ključnu scenu „U sali Velikog veća“.

Nova verzija je s velikim uspehom premijerno izvedena 1881. godine u Milanu.

Opera Simon Bokanegra je prvo delo Verdijevog poznog stvaralačkog perioda. Nakon ove, usledile su njegove dve poslednje opere Otelo i Falstaf.

Bokanegra predstavlja rezultat velikog kompozitorskog i životnog iskustva Đuzepa Verdija.

Njegova snažna inspiracija, ujedno i večna lična patnja vezana za odnos oca i ćerke (Verdi je izgubio dve ćerke) i ovde se, kao i u Rigoletu i Travijati, postavlja kao jedan od ključnih elemenata dramskog toka.

Na sceni Srpskog narodnog pozorišta, opera Simon Bokanegra izvedena je jedini put 1967. godine. Punih 46 godina nakon prvog novosadskog izvođenja, a u godini Verdijevog jubileja, ovo delo počinje svoj novi život na novosadskoj operskoj sceni.

KATERINA PANTI LIBEROVIČI
(Caterina Panti Liberovici)

cplRođena u Torinu, gde je diplomirala pri školi Teatra Stabile, kao i na Muzičkoj akademiji konzervatorijuma „Đuzepe Verdi“ (teorija i solfeđo). Na istom konzervatorijumu studirala je klarinet i pevanje.

Od 1997. do 2013. režirala 24 opere, od kojih izdvajamo: L’ambizione delusa L. Lea (Festival della Valle d’Itria, Martina Franka, 2013), Luci mie traditrici S. Šarinija (Moskva, 2012), Prilika stvara lopova, ili zamenjeni koferi Đ. Rosinija (Montepulćano, 2011), Krunisanje Popeje K. Monteverdija (Norveška, 2011), Seviljski berberin Đ. Paiziela (Montepulćano, 2009), Svilene lestvice Đ. Rosinija (Potsdam, 2007), Il Festino A. Bankjerija (Ženeva, 2007), Boemi Đ. Pučinija (Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2007), Il piccolo spazzacamino B. Britna (Đenova, 2007), Rigoleto Đ. Verdija (Teramo, 2005), Andre Šenije U. Đordana (Bergamo, 2004), Pozorišne zgode i nezgode G. Donicetija (Zagreb, 2003), Kapuleti i Monteki V. Belinija (Zagreb, 2002), Mesečarka V. Belinija (Osijek, 2002), Tajni brak D. Čimaroze (Osijek, 2001), Chi dell’altrui si veste presto si spoglia D. Čimaroze (Milano, 2000), Anonimno pismo G. Donicetija (Milano 1997) i druge.

Učestvovala je u obnovama produkcija pozorišta San Karlo u Napulju (Boemi Đ. Pučinija, 2000), Boljšog teatra u Moskvi (Falstaf Đ. Verdija, 2005), festivala „Mocart“ u Korunji (Figarova ženidba, 2008) i teatra „Verdi“ u Trstu (Lastavica Đ. Pučinija, 2008).

Kao asistent režije radila je dvanaest godina u kontinuitetu u milanskoj Skali, s najvećim svetskim rediteljima, i četiri godine u Operi Frankfurt.


REČ REDITELJKE

Valovi jedne sudbine

Simon je gusar.

Čovek kome je data sudbina slobode. Slobode da se ne sukobljava, da ne pada u okršaje, slobode od zlopamćenja, od ozlojeđenosti. Slobode u kojoj se olujno more, iz kojega on potiče, pretače u galaksiju, stanište večnosti.

Simon je lišen očinstva, pometen nestankom male Marije; lišen prava da bude sin, osuđen nepopustljivošću oca Fijeska; oteto mu je pravo da bude čovek, uklet smrću svoje voljene Marije.

Simon koga zbivanja nagnaju da bude samo dužd.

Simon koji sopstveni bol pretvori u misionarski život, a pod nagonom svoje sudbine, da bi izvidao svaki lom u životu društvenom i političkom.

Ali Simonov život je more, more čiji valovi otimaju i daruju, istovremeno okrutni i velikodušni.

Valovi odnose ženu, a vraćaju kćer.

Valovi ne dopuštaju Simonu da ostvari svoj životni put, ali valovi daju Simonu mogućnost da ga ostvari u sledećem pokoljenju.

Fijesko – prvi i poslednji apsolutni otac u priči – leči svoj unutarnji lom prevazišavši nepomirljivost, spoznavši oprost.

Gabrijele – ljubavnik, revolucionar, novi gusar – kruniše svoju ljubav i stupa u zreli deo života, ispunjen, i nasledivši titulu dužda.

Marija, voljena od strane Simona, zbog njega i umrla, kći je i majka istovremeno, sama sebi i mati i kćer. Žena je koju je more odnelo i more vratilo preko novog pokoljenja.

Marija u sebi spaja i umrlu ženu i nestalu devojčicu, izdigavši se iz mora kao strastvena, kao srčana, kao borbena, kao mlada ljubavnica: kroz nju, sačinjenu od valova vremena, protiče i Simonova sudba.

Simon, koji zna da se izbori sa olujom generacijskog jaza, poklekne pred ostvarenjem svoje lične sreće. Poklekne, ali uspeva da, kroz životni vek koji mu je dat, povrati smisao porodice koja je njemu, pak, izmakla. Ujedini jednu porodicu kojoj, međutim, ne može da pripada.

Zavešta onima koji ostaju mogućnost – njemu uvek uskraćivanu – da budu srećni.

Zavešta i kreće u potragu, a preko metaforičke smrti, za slobodnim mirom u galaksiji večnosti.

PROLOG

Prilično dug prolog (obično se igra kao odvojen čin) odvija se na glavnom đenovskom trgu početkom XIV ili XV veka. (U libretu se govori o XV veku, no ipak, istorija svedoči da se izbor Simona Bokanegre, prvog dužda Đenove, odigrao 1339. godine.) Đenova je u to vreme bila republika, i opera počinje razgovorom dva politička delatnika, Paola i Pjetra, o njihovim problemima. Oni su predstavnici – prema današnjim shvatanjima – demokratske političke struje, gibelina, i bave se pitanjem ko će postati dužd, odnosno glavar ovog grada-države. Brzo dolaze do saglasja da to bude Simon Bokanegra. U tom trenutku on je veoma popularan i poštovan (izbavio je grad od najezde pirata koji su dolazili sa afričke obale Sredozemnog mora). Uto se pojavljuje i sam Simon. Paolo mu obećava da će, još koliko ujutru, postati dužd. Simon se trza na ove reči. On uopšte ne želi vlast, već da se oženi Marijom, s kojom je u tajnoj ljubavnoj vezi. Ali, Paolo uspeva da ga brzo nagovori da promeni poziciju.
Marija je kći patricija Jakopa Fijeska. Ukoliko bi Simon bio izabran za dužda stekao bi titulu vojvode, i Fijesko ne bi više mogao braniti kćeri da se uda za Simona.

Kada je dogovor sa Simonom postignut, Paolo i Pjetro sakupljaju svoje pristalice. Njihovi politički argumenti nose lični karakter, ali ipak proizvode neophodan utisak. Oni okreću narod protiv Fijeska, Simonovog suparnika ispred partije guelfa, dodajući da ovaj tajno drži u svojoj palati jednu zatočenu lepoticu. To definitivno ubeđuje narod da će Simon biti bolji dužd, i svi se razilaze u velikom uzbuđenju. Ali Fijesko, patricij i guelf, nikako nije zločinac. Žena za koju je čaršija govorila da je kod njega u zatočeništvu zapravo je njegova kći Marija, Simonova ljubavnica. Ona je upravo umrla, ubrzo nakon porođaja. U široko poznatoj ariji „Il lacerato spirito“ („Izmučeni duh“) Fijesko priča o svom bolu. Za to vreme hor iza scene peva „Miserere“.

Simon, otac Marijinog deteta, trudi se da ostvari prijateljstvo sa Fijeskom. On traži njegov oproštaj, i čak mu nudi svoj život, ali Fijesko ne želi da bude ubica i obećava Simonu svoj oproštaj, ukoliko mu preda unuku. Simon nije u stanju da to učini i otkriva Fijesku da je žena, kojoj je bilo povereno dete, nađena mrtva, a dete je oteto. Fijesko, ništa ne govoreći Simonu o Marijinoj smrti, gordo i nadmeno mu okreće leđa i napušta svog političkog protivnika. Simon ipak ulazi u dvorac, ali se već za koji trenutak vraća: tamo je zatekao mrtvo telo svoje voljene Marije.
U tom trenutku narod nahrupi na trg pred dvorcem i likuje zbog izbora Simona za dužda. Prolog se završava njihovim uzvicima „Živeo Simon!“, koje on dočekuje slomljenog srca.

PRVI ČIN

Scena prva
Protekle su dvadeset četiri godine. Simon Bokanegra je još uvek dužd u Đenovi. Njegova kći živi u domu davnašnjeg neprijatelja, Fijeska, ali ni on, ni Simon, pa ni sama devojka, nemaju predstavu ko je ona u stvari. Devojka raste pod imenom Amelija. Čin počinje njenim iščekivanjem dolaska njenog dragog, Gabriela Adorna, mladog patricija iz partije koja ne podržava Simona. Zagledana u pučinu, ona peva ariju u kojoj izražava nestrpljenje povodom Gabrielovog povratka. Daleko iza scene začuje se Gabrielova uzvratna ljubavna pesma: to se njegov brod približava obalama Đenove. Uskoro, oni se nalaze u strasnom zagrljaju. Ipak, na njihov odnos pala je senka. Amelija ne odobrava zaveru koju je protiv Simona pokrenuo Gabriel. „Metež, koji seješ, izneće te na stub srama. Noćima gledam kako se vrtom šunjaju tajanstvene figure, viđam tebe i monaha Andrea, u čijim očima plamti ljuta mržnja, viđam dvorjane i vojnike…“, – govori mu Amelija. Njihov razgovor prekida Pjetro, koji najavljuje dolazak dužda. Amelija užurbano objašnjava kako dužd namerava da je isprosi za jednog od svojih favorita i moli Gabriela da preduzme nešto, kako bi sprečio taj brak. Pre dolaska dužda pojavljuje se stari Fijesko (koji se, da bi sakrio svoj pravi identitet, krije pod imenom monaha Andree). On ispriča Gabrielu kako je Amelija plebejskog roda i nije prava nego usvojena kćer grofice Grimaldi. Taj momenat nema značaja za vatreno zaljubljenog Gabriela, i tada njegov zaštitnik – u duetu koji pleni duboko religioznom melodikom – blagosilja njihovu vezu.

Pojavljuje se dužd. Cilj njegove posete je da obezbedi zaruke Amelije i Paola, čoveka koji mu je nekada pomogao da postane dužd, a koji je sada njegov glavni savetnik. Ali tokom dugog i dirljivog dueta, gde mu Amelija otkriva svoju životnu priču, oboma postaje jasno da je ona njegova davno izgubljena kći. Tada dužd menja svoju odluku: ona ne mora da pođe za Paola, pošto ne voli njega, nego nekog drugog. Simon, međutim, u tom trenutku još ne zna da njen izabranik, prema kome je ispoljio blagonaklonost, nije niko drugi nego njegov zakleti neprijatelj, Gabriele Adorno.

Scena druga
Između prve i druge scene odigralo se nekoliko važnih događaja. Prvo – njegov dvolični savetnik Paolo saznao je da Simon više ne podržava njegov brak sa Amelijom. Drugo – on je sa svojim pristalicama pokušao otmicu Amelije. I treće – ovaj pokušaj osujetio je Gabriele, ubivši pritom jednog od njegovih ljudi. Gabriele je ubeđen da iza svega stoji sam Simon.

Scena počinje zasedanjem senata, gde Simon, mudrim savetima, pokušava da uspostavi trajni mir među suprotstavljenim partijama. Neočekivano, sa trga se začuju krici gomile koja – isprovocirana pokušajem Amalijine otmice, i u lažnom uverenju da ju je organizovao dužd – traži Simonovu smrt. U salu uvode Gabriela i patera Andrea. Gabriele ne poriče da je ubio čoveka po imenu Lorencino, da bi spasao Ameliju. Dodaje kako mu je poznato da iza čitavog događaja stoji jedan uticajni gospodin. Taj „uticajni gospodin“ je upravo Paolo Albijani. Paolo shvata da se nad njegovom glavom zgušnjavaju oblaci. On pokušava da utekne, ali mu – po naređenju dužda – straža pregrađuje put. Gabriele, u ubeđenju da je krivac za otmicu Simon, baca se na njega s nožem. Put mu prepreči Amelija. Ne nazivajući nikog poimence, ona jasno stavlja do znanja da je organizator njene otmice Paolo. Sledi veličanstveni sekstet sa horom, u kome svaki lik izražava svoja razmišljanja i osećanja. Na kraju seksteta Simon se obraća Paolu. On zna da je Paolo organizator otmice, i poručuje mu: „U tvojim su rukama čast i pravosuđe ovog grada, idi i izvrši svoj dug. Osudi prestupnika. Neka se na njega, kao bič, obruše reči ‘Budi proklet’!“ Paolo, u užasu, mora da osudi samog sebe – „Sia maledetto!“ Ove reči prihvata čitava sala.

Pauza

DRUGI ČIN

Paolo se kune da će se osvetiti duždu, i priprema mu pehar s otrovom. Naređuje da mu se dovedu dvoje utamničenih – Gabriele i Fijesko. Prvo pokušava da ubedi Fijeska da otruje dužda na spavanju. Ali stari aristokrata i ovoga puta odbija da ubije Simona. Tada Paolo na isti čin nagovara Gabriela. Govori mu da je Amelija postala Simonova ljubavnica, zbog čega mora da ga ubije. Ostavši sam, Gabriele daje oduška svom negodovanju, a potom – u neobično lepoj ariji – moli nebo da mu vrati Amelijinu ljubav.

Ulazi Amelija. U prelepom duetu moli Gabriela da poštuje i dužda, i njenu nevinu ljubav prema njemu. Pojava Simona prekida njihov razgovor. Gabriele se sakriva u susednoj prostoriji. U duetu koji će uslediti Simon saznaje da je Amelijin izabranik upravo njegov neprijatelj, Gabriele. Veoma uzbuđen, obećava Ameliji da će mu oprostiti, ukoliko se ovaj pokaje.

Rastrzan i umoran, Simon seda za sto i ispije pehar s otrovom koji je tu ostavio Paolo. Obuzima ga san. Tada istrčava Gabriele, s namerom da ga ubije. U tome ga ponovo sprečava Amelija. Ona mu otkriva da je Simon njezin otac, i saopštava mu njegovu velikodušnu odluku da mu oprosti. Buntovnici opsedaju dvorac. Simon se budi i predlaže Gabrielu da se pridruži pobunjenicima. Gabriele uzvikuje da se nikada više neće boriti protiv dužda, i oni se – rame uz rame – suprotstavljaju razjarenoj gomili.

TREĆI ČIN

Dužd i mladi Gabriele uspevaju da odnesu pobedu nad patricijskom partijom guelfa. Paolo, izdajnik Simona, doveden je u vojvodski dvorac i osuđen na smrt vešanjem. Pre nego što ga odvedu na pogubljenje, on otkriva Fijesku da je otrovao dužda i potom, da bi svoj kraj učinio dodatno tužnim, sluša pevanje svadbenog hora sa venčanja Amelije i Gabriela. Dovode već umirućeg Simona, čiji dolazak najavljuju fanfare. Dvojica starih neprijatelja – Fijesko i Simon – ostaju sami. I kad Fijesko sazna da je Amelija davno izgubljena kći njegove kćeri Marije, oni jedno drugom padaju u zagrljaj.

U salu ulaze tek venčani Amelija i Gabriele. Tek sada ona saznaje da je Fijesko, njen dugogodišnji staratelj i zaštitnik, zapravo njen deda. U tom trenutku svi primećuju da Simona napušta snaga. On, pre nego što će ispustiti dušu, uspeva da za svog naslednika, novog dužda Đenove, imenuje Gabriela Adorna.
Henri Sajmon

Prevod: B. Jatić

Fotografije: Miomir Polzović