Опера у три чина с прологом

Либрето: Франческо Марија Пјаве, према истоименој драми Антонија Гарсије Гутијереса
Диригент: Александар Којић
Редитељ: Катерина Панти Либеровичи (Caterina Panti Liberovici), Италија
Сценограф: Серђо Мариоти (Sergio Mariotti), Италија
Костимограф: Кристина Ачети (Cristina Aceti), Италија
Хор припремила: Весна Кесић Крсмановић

УЛОГЕ

Симон Боканегра, плебејац, дужд Ђенове
Васа Стајкић / Драгутин Матић, к.г.

Марија Боканегра, његова кћи,
одрасла под именом Амелија Грималди
Љиљана Лишковић, к.г. / Данијела Јовановић / Верица Пејић

Јакопо Фијеско, патрициј, њен деда
Бранислав Јатић / Горан Крнета

Габриеле Адорно, млади патрициј
Александар Саша Петровић / Бранислав Цвијић

Паоло Албијани, канцелар
Жељко Р. Андрић / Небојша Бабић

Пјетро, сенатор
Иван Дајић / Горан Крнета

Капетан
Игор Ксионжик / Бранислав Цвијић

Амелијина пратиља
Јарослава Бенка Влчек

Маријин дух
Маријета Вираг / Софија Станић

Марија, девојчица
Јана Васић / Невена Станков

Војници, грађани Ђенове, сенатори, морнари,
занатлије, затвореници
Хор

ОРКЕСТАР И ХОР СНП-а

Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Асистенти сценографа: Ањезе Белато (Agnese Bellato), Италија и Нада Даниловац
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Либрето превео и прилагодио за титл: Иван Свирчевић
Концертмајстор: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Страхиња Ђокић
Суфлер: Александра Мајтан
Инспицијенти: Тања Цвијић, Дејан Теодоровић
Дизајн светла: Марко Радановић
Преводиоци с италијанског: Јелена Лагатор, Јелена Бадовинац и Зоран Маровић

Место и време радње: Ђенова, од 1339. до 1363. године.

Прво извођење: Венеција, театар „Ла Фениче“, 12. марта 1857.
Коначна верзија: Милано, театар „Ла Скала“, 24. марта 1881.
Прво извођење у Српском народном позоришту: 20. јуна 1967.
Премијера: 12. децембра 2013, сцена „Јован Ђорђевић“ 19.00

Представа траје око три сата с једном паузом.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

ЂУЗЕПЕ ВЕРДИ
(Le Ronkole 10. X 1813 – Milano 27. I 1901)

Породица му је била скромног порекла, али његов таленат је брзо открио један породични пријатељ, Антонио Бареци, који га је прво одвео да учи код диригента оркестра у Бусету, а затим га је послао на усавршавање у Милано. Али, Вердија нису примили на Конзерваторијум, и он се обратио једном приватном учитељу, Винченцу Лавињи, с којим је продубио своје знање о италијанској и немачкој музици. Убрзо су га позвали у Бусето за диригента оркестра, тамо се оженио Маргеритом, кћерком свога доброчинитеља. Године 1838. вратио се у Милано где је његова прва опера, Оберто, гроф од Сан Бонифација (Oberto, Conte di San Bonifacio, Скала) доживела приличан успех, али је његово следеће дело, комична опера Један дан краљевања или Лажни Станислав (Un giorno di regno или Il finto Stanislao, Скала, 1840), доживела потпун неуспех. То је био најтужнији период у Вердијевом животу. Био је разочаран због неразумевања публике и измучен тешким породичним несрећама: прераном смрћу жене и двоје деце. Из депресије га је извукао либрето Набука, за који је с одушевљењем написао музику и који је постигао велики успех у Скали, 1842. Цензура је запазила политичку тежину Вердијеве идеје у тој опери, где је индивидуална драма била представљена у много ширем контексту колективне драме, а следећа опера, по Гросијевом роману, Ломбарђани у првом крсташком рату (I Lombardi alla prima crociata, Скала, 1843), пала је у немилост цензора.

То су биле године грозничавог рада, како би постигао коначно признање: између 1844. и 1850, Верди је компоновао оперу Ернани, по роману Виктора Игоа (Венеција, 1844), по Бајрону Два Фоскара (I due Foscari, Рим, 1844), по Шилеру Јованку Орлеанку (Giovanna d Arco, Милано, 1845), Алзира, по Волтеру (Напуљ, 1845), Атила (Венеција, 1846), Магбет, по Шекспиру (Macbeth, Фиренца, 1847), Разбојнике по Шилеру (I masnadieri, Лондон, 1847), Гусар по Бајрону (Il corsaro, Трст, 1848), Битка код Лењана по Гверацију (La battaglia di Legnano, Рим, 1849), Лујза Милер по Шилеру (Luisa Miller, Напуљ, 1849), Стифелио (Stiffelio, Трст, 1850). Као већ богат човек, живео је с певачицом Ђузепином Стрепони с којом се венчао 1859, на имању Сант Агата, које је купио у близини родног села, и на којем је саградио лепу вилу. Ту се посветио компоновању својих великих ремек-дела: Риголето (Rigoletto, Венеција, 1851), Трубадур (Il trovatore, Рим, 1853), Травијата (La traviata, Венеција, 1853). То је време његове највеће славе. Отада ће Верди све мање компоновати, и то готово увек по наруџбини. За париску Оперу написао је Сицилијанско вечерње (I vespri siciliani, 1855), за Фениче у Венецији Симон Боканегра (1857), за Рим Бал под маскама (Un ballo in mFrensis Pulenkaschera, 1859), који је имао проблема са цензуром, за Петроград Моћ судбине (La forza del destino, 1862), опет за Париз Дон Карло (Don Karlos, 1867). Кавур је, у име уједињене Италије, захтевао да он буде члан првог парламента. У политици је Верди био десничарски либерал, а његов опрезни конзерватизам осећао се и у музичком животу, у његовом супротстављању симфонијској музици и Вагнеровој уметности. Поводом отварања Суецког канала, Исмаил-паша га је позвао да напише Аиду (Каиро, 1871), и он јој се посветио с посебним одушевљењем, сматрајући је својим последњим оперским делом. Године 1874, дубоко потресен Манцонијевом смрћу, написао је Мису реквијем (Messa da requiem). Његов издавач, Рикорди, и Ариго Боито, убедили су га да се врати опери, и 5. фебруара 1887. Скала је тријумфално поздравила његов нови растанак са сценом, Отело, који још једном није морао да буде и коначни растанак. Наваљивања Боита и Рикордија натерала су већ осамдесетогодишњег Вердија да се други пут окуша у једној комичној опери. Фалстаф (Скала, 1893) постигао је срдачан и дирљив успех, али није био схваћен, јер се много разликовао од оног Вердија којег је публика познавала и волела.

Надживео је све своје савременике с којима се надметао или их је волео, Доницетија, Меркадантеа, Росинија, Вагнера, своје две жене, и свој век. Последње године провео је посвећен црквеној музици: написао је Те Деум (1896) и Стабат Матер (1897), односно бавећи се домом за старе музичаре који је дао да се сагради у Милану.
/Водич кроз оперу, приредио Ђоакино Ланца Томази/

Вердијеве опере до сада изведене на сцени Српског народног позоришта:
Трубадур, Травијата, Риголето, Бал под маскама, Аида, Отело, Дон Карлос, Набуко, Симон Боканегра, Моћ судбине, Магбет.

АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ

Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду код проф. Уроша Лајовица, Бечу код проф. Марка Стрингера (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Мајнцу – курсеви из хорског дириговања (проф. Erwin Ortner и Frieder Bernius, Meinz), Утрехту – курсеви из хорског дириговања (проф. Timothy Brown, Utrecht), као и на радионицама за стару музику (Helmuth Rilling – Mainz и Ton Koopman – Utrecht). Након повратка у Србију сарађује с камерним оркестром Camerata academica из Новог Сада и бива ангажован као диригент Омладинског симфонијског оркестра Средње музичке школе „Исидор Бајић”. Убрзо, 2010. године, добија позив за место диригента у Опери Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду. Од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере Српског народног позоришта.

Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. Извођење опере Милева, савремене композиторке Александре Вребалов, награђено је Годишњом наградом Српског народног позоришта за најбољу оперску представу у 2012. години. Француска телевизија ARTE снимила је извођење и емитовала га шест месеци, након чега је Милева ушла у првих 15 светских продукција које је ова телевизија снимала током 2012.

У протеклих неколико година Којић је гостовао у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца Ријека (Хрватска), Сегединској опери (Мађарска), Театру Опере и Балета у Краснојарску (Русија).

Оперски и балетски репертоар: Верди (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето) Пучини (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковски (Пикова дама, Евгеније Оњегин, Крцко Орашчић), Моцарт (Дон Ђовани), Доницети (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росини (Севиљски берберин), Калман (Кнегиња чардаша), Бритн (камерна опера Окретај завртња), Готовац (Еро с онога свијета), Бизе (Кармен), Вребалов (Милева), Oрф (Кармина бурана), Бајић (Кнез Иво од Семберије), Ђ. К. Меноти (Телефон), С. Барбер (Партија бриџа), П. Хиндемит (Тамо и натраг), М. Теодоракис (Грк Зорба), П. Маскањи (Кавалерија рустикана).

Годишња награда Српског народног позоришта:
– за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског, 2012.
– за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012.
– за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015.
– за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора, 2016.


РЕЧ ДИРИГЕНТА

Симон Боканегра – 46 година после

Опера Симон Боканегра спада у ретке оперске наслове инспирисане животом историјских личности. Прича о средњовековном, ђеновском дужду Симону Боканегри и његовој карактерстичној владавини, заокупљала је Вердијеву пажњу више од 20 година. Боканегра, гусар у служби републике Ђенове, први је владар у историји те републике изабран из народа. Такав гест изазвао је револт угледних грађанских породица Фијеско, Адорно и Грималди које су се годинама смењивале на ђеновском трону. Његово умеће владања, те покушај помирења двеју завађених република, Венеције и Ђенове, остаје до данас јединствен пример очувања реда међу политичким неистомишљеницима, завађеним око трговачких интереса и превлaсти на мору.

Прва верзија опере, настала 1857, није имала успех код публике. Сам Верди је, такође, био свестан слабости своје нове опере, па је одлучио да је остави по страни. Уследили су велики успеси са насловима које је потом написао: Бал под маскама, Моћ судбине, Магбет (финална верзија), Дон Карло и Аида. Пуних десет година након великог успеха с опером Аида (1871), Верди се поново враћа опери Симон Боканегра. У раду на новој верзији, кључну улогу имао је Вердијев пријатељ и сарадник Ариго Боито. Будући и сам добар композитор и либретиста, Боито је поптуно изменио већ постојећи либрето. Преуредио је редослед свих сцена, написао Пролог и додао првом чину кључну сцену „У сали Великог већа“.

Нова верзија је с великим успехом премијерно изведена 1881. године у Милану.

Опера Симон Боканегра је прво дело Вердијевог позног стваралачког периода. Након ове, уследиле су његове две последње опере Отело и Фалстаф.

Боканегра представља резултат великог композиторског и животног искуства Ђузепа Вердија.

Његова снажна инспирација, уједно и вечна лична патња везана за однос оца и ћерке (Верди је изгубио две ћерке) и овде се, као и у Риголету и Травијати, поставља као један од кључних елемената драмског тока.

На сцени Српског народног позоришта, опера Симон Боканегра изведена је једини пут 1967. године. Пуних 46 година након првог новосадског извођења, а у години Вердијевог јубилеја, ово дело почиње свој нови живот на новосадској оперској сцени.

КАТЕРИНА ПАНТИ ЛИБЕРОВИЧИ
(Caterina Panti Liberovici)

Рођена у Торину, где је дипломирала при школи Театра Стабиле, као и на Музичкој академији конзерваторијума „Ђузепе Верди“ (теорија и солфеђо). На истом конзерваторијуму студирала је кларинет и певање.

Од 1997. до 2013. режирала 24 опере, од којих издвајамо: L’ambizione delusa Л. Леа (Festival della Valle d’Itria, Мартина Франка, 2013), Luci mie traditrici С. Шаринија (Москва, 2012), Прилика ствара лопова, или замењени кофери Ђ. Росинија (Монтепулћано, 2011), Крунисање Попеје К. Монтевердија (Норвешка, 2011), Севиљски берберин Ђ. Паизиела (Монтепулћано, 2009), Свилене лествице Ђ. Росинија (Потсдам, 2007), Il Festino А. Банкјерија (Женева, 2007), Боеми Ђ. Пучинија (Српско народно позориште, Нови Сад, 2007), Il piccolo spazzacamino Б. Бритна (Ђенова, 2007), Риголето Ђ. Вердија (Терамо, 2005), Андре Шеније У. Ђордана (Бергамо, 2004), Позоришне згоде и незгоде Г. Доницетија (Загреб, 2003), Капулети и Монтеки В. Белинија (Загреб, 2002), Месечарка В. Белинија (Осијек, 2002), Тајни брак Д. Чимарозе (Осијек, 2001), Chi dell’altrui si veste presto si spoglia Д. Чимарозе (Милано, 2000), Анонимно писмо Г. Доницетија (Милано 1997) и друге.

Учествовала је у обновама продукција позоришта Сан Карло у Напуљу (Боеми Ђ. Пучинија, 2000), Бољшог театра у Москви (Фалстаф Ђ. Вердија, 2005), фестивала „Моцарт“ у Коруњи (Фигарова женидба, 2008) и театра „Верди“ у Трсту (Ластавица Ђ. Пучинија, 2008).

Као асистент режије радила је дванаест година у континуитету у миланској Скали, с највећим светским редитељима, и четири године у Опери Франкфурт.


РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ

Валови једне судбине

Симон је гусар.

Човек коме је дата судбина слободе. Слободе да се не сукобљава, да не пада у окршаје, слободе од злопамћења, од озлојеђености. Слободе у којој се олујно море, из којега он потиче, претаче у галаксију, станиште вечности.

Симон је лишен очинства, пометен нестанком мале Марије; лишен права да буде син, осуђен непопустљивошћу оца Фијеска; отето му је право да буде човек, уклет смрћу своје вољене Марије.

Симон кога збивања нагнају да буде само дужд.

Симон који сопствени бол претвори у мисионарски живот, а под нагоном своје судбине, да би извидао сваки лом у животу друштвеном и политичком.

Али Симонов живот је море, море чији валови отимају и дарују, истовремено окрутни и великодушни.

Валови односе жену, а враћају кћер.

Валови не допуштају Симону да оствари свој животни пут, али валови дају Симону могућност да га оствари у следећем покољењу.

Фијеско – први и последњи апсолутни отац у причи – лечи свој унутарњи лом превазишавши непомирљивост, спознавши опрост.

Габријеле – љубавник, револуционар, нови гусар – крунише своју љубав и ступа у зрели део живота, испуњен, и наследивши титулу дужда.

Марија, вољена од стране Симона, због њега и умрла, кћи је и мајка истовремено, сама себи и мати и кћер. Жена је коју је море однело и море вратило преко новог покољења.

Марија у себи спаја и умрлу жену и несталу девојчицу, издигавши се из мора као страствена, као срчана, као борбена, као млада љубавница: кроз њу, сачињену од валова времена, протиче и Симонова судба.

Симон, који зна да се избори са олујом генерацијског јаза, поклекне пред остварењем своје личне среће. Поклекне, али успева да, кроз животни век који му је дат, поврати смисао породице која је њему, пак, измакла. Уједини једну породицу којој, међутим, не може да припада.

Завешта онима који остају могућност – њему увек ускраћивану – да буду срећни.

Завешта и креће у потрагу, а преко метафоричке смрти, за слободним миром у галаксији вечности.

ПРОЛОГ

Прилично дуг пролог (обично се игра као одвојен чин) одвија се на главном ђеновском тргу почетком XIV или XV века. (У либрету се говори о XV веку, но ипак, историја сведочи да се избор Симона Боканегре, првог дужда Ђенове, одиграо 1339. године.) Ђенова је у то време била република, и опера почиње разговором два политичка делатника, Паола и Пјетра, о њиховим проблемима. Они су представници – према данашњим схватањима – демократске политичке струје, гибелина, и баве се питањем ко ће постати дужд, односно главар овог града-државе. Брзо долазе до сагласја да то буде Симон Боканегра. У том тренутку он је веома популаран и поштован (избавио је град од најезде пирата који су долазили са афричке обале Средоземног мора). Уто се појављује и сам Симон. Паоло му обећава да ће, још колико ујутру, постати дужд. Симон се трза на ове речи. Он уопште не жели власт, већ да се ожени Маријом, с којом је у тајној љубавној вези. Али, Паоло успева да га брзо наговори да промени позицију.
Марија је кћи патриција Јакопа Фијеска. Уколико би Симон био изабран за дужда стекао би титулу војводе, и Фијеско не би више могао бранити кћери да се уда за Симона.

Када је договор са Симоном постигнут, Паоло и Пјетро сакупљају своје присталице. Њихови политички аргументи носе лични карактер, али ипак производе неопходан утисак. Они окрећу народ против Фијеска, Симоновог супарника испред партије гуелфа, додајући да овај тајно држи у својој палати једну заточену лепотицу. То дефинитивно убеђује народ да ће Симон бити бољи дужд, и сви се разилазе у великом узбуђењу. Али Фијеско, патрициј и гуелф, никако није злочинац. Жена за коју је чаршија говорила да је код њега у заточеништву заправо је његова кћи Марија, Симонова љубавница. Она је управо умрла, убрзо након порођаја. У широко познатој арији „Il lacerato spirito“ („Измучени дух“) Фијеско прича о свом болу. За то време хор иза сцене пева „Miserere“.

Симон, отац Маријиног детета, труди се да оствари пријатељство са Фијеском. Он тражи његов опроштај, и чак му нуди свој живот, али Фијеско не жели да буде убица и обећава Симону свој опроштај, уколико му преда унуку. Симон није у стању да то учини и открива Фијеску да је жена, којој је било поверено дете, нађена мртва, а дете је отето. Фијеско, ништа не говорећи Симону о Маријиној смрти, гордо и надмено му окреће леђа и напушта свог политичког противника. Симон ипак улази у дворац, али се већ за који тренутак враћа: тамо је затекао мртво тело своје вољене Марије.
У том тренутку народ нахрупи на трг пред дворцем и ликује због избора Симона за дужда. Пролог се завршава њиховим узвицима „Живео Симон!“, које он дочекује сломљеног срца.

ПРВИ ЧИН

Сцена прва
Протекле су двадесет четири године. Симон Боканегра је још увек дужд у Ђенови. Његова кћи живи у дому давнашњег непријатеља, Фијеска, али ни он, ни Симон, па ни сама девојка, немају представу ко је она у ствари. Девојка расте под именом Амелија. Чин почиње њеним ишчекивањем доласка њеног драгог, Габриела Адорна, младог патриција из партије која не подржава Симона. Загледана у пучину, она пева арију у којој изражава нестрпљење поводом Габриеловог повратка. Далеко иза сцене зачује се Габриелова узвратна љубавна песма: то се његов брод приближава обалама Ђенове. Ускоро, они се налазе у страсном загрљају. Ипак, на њихов однос пала је сенка. Амелија не одобрава заверу коју је против Симона покренуо Габриел. „Метеж, који сејеш, изнеће те на стуб срама. Ноћима гледам како се вртом шуњају тајанствене фигуре, виђам тебе и монаха Андреа, у чијим очима пламти љута мржња, виђам дворјане и војнике…“, – говори му Амелија. Њихов разговор прекида Пјетро, који најављује долазак дужда. Амелија ужурбано објашњава како дужд намерава да је испроси за једног од својих фаворита и моли Габриела да предузме нешто, како би спречио тај брак. Пре доласка дужда појављује се стари Фијеско (који се, да би сакрио свој прави идентитет, крије под именом монаха Андрее). Он исприча Габриелу како је Амелија плебејског рода и није права него усвојена кћер грофице Грималди. Тај моменат нема значаја за ватрено заљубљеног Габриела, и тада његов заштитник – у дуету који плени дубоко религиозном мелодиком – благосиља њихову везу.

Појављује се дужд. Циљ његове посете је да обезбеди заруке Амелије и Паола, човека који му је некада помогао да постане дужд, а који је сада његов главни саветник. Али током дугог и дирљивог дуета, где му Амелија открива своју животну причу, обома постаје јасно да је она његова давно изгубљена кћи. Тада дужд мења своју одлуку: она не мора да пође за Паола, пошто не воли њега, него неког другог. Симон, међутим, у том тренутку још не зна да њен изабраник, према коме је испољио благонаклоност, није нико други него његов заклети непријатељ, Габриеле Адорно.

Сцена друга
Између прве и друге сцене одиграло се неколико важних догађаја. Прво – његов дволични саветник Паоло сазнао је да Симон више не подржава његов брак са Амелијом. Друго – он је са својим присталицама покушао отмицу Амелије. И треће – овај покушај осујетио је Габриеле, убивши притом једног од његових људи. Габриеле је убеђен да иза свега стоји сам Симон.

Сцена почиње заседањем сената, где Симон, мудрим саветима, покушава да успостави трајни мир међу супротстављеним партијама. Неочекивано, са трга се зачују крици гомиле која – испровоцирана покушајем Амалијине отмице, и у лажном уверењу да ју је организовао дужд – тражи Симонову смрт. У салу уводе Габриела и патера Андреа. Габриеле не пориче да је убио човека по имену Лоренцино, да би спасао Амелију. Додаје како му је познато да иза читавог догађаја стоји један утицајни господин. Тај „утицајни господин“ је управо Паоло Албијани. Паоло схвата да се над његовом главом згушњавају облаци. Он покушава да утекне, али му – по наређењу дужда – стража преграђује пут. Габриеле, у убеђењу да је кривац за отмицу Симон, баца се на њега с ножем. Пут му препречи Амелија. Не називајући никог поименце, она јасно ставља до знања да је организатор њене отмице Паоло. Следи величанствени секстет са хором, у коме сваки лик изражава своја размишљања и осећања. На крају секстета Симон се обраћа Паолу. Он зна да је Паоло организатор отмице, и поручује му: „У твојим су рукама част и правосуђе овог града, иди и изврши свој дуг. Осуди преступника. Нека се на њега, као бич, обруше речи ‘Буди проклет’!“ Паоло, у ужасу, мора да осуди самог себе – „Sia maledetto!“ Ове речи прихвата читава сала.

Пауза

ДРУГИ ЧИН

Паоло се куне да ће се осветити дужду, и припрема му пехар с отровом. Наређује да му се доведу двоје утамничених – Габриеле и Фијеско. Прво покушава да убеди Фијеска да отрује дужда на спавању. Али стари аристократа и овога пута одбија да убије Симона. Тада Паоло на исти чин наговара Габриела. Говори му да је Амелија постала Симонова љубавница, због чега мора да га убије. Оставши сам, Габриеле даје одушка свом негодовању, а потом – у необично лепој арији – моли небо да му врати Амелијину љубав.

Улази Амелија. У прелепом дуету моли Габриела да поштује и дужда, и њену невину љубав према њему. Појава Симона прекида њихов разговор. Габриеле се сакрива у суседној просторији. У дуету који ће уследити Симон сазнаје да је Амелијин изабраник управо његов непријатељ, Габриеле. Веома узбуђен, обећава Амелији да ће му опростити, уколико се овај покаје.

Растрзан и уморан, Симон седа за сто и испије пехар с отровом који је ту оставио Паоло. Обузима га сан. Тада истрчава Габриеле, с намером да га убије. У томе га поново спречава Амелија. Она му открива да је Симон њезин отац, и саопштава му његову великодушну одлуку да му опрости. Бунтовници опседају дворац. Симон се буди и предлаже Габриелу да се придружи побуњеницима. Габриеле узвикује да се никада више неће борити против дужда, и они се – раме уз раме – супротстављају разјареној гомили.

ТРЕЋИ ЧИН

Дужд и млади Габриеле успевају да однесу победу над патрицијском партијом гуелфа. Паоло, издајник Симона, доведен је у војводски дворац и осуђен на смрт вешањем. Пре него што га одведу на погубљење, он открива Фијеску да је отровао дужда и потом, да би свој крај учинио додатно тужним, слуша певање свадбеног хора са венчања Амелије и Габриела. Доводе већ умирућег Симона, чији долазак најављују фанфаре. Двојица старих непријатеља – Фијеско и Симон – остају сами. И кад Фијеско сазна да је Амелија давно изгубљена кћи његове кћери Марије, они једно другом падају у загрљај.

У салу улазе тек венчани Амелија и Габриеле. Тек сада она сазнаје да је Фијеско, њен дугогодишњи старатељ и заштитник, заправо њен деда. У том тренутку сви примећују да Симона напушта снага. Он, пре него што ће испустити душу, успева да за свог наследника, новог дужда Ђенове, именује Габриела Адорна.
Хенри Сајмон

Превод: Б. Јатић