toska

PODELAO DELUO REDITELJUO DIRIGENTUSADRŽAJFOTOVIDEO
Đakomo Pučini
TOSKA

opera u tri čina

Libreto prema drami V. Sardua napisali L. Ilika i Đ. Đakoza
Prevod teksta i obrada za displej: Ivan Svirčević
Dirigent: Stefano Vinjati (Italija) / Aleksandar Kojić
Režija: Mladen Sabljić
Režijska obnova: Katarina Mateović Tasić
Scenograf: Mileta Leskovac
Kostimograf: Mirjana Stojanović Maurič
Dirigent hora: Vesna Kesić Krsmanović
Dečiji hor priprema: Verica Pejić
Dizajner svetla: Marko Radanović


ULOGE

Florija Toska, slavna pevačica:
Marija Jelić / Svitlana Dekar

Mario Kavaradosi, slikar:
Stevan Karanac / Aleksandar Saša Petrović

Baron Skarpija, šef policije:
Ivan Šarić, k.g. / Nebojša Babić / Željko Lučić

Čezare Anđeloti, politički krivac:
Strahinja Đokić / Željko R. Andrić

Crkvenjak:
Goran Krneta

Spoleta:
Igor Ksionžik

Šarone:
Vladimir Zorjan

Tamničar:
Strahinja Đokić / Vladimir Zorjan / Luka Jozić

Pastirče:
Natalija Ilinčić / Katarina Krčmar / Teodor Panjak / Valentina Keleman

Učestvuju: Hor, Orkestar i Dečji hor Opere SNP-a

Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Orgulje i čelesta: Marina Rajnović Babović
Asistent reditelja: Katarina Mateović Tasić
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Sanja Milanov
Sufleri: Aleksandra Majtan, Sanela Mitrović
Titlovi: Ivan Svirčević

Premijerna obnova: 16. maj 2006, scena „Jovan Đorđević“

Predstava traje dva sata i četrdeset pet minuta, s dve pauze.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

Na fonu istorijskih događaja iz doba Napoleona, s izrazito političkim karakterom, odvija se jedna snažna drama ljubavi, puna strasti i ljubomore, a koja se tragično završava. To je bio siže popularne drame TOSKA koju je napisao poznati francuski dramski pisac Viktor Sardu krajem devetnaestog veka, a čija su dela u to vreme izvođena po celoj Evropi. Pučini je video tu dramu u izvođenju velike francuske glumice Sare Bernar, prilikom njenog gostovanja u Milanu. Iako nije znao ni reči francuski, ostao je pod snažnim utiskom predstave i oduševio se idejom da napiše operu. Međutim, ubrzo je odustao kada je saznao da se i Verdi zainteresovao za istu dramu. Verdi je pisao: „Postoji jedna Sarduova drama koju bih ja od sveg srca rado preneo u muziku, ako bih još imao vremena za to.“ Iz kojih razloga je Verdi odustao, ne zna se. Tako je uskoro Pučini, sa svojim libretistima Ilikom i Đakozom pristupio realizaciji dela. Kao i uvek, postavlja velike zahteve pred svoje libretiste. Često je menjao tekst, nije bio zadovoljan i uvek je davao nove zadatke. Premijera je bila 1900. u Rimu. Sledeće godine izvedena je u Parizu, zatim i u Londonu, s velikim uspehom. Raspevana i topla melodika, dve popularne tenorske arije u I i II činu svakako su najčistije muzičke inspiracije, kao i veličanstveni Te Deum u finalu I čina.

U libretu su prisutni i politički motivi, tj. borba republikanaca – nosioca ideje francuske revolucije, čiji su predstavnici Kavaradosi i Anđeloti s jedne strane, i mračne sile reakcije na čijoj je strani baron Skarpija, šef policije. Na tom fonu odvija se i izvanredni dramski siže, gde se smenjuju scene najrazličitijih karaktera, pune neverovatnih kontrasta i obrta. Zajedno s operom BOEMI, to je najuspelije delo u pogledu celovitosti Pučinijeve muzičke dramaturgije. Sve su to odlike opere TOSKA koje su uvek privlačile publiku svih podneblja. To je zaista muzička drama u pravom smislu reči.

Mladen Sabljić


(…) naša Ukrajinka i prvakinja u dramskom fahu Svitlana Dekar, svoju Tosku je i ovde gradila u snažnom verističkom zamahu, dopirući do gledališta u punom intenzitetu strastvenog i temperamentnog tumačenja… U ulozi Marija Kavaradosija prvi put se uspešno ogledao mladi Saša Petrović, čiji smo prijatni, „pavarotijevski“ obojen glas već više puta isticali. Dodavši dosadašnjim glavnim ulogama još jednu partiju, on je i u ovoj roli plenio, pre svega, i upravo lepotom glasa i muzikalnošću pevanja…

Marija Adamov, Dnevnik

KATARINA MATEOVIĆ TASIĆ (1964)

Diplomirala 1987. na Muzičkoj akademiji u Sarajevu, Odsek muzikologije, u klasi profesora Zije Kučukalića. Radila kao profesor u Srednjoj muzičkoj školi „Isidor Bajić“, a nakon toga u kulturnoj redakciji Radija 202, Radio Novog Sada. Operskom režijom počela se baviti 1995. godine radeći kao asistent čuvenom operskom reditelju Seržu Vafijadisu na pripremi Gunoovog Fausta. Usledile su brojne predstave tokom poslenjih deset godina rada u Operi Srpskog narodnog pozorišta. Kao pomoćnik operske režije radila je sa: Radoslavom Dorićem (Suton), Irinom Molostovom (Karmen), Egonom Savinom (Ero s onoga svijeta), Polom Fliderom (Vojvoda od Rajhštata), Plamenom Kartalovim (Lučija od Lamermura), Nebojšom Bradićem (Norma), Darijanom Mihajlovićem (Magbet) i mnogim drugim dramskim i operskim rediteljima. Samostalno obnovila Pučinijevu Madam Baterflaj u režiji Mladena Sabljića kojem u spomen posvećuje ovu Tosku. Pohvaljena od strane Srpskog narodnog pozorišta u sezonama 2004. i 2005. za rad na operama Magbet, Lučija od Lamermura i Slepi miš.

ALEKSANDAR KOJIĆ

aleksandar-kojic-1Rođen u Novom Sadu. Posle završenih osnovnih i specijalističkih studija dirigovanja, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavao se na nekoliko različitih majstorskih kurseva: u Beogradu kod prof. Uroša Lajovica, Beču kod prof. Marka Stringera (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Majncu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Erwin Ortner i Frieder Bernius, Meinz), Utrehtu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Timothy Brown, Utrecht), kao i na radionicama za staru muziku (Helmuth Rilling – Mainz i Ton Koopman – Utrecht). Nakon povratka u Srbiju sarađuje s kamernim orkestrom Camerata academica iz Novog Sada i biva angažovan kao dirigent Omladinskog simfonijskog orkestra Srednje muzičke škole „Isidor Bajić”. Ubrzo, 2010. godine, dobija poziv za mesto dirigenta u Operi Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu. Od avgusta 2012. do aprila 2014. bio je direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta.

Pored standardnog operskog repertoara, dokazao se i na polju moderne opere. Izvođenje opere Mileva, savremene kompozitorke Aleksandre Vrebalov, nagrađeno je Godišnjom nagradom Srpskog narodnog pozorišta za najbolju opersku predstavu u 2012. godini. Francuska televizija ARTE snimila je izvođenje i emitovala ga šest meseci, nakon čega je Mileva ušla u prvih 15 svetskih produkcija koje je ova televizija snimala tokom 2012.

U proteklih nekoliko godina Kojić je gostovao u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK) u Zagrebu i HNK Ivana pl. Zajca Rijeka (Hrvatska), Segedinskoj operi (Mađarska), Teatru Opere i Baleta u Krasnojarsku (Rusija).

Operski i baletski repertoar: Verdi (Travijata, Trubadur, Aida, Simon Bokanegra, Nabuko, Rigoleto) Pučini (Boemi, Madam Baterflaj, Toska), Čajkovski (Pikova dama, Evgenije Onjegin, Krcko Oraščić), Mocart (Don Đovani), Doniceti (Ljubavni napitak, Pozorišne zgode i nezgode), Rosini (Seviljski berberin), Kalman (Kneginja čardaša), Britn (kamerna opera Okretaj zavrtnja), Gotovac (Ero s onoga svijeta), Bize (Karmen), Vrebalov (Mileva), Orf (Karmina burana), Bajić (Knez Ivo od Semberije), Đ. K. Menoti (Telefon), S. Barber (Partija bridža), P. Hindemit (Tamo i natrag), M. Teodorakis (Grk Zorba), P. Maskanji (Kavalerija rustikana)…

Godišnja nagrada Srpskog narodnog pozorišta:
– za dirigovanje opere Pikova dama P. I. Čajkovskog, 2012.
– za praizvedbu opere Mileva A. Vrebalov 2012.
– za Gala koncert povodom 150. godišnjice rođenja Riharda Štrausa 2015.
– za redakciju partiture i dirigovanja koncertnim izvođenjem opere Knez Ivo od Semberije Isidora Bajića, povodom obeležavanja sto godina od smrti kompozitora, 2016.


I čin

Politički zatvorenik Anđeloti pobegao je iz zatvora San Anđelo u Rimu. Iznuren,  stiže u crkvu San Andrea de la Valje i skriva se u kapelu porodice Atavanti.

Crkvenjak čisti crkvu i na zvuk zvona peva Angelus.

U tom času dolazi slikar Mario Kavaradosi koji mesecima radi na Mariji Magdaleni.  Budući da svetica liči na nepoznatu ženu koja svakodnevno dolazi na molitvu u kapelu, crkvenjak veruje da je otkrio slikarevu tajnu. Ali Kavaradosi je svetici dao lik svoje ljubavnice, pevačice Florije Toske. U svom poznatom monologu on joj se zaklinje na vernost.

Iznenada se okrenuvši, slikar ugleda Anđelotija koji je upravo hteo da umakne. Oni se odranije poznaju i Kavaradosi mu daje korpu sa svojim obedom. Neko zalupa na vrata, Anđeloti se brzo vraća u kapelu, a Kavaradosi otvara vrata i ugleda Floriju Tosku. Obuzeta ljubomorom, žena ga pita zašto je zatvorio vrata i s kim je razgovarao ne saslušavši njegova objašnjenja. Pomolivši se pred Madoninim likom, ona otkriva Kavaradosiju svoju želju da ubuduće žive jedino za svoju ljubav, usamljeni u slikarevoj vili. Iznenada, ona primećuje da Madonine crte lica podsećaju na markizu Atavanti, ali Kavaradosi uspeva da je umiri, veličajući njenu lepotu divljenjem punim zanosa: Koje se još oči na svetu mogu uporediti s tvojima? Raznežena Toska ga ostavlja njegovom poslu. Kavaradosi obaveštava Anđelotija da može otići i savetuje mu da se do noći sakrije u bunar u njegovom vrtu. Slikar doznaje da je nepoznata žena, koja je svakog dana dolazila da se moli, Anđelotijeva sestra i da je u kapeli sakrila odelo za svoga brata. Topovski pucanj nagoveštava da je Anđelotijev beg otkriven i Kavaradosi mu žurno pokazuje put. Crkvenjak ulazi i uzbuđen priča pevačima i duhovnicima da je Bonaparta potučen (1888); uveče će u Palati Farneze biti proslavljena pobeda, a tom prilikom će i Toska pevati. Horisti zapevaju Te Deum što prekida dolazak Skarpije, šefa policije, njegovog uhode Spolete i pratnje: oni progone Anđelotija. Pretraživši crkvu, Skarpija pronalazi lepezu s grbom Atavantija, a uz to otkriva i sličnost slike s crtama markize; to mu je dovoljno za sumnju da je Kavaradosi pomagao Anđelotiju u begu. Slikar se vraća i dok ga ispituju dolazi i Toska. Da bi izazvao njenu ljubomoru, Skarpija pokazuje lepezu i izjavivši joj ljubav, šalje za njom svoje uhode. Pevači nastavljaju prekinuti Te Deum u čemu im se i Skarpija pridružuje.

II čin

U svojoj sobi u Palati Farneze Skarpija čeka vesti svojih uhoda. On se nada da će ovi pronaći Anđelotija čime bi dokazao Kavaradosijevu krivicu i Tosku dobio za sebe. Međutim, Spoleta ga obaveštava da je Tosku pratio do vile, ali da tamo nije pronašao Anđelotija. Spolja se čuje kantata u čast pobede. Skarpija naređuje da se dovedu Kavaradosi i dželat; slikar tvrdi da nije znao ništa o Anđelotijevom begu. Sada je na redu Toska. Ona najpre neće ništa da kaže, ali kada iz susedne sobe začuje krike svog ljubavnika, otkriva tajnu Skarpiji: Anđeloti je sakriven u bunaru, u vrtu Kavaradosijeve vile. Skarpija naređuje dželatu da prestane s mučenjem i uvede Kavaradosija. Kada slikar sazna da je Toska otkrila Anđelotijevo sklonište, proklinje je. Jedan glasnik ulazi i donosi vest da je Bonaparta odneo pobedu kod Marenga; slikar na to zapeva trijumfalnu pesmu oslobođenoj Italiji i proklinje sve tirane. Dok ga vode u zatavor, Toska nastoji da razneži Skarpiju koji pristaje ali zauzvrat zahteva da mu se poda. Ona odbija. Tada začuje doboše egzekutorskog odreda i počne da se jada na okrutnost iskušenja koje joj je nametnuto, njoj koja je živela jedino za svoju umetnost i ljubav: Vissi d’arte, vissi d’amore. Skarpija je uporan, Toska je neodlučna: da li će Kavaradosi biti odmah pušten ako ona pristane? No, Skarpijina moć nije tako velika: moraće izvršiti prividno smaknuće. I dok se Toska nada da će svojom žrtvom spasti Kavaradosija, Skarpija je vara: on naređuje Spoleti da se Kavaradosi strelja. Toska je uznemirena, ali je Skarpija umiri i doda: Upravo kao nekada grofa Palmijerija. Spoleta shvata prevaru, pošto je Palmijeri stvarno ustreljen i udaljuje se da bi izvršio pripreme za smaknuće. Skarpija piše propusnicu za Kavaradosija koja nema vrednosti. Toska na to uzima nož sa stola i nakon unutrašnje borbe, probada šefa policije.

III čin

Ponoć. U jednom kazamatu tvrđave San Anđelo čuvar veša lampu iznad stola. U daljini se čuje pesma pastira, zvona otkucavaju ponoć. Odred vojnika uvodi Kavaradosija koji dobija dopuštenje da napiše pismo Toski. Nakon nekoliko redaka, on se prepušta uspomenama: seća se kako mu je Toska pokazala na svetlost zvezda: Nebom su zvezde sjale… – najčuvenija epizoda ove opere. Ulazi Toska, pokazuje mu propusnicu i priča o razgovoru koji je imala sa Skarpijom, kao i o njegovoj smrti. Potresen, Kavaradosi joj ljubi ruke koje su iz ljubavi prema njemu krvlju uprljane. Toska ga upućuje kako da se drži za vreme prividnog smaknuća i dok se vojnici približavaju, oni puni zanosa pevaju o novom životu koji se pred njima otvara. Vojnici izvršavaju svoju dužnost. Na Toskino dozivanje, međutim, Kavaradosi ostaje nepomičan i ona otkriva Skarpijinu prevaru. A kada primeti Spoleta sa žandarima koji dolaze da je uhapse, sunovrati se sa zidina u ponor.

Fotografije: Srđan Đurić


Fotografije: Miomir Polzović